Heraklit

Heraklit
Heraklit, slika Hendrika ter Brugena
Lični podaci
Datum rođenja	oko 535. p. n. e.
Mesto rođenja	Efes, Jonija, Persijsko carstvo,
Datum smrti	oko 475. p. n. e. (60 godina)
Mesto smrti	Efes, Jonija, Delski savez,
Filozofski rad
Epoha	Presokratovska filozofija
Regija	Zapadna filozofija
Škola filozofije	Jonska
Interesovanja	Metafizika, epistemologija, etika, politika, kosmologija
Ideje	Logos, vatra je arhe, jedinstvo suprotnosti, "sve teče", postajanje
Uticaji od	Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Bijant iz Prijene
Uticao na	Praktično celu zapadnu filozofiju, a naročito na: Heraklitovce (Kratil, Anisten), Parmenida, Anaksagoru, Empedokla, Platona, stoike, Hegela, Engelsa, Lasala, Ničea, Špenglera, Hajdegera, Popera, Vajtheda, Junga, D. H. Lorensa

Heraklit iz Efesa (grčki: Ἡράκλειτος ὁ Ἐφέσιος; oko 535 - oko 475. p. n. e.) je bio starogrčki, presokratovski, jonski filozof iz grada Efesa koji je u to vreme bio deo Persijskog carstva.

Sklonost ka igrama reči i proročkim izkazima, kao i paradoksalnim elementima u svojoj filozofiji, donela mu je u antici nadimak „Mračni“. Napisao je samo jedno delo "O prirodi", od kog su sačuvani samo fragmenti, što je doprinelo dodatnom mraku u vezi sa njegovim životom i filozofijom. Heraklitove misteriozne izreke bile su predmet brojnih tumačenja. Smatraju ga za „materijalnog monistu ili procesnog filozofa; za naučnog kosmologa, metafizičara i religioznog mislioca; za empiričara, racionalistu i mistika; konvencionalnog mislioca i revolucionara; za osnivača logike - onoga koji negira zakon kontradikcije; prvog pravog filozofa i antiintelektualnog mračnjaka."

Heraklit potiče iz ugledne porodice, ali je zamenio svoj privilegovani život za život filozofa usamljenika. O njegovom ranom životu i obrazovanju malo se zna; sebe je smatrao samoukom osobom i začetnikom mudrosti. Smatrali su ga mizantropom koji je podložan depresiji i postao je poznat kao „uplakani filozof“, za razliku od Demokrita, koji je bio „nasmejani filozof“.

Heraklit je verovao da je svet u skladu sa Logosom (doslovno „reč“, „um“ ili „iskaz“) i da je u osnovi sačinjen od vatre. Takođe je verovao u savez suprotnosti i u harmoniju u svetu. Najčuvenije je njegovo insistiranje na stalnoj promeni - u filozofiji poznatoj kao „fluks“ ili „postajanje“ - kao karakterističnoj osobini sveta; ideji koju je izrazio čuvenom izrekom: „Ne može se ući dva puta u istu reku“, ili panta rei („sve teče“). Ovaj aspekt njegove filozofije je u suprotnosti sa Parmenidom koji je verovao u „biće“ i u statičnu prirodu univerzuma. I Heraklit i Parmenid imali su uticaj na Platona i na celu zapadnu filozofiju.

Život

Glavni izvor iz koga saznajemo o Heraklitovom životu je doksograf Diogen Laertije; Čarls Kan (Charles Kahn) je doveo u pitanje valjanost Laertijevog izveštaja kao „tkiva helenističkih anegdota, od kojih je većina očigledno izmišljena na osnovu sačuvanih fragmenata“. Priče o Heraklitu su možda izmišljene u cilju ilustracije njegovog karaktera o kome je zaključeno iz njegovih spisa.

Efes na obali Male Azije, Heraklitovo rodno mesto

Istoričari nisu sigurni u datume između kojih je Heraklit bio aktivan. Diogen Laertije kaže da je Heraklit bio na svom vrhuncu 69. Olimpijade, između 504. i 501. p. n. e. Većina istoričara veruje da je Heraklit stariji od Parmenida čiji stavovi predstavljaju kritički odgovor na Heraklitove, mada je moguć i obrnut slučaj, i to ostaje predmet debate. Heraklit pominje starije ličnosti poput Pitagore, a nema pomena o Parmenidu, koji, s druge strane, verovatno pominje Heraklita.

Rođenje

Heraklit je rođen u aristokratskoj porodici oko 535. p. n. e. u Efesu (današnja Turska) u Persijskom carstvu. Datumi njegovog rođenja i smrti zasnovani su na životnom veku od 60 godina, starosti koju je, prema Diogenu Laertiju, doživeo, sa vrhuncem u sredini. Heraklitov otac se zvao Bloson ili Herakon. Diogen Laertije kaže da se Heraklit odrekao kraljevske titule u korist brata, a Strabon potvrđuje da je u Efesu postojala vladarska porodica koja je poticala od jonskog osnivača Androkla; prema Strabonu, ta porodica je zadržala svoje titule i, između ostalih privilegija, mogla je da sedi na glavnom mestu na igrama. Obim kraljeve moći nije poznat; Efes je bio deo Persijskog carstva od 547. p. n. e. i njime je upravljao satrap (guverner) koji je ostao formalna figura s obzirom da je Kir Veliki Jonjanima dozvolio znatnu autonomiju.

