Franc Ferdinand

„Franc Ferdinand” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Franc Ferdinand (višeznačna odrednica).

Franc Ferdinand
Franc Ferdinand 1914. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1863-12-18)18. decembar 1863.
Mesto rođenja	Grac, Austrijsko carstvo
Datum smrti	28. jun 1914.(1914-06-28) (50 god.)
Mesto smrti	Sarajevo, Austrougarska
Porodica
Supružnik	Sofija Hotek
Potomstvo	Sofija od Hoenberga, Maximilian, Duke of Hohenberg, Ernst od Hoenberga
Roditelji	Karl Ludvig od Austrije Marija Anuncijata
Dinastija	Habzburg-Lorena
Nadvojvoda od Austrije-Este
Prethodnik	Frančesko V, vojvoda od Modene
Potpis

Franc Ferdinand ili Franja Ferdinand (nem. Franz Ferdinand von Österreich-Este; Grac, 18. decembar 1863 — Sarajevo, 28. jun 1914) je bio najstariji sin Karla Ludviga i Marije Anuncijate od Napulja-Sicilije. Njegov stric je bio Franc Jozef I.

Biografija

Poreklo i porodica

Majka Marija Anuncijata je bila ćerka Ferdinanda II od Sicilije. Otac, nadvojvoda Karl Ludvig je bio tih i religiozan čovek, pod snažnim uticajem svojih jezuitskih ispovednika.

Ferdinand je imao mlađu braću Ota i Karla Fridriha, a bio je u srodstvu sa mnogim evropskim dinastijama.

Majka im je umrla od tuberkuloze kada je imao sedam godina. Nakon toga, otac se po drugi put oženio Marijom-Terezom od Braganse, koja je sa Ludvigovom decom iz prvog braka postupala s pažnjom i razumevanjem i Ferdinand joj je bio veoma privržen.

Školovanje

Pošto su mogućnosti da nasledi tron bile veoma male, njegovo školovanje nije zamišljeno da ga pripremi za tu dužnost. Otac je nastojao da svoje sinove školuje po strogoj habzburškoj tradiciji. Među profesorima se posebno isticao Ono Klop, koji mu je od 1876. do 1885. predavao istoriju i osnove politike. Kako se u običnim knjigama slava habzburške dinastije nije previše isticala, on je deci sam pripremao lekcije u rukopisu. Pošto je otac insistirao i na verskom obrazovanju, među profesorima je bio i pomoćni biskup Godfriod Maršal. Od 1882. godine časove ustavnog i državnog prava mu je davao Maks Vladimir Bek, u to vreme državni činovnik, a u periodu 1906—1908 premijer Austrougarske. Sa njim je Ferdinand održavao kontakt narednih više od 25 godina.

Školovanje mu je bilo nesistematsko, površno i iscrpljujuće. Prema sopstvenom kazivanju časove su imali od ujutro do uveče, a između dva časa deca su mogla da izađu, držeći se za ruke, u kratku šetnju sa šefom dvora. Posebno slaba tačka u njegovom obrazovanju su bili jezici. Tokom života je znao samo pomalo francuski i naučio nekoliko reči na mađarskom.

Javni život

Prema tradiciji habzburške kuće, javni život njenih pripadnika je započinjao odlaskom u vojsku. Godine 1878. godine je otišao u vojsku u Gornju Austriju. Kao dečak, sa 14 godina je proizveden u čin poručnika, sa 18 u natporučnika, sa 21 u konjičkog kapetana, sa 24 u majora, sa 25 u potpukovnika, sa 26 pukovnika, a sa 28 u generala.

Godine 1890, kao pukovnik je poslat u husarski puk u Odenburgu. Znajući da Mađare ne trpi, još pre odlaska, car ga je upozorio da treba da se uzdržava od javnog prosuđivanja situacije i da ih pažljivo proučava, ali Ferdinand, uprkos upozorenju, naišavši na mnogo toga što mu nije odgovaralo, nije uspeo da kontroliše svoju zlovolju i davao je oduška svojim antimađarskim osećanjima. Mada je puk je bio većinom sastavljen od regruta iz zapadne Ugarske, koja je kasnije pripala Austriji, gotovo svi njegovi oficiri su bili mađarizovani. Husari su međusobno razgovarali na mađarskom, čak i u njegovom prisustvu i na mađarskom mu podnosili raporte. Ovu praksu je Ferdinand energično ukinuo, na šta je mađarska štampa burno reagovala.

Lov i putovanja

Njegova najveća strast je bio lov. Mada su stric Franja Josif i brat od strica Rudolf takođe bili strasni lovci, njegovi uspesi u lovu se ne mogu porediti ni sa jednim drugim Habzburgovcem. Prema slobodnim procenama njegovog lekara Ajzenmergera, ukupno je ustrelio više od pola miliona primeraka divljači. Od stalne pucnjave mu je stradala bubna opna.

Takođe je voleo da putuje. U dvadesetoj godini je prvi put posetio Italiju, gde je od Franca V nasledio imanje. Godine 1885. je putovao na Bliski istok. Tada je posetio Egipat, Palestinu, Siriju i Tursku. Zatim je 1889. putovao u Nemačku. Godine 1891. car ga je poslao u prvu diplomatsku misiju u Rusiju. Tom prilikom je pohvalio autokratski sistem u Rusiji, a ruska štampa ga ispratila sa nadom da će austrougarska sa Ferdinandom Austrougarska povratiti svoj nekadašnji istorijski ugled.

Godinu dana 1892—1893 se nalazio na putu oko sveta. Cilj putovanja, kako je sam izjavio nisu bili samo radoznalost, ni lovačka strast, već i da bi preko ličnih kontakata stekao sliku o prema drugim državama, narodima, kulturama i običajima. Tokom putovanja je uvideo koliko je bitno da austrougarska postane pomorska sila. Na putovanje je kruzerom krenuo iz Trsta decembra 1892. U njegovoj pretnji je bilo oko 400 ljudi, uključujući brodskog sveštenika i kraljevskog rizničara. Svuda je bio lepo dočekivan. Imao je prilike da se uveri koliko je Evropa držala kontrolu nad Azijom. U Kalkuti se mu se nije dopao kolonijalni sistem iskorišćavanja lokalnog stanovništva. Najviše mu se dopala Indija. Tamo je ispaljivan vatromet u njegovu čast. Na prilasku Indiji je pokušavao sačmarom da lovi raže u vodi. U blizini Delhija, usred džungle su razapeli 87 šatora, od kojih su neki imali kupatila i zlatne tavanice. Borio se protiv guštera na Cejlonu. Na Himalajima je naučio da jodluje. U Adenu su mu se dopale uske uličice. U Japanu mu je salutirala čitava artiljerijska baterija. U aprilu je posetio Džakartu, gde je uspeo da ubije krokodila. Bio je gotovo svedok jedne pomorske bitke, kada su francuski brodovi blokirali obalu kod Bankoka i prisilili sijamskog kralja da preda kontrolu nad Laosom. Zbog kolonijalne politike morao je da promeni kurs putovanja.

