Fraat IV od Partije

Fraat IV od Partije
Šahanšah Persije
Lik Fraata IV sa orlom koji drži venac na srebrnoj drahmi iz Mitridatkerta.
Lični podaci
Datum rođenja	pre 60. p. n. e.
Datum smrti	2. p. n. e.
Religija	zoroastrizam
Porodica
Supružnik	Musa
Potomstvo	Fraat V, Vonon I
Roditelji	Orod II
Dinastija	Arsakidi
kralj Partije
Period	38—2. p. n. e.
Prethodnik	Orod II
Naslednik	Fraat V, Musa

Fraat IV (grč. Φραάτης, par. 𐭐𐭓𐭇𐭕 Frahāt; pre 60 — 2. p. n. e.) je bio šahanšah Partije od 38. p. n. e. do 2. p. n. e. Vladavinu su mu obeležili sukobi sa Rimom u sklopu Antonijevog partskog rata i tenzije oko Jermenije, koje su na kraju rezultirale sklapanjem dugoročnog mira.

Poreklo i dolazak na vlast

Fraat je bio sin partskog kralja Oroda II i jedne od njegovih brojnih konkubina. Posle pogibije njegovog starijeg polubrata Pakora u bici protiv Rimljana kod Gindara 38. p. n. e. otvorilo se pitanje izbora novog naslednika u Partskom carstvu. U novonastali problem se aktivno uključila Fraatova majka, koja je pored brojnih drugih konkubina uspela da nametne svog sina Orodu, koji je, kako Justin navodi, bio psihički oboleo. Sin je ubrzo ubio oca i njegovu prvu suprugu Laodiku u Raju i zatim zauzeo partski presto. Potom je naredio pogubljenje tridesetorice svoje braće da mu ne bi ugrozili vlast. Justin i navodi i da je Fraat, pošto je otkrio da ga je plemstvo počelo mrzeti zbog njegovih stalnih varvarstava, naredio i pogubljenje svog već stasalog najstarijeg sina da mu niko ne bi mogao ugroziti vlast. Brojni partski plemići su pobegli da ih ne bi zadesilo isto.

Rat sa Antonijem

Marko Antonije, mermerna bista iz druge polovine I veka. Danas u muzeju Kjaramonti, Vatikan.

Antonijevo napredovanje

U međuvremenu, rat sa Rimom koji je počeo za vreme Oroda II nastavio se. Rimljani su potiskivali Parćane. Godine 38. p. n. e. Marko Antonije je opseo Samosatu, ali je upao u zasedu, čije veće posledice je uspela da spreči pomoć judejskog kralja Iroda, koji je spasao Rimljanima opremu i namirnice. Usledilo je potiskivanje partskog uticaja iz Judeje, gde je uz Antonijevu pomoć posle velike borbe Irod osvojio Jerusalim 37. p. n. e. i pogubio propartskog vladara Antigona II Hasmonejca. Sporazumom u Tarentu iste godine Antonije je svog kolege trijumvira Oktavijana dobio dve legije za rat protiv Parćana.

U strahu od Fraata, moćni partski plemić Mones je pobegao Antoniju i darovao mu tri sirijska grada: Larisu, Aretusu i Hijerapolis. Ali, kad je Fraat pružio Monesu ruku pomirenja, Antonije ga je pustio da ode da bi zavarao Fraata miroljubivim namerama, tražeći samo rimske bojne znake i vraćanje još uvek živih rimskih vojnika zarobljenih 53. p. n. e. u bici kod Kare. Sam Antonije je, međutim, napredovao kroz Jermeniju, gde je izvršio smotru vojske, koja je sa sve saveznicima brojala oko 100.000 ljudi. Neodmorivši vojsku iscrpljenu dugim maršem, nestrpljiv Antonije je 36. p. n. e. napao Partiju. Ušao je u Atropatenu pustošeći je i, kako Plutarh navodi, opseo Fraspu, velik grad u kome se nalazila porodica atropatenskog kralja. U međuvremenu, Fraat je sa velikom vojskom napredovao u pomoć gradu. Čuvši da se kola sa opsadim spravama nalaze dalje od glavnine rimske vojske, šahanšah je poslao na njih veliki broj svojih konjanika. U bici koja je usledila opsadne sprave su zaplenjene i uništene, po Plutarhu poginulo je 10.000 Rimljana, a veliki broj je zarobljen, uključujući i pontskog kralja Polemona.