Detinjstvo i mladost

Diogen Laertije kaže da je Heraklit bio „čudesan“ od detinjstva. Prema Laertiju, Sotion kaže da je Heraklit bio „slušalac“ Ksenofana, što je prema Laertiju u suprotnosti sa Heraklitovom izjavom da je sam sebe podučavao pomoću samopreispitivanja. Džon Barnet kaže: „Ksenofan je napustio Joniju pre nego što se Heraklit rodio“. Laertije navodi da je, kao dečak, Heraklit rekao da „ništa ne zna“, ali je kasnije tvrdio da „zna sve“. „Nikoga nije slušao“ već „je preispitivao sebe“.

U Efesu, u kome je živeo Heraklit, bila je uspostavljena demokratska samouprava, pod vrhovnom vlašću persijskog vladara. Laertije kaže da je Heraklit igrao piljke s mladima u velikom Artemidinom hramu, jednom od najvećih hramova iz 6. veka p. n. e. i jednom od sedam čuda antičkog sveta. Kad su ga zamolili da počne sa pravljenjem zakona, odbio je, rekavši da je politeja (ustav) ponêra, što može značiti ili da je u osnovi pogrešan ili da ga smatra mukotrpnim. Dva sačuvana pisma koja su razmenili Heraklit i Darije I, a koja citira Diogen Laertije, falsifikati su iz kasnijeg perioda.

Mizantropija

Heraklit (u liku Mikelanđela) sedi odvojeno od ostalih filozofa na Rafaelovoj fresci Atinska škola.

Diogen Laertije kaže da je Heraklit imao loše mišljenje o ljudskim odnosima, navodeći da su "misterije koje se praktikuju među ljudima svetogrdne". Prema nekim navodima, Timon iz Flijunta ga je nazvao „grditeljem rulje“. Heraklit se nije plašio od zauzimanja suprotnog stava, rekavši jednom prilikom: „Leševi su zgodniji za izbacivanje nego balega“.

„Većina ljudi je zla“ - Bijant iz Prijene

Heraklit nije bio zagovornik jednakosti, izražavajući svoje protivljenje iskazom: „Jedan mi vredi kao deset hiljada, ako je najbolji“. Generalno se smatra protivnikom demokratije, mada je verovao da „svi ljudi imaju pravo na samospoznaju i zdravo razmišljanje“ i da je „razmišljanje zajedničko svima“. Heraklit je naglašavao nesmotrenu nesvesnost čovečanstva; govorio je da „budni imaju jedan zajednički svet, a usnuli se okreću svaki u svoj svet [idios kosmos (privatni svet)]“. Takođe je rekao; „Ne razumeju šta znači slušanje, poput gluvih. O njima svedoči izreka 'u svojoj prisutnosti su odsutni'“. Takođe upoređuje neznanje prosečnog čoveka sa psima: „Psi takođe laju na ono što ne znaju“. Savetuje: „Ne nagađajmo nasumično o najvažnijim stvarima“ i kaže: „Budalu oduševljava svaka reč“.

Heraklit je kritikovao Hesioda, Pitagoru, Ksenofana i Hekataja zbog nedostatka razumevanja uprkos njihovim položajima obrazovanih ljudi, a najviše je prezirao Pitagoru. Prema Heraklitu, „ljudi koji vole mudrost moraju zaista biti zapitani nad mnogim stvarima“. Takođe je rekao: „Znanje najpoznatijih osoba, koje oni čuvaju, samo je mišljenje“. Među poznatim pojedincima koje je kritikovao su Homer i Arhiloh, za koje je smatrao da zaslužuju da budu pretučeni. Jedina poznata osoba koju hvali je Bijant iz Prijene, jedan od sedam starogrčkih mudraca koji je poznat po maksimi „većina ljudi je zla“; to je vidljivo iz Heraklitove opaske: „Koju misao ili mudrost oni imaju? Oni slede pesnike i uzimaju gomilu za svog učitelja, ne znajući da su „mnogi zli, a malobrojni dobri““.

Heraklit je mrzeo Atinjane i njegove zemljake Efežane, želeći ovim drugima bogatstvo u kazni za njihova zla. Smatrao je da bi Efežani „dobro učinili da okončaju svoje živote, svaki njihov odrastao čovek, i grad ostave golobradim dečacima, jer su proterali Hermodora, najvrednijeg među njima, rekavši:„ Nećemo imati nikoga ko je najvredniji među nama; ili ako ga ima, neka ode negde drugde i druži se s drugima“. Prema Laertiju, ovo je kulminiralo mizantropijom: „Konačno je postao mrzitelj svoje vrste (mizantrop) i otišao da luta po planinama [...] hraneći se travom i biljem“.

Bolest i smrt

Heraklitov filozofski život bio je ometen edemom, za šta lekari koje je konsultovao nisu znali da prepišu lek. Laertije navodi nekoliko priča o Heraklitovoj smrti; dve verzije kažu da je izlečen od edema i umro od druge bolesti; prema drugoj priči, „zakopao se u štali, očekujući da će toplota balege iz njega izvući štetnu potištenost“, dok se prema trećoj, lečio mašću od kravlje balege da bi, nakon dana ležanja na suncu, umro i bio sahranjen na pijaci. Jedna od priča kaže da su ga pojeli psi nakon što se zamazao balegom. Heraklit je umro od edema posle 478. p. n. e.

Prema Barnetu:

Heraklit je rekao (fr. 68) da je smrt za duše da postanu voda; a navodi se da je umro od edema. Rekao je (fr. 114) da Efežani treba da ostave svoj grad svojoj deci i (fr. 79) da je Vreme dete koje igra mice. Prema tome je, kako kažu, odbio da učestvuje u javnom životu i otišao da se igra sa decom u Artemidinom hramu. Rekao je (fr. 85) da su leševi zgodniji za izbacivanje nego balega; i kažu da se prekrio balegom kada ga je napao edem. Na kraju, kažu da se dugo svađao sa svojim lekarima zbog Za ove priče videti Diog.IX. 3–5.