U Australiji je bio svedok ubistva oko tridesetak doseljenika, koji su izvršili Aboridžini, ali je za taj akt imao puno razumevanje. Na poziv zemljoposednika je išao u lov na kengure u Autbeku. U sidnejskoj luci je organizovao zabavu sa oko 500 gostiju, na kojoj se plesao uz Štrausov valcer „Na lepom plavom Dunavu”. U junu je posetio ostrvo Nova Kaledonija, na kojem je u to vreme u barakama živelo oko 8.000 robijaša, za koje je smatrao da predstavljaju otpad društva.

U avgustu je posetio Japan. Tamo nije imao prilike da ide u lov, dozvoljavali su mu samo da hrani ribice. U to vreme su se dešavale radikalne promene u japanskom društvu i otvorene su velike fabrike. U Tokiju se upoznao sa japanskim carem Mucuhitom, koji se vozio u rikši. U Japanu je odlučio da istetovira velikog zmaja na ruci.

Nakon Japana se uputio u Severnu Ameriku. Video je uništene šume, u Vankuveru ga je zgražavala seča oko 500-600 godina starog drveća, kedra i duglazija. Video je proterane Indijance i bio zgranut načinom na koji je taj narod ponižavan i unesrećen.

Na kratko je posetio i Divlji zapad. Razočarao se što grizliji nisu bežali od njegove pucnjave, što je svuda bilo zabranjeno pušenje, dok su ljudi bili bez manira, kauboji su pred njim dizali noge na sto. Razočarala ga je i loša hrana u restoranima.

Posetio je i Njujork, u to vreme grad sa 3 miliona stanovnika. Šetao se Petom avenijom, bio na Brodveju, popeo se na Pulišerov oblakoder, u to vreme najvišu zgradu sveta, visoku 94 m. U Menhetnu je posmatrao kako se doseljenici iskrcavaju iz brodova, mnogi od njih poreklom iz alpskih oblasti, što ga je veoma uznemirilo.

Sa putovanja je doneo više od 14.000 suvenira, koji se sada nalaze u Etnološkom muzeju u Beču. O avanturama sa putovanju oko sveta je 1896. objavio knjigu „Dnevnik o mome putovanju oko sveta” u dva toma, na gotovo 2.000 strana. U dnevniku se nalazi i kritiku demokratskih političkih sistema. U priređivanju knjige mu je pomogao Maks Vladimir Bek.

Bolest

Putovanje je veoma naškodilo njegovom zdravlju, tako da je 1895. oboleo od tuberkuloze. Istu bolest su imala i dva mlađa brata. Iste godine otišao je na Lošinj na lečenje, zajedno sa svojim lekarom.

Iako je porodica njegovu bolest držala u tajnosti, vest o tome se vrlo brzo raširila po celoj Habzburškoj monarhiji. Kružile su glasine o tome kako je osuđen na smrt, da ga u dvorskim krugovima u Beču već smatraju pokojnikom i da će car za naslednika proglasiti njegovog mlađeg brata Ota. U tome je prednjačio list mađarske vlade. Nakon toga mu je lekar predložio odlazak na lečenje u Egipat.

Još po samom dolasku u Kairo je, zahvaljujući svojoj teškoj naravi i aroganciji, izazvao aferu, za koju je doznao i sam car. Naime, izbegao je da se pozdravi sa austrougarskim ambasadorom Hajdlerom, koji se nalazio u odboru za doček, ispred hotela u kome je trebalo da odsedne. Zbog loših iskustava sa austrougarskim ambasadorima po svetu, za koje je smatrao da su nesposobni za svoj posao i da se njihova ambicioznost jedino ogleda u odlascima na razne prijeme i dobijanje odlikovanja, hteo je da izbegne svaki susret i društvo ambasadora u Kairu, uz izgovor da mu je potreban mir. Nakon toga je obišao Veliku sfingu u Gizi, Apisove grobnice u Sakari i putovao luksuznim parobrodom po Nilu, od Luksora do Asuana. Kada se početkom 1896. vratio u Kairo, ipak je, po carevom naređenju morao da primi ambasadora, mada je prijem bio hladan. Afera mu je na duže vreme pokvarila raspoloženje. Taj, kao i drugi incidenti su imale za posledicu širenje glasina o netaktičnom vojvodi, čija se neobuzdanost graniči sa ludilom, koja se posebno isticala tokom odlaska u lov, a neki su sumnjali i da boluje od paralize. Međutim, pravi razlog netaktičnog ponašanja je bilo njegovo odlično poznavanje političkih prilika, zahvaljujući bliskim vezama sa kedivom u Egiptu, s obzirom da se školovalo u kadetskoj školi u Beču. Hajdlera je krivio da radi protiv interesa Monarhije, ističući da dolazi do opadanja proaustrijskih osećanja na celom Orijentu, zbog nerazumevanja za nesuglasice kojih je u to vreme bilo između Egipta i Engleske, a da od toga najveću korist može imati jedino Engleska, koja se spremala za ponovnu okupaciju Sudana. Caru je preporučio da Hajdlera premesti u neku drugu zemlju, gde će njegovo ponašanje imati manje teške posledice.

Nakon što se vratio u Beč, ponovo je imao neprilika. Zbog bolesti su ga otpisali kao mogućeg prestolonaslednika, posebno je imao problema s Odeljenjem kontrole carskog dvora, koje se prema njemu ponašalo s nepoštovanjem, zbog čega je stalno morao da se žali caru.

U narednom periodu se oporavljao u Alpima i na moru.

Prestolonaslednik

Pošto je sin Franje Josifa I, prestolonaslednik Rudolf, pronađen mrtav 1889. godine u lovačkoj kolibi u Majerlingu, carica Elizabeta ubijena 10. septembra 1898, dok se ukrcavala na parobrod u Ženevi, a Karl Ludvig, Ferdinandov otac umro od tifusa 1896, nakon hodočašća u Jerusalim, čijoj sahrani u Beču, zbog bolesti nije mogao da prisustvuje, Ferdinand je kao najstariji sin Karla Ludviga postao naslednik austrougarskog prestola.

