Pređi na sadržaj

Fridrih Vilhelm Murnau

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fridrih Vilhelm Murnau
Murnau između 1920. i 1930.
Ime po rođenjuFridrih Vilhelm Plumpe
Datum rođenja(1888-12-28)28. decembar 1888.
Mesto rođenjaBilefeld, Nemačko carstvo
Datum smrti11. mart 1931.(1931-03-11) (42 god.)
Mesto smrtiSanta Barbara, Kalifornija, SAD
Zanimanje
  • reditelj
  • producent
  • scenarista
Aktivni period1919—1931.
Potpis

Fridrih Vilhelm Murnau (nem. Friedrich Wilhelm Murnau; rođen kao Fridrih Vilhelm Plumpe; Bilefeld, 28. decembar 1888 — Santa Barbara, 11. mart 1931) bio je nemački filmski režiser, producent i scenarista. Smatra se jednim od najuticajnijih filmskih reditelja zbog svojih ostvarenja u eri nemog filma.[1]

Murnau je studirao filologiju i umetnost pre nego što ga je reditelj Maks Rajnhart angažovao u svojoj glumačkoj školi. Tokom Prvog svetskog rata, služio je u Nemačkoj carskoj vojsci, prvobitno kao komandir pešadijske čete i oficir za komunikaciju, a kasnije u Vazdušnom korpusu nemačke vojske kao posmatrač/mitraljezac. Preživeo je nekoliko padova bez ozbiljnijih povreda.[2]

Murnauova prva rediteljska ostvarenja premijerno su prikazana 1919. godine, ali nije dostigao međunarodno priznanje sve do filma Nosferatu – Simfonija užasa 1922. godine, adaptacije romana Drakula Brema Stokera. Iako nije bio komercijalno uspešan zbog problema sa autorskim pravima na Stokerovo delo, film se smatra remek-delom nemačke ekspresionističke kinematografije i ranim kultnim filmom. Murnau je kasnije režirao film Poslednji čovek (1924), kao i filmsku adaptaciju Geteovog Fausta 1926. godine. Emigrirao je u Holivud 1926. godine, gde se pridružio studiju Fox i snimio tri filma: Izlazak sunca (1927), Četiri đavola (1928) i Gradska devojka (1930). Izlazak sunca se smatra jednim od najboljih filmova ikada snimljenih.[3]

Murnau je otputovao na Bora Boru da snimi film Tabu (1931) sa pionirom dokumentarnog filma Robertom Dž. Flaertijem, ali su sporovi sa njim naterali Murnaua da završi film samostalno. Nedelju dana pre premijere Tabua, Murnau je preminuo u bolnici u Kaliforniji od povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći. Od 21 filma koje je Murnau režirao, osam se danas smatra potpuno izgubljenim.

Detinjstvo i mladost

[uredi | uredi izvor]

Fridrih Vilhelm Plumpe je rođen u Bilefeldu. Sa sedam godina živeo je u Kaselu.[4] Imao je dva brata, Bernharda i Roberta, i dve polusestre, Idu i Anu. Njegova majka, Otili Folbraht, bila je druga žena njegovog oca, Hajnriha Plumpea, vlasnika fabrike tkanina u severozapadnom delu Nemačke.[5] Njihova vila je često pretvarana u pozornicu za male predstave koje je režirao mladi Fridrih, koji je već sa dvanaest godina čitao knjige Šopenhauera, Ničea, Šekspira i Ibsenove drame.[6][7] Plumpe je kasnije uzeo pseudonim „Murnau” po istoimenom gradu blizu jezera Štafelze, južno od Minhena, gde je neko vreme živeo.[8] Za mladog Murnaua govorilo se da ima ledenu i zapovedničku prirodu i opsesiju filmom. Neki izvori navode da je bio visok skoro 210 cm, dok drugi navode skromnijih 193 cm.[9][1]

Murnau je studirao filologiju na univerzitetu u Berlinu, a kasnije istoriju umetnosti i književnost u Hajdelbergu, gde ga je reditelj Maks Rajnhart primetio na studentskoj predstavi i pozvao u svoju glumačku školu. Ubrzo je postao prijatelj sa Francom Markom, Elzom Lasker-Šuler i Hansom Erenbaum-Degeleom. Tokom Prvog svetskog rata, Murnau je služio kao komandant čete na Istočnom frontu,[6] a potom se pridružio Nemačkom carskom ratnom vazduhoplovstvu i dve godine leteo na borbenim misijama u severnoj Francuskoj; preživeo je osam padova bez težih povreda.[10][11][12] Nakon jednog sletanja u Švajcarsku, uhapšen je i interniran do kraja rata. U logoru za ratne zarobljenike učestvovao je u pozorišnim grupama i napisao scenario za film.[13]

Karijera

[uredi | uredi izvor]
Murnau snima film 1920.