O prirodi

Heraklit je ostavio svoju knjigu u Artemidinom hramu.

Poznato je da je Heraklit napisao samo jedno delo, O prirodi, na papirusu. Prema Diogenu Laertiju, Heraklit je deponovao svoju knjigu kao posvetu u Artemidin hram. Kao i kod ostalih presokratovskih filozofa, samo fragmenti njegovih spisa su sačuvani i to samo u citatima drugih autora; u slučaju Heraklita postoji više od 100 ovih citata. Oni su uneti u katalog pomoću Dils-Krancovog sistema numerisanja. Laertije takođe navodi da je Heraklitovo delo bilo „kontinuirani traktat ... ali podeljen na tri diskursa, jedan o univerzumu, drugi o politici i treći o teologiji". Ne kaže da li ih je Heraklit ili neko drugi podelio na ovaj način. Teofrast kaže (po Diogenu Laertiju) da su „neki delovi njegovog dela poluzavršeni, dok drugi delovi čine neobičan potpuri“.

Barnet misli da delo nije imalo naslov:

Ne znamo naslov Heraklitovog dela - ako ga je uopšte bilo - i nije lako stvoriti jasnu predstavu o njegovom sadržaju. Kažu nam je da je bilo podeljeno u tri diskursa: jedan koji se bavi univerzumom, jedan politički i jedan teološki. Ne treba pretpostavljati da je za ovu podelu zaslužan sam Heraklit; sve što možemo zaključiti je to da je delo prirodno podeljeno na ova tri dela kada su stoički analitičari uzeli svoja izdanja u ruke.

Uvodni redovi su poznati, što pokazuje da je to bio kontinuirani rad. Aristotel citira ove redove u svojoj Retorici da bi istakao poteškoće u interpunkciji Heraklita bez dvosmislenosti. On raspravlja o tome da li se „zauvek“ odnosi na „biće“ ili na „dokazati“.

Heraklitovci

Mnogi kasniji filozofi u ovom periodu pominju delo O prirodi. Čarls Kan kaže: „Sve do doba Plutarha i Klimenta Aleksandrijskog, ako ne i kasnije, Heraklitova knjiga je bila dostupna u svom izvornom obliku svakom čitaocu koji je odlučio da je potraži“. Laertije komentariše znamenitost teksta, navodeći: „Knjiga je stekla takvu slavu da je stvorila sledbenike Heraklitove filozofije koji su nazvani heraklitovcima“. U ugledne filozofe danas prepoznate kao heraklitovce spadaju, između ostalih, Kratil i Antisten - koga ne treba mešati sa Antistenom cinikom.

Nadimci iz antike

Mračni

Heraklit, slika Luke Đordana

U nekom trenutku u antici Heraklit je stekao nadimak „Mračni“, što je uglavnom tumačeno time da je njegove izreke - koje često sadrže paradokse, metafore i nedovršene iskaze - teško razumeti.

Heraklit

Prema Aristotelovoj Metafizici, Heraklit je bez objašnjenja negirao princip kontradikcije. Aristotel je ovaj princip smatrao najosnovnijim od svih principa. Prema Diogenu Laertiju, Timon iz Flijunta je Heraklita nazvao „Sastavljačem zagonetki“ (αἰνικτής; ainiktēs), rekavši da je Heraklit svoju knjigu napisao „prilično nejasno“ (asaphesteron); prema Timonu, time je trebalo da se samo „sposobnima“ omogući da pokušaju. Heraklit je napisao: „Gospod čije je proročište u Delfima niti govori, niti skriva svoje značenje, već daje znak“.

U doba Cicerona, nadimak je postao „Mračni“ (ὁ Σκοτεινός; ho Skoteinós) s obzirom da je govorio nimis obscurē, „suviše mračno“, o prirodi i to činio namerno da bi bio pogrešno shvaćen.

Uplakani filozof

Kasnija tradicija govori o Heraklitu kao o „uplakanom filozofu“, za razliku od Demokrita, koji je bio poznat kao „nasmejani filozof“; ovo se generalno odnosi na njihovu reakciju na glupost čovečanstva. Laertije pripisuje Teofrastu teoriju da Heraklit nije završio neke od svojih radova zbog melanholije, mada je u Teofrastovo doba reč "melanholija" označavala impulsivnost. Ako Stobej tačno piše, početkom 1. veka, Sotion je već pominjao ova dva filozofa u duetu, kao onoga koji plače i onoga koji se smeje; „Među mudrima, Heraklita su umesto besa obuzele suze, a Demokrita smeh“.

Stav iznosi i satiričar Juvenal, koji je pisao: „Prva od molitava, najpoznatija u svim hramovima, uglavnom je za bogatstvo ... Kad to vidite, ne slavite li onog mudraca Demokrita zbog smeha ... i učitelja druge škole Heraklita zbog suza?" Ovaj motiv je usvojio i Lukijan iz Samosate u svom delu "Rasprodaja veroispovesti", u kojoj se ovaj duet prodaje zajedno kao dodatni proizvod na satiričnoj aukciji filozofa.

Filozofija

Fokus Heraklitove filozofije na promeni obično se naziva „postajanje“, što se može suprotstaviti Parmenidovom konceptu „bića“. Iz tog razloga, Heraklit i Parmenid se najčešće smatraju za osnivače ontologije, kao i pitanja Jednog i Mnoštva, a samim tim i za ključne figure u istoriji zapadne filozofije i metafizike.