Kada mu se zdravlje 1898. znatno poboljšalo, kao prestolonaslednik se zvanično predstavio na proslavi 60-ogodišnjice vladavine britanske kraljice Viktorije u Londonu.

Ženidba

Sofija Hotek (oko 1900)

Oženio se iz ljubavi sa groficom Sofijom Hotek (Sofija Hoenloe od 1909) iz niže aristokratske porodice. Njena porodica je bila češkog porekla, ali germanizovana, pa je Sofijin maternji jezik bio nemački. Upoznali su se 1895. na jednom balu u Pragu. Verovatno su održavali vezu dok je on bio bolestan. Nakon oporavka su se češće viđali na dvoru nadvojvode Fridriha, njegovog nećaka u Bratislavi, gde je Sofija bila dvorska dama, Fridrihove žene Izabele. Pošto je u porodici bilo više ćerki, Izabela se nadala da će se Ferdinand oženiti jednom od njih. Međutim, 1898. je slučajno otkrila vezu između Ferdinanda i njene dvorske dame, zbog čega je dvorska otpuštena odmah otpuštena, a vrlo brzo je o toj vezi obavešten i car. Car je odmah odbacio Sofiju kao moguću nevestu. S obzirom da je prema statutu Habzubrgovaca 1839. svaki član porodice za stupanje u brak morao da dobije dozvolu od poglavara dinastije, ni u dvorskim krugovima Sofiju takođe nisu smatrali njegovom mogućom zakonitom ženom.

Porodica

U više navrata car je pokušao da Ferdinanda odgovori od ženidbe, a nagovarao je i druge članove porodice da razgovaraju sa njim, pa i njegovog bivšeg učitelja veronauke, Godfrida Maršala. Međutim, razgovori nisu urodili plodom, a Godfrida je intervencija koštala karijere. Mada je bio kandidat za bečkog nadbiskupa, nikada nije nominovan za tu funkciju.

Nakon mučnih pregovora i na nagovor Ferdinandove maćehe Marije Tereze, car je 8. aprila 1900. odobrio venčanje, ali pod uslovom da brak bude morganatski. Na dan 28. juna 1900, u prisustvu cara, nadvojvoda, austrijskog predsednika, austrijske i ugarske vlade, kao i državnih velikodostojnika, Ferdinand je položio zakletvu o odricanju, izjavivši da će stupiti u morganatski brak sa Sofijom Hotek, čime su ona i njeni budući potomci lišeni svih prava Habzburgovaca, titule i privilegija, uključujući i prava da naslede presto.

Tri dana kasnije je obavljeno venčanje. Ceromoniji nije prisustvovao nijedan muški član iz porodice Habzburga, čak ni njegova braća. Car je čestitku poslao telegramom u kome je Sofiji dodelio titulu kneginje od Hoenberga, koju je nekoliko godina kasnije preinačio u titulu vojvotkinje.

Medeni mesec su proveli u zamku u Konopištu u Češkoj. Porodica je sa troje dece živela u dvorcu Belvedere.

Franc Ferdinand sa porodicom

Nakon povratka u Beč, Sofija je mnogo puta bila javno ponižavana. Mada nije imao ništa protiv da je viđa u uskom porodičnom krugu, car joj je zabranio prisustvo u zvaničnim prilikama, s obzirom da to nije bilo u skladu s pravilima ceremonijala. Godine 1909. dodeljena joj je titula visočanstva, ali je i dalje imala položaj najniže nadvojvotkinje na dvoru.

Za razliku od više aristokratije, sitna buržoazija je njegovu ženidbu, smatrala hrabrim gestom. Ferdinand je takođe bio veoma ponosan svojim brakom. Oduševio se kada ga je 1901. francuski ambasador obavestio o ženidbi srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, Dragom Mašin, koja takođe nije imala aristokratsko poreklo, izjavivši kako je to dobar primer za buduće brakove.

Ipak, u svojim stavovima nije bio dosledan. Kada se njegov mlađi brat Karl Fridrih oženio Bertom Cuber, ćerkom jednog profesora na univerzitetu, stao je na stranu protivnika svog brata. Smatrao je da, između titule grofice koju je imala njegova Sofija i titule baronice koju je imala bratovljeva izabranica, postojala velika razlika. Zbog ovih nesuglasica među braćom je došlo do žestokih scena. Nakon Karlove ženidbe, braća se više nikad nisu srela. Karlo je morao da se odrekne titule nadvojvode i privilegija habzburške kuće. Živeo je u Minhenu i nije imao pravo da boravi u Austriji, osim u svojoj palati.

Unutrašnja politika

Neposredno posle 1890, uprkos carevom neodobravanju, uspostavio je kontakt sa Karlom Lugerom, kasnije vođom Hrišćanske socijalne partije i jednim od osnivača moderne antisemitske politike krajem 19. veka. Luger je jedno vreme obavljao funkciju gradonačelnika Beča, a Ferdinand je planirao i da ga postavi za premijera.

Kada je pokušavao da naoruža Austrougarsku, Ferdinand je dolazio u sukob s bankama, koje su se nalazile pod uticajem nekih jevrejskih finansijskih krugova. Trudio se da favorizuje samo one banke sa kojima je lično bio povezan. Antisemitizam je učvrstio i njegovu antimađarsku politiku. Naime, nakon što je ugarski parlament 1894. proglasio građanski brak obaveznim, i time omogućio brakove između hrišćana i Jevreja, snažno je podstakao Lugerovo neprijateljstvo prema judeomađaronstvu.

Aprila 1901, godinu dana nakon venčanja, dogodilo se i njegovo prvo javno predstavljanje u političkom životu Austrougarske. Prilikom prijema predstavnika jedne od Lugerovih omladinskih organizacija, sa preko 45.000 članova, koja se zalagala protiv konvencionalnog školskog sistema, uvedenog nakon ukidanja Konkordata iz 1854. Ferdinand se prihvatio uloge pokrovitelja te organizacije i tom prilikom je održao govor. Socijalistička štampa ga je kritikovala što je njegova prva politička reč bila izjašnjavanje za katolike i želja da deluje kao klerikalac, a u Donjem domu bečkog parlamenta socijaldemokrate iz opozicije su podnele hitan zahtev da se donese amandman za krivični zakon, kojim se kritika članova carske kuće više neće smatrati pogrdnim ili uvredljivim aktom. Intervencija opozicije ipak nije urodila plodom, ali se negodovanje u javnosti nije stišalo. Mada se car složio sa ovom njegovom akcijom, zamerio mu je zbog demonstrativnog javnog nastupa, koje je izazvalo nemire i uzbuđenja. Papa Lav XIII, međutim, preneo mu je preko nuncija u Beču svoje veliko zadovoljstvo.

