Henrik Moreplovac

Henrik
Henrik Moreplovac
Lični podaci
Datum rođenja	(1394-03-04)4. mart 1394.
Mesto rođenja	Porto, Portugal
Datum smrti	13. novembar 1460.(1460-11-13) (66 god.)
Mesto smrti	Sagre, Portugal
Porodica
Roditelji	Žoao I Filipa od Lankastera
Dinastija	Aviz
Naslednik	Fernandu od Vizeua

Henrik (Enrike) Moreplovac (port. Henrique; Porto, 4. mart 1394 — Sagre, 13. novembar 1460) je bio treći sin kralja Portugalije Žoaoa I od Portugalije, osnivača dinastije Aviz. Pokrenuo je velika portugalska pomorska otkrića. Učestvovao je u mnogim pomorskim ekspedicijama i gradnji novih i bržih brodova. Pod njegovim rukovodstvom Portugalci su sve više plovili na jug. Otkrili su Zelenortska ostrva, a kolonizovali Kanarska ostrva, Azorska ostrva i ostrva Madeira. Enrike je bio svestan velikih mogućnost zarade od saharskih trgovačkih puteva. Bio je i očaran Afrikom. Smatra se da je započeo portugalsku školu kartografije služeći se metodama koje su i ranije bile poznate mornarima.

Mladost

Rođen je u bolnici kao treće dete portugalskog kralja Žoaoa I od Portugalije. Majka mu je Filipa od Lankastera, ćerka Džona od Gonta i sestra engleskog kralja Henrija IV. Henri je bio treći preživeli sin kralja Žoaoa I i njegove žene Filipe, sestre engleskog kralja Henrija IV. Kršten je u Portu, a možda je i rođen tamo, verovatno kada je kraljevski par živeo u staroj kovnici grada, koja se sada zove Kasa do Infante (Kneževa kuća), ili u obližnjoj oblasti. Druga mogućnost je da je rođen u manastiru Leka do Balio, u Leka da Palmeira, tokom istog perioda boravka kraljevskog para u gradu Porto.

Njegov otac i braća su napali mavarsku luku Seutu 1415. Seuta je dugo vremena bila baza berberskih pirata, koji su napadali portugalsku obalu. Pirati bi zarobljavali stanovništvo i prodavali ga kao roblje u Africi. Zauzeli su Seutu. Enrike je nameravao da istraži obalu Afrike, koja je uglavnom bila nepoznata Evropljanima. Osim toga bili su privučeni i pričama o zlatu u zapadnoj Africi i o hrišćanskoj kraljevini Prezvitera Jovana. Brodovi, koji su tada plovili Sredozemnim morem bili su prespori i preteški za takva putovanja. Po Enrikeovim uputstvima i vođstvom napravljeni su novi, mnogo lakši brodovi karavele koji su omogućavali kapetanima da plove dalje i brže. Iznad svega, bila je veoma upravljiva i mogla je da plovi „u vetar”, čineći je u velikoj meri nezavisnim od preovlađujućih vetrova. Karavela je koristila latinsko jedro, preovlađujuću opremu u hrišćanskoj mediteranskoj plovidbi od kasne antike. Sa ovim brodom, portugalski pomorci su slobodno istraživali nepoznate vode oko Atlantika, od reka i plitkih voda do prekookeanskih putovanja.

Otac ga je 1419. postavio za guvernera provincije Algarve.

Sredstva i dobici

Henrik je 25. maja 1420. postao upravnik veoma bogatog Hristovog reda, portugalskog naslednika templarskog reda. Tu poziciju je držao celi život, a red je bio veoma značajan izvor sredstava tokom celog Enrikeovog života. Enrike je imao i drugih izvora sredstava. Kada mu je umro otac a najstariji brat postao kralj Portugalije (Duarte I od Portugalije), dobio je od brata pravo da zadrži kraljevski porez od svih zarada na trgovini u novim područjima koje otkrije. Takođe, stekao je i pravo da sam odobrava ekspedicije iza rta Božador. Osim toga, Enrike je imao i različite monopole u Algarveu. Kada mu je umro brat, podržavao je regentstvo svog brata Pedra , a zauzvrat su mu potvrđena prava da zadržava porez. Sem toga, Enrike je podsticao kolonizaciju Azora za vreme Pedrovog regentstva (1439—1448).