Kod Diogena Laertija postoji odlomak koji sumira Heraklitovu filozofiju rečima: „Sve stvari nastaju sukobom suprotnosti, a zbir stvari (τὰ ὅλα („celina“)) teče poput potoka“.

Logos

Logos napisano na grčkom.

Značenje Logosa (λογος) se različito tumači; neke od definicija su „reč“, „princip“, „plan“, „formula“, „mera“, „proporcija“ i „procena“. Iako se Heraklit „sasvim namerno igra različitim značenjima logosa“, ništa ne dokazuje da on ovu reč koristi značajno drugačije od onoga kako je koriste savremeni govornici grčkog.

Eduard Celer Eduard Zeller) o Heraklitovom logosu kaže:

λογος se po mom [Celerovom] mišljenju, odnosi pre svega na diskurs, ali takođe i na sadržaj diskursa, istinu izraženu u njemu; zbrku i nalaženje različitih ideja, objedinjenih i očigledno obuhvaćenih jednom rečju, što bi najmanje trebalo da nas iznenadi kod Heraklita. On [Heraklit] kaže: „Ovaj diskurs (teorija sveta postavljena u njegovom delu) ljudi ne prepoznaju, iako on oduvek postoji (tj. koji uvek postoji, koji sadrži večni poredak stvari, večnu istinu), jer iako se sve događa u skladu s tim (i time njegovu istinu univerzalno potvrđuju sve činjenice), ljudi se ponašaju kao da nikada nisu imali nikakvog iskustva s njim, kada im se reči ili stvari predstavljaju kao što im ja ovde predstavljam" (kada im se ovde izneti pogledi prikazuju pomoću uputstva ili sopstvene percepcije).

Kasniji stoici shvatili su Logos kao „iskaz koji upravlja svime“. Ipolit Rimski i crkveni oci iz 3. veka n.e. prepoznavali su ga kao hrišćansku „Reč Božju“, kao u Jovanu 1:1: „U početku beše Reč (logos) i Bog beše Reč“. Džon Barnet je vezu između heraklitovskog logosa i Jovanovog logosa smatrao pogrešnom, rekavši: „Jovanova doktrina logosa nema nikakve veze sa Heraklitom niti sa bilo čim iz grčke filozofije, već potiče iz hebrejske mudračke književnosti“.

Heraklitove ideje o Logosu izražene su u tri dobro poznata, ali misteriozna fragmenta, od kojih jedan kaže: „Iz tog razloga je neophodno slediti ono što je zajedničko. Međutim, iako je Logos zajednički, većina ljudi živi kao da ima svoje privatno poimanje (phronēsis)“.

On kao da kaže da je Logos javna činjenica poput propozicije ili formule, iako ne bi te činjenice smatrao apstraktnim objektima ili nematerijalnim stvarima. Jedan citat se može čitati i kao izjava protiv iznošenja argumenata ad hominem: „Ne slušajući mene, već Logos ...".

Vatra

Uvek je bila i biće: večna vatra.

Kao filozofi iz Mileta pre njega, Tales vodu, Anaksimandar apejron i Anaksimen vazduh, Heraklit je vatru smatrao za arhe, najosnovniji element iz koga su nastali ostali elementi, možda zbog toga što su živi ljudi topli. Norman Melčert je Heraklitovu upotrebu „vatre“ protumačio meteforički umesto Logosa kao poreklo svih stvari. Drugi je vide kao metaforu promene, poput oscilirajućeg, treperavog plamena. Bilo je i pretpostavki da se u tome vidi uticaj persijskog zoroastrizma sa svojim konceptom atara.

Prema Heraklitu, „ovaj svet, koji je isti za sve, niko od bogova niti ljudi nije stvorio. Ali uvek je bilo i biće: večne vatre, sa jednim delom koji počinje da gori i drugim delom koji se gasi“. Ovaj citat predstavlja prvi tekst od svih sačuvanih grčkih tekstova gde se upotrebljava kosmos. On takođe kaže: „Sve stvari se razmenjuju za vatru i vatra za sve stvari, baš kao i roba za zlato i zlato za robu“ i „Munja koja usmerava sve stvari“.

O Heraklitu koji koristi Vatru kao novu primarnu supstancu, Barnet piše:

Zbog svega toga bilo mu je potrebno da potraži novu primarnu supstancu. Želeo je ne samo nešto od čega bi se suprotnosti mogle „razdvojiti“, već nešto što bi po svojoj prirodi prešlo u sve ostalo, dok bi sve ostalo zauzvrat prešlo u to. To je pronašao u Vatri, i lako je uvideti zašto, ako uzmemo u obzir fenomen sagorevanja. Količina vatre u plamenu koji postojano gori je naizgled ista, plamen je izgleda ono što nazivamo „stvar“. A ipak se njegova suština neprestano menja. Uvek odlazi u dimu, a njegovo mesto uvek zauzima sveža materija iz goriva koje ga hrani. To je upravo ono što želimo. Ako svet posmatramo kao „večnu vatru“ (fr. 20), možemo razumeti kako od nje uvek postaju sve stvari, dok joj se sve stvari uvek vraćaju.

Savez suprotnosti

Kao prividni odgovor Anaksimandaru, Heraklit je takođe verovao u savez suprotnosti. Sve postojeće entitete okarakterisao je parovima suprotnih svojstava.