Izraziti klerikalizam, koji je podržavala i njegova žena, je ostao glavna karakteristika njegove politike do kraja života. Nastavio je sa praksom netrpeljivosti prema protestantima i Jevrejima, koja se odražavala i u vojsci. Neki oficiri protestanti nisu mogli da dođu do izvesnih položaja u vojsci, a Ferdinand je svojim oficirima zabranjivao da se žene sa Jevrejkama.

U prvoj deceniji 20. veka u Monarhiji su se pod uticajem brze industrijalizacije dešavale krupne društvene promene. Posebno nakon Ruske revolucije 1905. godine, kapitalistički krugovi u Austriji su shvatili da je neophodno sprovesti reforme, kako zemlju ne bi zadesila ista sudbina. Bivši Ferdinandov učitelj, Maks Vladimir Bek, u to vreme premijer, je predložio opšte pravo glasa, s obzirom da su do tada Nemci u Austriji bili veoma favorizovani. Najjači protivnik ovog predloga je bio upravo Ferdinand, na čelu sa krupnom aristokratijom. Predlog je na kraju ipak prošao i Ferdinand je nakon toga svoj najveći bes upravio protiv svog bivšeg učitelja, doprinoseći, koliko mu je bilo u moći, njegovom padu 1908.

U ostvarivanju svojih planova u unutrašnjoj politici, najviše se oslanjao na vojsku. Prema njegovim shvatanjima, opasnost od revolucije je bila daleko veća, nego rat sa stranim zemljama, a vojska je trebalo da bude pouzdana, nacionalno indiferentna i obavezana isključivo prema caru, što je smatrao uslovom opstanka carevine i dinastije.

Najviše energije je posvetio razrađivanju planova za modernizaciju vojske i stvaranje moćne mornarice. Austrougarska flota je krajem 19. veka bila veoma slaba. Nije se promenila još od šezdesetih godina, kada je danski admiral Hans Birc izvršio reformu ratne flote i postao carev admiral. Najveći brod nije imao više od 5.000 tona. Car, međutim, pošto je teritorija Afrike već bila podeljena, nije smatrao da jedna velika sila mora da ima jaku pomorsku flotu. Ferdinand je osećajući potrebu za ekspanzijom Austrougarske, smatrao da je neophodno izgraditi jaku flotu. On se smatra tvorcem habzburške moderne flote. Budžet za njenu izgradnju je ostvario uz punu podršku Rotšildove banke, koja je bila vlasnik rudnika gvozdene rude kod Vitkovica. Jedan od prvih ciljeva u reformi je bio uspostavljanje nadmoćnosti nad Italijom na Jadranskom moru. Takođe je forsira Škodu, u kojoj su se pravili topovi za ratne brodove, kao i fortifikaciju jadranske obale.

Godine 1913. je postao generalni inspektor oružanih snaga. Još 1898. je uspostavljena vojna kancelarija, preko koje je nadvojvoda trebalo da utiče na reorganizaciju vojske. Kancelariju je od 1905. vodio major Aleksandar Broš. Pod njegovim rukovodstvom, ona je postala pravo obaveštajno telo. Broš je uspostavio kontakt sa svim ministarstvima, tražeći izveštaje o njihovom radu i o glavnim političkim pitanjima. Uspostavio je vezu i s mnogim političarima, koji su mu dostavljali poverljive izveštaje. Organizovao je svakodnevno pripremanje skraćenih izveštaja o pisanju tridesetak vodećih listova u Monarhiji i inostranstvu. Nadvojvoda je pažljivo čitao izveštaje i na marginama beležio svoja zapažanja, dok se major Broš trudio da plasira nadvojvodino mišljenje, ne samo u austrijskoj, već i u stranoj štampi.

Reforma Monarhije

Planirao je da promeni Austrougarsku nakon preuzimanja vlasti. Hteo je da rekonstruiše monarhiju po tadašnjem nacionalnom rasporedu i time utvrdi središte monarhije.

Nalazeći se tokom osamnaest godina u poziciji prestolonaslednika, imao je dovoljno vremena da se pripremi za preuzimanje vlasti. U njegovoj zaostavštini je ostala zbirka dokumenata, koja sadrži proglas narodu kao novog suverenog, posebna naređenja pojedinim vojnim i civilnim organima o načinu sprovođenja proglasa, interne instrukcije o načinu preuzimanja prestola i drugo. Dokumentacija je tokom vremena više puta pripremana, odnosno svaki put kada bi stigla vest o oboljevanju starog cara. S obzirom da je nadvojvoda ubijen pre stupanja na presto, nije imao prilike da pokaže šta bi zaista od svega što je pripremio, u realnim okolnostima mogao da primeni. S obzirom da dokumentaciju nije pripremao sam, pitanje je i u kojoj meri je dokumentacija bila odraz sopstvenog stava, a koliko se radio samo o izrazu mišljenja njegovih savetnika, koji su mu pomagali u pripremi.

Ključno pitanje oko reforme je bilo oko položaja Mađara u okviru Monarhije. Stari car se strogo držao Nagodbe iz 1867. godine, prema kojoj su postojale dve države: Austrija i Mađarska, obavezne da se međusobno pomažu, sa samo jednim zajedničkim vladarem i odbijao je svaki pokušaj da se Nagodba izmeni.

Nadvojvoda se, međutim, uprkos neslaganju Mađara, zalagao za stvaranje jedinstvene vojske u rukama vladara, reviziju dualističke koncepcije monarhije, centralističku organizaciju, s mnogo jačom pozicijom suverenog, princip ekonomskog jedinstva, ukidanje carinskih privilegija Mađarima, smanjenje učešća Mađarske u zajedničkom budžetu, uvođenje nemačkog jezika kao državnog jezika u svim zajedničkim institucijama. Namera mu je bila da protiv Mađarske upotrebi i vojnu silu u slučaju da njegovi planovi o reformi ne budu prihvaćeni. U skladu s tim, očekujući da mađarska vlada neće prihvatiti njegove zahteve o reformi, od 1913. godine je počeo da povlači vojne jedinice iz Mađarske i da ih zamenjuje jedinicama iz Tirola i Hrvatske.

