Teška krstarica

Teška krstarica (engl. Heavy cruiser; rus. Tяžёlый kreйser, nem. Schwerer Kreuzer, ital. Incrociatore pesante) — podklasa artiljeriskih krstarica, građene su u periodu od 1916. do 1953. godine. Termin „teška krstarica“ oficijelno je bio uveden 1930. godine na Londoskom pomorskom sporazumu. Do 1930. godine, teške krstarice su nazivane „vašingtonskim krstaricama“, pošto su Vašingtonskim pomorskim ugovorom iz 1922. godine, jasno definisane razlike između lakih krstarica i teških krstarica. Njime je ustanovljeno da se teškom krstaricom smatra svaka krstarica čije glavno naoružanje čine topovi kalibra većeg od 155 mm. Standardna masa teških krstarica bila je ograničena na 10.000 tona, a kalibar glavne artiljerije na 203 mm. U sistemu pomorskog naoružanja, teške krstarice su zauzele mestu između lakih krstarica i bojnih krstaša. U nekim zemljama, posebno u Nemačkoj i Sovjetskom Savezu, izgrađene su ili projektovane teške krstarice, koje su znatno odstupale od međunarodnog standarda. Teške krstarice su činile važan deo flota svih pomorskih država, i aktivno su učestvovale u Drugom svetskom ratu. Nakon završetka rata, veoma mali broj teških krstarica ostao je u naoružanju flota Argentine, Španije i SAD. Poslednji brodovi ove klase nestali su 1991. godine, nakon dugog perioda provedenog u rezervi.

Prva teška krstarica na svetu, Britanska teška krstarica Hokins

Poslednja izgrađena teška krstarica na svetu, Američka teška krstarica Salem

Pojava Vašingtonskih krstarica

Britanska teška krstarica Efingem

Na pojavu klase teških krstarica u vojnopomorskoj istoriji uticali su podjednako, štedljivi britanski mornari i diplomate vodećih nacija zapada. Britanski admiralitet je 1915. godine završio sa nemačkim lakim krstaricama – rejderima, i iz straha od novih hipotetičkih nemačkih rejdera sa moćnim naoružanjem, naručio je novu seriju krstarica, koje je trebalo u svakom pogledu da prevaziđu sve buduće nemačke lake krstarice. Pošavši od pretpostavke da će novi neprijateljski rejderi imati topove od 150 mm, admiralitet je odlučio da novi „lovci rejdera“ imaju topove većeg kalibra, koji bi se i dalje ručno punili, ali bi bili znatno superiorniji od nemačkih topova 150 mm, po pitanju efikasnog dometa i mase eksplozivnog punjenja. Kao rezultat toga, odlučeno je da se na novim krstaricama postave topovi kalibra 190 mm. U periodu 1916—1917 godine, započeta je gradnja 5 teških krstarica klase Hokins (engl. Hawkins) – Frobišer (engl. Frobisher), Efingem (engl. Effingham), Rali (engl. Raleigh) i Kavendiš (engl. Cavendish) ali nijedna nije uzela učešće u Prvom svetskom ratu.

Kada je 1922. godine na Vašingtonskoj pomorskoj konferenciji o ograničavanju pomorskog naoružanja, odlučeno da se ograniče kvalitativne karakteristike brodova, uključujući i krstarice, Britanci nisu želeli da rashoduju svoje najnovije i veoma skupe krstarice, i insistirali su na usvajanju karakteristika klase Hokins, kao standardne. Ovo je visoko promovisano, i utisak koji je proizveo «Hokins« na vojnopomorske krugove sveta, bio je veoma veliki. Na primer, Japan i SAD, odmah su planirale da krenu sa razvojem sobstvenih krstarica, kako ne bi zaostale za britancima.