Prema Heraklitu „smrtnici su besmrtnici, a besmrtnici smrtnici, onaj koji živi smrt drugih i umire život drugih“. Ovo se shvata tako da su ljudi smrtni bogovi, a bogovi besmrtni ljudi. Na sličan način je uporedio i san sa smrću: „Čovek upali sebi svetlo noću, kada je umro, ali je živ. Spavač, čiji je vid ugašen, osvetljen je mrtvima; onaj koji je budan, osvetljen je usnulima" i "Sve što vidimo kad smo budni je smrt, kao i sve što vidimo u dremežu je san".

Razdor je pravda

U ovom savezu suprotnosti, stvaranja i uništenja, Heraklit suprotne procese naziva ἔρις (eris), „razdor“, i pretpostavlja da je naizgled stabilno stanje, δίκη (dike), „pravda“, njihov sklad. Anaksimandar istu stvar opisuje kao nepravdu. Aristotel kaže da Heraklit nije voleo Homera jer je on želeo da razdor napusti svet, što bi po Heraklitu uništilo svet: „Ne bi bilo harmonije bez visokih i niskih nota, a ni životinja bez mužjaka i ženki, koje su suprotnosti“.

Jedno i Mnoštvo

Kitarista, rad Berlinskog slikara

Luk se zove život ("bios" na grčkom se piše i "život" i "luk") iako je njegovo delo smrt.

O Heraklitovim učenjima jednog i mnoštva, Barnet piše: „Istina koju je Heraklit proglasio je ta da je svet istovremeno jedan i mnoštvo i da je upravo „suprotna napetost“ suprotnosti ta koja čini jedinstvo Jednog. To je isti zaključak kao i Pitagorin, iako je formulisan drugačije“ Barnet takođe piše o Platonovom shvatanju Heraklita:

Prema Platonu, Heraklit je podučavao da je stvarnost istovremeno mnoštvo i jedno. To nije zamišljeno kao logičan princip. Identitet za koji Heraklit objašnjava da se sastoji u različitosti upravo je identitet primarne supstance u svim njenim manifestacijama. Do ovog identiteta su filozofi iz Mileta već bili došli, ali su imali poteškoće sa različitošću. Anaksimandar je sukob suprotnosti tretirao kao „nepravdu“, a Heraklit je nameravao da pokaže je da je to, naprotiv, najviša pravda (fr. 62).

Harmonija

U metafori i jednoj od najranijih upotreba sile u istoriji filozofije, Heraklit upoređuje savez suprotnosti sa zategnutim lukom ili lirom koji se održavaju u svom obliku pomoću ravnoteže zategnutosti žica: „U savijanju (παλίντροπος - palintropos) postoji harmonija kao u slučaju luka i lire".

On tvrdi da to pokazuje nešto istinito, pa ipak nevidljivo o stvarnosti; „skrivena harmonija je bolja od prividne“. Takođe je primetio da je „luk se zove život, mada je njegovo delo smrt“, što je igra reči s obzirom da se luk i život pišu isto - bios; još jedan dokaz kontinuiranog, pisanog dela.

O jedinstvu suprotnosti, Barnet kaže:

„Razdor suprotnosti“ je zaista „harmonija“. Iz toga sledi da mudrost nije znanje mnogih stvari, već percepcija fundamentalnog jedinstva zaraćenih suprotnosti. Da je ovo zaista bila osnovna Heraklitova misao, navodi Filon. On kaže: „Jer ono što se sastoji od obe suprotnosti je jedno; i kada se jedno podeli, suprotnosti se otkrivaju. Nije li to upravo ono za šta Grci kažu da je njihov veliki i hvaljeni Heraklit stavio u prvi plan svoje filozofije kao sumiranje svega, i čime se hvalio kao novim otkrićem?"

Rat

Rat je otac svih i kralj svih.

Heraklit je poznat kao prvi filozof koji je rat okarakterisao kao pozitivnu pojavu, napisavši „Svaka zver se natera na pašu udarcima“. Takođe je napisao:

Moramo znati da je rat svima zajednički, a razdor je pravda i sve stvari nastaju nužno iz razdora.

Rat je otac svih i kralj svega; i neke prikazuje kao bogove, druge kao ljude, neke čini robovima, druge oslobađa. Bogovi i ljudi poštuju one koji su poginuli u bici.

Ljudi se moraju boriti za svoj zakon kao i za svoje zidine.

Put nagore je put nadole

Heraklit je takođe rekao: „Put nagore i nadole je jedan te isti“ i „U pisanju, prav i vijugav put je jedan te isti“. Ovo se može protumačiti na više načina.

Jedno od tumačenja je da se u tome ogleda njegov monizam, iako je taj monizam dijalektički. Heraklit veruje: „Slušajući ne mene već Logos, mudro je složiti se da su sve stvari jedno“. Takođe kaže:

Jedno je sačinjeno od svih stvari i sve stvari proizlaze iz jednog.

Hesiod je učitelj većine ljudi. Ljudi misle da je znao veoma mnogo stvari, čovek koji nije znao za dan niti noć! Oni su jedno.

Što se tiče kruga, početak i kraj su zajednički.

Heraklit na slici iz 1655. godine

Heraklitova teorija takođe ilustruje cikličnu prirodu stvarnosti i transformacije i zamenu jednog elementa drugim: „okretanja vatre“. Ovo bi mogla biti još jedna "skrivena harmonija" i više je u skladu sa pluralizmom nego sa monizmom. Prema Heraklitu:

Smrt vatre je rađanje vazduha, a smrt vazduha je rađanje vode.

Jer smrt za duše je da postanu voda, a smrt za vodu da postane zemlja. Ali voda dolazi iz zemlje; a iz vode duša.

Hladne stvari postaju tople, a ono što je toplo se hladi; ono što je mokro se suši, a osušeno se vlaži.