Razlike u stavovima sa carem su postojale i oko teritorije Bosne i Hercegovine. Nakon Berlinskog kongresa 1878. godine, za tu teritoriju je formirano Zajedničko ministarstvo finansija, gde je Beč imao prednost, s obzirom da je njegova vojska izvršila okupaciju. Car je 1903. za zajedničkog ministra finansija postavio plemića mađarskog porekla, koga je Ferdinand optuživao da vodi isuviše promađarsku politiku. Vremenom, s industrijalizacijom, između Mađarske i Austrije je došlo do bankarske i koncelarne konkurencije u eksploataciji mineralnog bogatstva, šuma, izgradnje železnica. Ferdinand se trudio da spreči ulazak mađarskog kapitala na odlučujuće pozicije.

Odnosi sa Mađarima su se naročito zaoštrili nakon Aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, pošto je mađarska aristokratija, na osnovu krunovine Svetog Stefana, zahtevala da se te provincije uključe u Mađarsku. Kako bi se rešio ovaj problem, odlučio je da Bosna i Hercegovina bude pod direktnom vlašću cara.

U svojoj politici prema Mađarskoj, računao je na pomoć nemađarskih naroda, Rumuna, Slovaka i Južnih Slovena, a od njih najviše na Hrvate, koje je smatrao lojalnim caru. Čak je dopustio širenje vesti o njegovom odobravanju ideje o Trijalizmu, prema kojoj bi Južni Sloveni formirali treću jedinicu u Habzburškoj monarhiji. Ova ideja nije bila nova i postala je popularna naročito nakon Aneksije. Nju je pre svega zastupala Hrvatska stranka prava, uz podršku katoličke crkve. Računali su da bi vremenom granica mogla da se proširi i na teritoriju Vojvodine, smatrajući Srbe u Hrvatskoj kao došljake u čisto hrvatskim oblastima. Beču su ovi zahtevi prvenstveno služili radi izazivanja i produbljivanja sukoba između Srba i Hrvata, te uterivanja straha Mađarima. Ferdinand je jedno vreme bio zagrejan za ideju o Trijalizmu Južnih Slovena u Monarhiji, ali je od nje odustao, ako je ta ideja ikada imala neki definitivan oblik, najverovatnije nakon Riječke rezolucije 1905. uperene protiv habzburškog apsolutizma, a čije su glavne tačke prihvatili predstavnici Srba, iste godine u Zadru, formiranja Hrvatsko-srpske koalicije, te njene pobede na izborima u Hrvatskoj, kao i neprijateljskih demonstracija prilikom njegovih poseta Dubrovniku, Dalmaciji i Hercegovini.

Spoljna politika

Ferdinand je bio za jaku saradnju sa Nemačkom i Rusijom i mirnu politiku prema Balkanu.

Istoričari se ne slažu po pitanju mere u kojoj je car dozvoljavao nadvojvodi da uzme učešće u spoljnoj politici Austrougarske. Najverovatnije je da je njegov uticaj vremenom rastao. Međunarodni odnosi između velikih sila takođe su mogli uticati na položaj Beča, s obzirom da se Austrougarska sve više oslanjala na Nemačku.

Nemačka je u to vreme vodila borbu s Engleskom, oko prevlasti u svetskoj trgovini i kolonijalnoj ekspanziji u Africi, trudila se da svoju flotu na otvorenim morima izjednači sa engleskom, dok se Austrougarska najviše brinula o svojoj južnoj granici na Balkanu i Jadranskom moru. Mada su se Austrougarska i Nemačka u prvoj deceniji 20. veka približile i trudile da stvore zajednički front protiv drugih velikih sila, prilikom međunarodnih kriza su imale različite stavove. Tako Austrougarska nije energično reagovala tokom Prve (1905) i Druge marokanske kriza (1911), a Nemačka se stavila na stranu Italije, prilikom zaoštravanja odnosa sa Italijom 1911, kada je Italija objavila rat Otomanskom carstvu. Postojale su i razlike u stavovima oko Balkana, s obzirom na njihovu međusobnu ekonomsku konkurenciju, pa se tako na primer Nemačka nije pridržavala sankcija tokom Carinskog rata sa Srbijom (1905—1911), čak je taj period iskoristila da Srbiji postane njen najveći spoljnotrgovinski partner. Osim toga, polovina izvoza Austrougarske je odlazila u Nemačku, a nemački kapital je sve više odlazio u Beč. Nemačka je bila iznenađena Aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. i sve do kraja 1913. nije odobravala početak agresije na Srbiju, u vezi njenog otpora protiv Aneksije.

Na Francusku je gledao kao na kolevku revolucionarizma, i sa zebnjom je pratio savez Francuske i Rusije. Za Italiju je smatrao da je najveći neprijatelj Austrougarske, te da će protiv te zemlje morati jednog dana da ratuje, kako bi povratili Lombardiju i Veneciju, a u slučaju pobede planirao je i ponovno uspostavljanje papske države.

Na Rusiju je gledao kao na saveznika od kojeg bi mogao imati više koristi, nego od Nemačke, s obzirom da je u Nemačkoj vladala pruska dinastija. Još od posete Rusiji 1891. održavao je lične veze s Rusijom i postao vrlo blizak s carem Nikolajem II, od njegovog stupanja na presto. Mada ga ruski car nije podržao u njegovom lošem izražavanju prema mađarskim podanicima i ostao je hladan na njegove sugestije o boljim odnosima sa Rusijom nakon uspostavljanja Trijalizma, nije izgubio nadu da će ruskog cara pridobiti za svoje ideje, a raspitivao se i za ponovno uspostavljanje Lige tri cara. Osim toga, verovao je da bi svaki pokušaj da nešto učini sa Srbijom, uvelo i Rusiju u rat, a bojao se da bi rat sa Rusijom označavao kraj habzburške dinastije.

Mada je odustao od Trijalizma, postoje indicije da je Ferdinand ipak imao nameru da u okvire Habzburške monarhije uključi i male nezavisne balkanske države, te da mu je krajnji cilj bio Solun.