Kao rezultat toga, glavne ugovorne strane, veoma povoljno su reagovale na želje britanske delegacije. Tako se po člancima XI i XII Vašingtonskog pomorskog ugovora 1922. godine, zabranjuje gradnja krstarica težih od 10.000 tona, a maksimalnio dozveljeni kalibar topova glavne artiljerije, bio je 203 mm. Broj novoizgrađenih krstarica nije ograničen, ali je ograničena njihova ukupna tonaža u floti u proporciji: 5 : 5 : 3 : 1,75 : 1,75, odnoseći se na Sjedinjene Američke Države : Ujedinjeno Kraljevstvo : Japan : Francusku : Italiju. Pošto je gradnja bojnih brodova i bojnih krstaša Vašingtonskim dogovorom prekinuta, otpočela je «krstarička» groznica. Karakteristike ovog novog takmičenja dobro ilustruju reči američkog admirala Roberta Kunca:

„Sada, kada je uvećanju ratnih flota nametnuto ograničenje, otpočela je nova trka. Ovo takmičenje će se odnositi na kvalitet..“.

Prva generacija teških krstarica

Teške krstarice Velike Britanije

Britanska teška krstarica Kent

Posebni zahtevi Britanske imperije doveli su do stvaranja specifičnog projekta nove «vašingtonske» krstarice. Osnovni zadatak ove podklase krstarica trebalo je da bude, dejstvo po komunikacija imperije, bilo gde u svetu. U skladu sa tim, brodovi su projektovani sa posebnim naglaskom na veliku daljinu plovljenja, dobre plovne karakteristike i što konfornije uslove za članove posade. Oružje novih krstarica, koje se sastojalo od 8 topova 203 mm, «pojelo» je veliki deo mase od dozvoljenog limita, i klasa Kent (engl. Kent) je oformljena oko artiljerije glavnog kalibra. Izuzetno slaba oklopna zaštita ovih brodova. predstavljala je veliku ranjivost od neprijateljske vatre, pri čemu opasnost za njih nisu predstavljali samo brodovi te klase, nego i lake krstarice, pa čak i razarači. Relativnu zaštitu imali si samo podrumi glavne artiljerije, a bok je imao veoma kratak i tanak balistički pojas. U početku, britanski admiralitet je planirao izgradnju 17 krstarica ovog tipa, ali finansijske poteškoće, kao i očigčedni nedostaci projekta, smanjili su taj broj na 5 – Bervik (engl. Berwick), Kamberlend (engl. Cumberland), Safok (engl. Suffolk), Kent (engl. Kent) i Kornvol (engl. Cornwall). Pored toga, još dve krstarice te klase, izgrađene su za Australijsku ratnu flotu – Ostrelia (engl. Australia) i Kanbera (engl. Canbera).

Ubrzo nakon početka gradnje krstarica klase Kent, britanski mornari su bili ubeđeni da su inferiorni u odnosu na strane krstarice, po pitanju oklopne zaštite i brzine. S obzirom na visoke zahteve Kraljevske mornarice za velikim opsegom krstarenja i dobrim plovnim karakteristikama britanskih brodova, značajnije povečanje oklopne zaštite nije bilo moguće, i oklop druge serije britanskih «vašingtonskih krstarica», klase London (engl. London), bio je samo neznatno poboljšan. Brzina je malo povećana ali na štetu antitorpednih izbočina, što je zauzvrat pogoršalo protivtorpednu zaštitu. Tokom 1929. godine, u sastav britanske flote, ušle su 4 krstarice ove serije – London (engl. London), Devonšir (engl. Devonshire), Šropšir (engl. Shropshire) i Saseks (engl. Sussex).

Britanska teška krstarica Šropšir

Britanska teška krstarica Dorsetšir

Još tokom izgradnje, britanske krstarice su bile jako kritikovane, zbog očigledne neuravnoteženosti ofaznivnog i defanzivnog kvaliteta. Međutim, svi pokušaji konstruktora da brodovima povećaju zaštitu, nisu uspeli zbog ograničene granice standardne veličine. Kao rezultat toga, 1930. godine, završena je gradnja dve krstarice klase Norfok (engl. Norfolk) i Dorsetšir (en. Dorsetshire) koje su se malo razlikovale od prethodnih. Praktično, samo su municijski magacini glavne artiljerije bili bolje zaštićeni, dok su sve ostale promene bile jedva primetne.