Sponzor portugalskih istraživanja

U Algarveu, najjužnijoj portugalskoj provinciji, Enrike je ponovo naselio jedno mesto koje je bilo na strateškoj poziciji za pomorske poduhvate. To mesto je kasnije nazvano Vila do Infante, što znači „prinčev grad“. Odatle je Enrike sponzorisao putovanja duž obale Mauritanije. Ubrzo je počeo da se bavi prodajom robova. Obližnje mesto Lagos u Portugalu je bilo tržište robova i druge robe. Prve kontakte sa tržištem robova imao je ranije kada je otkupljivao Portugalce od pirata koji su ih oteli tokom napada na portugalske brodove ili naselja. Sada je Enrike počeo da se bavi prodajom robova i to opravdavao pokrštavanjem robova.

Enrike je bio zainteresovan samo za zaradu na svojim putovanjima. Dovozio je afričke robove u Lagos, tu ih prodavao i imao ogromnu zaradu. Za svoja putovanja koristio je male brodove, većinom karavele. Uglavnom bi sledio obalu, a noću bi se zaustavljao i vezivao brod uz obalu.

Rani rezultati Enrikeovih istraživanja

Putevi Enrikea Moreplovca

Sve do Enrikeovih pomorskih istraživanja, rt Božador je bio najjužnija tačka poznata Evropljanima. Kartaginjani su 2.000 godina ranije poznavali i južnija područja. Portugalci su 1420. ponovo otkrili Madeira ostrva, a na Enrikeov podsticaj Portugalci su ta ostrva kolonizovali 1430. Jedan od Enrikeovih kormilara otkrio je 1427. Azorska ostrva. Portugal ih je kolonizovao 1430.

Žil Eanes, komandant jedne od Enrikeovih ekspedicija, prvi put je 1434. prešao rt Božador. Bio je to veliki prodor jer se za to mesto smatralo da je blizu kraja sveta, sa strujama koje nisu ohrabrivale trgovačke poduhvate.

Donirao je 1431. mnogo kuća za Estudo General koji će kasnije postati univerzitet u Lisabonu. Koristeći novi tip brodova, ekspedicije su išle sve dalje i dalje. Došli su 1441. do Belog rta. Zaliv Arguin ugledali su 1443. i tu su 1448. sagradili važnu tvrđavu. Dinis Dijas je došao do reke Senegal i do Zelenog rta 1444. Već tada su istraživači prešli granicu pustinje. Enrikeova želja se ispunila jer je morskim putem zaobišao muslimanske kopnene trgovačke puteve preko zapadne Sahare.

Robovi i zlato su počeli da stižu u Portugal zahvaljujući naporima Enrikea Moreplovca. Portugal je zahvaljujući prilivu zlata 1452. iskovao prve zlatnike "krusado". Od 1444. do 1446. iz Lagosa je za Enrikea plovilo oko četrdeset brodova. Započela je prva privatna trgovačka ekspedicija. Alvis Kadamosto je istražujući atlantsku obalu Afrike otkrio nekoliko ostrva kraj Zelenog rta između 1455. i 1456. Kadamosto je na prvom putovanju posetio ostrva Madeira i Kanarska ostrva. Na svom drugom putovanju, Kadamosto je postao prvi Evropljanin koji je otkrio Zelenortska ostrva (Antonio Noli je kasnije tvrdio da je on bio prvi). Do 1462. Portugalci su istražili obalu Afrike do današnje države Sijera Leone. Dvadeset osam godina kasnije Bartolomeo Dijas dolazi do najjužnije tačke Afrike i tako dokazuje da se Afrika može oploviti. Vasko da Gama nakon toga 1498. dospeva do Indije.

Poreklo nadimka „Navigator“

Niko nije koristio nadimak „Henri Navigator“ da oslovljava na princa Henrija tokom njegovog života ili u naredna tri veka. Termin su skovala dva nemačka istoričara iz devetnaestog veka: Hajnrih Šefer i Gistav de Ver. Kasnije su ga popularisala dva britanska autora koji su ga uvrstili u naslovima svojih biografija princa: Henri Mejdžor 1868. i Rejmond Bizli 1895. godine. U portugalskom, čak i u moderno doba, neuobičajeno je da ga nazivaju ovim epitetom; poželjna upotreba je „Infante D. Enrike”.