Odluka o tome kako postupiti sa Srbijom, priključiti je Monarhiji ili napasti, verovatno je posledica jačanja položaja Srbije na Balkanu nakon Balkanskih ratova, te gušenje pobune Šiptara na Kosovu i Metohiji oktobra 1913, za čije je izbijanje Srbija optuživala Beč. Nakon što su srpske trupe ugušile pobunu i ušle na teritoriju Albanije, Austrougarska je postavila Srbiji ultimatum da odmah povuče svoje trupe. Upravo u to vreme je i Nemačka promenila svoj stav i savetovala Austrougarskoj da napadne Srbiju. Nisu poznati tačni razlozi ove promene u stavu Nemačke, ali se može pretpostaviti da je na to mogao da utiče nivo spremnosti Nemačke za rat u datom trenutku, odluka da stupi u rat sa Francuskom i Rusijom, vera da bi Austrougarska u slučaju sukoba mogla brzo poraziti Srbiju, kao i nada da druge vojne sile neće stati na stranu Srbije.

Atentat

Ferdinand je imao vojne, političke i lične razloge da poseti Bosnu i Hercegovinu. Kao vrhovni vojni inspektor oružanih snaga Austrougarske trebalo je da uzme učešće u velikim vojnim manevrima planiranim za leto 1914. Na većim vojnim manevrima je obično prisustvovao sam car, ali je on zbog starosti još od jeseni 1913. poverio tu dužnost Ferdinandu, kao svom zastupniku.

U spoljnopolitičkom pogledu manevar u Bosni i Hercegovini je imao za cilj da izrazi protest protiv Srbije i jačanja njenog ugleda na Balkanu. Što se tiče unutrašnjih pitanja, nakon pobeda Srbije, i Srbi u Bosni i Hercegovini su takođe digli glavu. Vanredne mere koje je general Poćorek preduzeo protiv njih nisu davale rezultate, a situacija se pogoršavala i u Hrvatskoj. Iz ličnih razloga, Ferdinand nije mogao da zaboravi uvrede i povređenu sujetu tokom ranijih poseta Balkanu, pa je verovao da će se novom posetom to promeniti i da će biti lepo pozdravljen. Osim toga, ova poseta je bila i odlična prilika da se nadvojvoda na ceremonijalu pojavi sa svojom suprugom Sofijom, mada postoji i verovanje da je Sofija pošla sa njim iz straha za njegovu sigurnost.

Upozorenja da nadvojvoda ne treba da ide u Sarajevo pristizala su sa svih strana, iz Beča, Budimpešte, Berlina, SAD i Beograda. Međutim, nadvojvoda je smatrao da je, kao generalni inspektor austrougarskih oružanih snaga, obavezan da dođe u Sarajevo i da bi njegovo neprisustvovanje vojnicima bilo neobjašnjivo. I pored opravdanosti opomena i mada potpuno svestan da je njegov život bio stalno u opasnosti, odbijao je da „čitav život provede ispod stakla”. Osim toga, poglavar Poćorek je insistirao na njegovom dolasku, smatrajući tu posetu veoma važnom i lično mu obećavao bezbednost, objašnjavajući da odluku o poseti treba doneti što pre, kako bi se na vreme organizovale potrebne mere bezbednosti.

Polovinom marta 1914. vest o poseti Franje Ferdinanda je objavljena u novinama. Za Mladobosance je njegova poseta Sarajevu predstavljala trenutak za odlučnu akciju. Neki su u nadvojvodinoj poseti videli i uvod za agresiju na Srbiju.

Na put u Sarajevo nadvojvoda je sa suprugom krenuo sa svog imanja u Hlumenu, gde su ostavili decu. Bilo je predviđeno da putuju svojim kolima, ali kako osovina kola nije bila u redu, uzeli su kupe prve klase u vozu za Beč. U Beču su se zadržali kratko. Odatle su putovali odvojeno. Sofija je otišla do dvorca Belvedere, odakle je preko Budimpešte i Broda trebalo da stigne u Sarajevo. Ferdinand je 23. juna iz Beča vozom krenuo za Trst. U Trstu se ukrcao na vojni brod „Viribus Unitis”, kojim je stigao do Opuzena, odakle se ukrcao na jahtu „Dalmat”, i nastavio plovidbu Neretvom do Metkovića. Putovanje je trajalo 24 sata. U Metkoviću su mu dobrodošlicu priredili namesnik grof Atems, predsednik Zemaljskog odbora Vicko Ivčević i poglavar Zemaljske vlade, general Oskar Poćorek.

Zatim je sa Poćorekom specijalnim vozom putovao do Mostara, gde je stigao 25. juna u 8:30 ujutro i gde su ga pozdravili predsednik opštine i drugi velikodostojnici. Popodne istog dana je stigao na Ilidžu, gde ga je dočekala Sofija, koja je doputovala pre njega. Već popodne istog dana odlučio je na prečac da uveče poseti Sarajevo. Njih dvoje su kolima te večeri prošli Baščaršijom. Ušli su u malu radnju sa ćilimima. Slučajno se desilo da je baš u isto vreme i Gavrilo Princip stajao ispred radnje, ali se nije usudio da puca u tako maloj radnji, jer se bojao da će pogoditi nadvojvodinu suprugu. Idućeg jutra 26. juna čekali su ga 15. i 16. armijski puk spremni za manevre. Tokom 26. i 27. juna prisustvovao je vojnim manevrima. Za posetu gradu Sarajevu je određen Vidovdan 15/28. jun 1914. godine, čime je obespravljeno srpsko stanovništvo Austrije još više poniženom. Nadvojvoda se tog dana spustio sa Ilidže i uputio u Sarajevo. Mladobosanci su mu za taj dan organizovali atentat.

Za nadvojvodinu posetu je formiran poseban Vojni odbor za doček, sastavljen od oficira iz Vojne kancelarije u Beču, kao i od članova Generalnog inspektorata u Sarajevu, koji je bio zadužen za organizaciju posete. Vojni odbor je na raspolaganju imao 120 policajaca, među njima i šest detektiva. Međutim, u čitavom sistemu bezbednosti bilo je dosta propusta uključujući i činjenicu da zavera nije otkrivena i pored toga što su zaverenici boravili u Sarajevu gotovo mesec dana pre atentata. Dana 23. juna predsednik gradske opštine je izdao proglas narodu pozivajući ga da izađe na ulice i oda počast nadvojvodi. Tom prilikom je objavljen spisak ulica kojima je carska porodica trebalo da prođe. Vojni odbor je odbio zahtev da na dan posete vojska izađe na ulice, ali je policija na svoju inicijativu izdala naređenje da 120 policajaca bude raspoređeno po ulicama Sarajeva i da prilikom posete budu okrenuti licem publici. Pored njih, na ulicama je postavljeno po dva detektiva iz Trsta i Budimpešte, koji nisu znali jezik.