Posle završetka Prvog svetskog rata, Murnau se vratio u Nemačku, gde je ubrzo osnovao sopstveni filmski studio sa glumcem Konradom Fajtom. Njegov prvi dugometražni film, Dečak u plavom (1919), bio je drama inspirisana istoimenom slikom Tomasa Gejnsboroa. Istraživao je temu podvojene ličnosti, slično kao delo Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda Roberta Luisa Stivensona, u filmu Janusova glava (1920), u kome je glavnu ulogu imao Fajt, dok se u sporednoj ulozi pojavio i Bela Lugosi.[14]

Murnauov najpoznatiji film je Nosferatu – Simfonija užasa (1922), adaptacija romana Drakula Brema Stokera, u kojem je nemački pozorišni glumac Maks Šrek igrao vampira, grofa Orloka. To je bio jedini film studija Prana Film, pošto je ova kompanija proglasila bankrot kako bi izbegla plaćanje odštete Stokerovoj porodici (koju je zastupala Stokerova udovica, Florens Stoker), nakon što je porodica dobila tužbu za kršenje autorskih prava. Pored odštete, sud je naredio i da se sve postojeće kopije filma unište. Međutim, jedna kopija je već bila distribuirana širom sveta. Ova kopija, koja je više puta umnožavana od strane obožavalaca tokom godina, učinila je Nosferatua ranim primerom kultnog filma.[15]

Murnau je takođe režirao film Poslednji čovek (1924), koji je napisao Karl Majer i u kome je glavnu ulogu igrao Emil Janings. Ovaj film je uveo subjektivnu tačku gledišta kamere, gde kamera „vidi” iz ugla lika i koristi vizuelni stil da prenese psihološko stanje lika. Takođe je nagovestio pokret cinéma vérité kroz svoju tematiku. Film je koristio i „tehniku neukroćene kamere”, mešavinu pratećih snimaka, panova, nagiba i pokreta kolicima. Za razliku od većine drugih Murnauovih ostvarenja, Poslednji čovek se smatra kameršpilfilmom sa elementima ekspresionizma. Za razliku od ekspresionističkih filmova, kameršpilfilmovi su kategorisani prema uticaju koji su na njih imale kamerne drame, sa manjkom složenih scenografija i priča/tema o socijalnoj nepravdi prema radničkoj klasi.[16][9][17]

Murnauov poslednji nemački film bio je visokobudžetni Faust (1926) sa Jestom Ekmanom u naslovnoj ulozi, Emilom Janingsom kao Mefistom i Kamilom Horn kao Grečen. Murnauov film crpi inspiraciju iz starijih tradicija legende o Faustu, kao i iz Geteovog klasičnog speva. Film je poznat po sceni u kojoj džinovska figura sa krilima, Mefisto, lebdi iznad grada i seje seme kuge.

Nosferatu (za koji je muziku komponovao Hans Erdman) i Faust (za koji je muziku komponovao Verner R. Hejman) bili su dva od prvih nemih filmova sa originalnim filmskim partiturama.

Holivud

[uredi | uredi izvor]
Murnau sa Anrijem Matisom na Tahitiju 1930.

Murnau je 1926. emigrirao u Holivud, gde se pridružio studiju Fox i snimio film Izlazak sunca: Pesma o dva ljudska bića (1927), koji mnogi filmski stručnjaci navode kao jedan od najboljih filmova svih vremena.[18] Objavljen je kao nemi film sa pratećom muzikom i zvučnim efektima, ali nije ostvario finansijski uspeh, mada je osvojio nekoliko Oskara na prvoj dodeli nagrada Akademije 1929. godine. Osvojivši Oskara za jedinstvenu i umetničku produkciju, podelio je današnji ekvivalent nagrade za najbolji film sa filmom Krila. Prva nagrada za najbolju glumicu pripala je Dženet Gejnor za ovaj i još dva filma te godine; nakon toga, svaki Oskar je bio ograničena na ulogu u jednom filmu. Ipak, Murnau je bio finansijski obezbeđen i kupio je farmu u Oregonu.[19]

Murnauova naredna dva filma, danas izgubljena, Četiri đavola (1928) i Gradska devojka (1930), modifikovana su kako bi se prilagodila novoj eri zvučnog filma, ali nisu bila dobro prihvaćena. Loš prijem ovih filmova je razočarao Murnaua, pa je napustio studio Fox i na neko vreme otputovao u južni Pacifik.[4]

Zajedno sa pionirom dokumentarnog filma Robertom Dž. Flaertijem, Murnau je otputovao na Bora Boru da snimi film Tabu (1931). Flaerti je napustio projekat zbog umetničkih nesuglasica sa Murnauom, koji je morao sam da završi film. Film je cenzurisan u Sjedinjenim Američkim Državama zbog scena sa polugolim Polinežankama.[20] Film je prvobitno snimao direktor fotografije Flojd Krosbi kao pola zvučni, pola nemi film, ali je kasnije u potpunosti vraćen u formu nemog filma — medija koji je Murnau više voleo.