A ista je stvar u nama, a to je brzo i mrtvo, budno i usnulo, mlado i staro; ovo prvo se menja i postaje drugo, a drugo se isto tako menja i postaje prvo.

Ova ideja se takođe tumači i kao zagovaranje relativizma.

Dobro i zlo su jedno.

Magarci više vole slamu od zlata.

More je najčistija i najprljavija voda. Ribe je mogu piti i za njih je dobra, za mene je nepitka i destruktivna.

Postajanje

Centralni aspekt heraklitovske filozofije je prepoznavanje promene prirode objekata sa protokom vremena. Odnosno, Heraklit prepoznaje nestalnost koja se naziva fluks ili „postajanje“ - za razliku od Parmenidovog „bića“, gde nikada ništa nije jednostavno „je“, već uvek „postaje“ nešto drugo. Prema Plotinu, Heraklit kaže da je, paradoksalno, promena ono što spaja stvari, ukazujući na njegove ideje o jedinstvu suprotnosti i citate „Čak se i kikeon raspada ako se ne promeša“ i „Menjajući se, ostaje“.

Panta rei („sve teče“)

Heraklit je takođe zaslužan za frazu panta rei (πάντα ῥεῖ; „sve teče“). Ovaj čuveni aforizam koji se koristi za opis njegove misli potiče od neoplatoniste Simplicija iz Cilicije i od Platonovog Kratila. Reč rei ("teći") (kao u reologija) je etimološki povezana sa Rea prema Platonovom Kratilu.

O Heraklitovim učenjima o fluksu, Barnet piše:

Vatra gori stalno i bez prekida. Uvek troši gorivo i uvek oslobađa dim. Sve se ili podiže prema gore da služi kao gorivo, ili tone nadole nakon što je nahranilo plamen. Iz toga sledi da je cela stvarnost poput neprekidnog toka i da ni na trenutak ništa ne miruje. Suština stvari koje vidimo je u stalnoj promeni. Čak i dok ih gledamo, nešto od onoga od čega su sastavljene već je prešlo u nešto drugo, dok je ono sveže ušlo u njih iz drugog izvora. Ovo je obično prikladno sažeto u frazi „Sve teče“ (panta rei), mada izgleda da ovo nije citat iz Heraklita. Platon, međutim, sasvim jasno izražava ovu ideju. „Ni za šta se ne može reći da "je", već sve postaje“; „Sve stvari su u pokretu poput potoka“; „Sve stvari prolaze i ništa ne prestaje“; „Herakleitos negde kaže da sve stvari prolaze i da ništa ne stoji; i, upoređujući stvari sa strujom reke, kaže da ne možemo dva puta zakoračiti u isti potok“ (up. fr. 41). To su pojmovi kojima opisuje sistem.

Reka

Niko nikada ne zagazi dvaput u istu reku.

Heraklitova filozofija sažeta je u izreci: „Niko nikada ne zagazi u istu reku dva puta“, iako, ironično, ova rečenica nije potvrđena na njegovom jeziku. Ovom aforizmu može se suprotstaviti Parmenidov iskaz: „Što god jeste, jeste, a što nije, ne može biti“. Heraklit je više puta koristio metaforu reke: „Uvek nova voda kvasi one koji zagaze u istu reku“ i „Oboje koračamo i ne koračamo u istoj reci. Mi jesmo i nismo.“

Ova ideja je dva puta navedena u Platonovom Kratilu; umesto „tok“ Platon koristi izraz horei (χῶρος; chōros; „promeniti mesto“). Prema Platonu: „Svi entiteti se kreću i ništa ne stoji“ i „Sve se menja i ništa ne stoji ... i ... ne možemo dva puta zagaziti u istu reku". Simplicije pominje to: „Prirodni filozofi koji slede Heraklita, imajući u vidu neprestani fluks (tok) stvaranja i činjenicu da sve telesne stvari nastaju i odlaze i nikada zapravo nisu (kao što kaže i Timaj), tvrde da su sve stvari uvek u fluksu i da ne možemo dva puta zakoračiti u istu reku“.

Prema Aristotelu, Kratil je otišao korak dalje od doktrine svog gospodara i rekao da se ne može jednom zagaziti u istu reku. Nemački klasicista i filozof Karl-Martin Dic tumači ovaj fragment kao Heraklitovu indikaciju za svet kao stabilnu konstantu: „Ne možemo naći ništa u čemu reka ostaje konstantna ... Činjenica da postoji određeno korito reke, izvor, ušće itd. je nešto što ostaje identično. A to je ... koncept reke."

Sunce

Sunce je svakog dana novo.

Heraklit je svoju ideju o fluksu izrazio rekavši da je Sunce svakog dana novo, umesto razmišljanja da će sutradan izaći isto Sunce.

Bog i duša

Pod „Bogom“ Heraklit ne podrazumeva jedno božanstvo kao primum movens („nepokretni pokretač“) svih stvari ili Boga kao Tvorca, pri čemu je univerzum večan, već podrazumeva božansko kao suprotnost ljudskom, besmrtno kao suprotnost smrtnom i ciklično kao suprotnost prolaznom. Za njega je tačnije govoriti o „Božanskom“, a ne o „Bogu“.