Iako je povorka prošla kroz pravu zasedu, jedini je Čabrinović imao hrabrosti da baci bombu. Kako bi prvi bacio bombu, on se udaljio od mesta koje mu je prethodno bilo određene i približio se prvoj zasedi, u kojoj su se nalazili najstariji Mehmedbašić i najmlađi zaverenik Čubrilović. Kako je automobil u kome se nalazio nadvojvoda prošao jako brzo, nakon aktiviranja bombe, nije sačekao 13 sekundi, onako kako mu je bilo pokazano, već je bombu bacio odmah. Ona je pala na spušteni krov automobila, odmah pored nadvojvodine glave. Pošto je bila prerano bačena, ona nije odmah eksplodirala, odbila se o automobil ili ju je nadvojvoda odgurnuo rukom, tako da je pala na pločnik i tek tada eksplodirala ispred sledećeg automobila, ranivši desetak ljudi. Automobil u kome se nalazio nadvojvoda se za trenutak zaustavio, a zatim je odjurio prema Belediji.

Odlučeno je da nadvojvoda nastavi da se drži unapred predviđenog plana posete, pri čemu poglavar Poćorek nije izdao naknadne mere bezbednosti. Jedina izmena se sastojala u tome što su u Belediji Poćorek i nadvojvoda odlučili da izmene plan posete gradu, pošto je nadvojvoda želeo da poseti ranjene oficire u Vojnoj bolnici, koja se nalazila u produžetku keja. Međutim, vozače niko nije obavestio o promeni plana, tako da su oni u povratku iz Beledije krenuli ranije utvrđenim putem. Kada je Poćorek shvatio grešku, naredio je vozaču u kome se nalazio da stane i da okrene kola. Vozač je stao i počeo da vozi unazad, prema mestu na kome se nalazio Gavrilo Princip i zaustavio automobil na oko pet koraka od njega, što je ovaj iskoristio da puca. U trenutku dok je potezao pištolj, jedan od detektiva koji se nalazio u blizini je pokušao da ga zaustavi, ali je detektiva u tome sprečio Mihajlo Pušara, mladobosanac koji se u tom trenutku takođe nalazio u blizini.

Dok je Gavrilo Princip bio na ispitivanju kod istražnog sudije, još uvek niko nije znao da su se Franja Ferdinand i njegova supruga nalazili u samrtnom ropcu. Sudija je tek narednog dana uveče obavestio Gavrila Principa da je protiv njega pokrenuta sudska istraga zbog ubistva nadvojvode i njegove supruge.

Obdukciju nad telima Franca Ferinanda i Sofije Hotek izvršili su u prostorijama Konaka, 28. juna uveče, viši štabni lekar Karl Volfgang (nem. Carl Wolfgang) i Rihard Polak (nem. Richard Pollak), uz asistenciju Konrada Bajera (nem. Conrad Bayer), Huga Arnstejna (nem. Arnstein dr Hugo), Aurela Polako (nem. Polacco Aurel) i lekara iz nadvojvodine pratnje, Ferdinanda Fišera (nem. Ferdinand Fischer). Prema njihovim nalazima prvo zrno je usmrtilo Sofiju, probilo karoseriju automobila ispod složenog platnenog krova i kožno sedište ispunjeno konjskom dlakom, prošlo kroz korset i desnu slabinu 4 cm iznad ilijačne kosti, te razorilo trbušnu aortu. Konstatovano je da je smrt nastupila usled obilnog unutrašnjeg krvarenja. Tokom obdukcije je pronađeno zrno bilo bez ikakvih oštećenja.

Drugi metak je pogodio nadvojvodu u vrat, 4 cm od brade, 2 cm od grkljana i centimetar iznad ključne kosti, probio okovratnik uniforme, presekao kariotidu i zaustavio se u hrptenjači, u otvoru na poprečnom nastavku jednog od vratnih pršljenova, tako da nije mogao biti izvađen.

Uprkos velikom broju zaverenika, njihovoj visoko razvijenoj svesti, hladnokrvnosti i snalažljivosti Gavrila Principa, atentat je sa tehničke strane izveden do kraja amaterski, a smrt Franje Ferdinanda i njegove supruge su bili plod pukog slučaja. I pored toga, Sarajevski atentat na Franca Ferdinanda je bio povod za vojnu intervenciju koja se uzima za početak Prvog svetskog rata.

Sahrana

Grob Franca Ferdinanda i supruge Sofije u porodičnom dvorcu Artšteten

Poslednje miropomazanje, bračnom paru je dao isusovski provincijal Bosne, albanolog, pisac i pesnik, fra Lovro Mihačević (1856–1920), dok je molitvu za umiruće pročitao kapelan Milan Črnek.

Narednog dana 29. juna mrtva tela nadvojvode i njegove supruge su postavljena na odar u Konaku na Bistrici. Njihovi mrtvački kovčezi nisu bili jednaki, nadvojvodin je bio dosta veći. Razlika u visinama je izjednačena posebnim postoljem na odru.

Posmrtni ostaci nadvojvode i njegove supruge su 30. juna iz Sarajeva vozom upućeni za Metković, gde su im se poklonili dalmatinski namesnik Atems, opštinske vlasti i drugi. Iz Metkovića su prevezeni jahtom „Dalmat”. Tela su na ušću Neretve prebačena na vojni brod „Viribus Unitis”, koji ih je tamo čekao usidren. Odatle su transportovani za Trst. Počast im je odavana svuda gde su prošli, Opuzen, Makarska, Omiš, Split, Zadar i na ostrvima. U Trst su stigli 4. jula, a odatle su prebačeni preko Beča do dvorca u Artštetenu, koji je kasnije pretvoren u muzej. Sahranjeni su 9. jula u porodičnoj kripti ispod crkve, koja se nalazi pored dvorca.