U periodu od 1927. godine do 1930. godine, britanska flota je dobila 11 teških krstarica, u vojnopomorskoj literaturi obično nazvane imenom kao klasa Kaunti (engl. County), jer su sve bile veoma slične po dizajnu, a nosile su imena britanskih grofovija. Veliki i visokostranični, sa arhaičnom arhitekturom, oni su bili jako pogodni za dejstva po pomorskim komunikacijama, gde su glavnu ulogu igrale ne borbene osobine brodova, i njihova velika daljina plovljenja. Šta više, ovi brodovi su pokazali svoje najbolje kvalitet pri operacijama u polarnim vodama, gde je njihova plovnost bila od izuzetnog značaja. Međutim, zbog slabosti zaštite, zatražena je izrada radikalne modernizacije krstarica, odmah nakon što su krstarice klase Kaunti uvedene u stroj.

Taktičko-tehničke karakteristike britanskih teških krstarica
	«Hokins»	«Kent»	«London»	«Norfok»
Standardni deplasman, t	9.850	9.500	9.850	9.900
Puni deplasman, t	12.500	13.450	13.315	13.290
Artiljerija glavnog kalibra	7 h 190 mm/50	8 h 203 mm/50	8 h 203 mm/50	8 h 203 mm/50
Pomoćno naoružanje	5 h 102 mm/45	4 h 102 mm/45	8 h 102 mm/45	4 h 102 mm/45
Oklop palube, glavni pojas, mm	51 - 76	34 - 114	35 - 114	34 - 102
Oklop palube, mm	37 - 51	35 - 37	35 - 42	35 - 37
Oklop kule glavne artiljerije, mm	51 - 76	114	90 - 115	90 - 115
Energetsko postrojenje	parne turbine, 55.000 KS	parne turbine, 80.000 KS	parne turbine, 80.000 KS	parne turbine, 80.000 KS
Maksimalna brzina, čvor	29,5	32,25	32,25	32,25
Posada	690 - 750	685 - 710	700 - 850	685 - 710

Teške krstarice Francuske

Francuska teška krstarica Turvil

Tokom početnog perioda 1920.tih godina, francuski admiralštab je bio zahvaćem krstaričkom groznicom. Prema planovima admiralštaba, francuska flota je trebalo da dobije 21-nu tešku krstaricu. Gradnja prve dve krstarice – Dukun (fr. Duqusne) i Turvil (fr. Tuorville) otpočela je tokom 1924—1925. godine. Krstaricama klase Dukun dodeljena je uloga eskadrenih izviđača na velikim daljinama, kao i zaštita pomorskih komunikacija. Projekat je razrađen na bazi lake krstarice tipa Dugej-Truan (fr. Duguay-Trouin), i nasledio je od njih veoma slabu zaštitu, osim municijskih magacina glavne artiljerije, te je zbog toga nazvan „kartonski“ projekat. Međutim, brzina i plovne osobine krstarica ovog tipa, bile su veoma dobre.

Na sledeće četiri krstarice klase Sifren (fr. La Suffren), oklopna zaštita je povećana, pod uticajem vesti o karakteristikama teških krstarica potecijalnog neprijatelja - Italije. Na prva dva broda serije, Sifren i Kolber (fr. Le Colbert) povećan je oklop pojasa na račun smanjenja brzine u odnosu na klasu «Dukun», ali je on i dalje bio zanemarljive debljine. Na krstarici Foš (fr. Le Foch), nije povećam oklopni pojas, ali su postavljene unutrašnje oklopne pregrade, koje su bile postavljene i na poslednjoj krstarici - Duple (fr. Le Dupleix). Formalno istog tipa, brodovi ove serije značajno su se razlikovali međusobno po pitanju oklopne zaštite. Masa oklopa je stalno povećavana, dostigavši 1.553 tona na krstarici «Duple», u poređenju sa 645 tona na krstarici «Sifren».