Heraklit razlikuje ljudske zakone od božanskog zakona (τοῦ θείου tou theiou doslovno "od Boga"). Rekao je da su i Bog i vatra „oskudica i višak“. Pored toga što na vatru gleda kao na najosnovniju supstancu, on je predstavlja kao božanski kosmos; vatra je supstanca i motivator promene i aktivna je u menjanju drugih stvari. Heraklit to opisuje kao „prosuđivanje i osuđivanje svih stvari“. Presuđivanje je ovde doslovno krinein (κρινειν; „razdvojiti“). U antici je ovo tumačeno kao da će na kraju sve stvari progutati vatra, što je doktrina zvana ekpiroza. Hipolit taj odlomak vidi kao referencu na božanski sud i Pakao; on uklanja ljudski osećaj za pravdu iz svog koncepta Boga: „Za Boga su sve stvari poštene, dobre i pravedne, a ljudi neke stvari smatraju za pogrešne, a neke za dobre“.

Heraklit Hendrika ter Brugena

Prema Heraklitu, Božje metode imaju mudrost, a ljudske nemaju. Mudrost je „znati misao kojom se sve stvari upravljaju kroz sve stvari“, što ne sme značiti da ljudi jesu ili da mogu biti mudri. Mudar je samo Zevs. Čini se da je Heraklit u izvesnoj meri u položaju mistika da podstiče ljude da slede Božji plan bez neke ideje o tome šta je to. Postoji prizvuk očaja; „Najbolji univerzum (κάλλιστος κόσμος; kállistos kósmos) je samo gomila smeća (σάρμα sárma "đubre") nagomilanog (κεχυμένον kechuménon („isipan“) nasumično (εἰκῇ eikê „besciljno“).“ Bertrand Rasel predstavlja Heraklita kao mistika u svom delu Mistika i logika.

Prema Heraklitu, postoji lakomislenost deteta i u čoveku i u Bogu. On piše: „Večnost je dete koje pomera figurice u igri; kraljevska moć je dečja“. Niče je rekao da ovaj citat znači: „A kako se dete i umetnik igraju, tako se igra i večna vatra, ona se raspiruje i utihnjuje, nevino - takva je igra koju večnost igra sama sa sobom“. Ovaj citat može biti i razlog za priču da je Heraklit kraljevstvo dao svom bratu. Heraklit je takođe rekao da su „ljudska mišljenja dečije igračke“ i „Bog čoveka naziva bebom, kao čovek dete“. Heraklit takođe kaže: „Ne bi trebalo da se ponašamo i govorimo kao deca naših roditelja“, što je Marko Aurelije protumačio kao da ne treba jednostavno da prihvatimo ono što drugi veruju.

Fragment sa papirusa iz Dervenija

Heraklit je dušu smatrao mešavinom vatre i vode, pri čemu je vatra plemeniti, a voda nevidljivi deo duše. Duša bi zato trebala težiti tome da postane ispunjenija vatrom nego vodom: najbolja je „suva“ duša. Prema Heraklitu, svetovna zadovoljstva, poput pijenja alkohola, čine dušu „vlažnom“, a ovladavanje svetovnim željama smatrao je za plemenitu težnju koja pročišćava vatru duše. Duša takođe ima logos koji se uvećava. Takođe je verovao da udišemo logose, kako kaže Anaksimen, vazduha i duše. Heraklit kaže: „Teško je boriti se sa željom srca. Šta ono želi da dobije, dobija to po cenu duše.“

Poznati Heraklitov citat, Ethos anthropoi daimon („čovekov karakter je [njegova] sudbina“), imao je brojne interpretacije i može značiti da je čovekova sreća povezana sa njegovim karakterom. Prevod reči daimon u ovom kontekstu u značenju „sudbina“ je sporan; prema Tomasu Kukseju, on pozajmljuje smisao Heraklitovim zapažanjima i zaključcima o ljudskoj prirodi uopšte. Iako je prevod „sudbina“ opšteprihvaćen, kao kod Čarlsa Kana („čovekov karakter je njegovo božanstvo“), u nekim slučajevima se takođe može odnositi na dušu preminulog.

Čula

Neki pisci tumače Heraklita kao neku vrstu proto-empiričara; ovo gledište potkrepljuju neki fragmenti, poput: „stvari koje se mogu videti, čuti i saznati su one koje najviše cenim“, „sunce je onih dimenzija u kojim ga vidimo“ i „širine ljudskog stopala“. Gatri (W. K. C. Guthrie) osporava ovo tumačenje, pozivajući se na izreku "Oči i uši su loši svedoci ljudima koji imaju varvarske duše". Heraklit je rekao i da „vid govori laži“ i da „priroda voli da se krije“. Takođe upozorava na opasnost od glasina: „Oči su bolji svedoci od ušiju“.

I čulo mirisa igra ulogu u Heraklitovoj filozofiji. On kaže: „Kad bi se sve stvari pretvorile u dim, nozdrve bi ih razlikovale“ i „Duše mirišu/smrde u Hadu“.

Uticaj

Antička filozofija

Presokratovci

Heraklitov najpoznatiji sledbenik bio je Kratil, kog je Platon predstavio kao lingvističkog prirodnjaka, koji veruje da se imena moraju prirodno primenjivati na njihove objekte. Prema Aristotelu, Kratil je zauzeo stav da se o svetu koji se neprestano menja ne može reći ništa i „završio je sa mišlju da ne treba ništa reći i samo je pomerio prst“. Kratil je možda mislio da neprekidne promene opravdavaju skepticizam jer se ne može definisati stvar koja nema trajnu prirodu. U lingvističkoj filozofiji 20. veka zabeleženo je pojačano interesovanje za ideje koje je Kratil izneo u Platonovom dijalogu i to učenje je dobilo naziv kratilizam.

Parmenidova poema tvrdi da je promena nemoguća; on je možda odgovarao Heraklitu u odlomcima poput „Nerazborite gomile, koje drže da jeste i nije isto, a sve stvari putuju u suprotnim smerovima!“.

