Halk (frakcija)
Halk ("mase" ili "narod" na paštunskom) bila je frakcija komunističke Narodne demokratske partije Avganistana. Njegovi de fakto vođe bili su Nur Muhamad Taraki (1967–1979), Hafizula Amin (1979) i Sajed Mohamed Gulabzoj (1979–1990).[1] Podržavao ju je Sovjetski Savez a formirana je 1965. godine. Partiju su sačinjavali uglavnom Paštuni iz neelitnih klasa. Ipak, njihov marksizam je bio stran i odbojan avganistanskim plemenima. Halk je bila su suparništvu sa drugom komunističkom frakcijom, Parčam.
Na vlasti (april 1978 – decembar 1979)
[uredi | uredi izvor]Vlada Halka je sprovodila radikalne reforme nakon Saur revolucije, što je dovelo do pobune među stanovništvom Avganistana.
Parčamisti su u septembru 1978. godine izvršili neuspešan puč protiv Halka, nakon čega je usledio obračun. Krajem oktobra, Amin je izvršio vojni napad na pobunjenike, pobedonosno proteravši 40.000 ljudi – uglavnom neboraca – preko granice u Pakistan. Krajem 1979. bilo je 400.000 afganistanskih izbeglica, uglavnom u Pakistanu. SSSR je pokušao ublažiti radikalizam Halkista, podstičući posećivanje džamija, uključivanje Parčamista i nekomunista u vladu i zaustavljanje nepopularnog pokreta agrarne reforme. Većina ovih saveta je ignorisana. Poslednji vođa Halka, Hafizulla Amin, ubijen je nakon što su sovjetske obaveštajne snage preuzele kontrolu nad vladom i na njegovo mesto postavile Babraka Karmala, Parčamista.
Iste godine izbio je građanski rat, a godinu dana kasnije, 1979, sovjetska vojna invazija Avganistana.
Razdoblje od 1979. do 1992.
[uredi | uredi izvor]Nakon što je 40. sovjetska armija napustila Avganistan, vlast predsednika Mohameda Nadžibula znatno je oslabila. Tom su prilikom Halkisti videli priliku da se ponovno vrate na vlast. U decembru 1989, 127 vojnih oficira Halkista uhapšeno je zbog pokušaja puča. 27 policajaca je pobeglo i kasnije se pojavilo na konferenciji za novinare s Gulbudinom Hekmatjarom u Pešavaru. Bivši ministar plemenskih pitanja Bača Gul Vafadar i ministar civilnog vazduhoplovstva Hasan Šark bili su među urotnicima. U martu 1990, mudžahedinski vođa Gulbudin Hekmatjar ponovno je sarađivao u pokušaju državnog udara, ovaj put predvođen od strane halkističkog ministra odbrane Šahnavaza Tanaja. Tanaja su očito podržali i oni važni Halkisti koji su ostali u Politbirou, Asadula Sarvari i Mohamed Gulabzoj, odnosno izaslanici svoje zemlje u Adenu i Moskvi. Rečeno je da su bili blisko povezani s državnim udarom i s generalom Tanajem. Međutim, Tanaj nije imao izravnu kontrolu nad trupama unutar Kabula. Urota je zatajila i propala zbog neispravnih komunikacija. Sarvari i Gulabzoj su odmah izbačeni iz stranke.
Avganistanski građanski rat 1992—1996.
[uredi | uredi izvor]Na kraju se deo bivših Halkista udružio s talibanima a deo s drugim mudžahedinskim gospodarima rata nakon pada vlade predsednika Nadžibule u aprilu 1992. godine. Savršen primer za to bio je, nakon što je Kabul zauzet, Gulbudin Hekmatjar dobio podršku većinskih paštunskih tvrdolinijaša Halkista, uključujući ministra unutarnjih poslova Raza Mohamada Paktina i tadašnjeg ministra odbrane Mohameda Aslama Vatanjara. Još jedan primer toga je činjenica da je general Tanaj(prema zapadnim diplomatskim izvorima) talibanima dao vešt kadar vojnih oficira.
Na taj je način halkistička frakcija ponovno bila uključena u novi građanski rat, koristeći sopstvene pilote za letenje na lovcima MiG-21 i Suhoj iz ostataka avganistanskih vazdušnih snaga, vozeći sovjetske tenkove i koristeći sovjetsku artiljeriju. Bez centralne vlade i borbe za različite skupine, Halk je bio samo pion u avganistanskom građanskom ratu između avganistanske Severne Alijanse i talibana.