Privatni život

[uredi | uredi izvor]

Murnau se pridružio Nemačkom carskom ratnom vazduhoplovstvu kao radio-operater 1916. godine. U decembru 1917. bio je primoran da prinudno sleti u Švajcarsku, nakon čega je bio interniran do kraja rata.

Murnau je bio homoseksualac.[21] Njegov prijatelj i ljubavnik, pesnik Hans Ernbaum-Degele, takođe je služio u ratu, ali je poginuo na Istočnom frontu 1915. godine. Ovo je duboko uticalo na Murnaua, koji je crpeo inspiraciju iz užasa gubitka, žrtvovanja i nasilja rata u svom filmskom stvaralaštvu. Upravo je Ernbaum uveo Murnaua u dela ekspresionista kao što su Franc Mark i Elza Lasker-Šiler.[22]

U Holivudu, Murnau se navodno zaljubio u mladog glumca Dejvida Rolinsa, koga je pozvao u svoj dom.[23] Krajem 1927. godine, Murnau je ubedio Rolinsa da mu pozira nag, dok su mu bazen i vrt zamka „Vukova jazbina” u Holivudu služili kao pozadina.[23] U jednom kasnijem intervjuu, Rolins je izjavio da ga je ovaj zahtev zbunio i iznenadio, ali da se osećao dovoljno udobno u svom telu da pristane.[24]

Smrt

[uredi | uredi izvor]
Murnauov grob u Štansdorfu.

Desetog marta 1931. godine, nedelju dana pre premijere filma Tabu, Murnau je vozio automobil iznajmljen u Los Anđelesu duž Pacifičkog primorskog auto-puta. Murnauov lični sluga, Eliazar Garsija Stivenson,[25] skrenuo je kako bi izbegao kamion koji je iznenada prešao u njihovu traku. Automobil se prevrnuo nakon udara u nasip, izbacivši putnike iz vozila.[26] Murnau je zadobio povredu glave i preminuo je sledećeg dana u bolnici u Santa Barbari.[4][2]

Služba za Murnaua održana je u Holivudskoj luteranskoj crkvi 19. marta 1931. godine.[27] Njegovo telo je prebačeno u Nemačku, gde je 13. aprila sahranjen na groblju u Štansdorfu, blizu Berlina.[28][29] Među prisutnima na njegovoj drugoj sahrani bili su Robert Dž. Flaerti, Emil Jenings i Fric Lang, koji je održao oproštajni govor.[9] Greta Garbo je naručila pravljenje Murnauove posmrtne maske, koju je držala na svom radnom stolu tokom godina provedenih u Holivudu.[9]

U julu 2015. godine, nepoznata lica su provalili u Murnauovu grobnicu, oskrnavili njegove posmrtne ostatke i ukrali njegovu lobanju.[30] Na mestu zločina pronađeni su ostaci voska, što je dovelo do spekulacija da su sveće bile upaljene, možda u okultne ili ceremonijalne svrhe. Pošto ovo nije bio izolovan incident, upravnici groblja su razmatrali mogućnost zapečaćenja groba.[31][32] Lobanja do danas nije pronađena.[33]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]
Murnauova memorijalna ploča u Berlinu.

Američki pisac Džim Šepard je svoj roman Nosferatu iz 1998. zasnovao na životu i filmovima Fridriha Vilhelma Murnaua. Knjiga je nastala kao pripovetka iz Šepardove zbirke Batting Against Castro iz 1996. godine.[34]

Godine 2000, reditelj E. Elijas Meridž snimio je film Senka vampira, fikcionalizovanu verziju snimanja filma Nosferatu. Murnaua je glumio Džon Malkovič. U filmu, Murnau je toliko posvećen tome da njegov film bude autentičan, da angažuje pravog vampira (koga glumi Vilem Defo) da igra grofa Orloka.