Taktičko tehnički podaci francuskih teških krstarica
Klasa	Standardna masa, t	Artiljerija glavnog kalibra	Pomoćno naoružanje	Oklop pojasa, mm	Oklop kule GA, mm	Oklop palube, mm	Energetsko postrojenje, KS	Brzina, čvor
«Turvil»	10.000	8 h 203 mm	8 h 76 mm	25	25	30	120.000	33,75
«Sifren»	10.000	8 h 203 mm	8 h 76 mm	56	25	25	90.000	31,3

Teške krstarice Sjedinjenih Američkih Država

Američka teška krstarica Pensakola

Američka teška krstarica Nortempton

Projektovanje krstarice sa topovima od 203 mm, Amerikanci su otpočeli još 1919. godine. Osnovni problem je bio protivrečnost između koncepcije – relativno sporog ali dobro zaštićenog “eskadrenog“ krstaša, i brzog zaštitnika trgovačkih komunikacija. Posle stupanja na snagu vašingtonskih ograničenja, projektanti su pronašli kompromis i prvi par amečkih teških krstarica klase Pensakola (engl. Pensacola), pokazao se kao nešto između. Moćna artiljerija od 10 topa 203 mm, smeštena u kombinaciji dvocevnih i trocevnih kula, velika brzina i ograničena oklopna zaštita, koja je mogla zaštiti jedino od topovske vatre razarača. Borba lakim krstaricama trebalo je da se vodi sa bezbednog rastojanja, ali su zato sve strane «vašingtoske» krstarice mogle probili oklop Pensakole sa bilo koje distance. Stabilnost i plovne karakteristike ovih krstarica, nisu bili na zavidnom nivou. Drugi brod ovog tipa, bila je krstarica Solt Lejk Siti.

Odmah nakon prvog para krstarica, Amerikanci su otpočeli izgradnju sledeće serije od 6 broda tipa Nortempton (engl. Northampton) – Čester (engl. Chester), Luivil (engl. Louisville), Čikago (engl. Chicago), Hjuston (engl. Houston) i Ogasta (engl. Augusta). Glavna izmena je bila u artiljeriji glavnog kalibra, i na ovim brodovima se sastojala od 9 topa u trocevnim kulama. Kod tipa Nortempton poboljšane su plovne karakteristike, ali oklopna zaštita nije bitnije izmenjena, i još uvek nije štitila od granata 203 mm. Brodovi oba tipa, Pensakola i Nortempton, smatrani su nedotovarenim brodovima - njihova masa je bila za 900 tona manja od vašingtonskog limita.

Slaba zaštita prvih teških krstarica navela je američke mornare na ideju o opštoj preradi projekta. Izrada samo malo boljih krstarica klase Portlend (engl. Portland) bila je prinudni potez, namenjen industiji u uslovima velike depresije. Stoga, umesto 7 planiranih brodova, izgrađena su svega 2 – Portlend i Indianapolis (engl. Indianapolis). Generalno, malo drugačija od prethodnih tipova, Portlend je imao jači oklop, koji je štitio od projektila 203 mm, kao i jače protivavionsko naoružanje. Standardna masa, po prvi put je dostigla dogovoreni limit.

Taktičko-tehničke karakteristike britanskih teških krstarica
	«Pensakola»	«Nortempton»	«Portlend»
Standardni deplasman, t	9.000	9.050	10.258
Puni deplasman, t	12.050	12.350	12.775
Artiljerija glavnog kalibra	10 h 203 mm	9 h 203 mm	9 h 203 mm
Pomoćno naoružanje	4 h 127 mm	8 h 127 mm	8 h 127 mm
Oklop palube, glavni pojas, mm	51 - 56	70	57 - 64
Oklop palube, mm	25 - 37	25 - 52	64
Oklop kule glavne artiljerije, mm	25 - 65	52 - 65	38 - 63
Energetsko postrojenje	107.000 KS	107.000 KS	107.000 KS
Maksimalna brzina, čvor	32,5	32,5	32,7
Posada	631	795	952

Teške krstarice Italije

Svoje prve vašingtonske krstarice, italijanski brodograditelji počeli su projektovati 1923. godine. Na brodove ovog tipa polagane su ogromne, pa čak i preterane nade. Smatralo se da će oni vršiti funkciju glavne udarne snage flote. Prioritet je prvobitno stavljen na maksimalno veliku brzinu i moćno naoružanje. Zbog toga su žrtvovane plovne katakteristike brodova i akcijoni radijus. Verovalo se da će superiornost u brzini, omogućiti krstaricama biranje distance borbe i izbegavanje nepriajteljeska vatre.

