Ustavni sud
Ustavni sud je poseban državni organ čiji je glavni zadatak nadzor nad ustavnošću zakona kao i zaštita ljudskih prava i sloboda građana zajamčenih ustavom.
U većini zemalja deluje kao nezavisno telo, nezavisno od zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Prema nekim pravnim teoretičarima, izdvojeni su iz trodelne podele državne vlasti, pa se čak sugeriše da se radi o četvrtoj vlasti — nadzornoj vlasti koja nadzire sve druge vlasti i nije podložna zakonima, budući se i sama bavi njima, već samo ustavu i ustavnim zakonima. Ovakav ustavnosudski nadzor se naziva „evropskim modelom“, za razliku od „američkog modela“ gdje ustavnosudski nadzor vrše federalni sudovi na čelu sa Vrhovnim sudom SAD.
Delokrug[uredi | uredi izvor]
Ustavni sudovi ispituju ustavnost zakona nezavisno od konkretnog pravnog predmeta ili spora, i tako donose odluke koje deluju prema svima (nisu ograničene na konkretan slučaj). To znači da se zakon, odnosno njegove odredbe, za koje ustavni sud zaključi da su protivustavne, poništavaju ili ukidaju. Uz nadzor ustavnosti zakona, ustavnim sudovima se redovno poverava i nadzor nad ustavnošću i zakonitošću podzakonskih propisa.
Ustavni sudovi, u pravilu, odlučuju o pravima i obvezama najviših tela državne vlasti (rešavaju sukob nadležnosti). U federalnim državama poverava im se rešavanje sporova među federalnim jedinicama, kao i između federalnih jedinica i federalnih tela. Osim toga, ustavni sudovi obično nadziru zakonitost sprovedenih izbora i referenduma.
Ustavni sudovi vode postupke u slučaju povrede ustava visokih državnih zvaničnika (pre svega predsednika republike) i utvrđuju njihovu eventualnu odgovornost.
U pogledu zaštite sloboda i prava građana zajamčenih ustavom, ustavni sudovi odlučuju o pojedinačnim zahtevima građana (najčešće u obliku ustavne žalbe ili tužbe) pružajući ustavnosudsku zaštitu pojedincima čija su ustavna prava povređena aktima sudske, upravne i druge javne vlasti.
Neki ustavni sudovi su ovlašćeni i za tumačenje ustava, pa i zakona, preko interpretativne odluke (najčešće na zahtev najviših državnih tela ili zvaničnika).
Raširenost u svetu[uredi | uredi izvor]
Nakon Austrije, kao prve zemlje u kojoj je uvedena posebna institucija ustavnog suda (1920), i druge zemlje su u svoj pravni sistem uvele tu posebnu instituciju:
- Albanija
- Azerbejdžan
- Belorusija
- Belgija
- Bolivija
- Bosna i Hercegovina
- Bugarska
- Jermenija
- Centralnoafrička Republika
- Crna Gora
- Čile
- Kolumbija
- Hrvatska
- Češka
- Egipat
- Francuska
- Gruzija
- Nemačka,
- Gvatemala
- Mađarska
- Italija
- Kazahstan
- Kirgistan
- Letonija
- Litvanija
- Makedonija
- Madagaskar
- Moldavija
- Mongolija
- Peru
- Poljska
- Portugal
- Rumunija
- Rusija
- Srbija
- Slovačka
- Slovenija
- Južnoafrička Republika
- Južna Koreja
- Španija
- Tadžikistan
- Tajland
- Turska
- Turkmenistan
- Uganda
- Ukrajina
- Uzbekistan
To su uglavnom zemlje evropsko-kontinentalnog pravnog sistema, za razliku od zemalja anglosaksonskog prava (npr. SAD) koje funkciju nadzora nad ustavnošću zakona poveravaju redovnim sudovima (pre svega vrhovnom sudu). Međutim, ustavni sudovi nisu najviša sudska instanca u nekoj zemlji jer ne pripadaju redovnoj sudskoj vlasti, već su to vrhovni sudovi.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