U petoj sezoni serije Američka horor priča, sa podnaslovom Hotel (2015), Murnau je pomenut kao lik koji, negde ranih 1920-ih, putuje u Karpate kako bi istraživao za film Nosferatu. Tamo otkriva zajednicu vampira i sam postaje jedan od njih. Nakon što se vratio u Sjedinjene Američke Države, Murnau pretvara glumca Rudolfa Valentina i Natašu Rambovu u vampire kako bi oni sačuvali svoju lepotu. Valentino kasnije pretvara svoju fiktivnu ljubavnicu, Elizabet Džonson, u vampira, koja potom postaje Grofica, glavna antagonistkinja sezone.

U filmu Vampiri protiv Bronksa (2020), postoji omaž Murnauu u vidu kompanije pod imenom „Murnau Properties”, čiji je logo drvorezni pogled na Vlada Cepeša. „Murnau Properties” je fiktivna kompanija u vlasništvu vampira, čiji je plan bio da preuzmu Bronks kroz otkup nekretnina i „akvizicije krvi”.

Kratkometražni austrijski film F.W.M. Symphony (2022) zasnovan je na krađi Murnauove lobanje: lobanja ukradena iz rediteljeve grobnice u Berlinu 2015. godine postaje osnova priče koja spaja fiktivne i istorijske činjenice.[35]

Filomgrafija

[uredi | uredi izvor]
Naslov na srpskom Originalni naslov Godina Napomene
Dečak u plavom Der Knabe in Blau 1919. Izgubljeni film; neki fragmenti su sačuvani
Satana Satanas 1920. Izgubljeni film; neki fragmenti su sačuvani
Grbavac i plesačica Der Bucklige und die Tänzerin 1920. Izgubljeni film
Janusova glava Der Janus-Kopf 1920. Izgubljeni film
Veče – noć – jutro Abend – Nacht – Morgen 1920. Izgubljeni film
Čežnja Sehnsucht 1921. Izgubljeni film
Putovanje u noć Der Gang in die Nacht 1921.
Ukleti zamak Schloß Vogelöd 1921.
Marica Marizza 1922. Uglavnom izgubljen; jedan kolut sačuvan
Polje u plamenu Der brennende Acker 1922.
Nosferatu – Simfonija užasa Nosferatu – Eine Symphonie des Grauens 1922.
Fantom Phantom 1922.
Proterivanje Die Austreibung 1923. Izgubljeni film
Komedija srca Komödie des Herzens 1924. Samo scenarista
Finansije velikog vojvode Die Finanzen des Großherzogs 1924.
Poslednji čovek Der letzte Mann 1924.
Tartuf Herr Tartüff 1926.
Faust Faust 1926. Poslednji nemački film
Izlazak sunca: Pesma o dva ljudska bića Sunrise: A Song of Two Humans 1927.
Četiri đavola 4 Devils 1928. Izgubljeni film
Gradska devojka City Girl 1930.
Tabu: Priča sa južnih mora Tabu: A Story of the South Seas 1931 Objavljen posthumno