Kao rezultat toga, italijanske krstarice klase Trento (ital. Trento), bile su barem na papiru nosioci brzinskih rekorda tokom 1920.tih godina. Na testovima krstarice su postigle brzinu od skoro 36 čvora, mada su tokom službe retko kad uspele da razviju brzinu veću od 31 čvor. Uprkos prioritetu za dobre brzinske karakteristike, italijanski konstruktori su uspeli opremiti pojas i palubu dovoljno velikim oklopom, koji je mogao izdržati vatru lakih krstarica. Jedan od glavnih nedostataka krstarica ovog tipa, bio je, prilično nepouzdana i neprecizna artiljerija glavnog kalibra. Drugi brod ovog tipa, bio je Trieste (ital. Trieste).

Taktičko tehnički podaci teških krstarica klase Trento
Standardna masa, t	Puna masa, t	Artiljerija glavnog kalibra	Pomoćno naoružanje	Oklop pojasa, mm	Oklop kule GA, mm	Oklop palube, mm	Energetsko postrojenje, KS	Brzina, čvor
10.500	14.600	8 h 203 mm	16 h 100 mm	70 mm	100 mm	20 - 50 mm	120.000 KS	34

Teške krstarice Japana

Japanska teška krstarica Furutaka

Japan je prošao veoma specifičan put u razvoju teških krstarica. Prvi brodovi ove podklase, počeli su da se razvijaju u Japanu, još 1918. godine, i spunim pravom mogu se nazvati “dovašingtonske”. Osnovna namena novih borbenih jedinica, bili su izviđački zadaci a takođe i podrška lakim snagama. Veliki uticaj na projekat imale su britanske krstarice klase Hokins, i japanski konstruktori su se trudili da ih prevaziđu. Ključna konstruktorska rešenja, razrađena su na eksperimentalnoj lakoj krstarici Jubari». Međutim, prve teške krstarice - Furutaka (jap. 古鷹) i Kako (jap. 加古), pokazale su se veoma loše. Želja da se “dva litara vode sipa u polalitarsku bocu” dovelo je do ogromnog preopterećenja brodova — 1000 tona, to jest 15% od projektne mase. Kao rezultat, brzina je smanjena, a plovne karakteristike su bile veoma loše. Gradnja druge dve krstarice - Aoba (jap. 青葉) i Kinugasa (jap. 衣笠), započeta je pre porinuća prve dve krstarice, te su one nasledile iste nedostatke – veliko preopterećenje i loše plovne karaktarestike. Na kraju se ispostavilo da je stabilnost krstarica klase Aoba bila još manja, zbog težeg naoružanja. Gradnjom krstarica na ovaj način, Japanci su pokušali da se uklope u masu, dozvoljenu Vašngtonskim limitom, sa što većim brojem borbenih jedinica. Naoružanje obe klase krstarica se u početku sastojalo od 6 topa 200 mm, postavljenih u jednocevne kule, podjednako postavljenih na pramcu i krmi. Uperiodu od 1936. godine do 1940. godine, na sve četiri krstarice su poskidane jednocevne kule i postavljene po 3 dvocevne kule naoružane topovima 203 mm.

Taktičko tehnički podaci japanskih teških krstarica
Klasa	Standardna masa, t	Artiljerija glavnog kalibra	Pomoćno naoružanje	Oklop pojasa, mm	Oklop kule GA, mm	Oklop palube, mm	Energetsko postrojenje, KS	Brzina, čvor
«Furutaka»		6 h 200 mm	4 h 80 mm
«Aoba»		6 h 200 mm	4 h 120 mm

Teške krstarice Nemačke

Nemački džepni bojni brod Admiral graf Špe

Nakon Prvog svetskog rata, Versajskim ograničenjem, Nemačkoj je dozvoljeno da izgradi svega 6 brodova mase, ne veće od 10.000 tona. U prvoj polovini 1920.tih godina, nemački brodogradtelji su pripremili niz projekata budućih borbenih jedinica, među kojima se nalazio i projekat tipične “vašingtonske” krstarice. Po projektu, krstarica je trebalo da ima 8 topova 210 mm, brzinu od 32 čvora, i u odnosu na teške krstarice ostalih strana, mnogo bolju oklopnu zaštitu.