Za razliku od svoje braće, savremenici princa Henrija nisu hvalili za intelektualni dar. Tek su mu kasniji hroničari kao što su Žoao de Baros i Damijao de Gojs pripisali naučni karakter i interesovanje za kosmografiju. Mit o „školi Sagres” koju je navodno osnovao princ Henri nastao je u 17. veku, uglavnom od strane Samjuela Purčasa i Antoana Prevoa. U Portugaliji u devetnaestom veku, idealizovana vizija princa Henrija kao navodnog pionira istraživanja i nauke dostigla je svoj vrhunac.

Putovanja po Brazilu, u godinama 1817–1820: Preduzeli su po komandi Njegovog Veličanstva kralja Bavarske dr J.B. Von Spiks i dr C.F.P. Von Martius, objavljeno 1824. godine, odnosi se na uvođenje šećerne trske u Brazil od strane „mladog Don Henrika Navegadora“.

Dikcija

• Arkan Simaan, L'Écuyer d'Henri le Navigateur, Éditions l'Harmattan, Paris. Istorijski roman zasnovan na Zurarinim hronikama, napisan na francuskom jeziku. ISBN 978-2-296-03687-1

Porodično stablo

16. Dinis od Portugalije

8. Afonso IV od Portugalije

17. Elizabeta od Aragona

4. Pedro I od Portugalije

18. Sančo IV od Kastilje

9. Beatris od Kastilje

19. Marija de Molina

2. Žoao I

20. Martim Lourenço

10. Lourenco Martins

5. Tereza Lourenco

11. Sanča Martins

1. Henrik Moreplovac

24. Edvard II Plantagenet

12. Edvard III Plantagenet

25. Izabela Francuska

6. Džon od Genta

26. Vilijam I, grof od Enoa

13. Filipa od Enoa

27. Žana od Valoa

3. Filipa od Lankastera

28. Henri, 3. grof od Lankastera

14. Henri od Grosmonta, 1. vojvoda od Lankastera

29. Maud Chaworth

7. Blanš od Lankastera

30. Henry de Beaumont, 4th Earl of Buchan

15. Izabela Bomon

31. Alice Comyn

Literatura

• Ariganello, Lisa. Henry the Navigator : prince of Portuguese exploration (2007); for elementary schools. online
• Beazley, C. Raymond (1894). Prince Henry the Navigator, the Hero of Portugal and of Modern Discovery, 1394–1460 A.D.: With an Account of Geographical Progress Throughout the Middle Ages As the Preparation for His Work. London: G.P. Putnam's Sons. 
• Beazley, Charles Raymond (1911). „Henry of Portugal”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 13 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 296–297. 
• Boxer, Charles (1991). The Portuguese Seaborne Empire, 1415–1825 (2nd rev. izd.). Carcanet Press. ISBN 978-0-85635-962-0. 
• Bradford, Ernle. A Wind from the North: The Life of Henry the Navigator (1960) online or Southward the Caravels: The Story of Henry the Navigator (UK edition, 1961)
• Castro, F.; Fonseca, N.; Vacas, T.; Ciciliot, F. (2008), „A Quantitative Look at Mediterranean Lateen- and Square-Rigged Ships (Part 1)”, The International Journal of Nautical Archaeology, 37 (2), str. 347—359, S2CID 45072686, doi:10.1111/j.1095-9270.2008.00183.x 
• Diffie, Bailey; George D. Winius (1977). Foundations of the Portuguese empire, 1415–1580. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-0782-2. 
• Elbl, Ivana. "Man of His Time (and Peers): A New Look at Henry the Navigator." Luso-Brazilian Review 28.2 (1991): 73-89. online
• Fernández-Armesto, Felipe (1987). Before Columbus: Exploration and Colonisation from the Mediterranean to the Atlantic, 1229–1492. London: MacMillan Education. ISBN 978-0-333-40383-9. 
• Major, Richard Henry (1877). The discoveries of Prince Henry, the Navigator, and their results. London: Sampson, Low, Marston, Searle and Rivington. OCLC 84044057. 
• Martins, J.P. Oliveira (1914). The golden age of Prince Henry the Navigator. London: Chapman and Hall. 
• Russell, Peter E. (2000). Prince Henry "the Navigator": a life. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08233-3. OCLC 42708239. 
• Zurara, Gomes Eanes de (1896). Chronica do Descobrimento e Conquista da Guiné, vol. 1 (The chronicle of discovery and conquest of Guinea). Edgar Prestage. Hakluyt Society. 
• Zurara, Gomes Eanes de (1896). Chronica do Descobrimento e Conquista da Guiné, vol. 2. Edgar Prestage. Printed for the Hakluyt Society.