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „F.W. Murnau”. www.allmovie.com. Arhivirano iz originala 17. 9. 2017. g. Pristupljeno 28. 12. 2017. 
  2. ^ a b „F. W. Murnau Killed in Coast Auto Crash.”. The New York Times. 12. 3. 1931. Arhivirano iz originala 23. 7. 2018. g. Pristupljeno 22. 1. 2009. 
  3. ^ „Votes for Sunrise A Song of Two Humans (1927)”. British Film Institute. 2012. Arhivirano iz originala 5. 10. 2016. g. Pristupljeno 3. 10. 2016. 
  4. ^ a b v „F. W. Murnau”. TCM. Arhivirano iz originala 21. 7. 2015. g. 
  5. ^ „Plumpe, Heinrich” (na jeziku: nemački). www.deutsche-biographie.de. Arhivirano iz originala 10. 12. 2018. g. Pristupljeno 28. 12. 2017. 
  6. ^ a b „Friedrich Wilhelm Murnau”. internettrash.com. Arhivirano iz originala 24. 3. 2005. g. 
  7. ^ Hergemöller, Bernd-Ulrich (2010). Mann für Mann. LIT Verlag. ISBN 978-3-643-10693-3. Arhivirano iz originala 13. 11. 2020. g. Pristupljeno 19. 9. 2020. 
  8. ^ Room, Adrian (2012). Dictionary of Pseudonyms: 13,000 Assumed Names and Their Origins (5 izd.). McFarland. str. 340. ISBN 978-0-7864-5763-2. 
  9. ^ a b v g Eisner, Lotte H. (1973). Murnau. University of California Press. ISBN 978-0-520-02285-0. 
  10. ^ A Week to Remember: F.W. Murnau Los Angeles Public Library via Internet Archive. Retrieved March 27, 2024.
  11. ^ MURNAU, F.W. Encyclopedia.com. Retrieved March 27, 2024.
  12. ^ Faust DVD review – Philip French on Murnau's symphony of light and dark The Guardian. Retrieved March 27, 2024.
  13. ^ „F. W. Murnau” (na jeziku: nemački). www.filmportal.de. Arhivirano iz originala 28. 12. 2017. g. Pristupljeno 28. 12. 2017. 
  14. ^ „F. W. Murnau Biography”. Biography.com. str. 1. Arhivirano iz originala 15. 3. 2018. g. Pristupljeno 19. 6. 2012. 
  15. ^ Hall, Phil. „THE BOOTLEG FILES: "NOSFERATU"”. Film Threat. Arhivirano iz originala 1. 11. 2013. g. Pristupljeno 29. 4. 2013. 
  16. ^ Brockmann, Stephen (2015). A critical history of German film. Camden House. ISBN 978-1-57113-468-4. 
  17. ^ Isenberg, Noah (2009). Weimar Cinema : an essential guide to classic films of the era. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13054-7. 
  18. ^ „Sunrise: A Song of Two Humans (1927)”. Turner Classic Movies. Arhivirano iz originala 5. 4. 2012. g. Pristupljeno 20. 4. 2016. 
  19. ^ DiMare, Phillip C., ur. (2011). Movies in American History: An Encyclopedia [3 volumes]: An Encyclopedia. ABC-CLIO. str. 755. 
  20. ^ fionapleasance (21. 6. 2013). „Tabu: A Story of the South Seas”. Mostly Film. Arhivirano iz originala 17. 10. 2018. g. Pristupljeno 17. 10. 2018. 
  21. ^ Spoto, Donald (1983). The Dark Side of Genius: The Life of Alfred Hitchcock. Great Britain: William Collins, Sons. str. 68. ISBN 0-00-216352-7. 
  22. ^ Kaes, Anton (2009). Shell shock cinema : Weimar culture and the wounds of war. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03136-1. OCLC 282966375. 
  23. ^ a b Welter, Volker (novembar 2017). „Schloss Murnau, Hollywood, CA 90068”. Cabinet - A Quarterly of Art and Culture (63): 41. 
  24. ^ Ankerich, Michael (1993). Broken Silence. 
  25. ^ "Nevada, U.S., Death Index, 1980-2012." Nevada State Health Division, Office of Vital Statistics. State Death Index. Nevada Department of Health and Human Services, Carson City, Nevada. Ancestry.com.
  26. ^ Transcript of the coroner's inquest for Frederick [sic] Wilhelm Murnau, held on March 11, 1931 in Santa Barbara, California. Santa Barbara Superior Court. Case number 1195.
  27. ^ Hollywood Daily Citizen; March 20, 1931.
  28. ^ „'Nosferatu' director F.W. Murnau's skull stolen by grave robber”. Mercury News. Associated Press. 15. 7. 2015. Arhivirano iz originala 28. 1. 2018. g. Pristupljeno 28. 1. 2018. 
  29. ^ Wilson, Scott (2016). Resting Places: The Burial Sites of More Than 14,000 Famous Persons (3rd izd.). McFarland & Company, Inc. ISBN 978-0-7864-7992-4. 
  30. ^ „Nosferatu director's skull believed stolen”. BBC News. 15. 7. 2015. Arhivirano iz originala 2. 11. 2018. g. Pristupljeno 15. 7. 2015. 
  31. ^ Smith, Nigel M. (14. 7. 2015). „Nosferatu director's head stolen from grave in Germany”. The Guardian. Arhivirano iz originala 27. 5. 2017. g. Pristupljeno 15. 7. 2015. 
  32. ^ Atkinson, Michael (26. 1. 2001). „The truth about film-maker FW Murnau”. The Guardian. Arhivirano iz originala 27. 8. 2017. g. Pristupljeno 27. 1. 2018. 
  33. ^ „Stahnsdorf and the search for F.W. Murnau's stolen skull”. 12. 3. 2022. 
  34. ^ Bernstein, Richard (25. 3. 1998). „Nosferatu: The Imagined Life of a Film Pioneer”. The New York Times. Arhivirano iz originala 19. 8. 2016. g. Pristupljeno 10. 7. 2016. 
  35. ^ „F.W.M.–Symphonie”. fwms.film. Pristupljeno 2023-03-24. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Fridrih Vilhelm Murnau na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_Вилхелм_Мурнау&oldid=28814353”