Bez obzira na sve kvalitete, rukovodstvo «Rajhsmarine» je nakon više razmatranja odlučilo da odbaci projekat naizgled dobrog dizajna. Uistinu...

„…čak i dobra 8 inčna krstarica, postala bi samo jadna od mnogih jedinica ove klase u svetu, i ne bi mogla značajnije da ugrozi pomorsku moć bivših protivnika. S druge strane, takav okeanski brod ne bi imao ni malo uspeha u odbrani svojih obala, niti u borbi protiv bojnih brodova drednota, pa čak ni protiv zastarelih pred-drednota“.

Kao rezultat toga, komanda nemačke ratne mornarice dolazi do zaključka da je neophodno stvranje “prelaznog” broda, sposobnog da se nosi sa svakom teškom krstaricom, a da može pobeći svakom tadašnjem bojnom brodu drednotu. Prvi nacrt projekta za takav “prelazni” brod, bio je gotov 1926. godine, a početkom 1929. godine, počinje gradnja prvog broda klase Dojčland (nem. Deutschland). Iz političkih razloga, novi tip broda je klasificiran kao bojni brod

“Još tokom gradnje, nemački projekat je izazvao veliko uzbuđenje u svetskim mornaričkim krugovima. Zbog nametnutog ograničenja mase, nemački konstruktori su bili prinuđeni da značajno smanje oklopnu zaštitu, ali su zato 6 topa 280 mm, predstavljala izuzetno veliku opasnost za svaku tešku krstaricu potencijalnih neprijatelja. Po brzini Dojčland je bio znatno sporiji od vašingtonskih krstarica, ali njegovi dizel motori ne samo da omogućavali ogromni radijus dejstva, nego je brod mogao da se pokrene za samo nekoliko minuta. Da bi se pokrenuli brodovi sa parnim turbinama potrebnoje od 30 minuta do 1 sata. Dojčland nije mogao svojim anemičnim protivnicima da uradi samo jedno — da ih stigne. No ovo se nije ni zahtevalo od broda, po pomorskoj doktrini njemu je dodeljen kao primarni zadatak, samostalni rajderski napadi na trgovačko brodovlje”.

Neobični brodovi su u britanskoj štampi nazvani “Džepni bojni brodovi”, mada su oni zapravo bili nestandarne teške krstarice. Nakon broda Dojčland, u stroj su ušli Admiral Šer (nem. Admiral Scheer) i Admiral graf Špe (nem. Admiral Graf Spee), pri čemu je na svakom sledećem brodu masa porasla, a oklopna zaštita povećana. Planirana izgradnja 4-tog i 5-tog broda ovog tipa nije realizovana, i umesto njih, Nemci su počeli da grade znatno veće bojne krstaše Šarnhorst (nem. Scharnhorst) i Gnajzenau (nem. Gneisenau). Januara 1940. godine, preživeli “džepni bojni brodovi” su oficijelno preklasifikovani u teške krstarice.

Taktičko tehnički podaci nemačkih džepnih bojnih brodova
Klasan	Standardna masa, t	Artiljerija glavnog kalibra	Pomoćno naoružanje	Oklop pojasa, mm	Oklop kule GA, mm	Oklop palube, mm	Energetsko postrojenje, KS	Brzina, čvor
«Dojčland»		6 h 280 mm
«Admiral Šer»		6 h 280 mm
«Admiral graf Špe»		6 h 280 mm

Ocena teških krstarica prve generacije

Američka teška krstarica Portlend

Nakon početka izgradnje prvih teških krstarica, konstruktori su ustanovili da je kombinovanje kontradiktornih zahteva pod datim uslovima veoma teško.

“Ne imajući nikakvo iskustvo u izgradnji brzih jedinica sa moćnom artiljerijom od 203 mm, ali sa ograničenom masom, konstruktori su u početku pretrpeli jedan od najbrutalnijih vojnih neuspeha u istoriji brodogradnje”..