Antonijevo povlačenje

Mapa kretanja rimske i partske vojske u Antonijevom i Fraatovom ratu 36. p. n. e. Crvenom bojom je prikazano kretanje Rimljana, a plavom kretanje Parćana.

Ovo je osetno poljuljalo moral rimske strane, do te mere da je jermenski kralj Artavazd II, koji je do tada bio jedan od glavnih zagovarača rata, sa svojim trupama napustio pohod. Ni sama opsada nije dobro išla po napadača, koji je pokušao da Fraata namami u otvorenu bitku. Antonije je jedan vojni odred naizgled poslao da traži hranu, do okršaja je došlo, ali je on naneo minimalne štete Parćanima, što je samo je doprinelo dodatnom padu morala rimske vojske. Među rimskim trupama je zavladala glad. Međutim, kako je dolazila jesen vreme je postajalo nenaklonjeno Parćanima, čije trupe nisu navikle da se bore po hladnom vremenu. Plutarh govori da se zato Fraat poslužio sledećim lukavstvom da bi slomio rimski moral i borbu priveo kraju. Naime, tražio je da se Rimljanima koji su napadali okolne krajeve u potrazi za hranom dopusti da ponešto i uzmu, da im Parćani dojahuju bliže i govore im da im se šahanšah divi i prozivaju Antonija zato što ne želi da sklopi mir sa njim. Pošto je čuo za ovo i bio uveravan od strane partskih glasnika da je ovo stvarno Fraatovo mišljenje, Antonije je postao skloniji na povlačenje i još jednom zahtevao povratak rimskih bojnih znakova, da ne bi izgledalo kao da je zadovoljan samo time da se spasi i umakne. Fraat je odbio zahtev i zajamčio mu mir i sigurnost čim krene sa povlačenjem, koje je usledilo nekoliko dana kasnije.

Međutim, Fraat nije hteo da dopusti mirno povlačenje rimske vojske, uprkos sporazumu. Već posle dva dana povlačenja Rimljani su upali u zasedu partske konjice, koja je na kraju bila potisnuta uz ne male obostrane gubitke. Rimska vojska bila je napadana i uznemiravana i dalje, postavljene su izvidnice i odredi koji su branili ostatak vojske, ali su one ozbiljno stradale već petog dana; bilo je najmanje 3.000 poginulih i 5.000 ranjenih. Ovaj uspeh dosta je uticao na moral Parćana, Plutarh govori da se pripoveda da ih je bilo ne manje od 40.000 u blizini rimske vojske i da im je Fraat poslao i svoju gardu u uverenju da je šalje u sigurni uspeh i pljačku. Sutradan po pobedi, Parćani su ponovo napali rimsku vojsku, ali su bili prilično iznenađeni žestinom njenog otpora i potisnuti pomoću formacije kornjače. Slični napadi ponavljani su sa sličnim ishodom i narednih dana, uz sve veće stradanje neprijatelja usled gladi. Plutarh govori da su Parćani onda ponovo pribegli starom lukavstvu uveravajući neprijateljske vojnike u svoju miroljubivost. Ubrzo se Mitridat, Monesov nećak, pridružio rimskom logoru i otkrio Antoniju da mu Fraat sprema zasedu u dolini prema kojoj je bio pošao. Rimska vojska krenula je stoga preko planine, a Parćani su, čuvši za ovo, hitro krenuli za njom i sutra ujutru napali njene zadnje redove. Osim od Fraatove vojske, rimska vojska stradala je i od žeđi. Posle napada usledilo je partsko povlačenje, ali rimska vojska je bila u sve većem rasulu. Sutradan je usledio novi napad, koji su Rimljani zaustavili kornjačom, probivši se zatim do pijaće vode. Plutarh govori da su Parćani pokušali da ih ponovo razuvere u svoju miroljubivost, ali ovog puta bez ikakvog uspeha. Posle šest dana, Rimljani su stigli do reke Araks i, prešavši je, ušli u Jermeniju.

Novčić sa likom atropatenskog kralja Artavazda I.