Grobnica u Arštetenu je već postojala. Napravljena je 1909. za 12 mesta. U njoj je sahranjen njihov tek rođeni sin, čija je smrt konstatovana 8. novembra 1908. Zamišljena je da bude vrlo jednostavna, bez ikakvih ukrasa. Ipak, zbog zainteresovanih posetilaca, staratelj Ferdinandove i Sofijine dece je naložio preuređivanje, tako da je grobnica, tokom rata (1917) preuređena i napravljeni su sarkofazi od mermera, sa ukrasima. Na Ferdinandovom sarkofagu je ispisan tekst na latinskom:

Ovde leži sahranjen Franc Ferdinand nadvojvoda od Austrije, rođen 18. decembra 1863. godine, oženjen 1. jula 1900. godine, umro 28. juna 1914. (lat. H.(IC) S.(ITVS) E.(ST) FRANCISCVS FERDINANDVS ARCHIDVX AVSTRIAESTE NATVS DIE XVIII M(ENSIS). DECEMBRIS А(NNO). MDCCCLXIII. VXOREM DVXIT DIE I M. IVLII А. MCM OBIIT DIE XXVIII M. IVNII А. MCMXIV)

Na Sofijinom sarkofagu ispisan je tekst na latinskom:

Ovde je sahranjena Sofija nadvojvotkinja od Hoenberga, rođena dana 1. marta 1868, udata za nadvojvodu Franca Ferdinanda 1. jula 1900, umrla 28. juna 1914. (lat. H.(IC) S. E. SOPHIA DVCISSA DE HOHENBERG NA TA DIE IM. MARTII A. MDCCCLXVIII NVPTA FRANCISCO FERDINANDO ARCHIDVCI DIE I M. IVLII А. MCM DEFVNCTA DIE XXVIII M. IVNII А. MCMXIV)

U uglovima se nalaze monogrami Hrista. Ispod latinskih natpisa su grbovi i grčka slova alfa i omega, kao simboli početka i kraja, dok na zajedničkom postolju piše:

Povezani bračnom vezom, ujedinjeni istom sudbinom (lat. IVNCTI CONIVGIO FATIS IVNGVNTVR EISDEM).

Kripta je u više navrata preuređivana i proširivana, a današnji izgled je dobila pedesetih godina prošlog veka.

Izložba

Nakon završenog procesa, u holu zgrade Zemaljske vlade (Musale) u Sarajevu su izloženi automobil grofa Haraha, zapovednika austrijskog dobrovoljačkog automobilskog korpusa, u kome su ubijeni Franc Ferdinand i Sofija Hotek, 4 pištolja, 5 ručnih bombi (dve u preseku), 5 neispaljenih metaka iz Principovog Brauninga, dve čaure ispaljenih metaka, zrno izvađeno iz tela Sofije Hotek, šrapneli Čabrinovićeve bombe i dve boce sa cijanidom. Tom prilikom su fotografisani svi eksponati.

Nakon zatvaranja ove izložbe, Vojno-istorijskom muzeju u Beču su predata kola, ordenje (deo odlikovanja danas se čuva u Vojno-istorijskom muzeju u Pragu), mundir generala III ranga, šešir i pantalone Franca Ferdinanda, kao i haljina Sofije Hotek.

Posmrtne maske, maramica i zrno izvađeno iz tela grofice izloženi su u dvorcu Konopište.

Istom prilikom je trebalo da budu predata i tri pištolja atentatora, dok je pištolj iz koga je pucao Gavrilo Princip navodno zadržao isusovac Anton Puntigam. Do danas je ostalo nepoznato gde je završio Principov pištolj.

Porodično stablo

16. Leopold II, car Svetog rimskog carstva

8. Franc II, car Svetog rimskog carstva

17. Marija Lujza Španska

4. Franc Karl od Austrije

18. Ferdinand I od Dve Sicilije

9. Marija Terezija Karolina od Dve Sicilije

19. Marija Karolina Austrijska

2. Karl Ludvig od Austrije

20. Fridrih Mihael od Cvajbrikena

10. Maksimilijan I Jozef od Bavarske

21. Marija Franciška od Sulcbaha

5. Sofija od Bavarske

22. Karl Ludvig Badenski

11. Karolina Badenska

23. Amalija od Hesen-Darmštata

1. Franc Ferdinand

24. Ferdinand I od Dve Sicilije (=18)

12. Franc I od Sicilije

25. Marija Karolina Austrijska (=19)

6. Ferdinand II od Sicilije

26. Karlos IV od Španije

13. Marija Izabela od Španije

27. Marija Lujza od Parme

3. Marija Anuncijata

28. Leopold II, car Svetog rimskog carstva (=16)

14. Karl od Austrije, vojvoda od Tešena

29. Marija Lujza Španska (=17)

7. Marija Tereza od Austrije

30. Fridrih Vilhelm, knez od Nasau-Vajlburga

15. Henrijeta od Nasau-Vajlburga

31. Lujza Izabela od Kirhberga

Porodica

Supružnik

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Sofija Hotek		1. mart 1868.	28. jun 1914.

Deca

ime	slika	datum rođenja	datum smrti	supružnik
Sofija od Hoenberga		24. jul 1901.	27. oktobar 1990.	Fridrih od Noztic-Rineka
Maksimilijan od Hoenberga		29. septembar 1902.	8. januar 1962.	Marija Elizabeta od Valdburga
Ernst od Hoenberga		17. maj 1904.	5. mart 1954.	Marija Tereza Vud
tek rođeni sin		1908.	1908.	umro na rođenju

Literatura

• Dedijer, Vladimir (1966). Sarajevo 1914 (PDF). Beograd: Prosveta. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
• Špigel (6. 3. 2013). „Put oko sveta Franca Ferdinanda”. B92. Beograd: Radio difuzno preduzeće B92. Pristupljeno 16. 9. 2017. 
• Gulić, Milan (2015). Prvi svetski rat, Srbija, Balkan i velika sila: Zbornik radova - Dalmacija u osvit Velikog rata. Beograd: Istorijski institut/Institut za strategijska istraživanja. ISBN 9788677431112. Pristupljeno 20. 9. 2017. 
• Bogdanović, Branko (2014). Kusturica, Emir, ur. „Oružje sarajevski atentatora” (PDF). Istorijske sveske. Višegrad - Andrićgrad: Andrićev Institut. 6. ISSN 2303-5293. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 06. 2016. g. Pristupljeno 24. 9. 2017. 
• Pietsch, Wolfgang J. (2014). „Lateinisches zum 1. Weltkrieg: Die Grabinschriften des Thronfolgerpaares” (PDF). Circulare. Linz: Philologen und altertumswissenschager. 2. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 09. 2017. g. Pristupljeno 29. 9. 2017. 
• Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914-1918 (1. izd.). Beograd-Sarajevo. 

Spoljašnje veze

• Dva prestolonaslednika u Topčideru (Politika, Branko Bogdanović, 27. jul 2019.)