Obeležje svih prvih vašingtonskih krstarica bilo je neadekvatna oklopna zaštita, narušavajući empirijsko pravilo, prema kojem brod treba da bude što više otpopran na vatru topova, istog kalibra kao i njegovi. U stvarnosti, oklop svih “vašingtonaca” prve generacije nije moga da ih zaštiti ni od vatre topova 152 mm, kojim su bile naoružane većina lakih krstarica. Dakle oni su bili očigledno nepodobni za borbene eskadre. Šta više, svojim solidno velikim razmerama predstavljali su zgodnu metu. Kritikovano je i naoružanje teških krstarica. Snažni topovi od 8 inča, činili su se nepotrebnim za uništenje manjih brodova protivnika, lakih krstarica i razarača, a ulazak u borbu sa kolegom po klasi, bila je nepoželjna zbog slabog oklopa. Na taj način, teške krstarice su ponovile sudbinu svojih prethodnika – oklopnih krstaša. Suviše slabi da bi bili uključeni u sastav borbene eskadre, oboje behu izuzetno jaki za akcije po komunikacijama, a veoma skupi. Autoritativni britanksi godišnjak “Jane’s fighting ships” je 1929. godine izjavio:

“Teško da bi bilo koja sila izabrala izgradnju tipa krstarica, kao što su Kent, Pensakola, Kako ili Turvil, ukoliko njihov dizajn nije bio po propisu” — navodilo se u članku. “Prepuštene same sebi, ove sile su želele izabrati tip krstarica, koje su najviše odgovarale njihovim nacionalnim interesima, za obavljanje raznovrsnih zadataka. Međutim, ovog puta su sve sile bile povezane posebnim vidom “konkurentne kratkovidosti”.

Pošto su sve vodeće pomorske sile počele sa gradnjom ovakvih teških krstarica, konstruktori su bili primorani da nastave sa njihovim stalnim unapređivanjem.

Teške krstarice u diplomatskoj borbi 1920—1930.tih godina

Lišene mogućnosti gradnje bojnih brodova, ratne mornarice svih velikih sila, fokusiraju se na gradnju teških krstarica. Nagli porast brodova ove klase, dovelo je do novog pogoršanja u vojnodiplomatskoj borbi. Dana 20. juna 1927. godine, u Ženevi je otpočela pomorska konferencija posvećena krstaricama. Na njoj su pisustvovali predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Japana. Predstavnici Italije i Francuske nisu hteli da prisustvuju konferenciji. Amerikanci, koji su inače bili inicijatori pregovora, pokušali su da postignu ravnopravnost svoje krstaričke flote sa Velikom Britanijom, pri tome značajno ograničavajući Japan. Britanci su kategorički bili protiv te inicijative i predložili sledeći plan:

1. Podeliti sve krstarice na teške (mase 7.500 – 10.000 tona, artiljerija do 203 mm) i lake (masa do 7.500 tona, artiljerija ne veća od 152 mm).
2. Broj teških krstarica bio bi u proporciji 5:3:3 – Velika Britanija : Sjedinjene Američke Države : Japan.
3. Količina lakih krstarica, nije ograničena.

Sobziron na neprihvatljive protivrečnosti prisutnih sila, Ženevska konferencija je zastala i doživela potpuni neuspeh.

Japanska teška krstarica Kinugasa

Nakon neuspelih pregovora u Ženevi, Sjedinjene Američke Države su započele demonstrativnu trku u gradnji krstarica, našta ukazuje i njihov plan da u narednih 5 godina, izgrade 25 “vašingtonskih krstarica”. Američki kongres je dodelio sredstva za početak gradnje prvih 15 krstarica, ali onda su se Amerikanci vratili za pregovarački sto. Dana 21. januara 1930. godine, u Londonu je otpočela nova pomorska konferencija. Ovog puta, konferencija je posvećena širokom spektru pitanja, a bile su prisutne sve veće pomorske sile. Na pregovorima, SAD su pokušavale da dobiju ravnopravnost sa Velikom Britanijom, Japan 70 odsto Britanske nosivosti, Francuska je želela paritet sa Velikom Britanijom, a Italija paritet sa Francuskom. Na kraju, Britanci su uspeli da pridobiju na svoju stranu Japan, Italiju i Francusku, a Amerikancima su morali da popuste. Treba napomenuti da je na Londonskoj konferenciji usvojena definicija “teška krstarica”, kao standardni ratni brod sa masom ne većom od 10.000 tona i sa artiljerijom većom od 155 mm.