Plutarh navodi da su u čitavom pohodu Rimljani izgubili najmanje 24.000 vojnika, više od pola od bolesti, jer ih je u Jermeniji zahvatila vodena bolest i dizenterija. Da su od Fraspe putovali dvadeset sedam dana i pobedili u osamnaest bitaka, koje im pak ništa nisu donele. Rimske trupe u Jermeniji spasla je Kleopatrina pošiljka hrane i opreme, a Antonije nikad nije povratio svoj ugled u Rimu.

Sukob sa Atropatenom: Pad Jermenije

Odmah posle Antonijevog povlačenja došlo je do sukoba između Fraata i Artavazda, kralja Atropatene, zbog rimskog plena. Kod atropatenskog kralja se javila i sumnja i strah da će mu Fraat preoteti kraljevstvo. Stoga je pozvao u pomoć Antonija, obećavajući da će se ratu pridružiti njegovim trupama. Antonije je bio zainteresovan za ponovni pohod. Kako je za pređanjši poraz krivio isključivo jermenskog kralja, koji se prerano povukao iako je imao konjanike obučene za borbu sa Parćanima, 34. p. n. e. osvojio je Jermeniju i zarobio kralja na prevaru. Antonije i Artavazd su se zatim sastali kod reke Araks, ali do pohoda nije došlo zbog izbijanja građanskog rata između Oktavijana i Antonija. Bez Antonijeve pomoći, atropatenski kralj je bio poražen i zarobljen.

Rat sa Tiridatom II

Srebrna tetradrahma Tiridata II iskovana 27. p. n. e. sa njegovim likom na aversu. Na reversu je prikazan isto on kako sedi i drži žezlo i Niku dok u pozadini piše uobičajena titulatura partskih vladara.

Osim sa kraljem Atropatene, Fraat je ušao u sukob i sa drugim velikodostojnicima Partije. Justin govori da je šahanšah posle pobede nad Rimljanima postao još drskiji i okrutniji, pa je oko 30. p. n. e. bio zbačen s vlasti i zamenjen svojim rođakom Tiridatom II. Fraat je utočište našao kod Skita, koji su mu i pomogli da se ubrzo ponovo vrati na presto. Pred Skitima Tiridat je sa velikim brojem svojih pristalica pobegao Rimljanima.

Posle osvajanja Egipta 30. p. n. e. očekivalo se da Oktavijan krene protiv Parćana da osveti Krasov poraz. Međutim, on se preko Sirije i Male Azije vratio u Rim, ostavivši u Siriji četiri do pet legija. U strahu od Rimljana, Fraat je 29. p. n. e. poslao izaslanike prvom čoveku Rimske republike, koji je tom prilikom obećao da neće pružati podršku Tiridatu. Međutim, nastojao je da potisne partski uticaj iz Jermenije, koja je za Rim imala strateški značaj kao tampon zona prema Partskom carstvu. Javnost u Rimu bila je za rat, pozivajući se na Cezarov plan da zavlada istočnim delom helenističkog sveta, dok je Oktavijan nastojao da pitanje reši bez rata. Usledili su pritisci sa rimske strane. Izgleda da su pružili izvesnu pomoć Tiridatu koji je u narednim godinama pokušao da se vrati na vlast kao neka vrsta rimskog vazala, ali bez uspeha.

Parćanin vraća Avgustu rimske vojne znake koje je Kras izgubio u bici kod Kare 53. p. n. e. Detalj sa grudnog oklopa sa statue Avgusta iz Prima-porte, danas u Vatikanskom muzeju.

Mir sa Rimom

Godine 23. p. n. e. Avgust je uputio na istok Agripu sa sekundarnim prokonzularnim imperijumom i više legata. Sledeće godine u Rim su stigli Fraatovi izaslanici koji su tražili da se vrati njegov rob Tiridat i najmlađi šahanšahov sin koji je izgleda tokom Tiridatovog pohoda bio zarobljen. Princeps je prvi zahtev odbio, a drugi je prihvatio pod uslovom da dobije natrag rimske zarobljenike i zastave. Fraat je pristao, ali je odugovlačio sa izvršenjem obećanja. Godine 21. p. n. e. legije iz Ilirika i Makedonije, pod vođstvom Avgustovog pastorka Tiberija, dovedene su u Jermeniju da zbace propartskog Artaksiju II i dovedu njegovog prorimskog brata Tigrana III.