Po odluci na Londonskoj pomorskoj konferenciji 1930. godine, maksimalan broj teških krstarica dozvoljen da se nalazi u sastave flota dogovornih strana: Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo, i Japan, određen je sledećim brojkama. Sjedinjene Američke Države mogu imati najviše 18 teških krstarica, Velika Britanija i njeni dominioni, ne više od 15, a Japan - 12. Pored toga, ukupna masa teških krstarica u sastav flota članica ugovora, nije smela da pređe: za Sjedinjene Američke Države - 180.000 tone, za Veliku Britaniju - 146.800 tona, i za Japan - 108.400 tona.

Francuska i Italija nisu potpisale Londonski dogovor, već su odlučile da same vode razgovor o regionalnim pitanjima ratne mornarice. Dana 1. marta 1931. godine, potpisam je Rimski pakt, a učesnice su bile Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Italija. Po njemu, naročito je zabranjena izgradnja novih teških krstarica, posle realizacije programa iz 1930. godine, i uspostavio je odnos francuskih i italijanskih brodova ove klase, na 7:7.

Uprkos potpisivanju različitih dogovora, međunarodna situacija je nastavila da se pogoršava, te se u Londonu 1934. godne ponovo sastaju tri strane – Ujedinjeno Kraljevstvo, Japan i Sjedinjene Američke Države, uz prisustvo posmatrača iz Francuske i Italije. Imajući u vidu destruktivni položaj japanske strane, pregovori zapadaju u ćorsokak, i 29. decembra 1934. godine, japanska vlada je osudila sve prethodno potpisane sporazume o pomorskom oružju. Kao rezultat toga, javila se potreba za održavanjem nove kenferencije o vojnopomorskim pitanjima.

Druga londonska pomorska konferencija, bila je održana od 9. decembra 1935. godine do 25. marta 1936. godine, prvobitno je svedena na pokušaj da se Japan primora na sprovođenje vašingtonskog sporazuma iz 1922. godine. Nakon što je japanska strana napustila konferenciju 15. januara 1936. godine, pregovori su izgubili na značaju, ali su ipak nastavljeni, pošto nekoliko sporazuma još uvek nisu bila potpisana. Na londonskoj pomorskoj konferenciji iz 1936. godine, zaključeno je između Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Francuske, da ne mogu da se grade ili kupuju brodovi klase “teška krstarica”, sve do 1942. godine. Kvalitativne granice prve londonske konferencije, ostale su i dalje na snazi.

Literatura

• Vasilьev, M. A..; Morin, B. A.. (2008). Superlinkorы Stalina. «Sovetskiй Soюz», «Kronštadt», «Stalingrad». M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. ISBN 978-5-699-28259-3. 
• Nenahov, Ю. Ю.. (2007). Эnciklopediя kreйserov 1910—2005. Minsk: Harvest. ISBN 978-5-17-030194-2. 
• Patяnin, V. S.., Dašьяn A. V.; et al. (2007). Kreйsera Vtoroй mirovoй. Ohotniki i zaщitniki. M.: Kollekciя, Яuza, ЭKSMO. ISBN 978-5-699-19130-7. 
• Conway’s All the World’s Fighting Ships, 1922—1945. London: Conway Maritime Press. 1980. ISBN 978-0-85177-146-5. 
• Conway’s All the World’s Fighting Ships, 1947—1995. Anapolis, Merilend, SAD: Naval Institute Press. 1996. ISBN 978-1-55750-132-5. 
• Osborne, W. E.. (2004). Cruisers and Battle cruisers. An illustrated history of their impact. Denver, SAD: ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-369-4. 
• Smithn, C. P..; Dominy, R. J.. (1981). Cruisers in Action 1939—1945. London: William Kimber. ISBN 978-0-7183-0218-4. 
• Whitley, J. M.. (1995). Cruisers of World War Two. An international encyclopedia. London: Arms & Armour. ISBN 978-1-85409-225-0. 
• Nešić, Duško (2008). Naoružanje Drugog svetskog rata knjige 1-8. Beograd, Srbija: Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-5-699-19130-7.