Zatim je Avgust došao u Siriju, gde su se nalazile legije. Kada je vest o kretanjima Tiberija i Avgusta stigla do Fraata, on se uplašio invazije na Partiju i rešio da ispuni dato obećanje. Shodno tome, svi zarobljenici koji su preživeli iz Krasove ili Antonijeve vojske koji su se nalazili širom Partije sakupljeni su i poslati sa sve zastavama Tiberiju, koji ih je prosledio Avgustu. U Rimu je to zvanično protumačeno kao pobeda u ratu. Princepsu su opet dodeljeni titula imperatora i trijumf, na novcu je predstavljen Fraat na kolenima, uz natpis: „Cezar Avgust pošto je vratio rimske zastave”. Podignuta je i trijumfalna kapija na Forumu pored hrama božanskog Avgusta. Vraćene zastave su posvećene Marsu Osvetniku i prenete u hram Jupitera Feretrija koji je Avgust posvetio 2. p. n. e.

U međuvremenu je Jermenija je pretvorena u rimsku klijentsku državu. Sanovništvo Atropatene tražilo je od Rima kralja i Avgust je doveo na vlast Ariobarzana II, sina Fraatovog nerijatelja Artavazda. Fraat je morao pomiriti se sa tim i poslao u Rim svoje sinove i jednog unuka, kao zalog prijateljstva. Mir koji je sklopljen između Fraata i Avgusta 20. p. n. e. bio je najdugoročniji mir između Partskog i Rimskog carstva.

Uticaj Muse, smrt i nasledstvo

Kao zalog prijateljstva sa svoje strane, Rimljani su Fraatu poslali za konkubinu Musu. Musa je ubrzo postala miljenica šahanšaha do te mere da je bila proglašena za boginju. Veruje se da je pod njenim uticajem partski vladar u Rim poslao svoja četiri prvorođena sina da bi sprečio sukob oko nasledstva njegovog i Musinog sina Fraata. Među taocima su bili budući šahanšah Vonon, izvesni Fraat koji se javlja 35. n. e. kao uzurpator i Tiridat, uzurpator 35. i 36. godine. Godine 2. p. n. e. Musa je skovala zaveru u kojoj je Fraat bio otrovan, a ona zajednički zauzela vlast sa sinom Fraatom V.

Galerija

• 
  Srebrna tetradrahma naslednika Fraata IV Fraata V i Muse iskovana u Seleukiji oko 2. n. e. Na aversu je lik sina, a na reversu majke.
• 
  Jedan od Avgustovih novčića kovan u čast vraćanja rimskih vojnih simbola 20. p. n. e. Na aversu je boginja Feronija, a na reversu Fraat IV kako kleči. Kolekcija muzeja u Berlinu.
• 
  Avgustov denarijus iskovan u Taragoni 18. p. n. e. povodom sklapanja mira sa Partskim carstvom. Na reversu je prikazana trijumfalna kapija, a iznad nje kvadriga i dva Parćanina kako kleče sa jedne i sa druge strane.
• 
  Srebrna drahma Fraata IV iz Mitridatkerta. Na aversu je šahanšah sa orlom koji drži venac, a na reversu sedeći strelac dok je oko njega komplikovana titulatura partskih vladara.
• 
  Tetradrahma Fraata IV iz 35./34. p. n. e. sa njegovim likom na aversu. Na reversu je prikazan šahanšah kako sedi, ispred njega je boginja Tiha, a oko njih titulatura partskih vladara.
• 
  Nešto drugačija verzija tetradrahme Fraata IV iz 35./34. p. n. e. sa njegovim likom na aversu i zajedno sa Tihom i titulaturom na reversu.
• 
  Tetradrahma Fraata IV sa njegovim likom na aversu. Na reversu je prikazan šahanšah kako sedi, ispred njega je boginja Atina, a oko njih titulatura partskih vladara.

Literatura

• Plutarh, Usporedni životopisi: Antonije (prevod Z. Dukata), Zagreb 1989.
• Marcus Junianus Justinus, Epitome of the Philippic History of Pompeius Trogus: Book XLII
• Plantagenet Samerset Fraj, Istorija sveta, 1980. Beograd: Vuk Karadžić
• Sajmon Sibag Montefjore, Jerusalim: Biografija, 2017. Beograd: Evro Book
• Mirković, Miroslava (2018). Istorija Rimske države od Romula, 753. godine pre Hrista, do smrti Konstantina, 337. godine nove ere. Beograd: Službeni glasnik.