Pluralisti su prvi pokušali da pomire Heraklita i Parmenida. Anaksagora je možda bio pod uticajem Heraklita u svom odbijanju da razdvoji suprotnosti. Na Empedoklove snage Ljubavi i Mržnje verovatno je uticala Heraklitova Harmonija i Razdor. Empedokle je takođe zaslužan za uvođenje koncepta četiri klasična elementa, objedinjujući pritom koncepcije njegovih prethodnika o arheu: zemlji, vazduhu, vatri i vodi.

Platon

Platon je najpoznatiji filozof koji je pokušao da pomiri Heraklita i Parmenida. Preko Platona, obe ove ličnosti su uticale na praktično celu zapadnu filozofiju. Platon je za Heraklita znao preko Kratila i napisao je svoj dijalog pod istim nazivom. Platon je smatrao da Heraklitovi stavovi znače da nijedan entitet ne može biti u jednom stanju u jedno vreme i izneo je sledeći protivargument:

Kako to može biti stvarna stvar koja nikada nije u istom stanju? ... jer u trenutku kad se posmatrač približi, onda on postaje drugi ... tako da više ne možemo saznati njegovu prirodu ili stanje ... ali ako onaj što zna i ono što se zna postoji ... onda mislim da on može biti nalik procesu ili fluksu ... .

Izgleda da je na Platona uticao Heraklit sa njegovom idejom sveta koji se uvek menja i prema tome naša nesposobnost da saznamo pojedinosti, i Parmenid u potrebi za drugim svetom - platonskim svetom u kom stvari ostaju nepromenljive, a univerzalije postoje kao objekti znanja, ideje. U svojoj Gozbi, Platon zvuči kao Heraklit:

Čak i tokom vremena za koje se kaže da svako živo biće živi i zadržava svoj identitet - kao što se čovek, na primer, od detinjstva do starosti naziva istim čovekom - on u stvari ne zadržava iste osobine, iako ga nazivaju istom osobom: on uvek postaje novo biće i prolazi kroz proces gubitka i reparacije koji obuhvata njegovu kosu, meso, kosti, krv i celo telo. I ne samo njegovo telo, već i duša. Ničiji karakter, navike, mišljenja, želje, zadovoljstva, bolovi i strahovi ne ostaju zauvek isti: nastaju novi, a stari nestaju.

Pironisti

Pironizam je škola filozofskog skepticizma koja se razvijala između 3. veka p. n. e. i 3. veka n.e. Jedna od glavnih ličnosti ove škole, Enesidem, kaže u svom sada izgubljenom delu da je Pironizam put ka heraklitovskoj filozofiji, jer to da suprotnosti koje izgleda da postoje za istu stvar dovodi do toga da suprotnosti postoje za istu stvar.

Stoici

Na novčiću iz 230. n.e. prikazan je Heraklit, sa toljagom i podignutom rukom.

Stoicizam je filozofska škola koja se razvijala između 3. veka p. n. e. i 3. veka n.e. Počela je kod Grka i postala glavna filozofija Rimskog carstva sve do svog nestanka sa usponom hrišćanstva u 3. veku.

Iako većina naučnika smatra da je Heraklit imao malo uticaja na stoike, prema A. A. Longu, stoici su, tokom svog dugog postojanja, verovali da su glavni principi njihove filozofije proistekli iz Heraklitove misli, „važnost Heraklita za kasnije stoike je najočiglednija kod Marka Aurelija“. Eksplicitne veze prvih stoika sa Heraklitom koje pokazuju kako su došli do svoje interpretacije nedostaju, ali se one mogu zaključiti iz fragmenata stoika, za koje Long zaključuje da su „modifikacije Heraklita“.

Stoička modifikacija Heraklitove ideje o Logosu uticala je i na jevrejske filozofe poput Filona Aleksandrijskog, koji je Logos povezivao sa „Mudrošću oličenom“ u Božjem stvaralačkom principu. Filon koristi termin Logos u svim svojim raspravama o hebrejskim spisima na način koji je očigledno pod uticajem stoika. Na temu stoičke modifikacije Heraklita, Barnet piše:

Još jedna poteškoća s kojom se moramo suočiti je ta da su većina komentatora Heraklita pomenutih kod Diogena bili stoici. Stoici su imali prema Efežaninu neobično poštovanje i nastojali su da ga protumače što je više moguće u skladu sa njihovim sopstvenim sistemom. Pored toga, bili su skloni tome da stavove ranijih mislilaca „prilagode" svojim, a to je imalo ozbiljne posledice. Konkretno, stoičke teorije logosa i ekpiroze se konstantno pripisuju Heraklitu, a sami fragmenti su falsifikovani delićima stoičke terminologije.

Himna Zevsu

Statua koja najverovatnije predstavlja Hipolita

Stoike je zanimao Heraklitov tretman vatre. Najranije sačuvano delo stoika, Himna Zevsu od Kleanta, prelazno delo od paganskog politeizma ka savremenim religijama i filozofijama, iako se ne poziva izričito na Heraklita, usvaja nešto nalik modifikovanoj verziji heraklitovskog logosa. Zevs vlada univerzumom pomoću zakona (nomos), noseći u njegovo ime u ruci „nazubljenog slugu“, „vatru“ „večnu munju“; u svemu ovome se nimalo ne razlikuje od Homerovog Zevsa. Prema Kleantu, Zevs koristi vatru da „ispravi zajednički logos“ koji putuje (foitan, „često posećivati“), mešajući se sa jačim i slabijim svetlima (božanska tela); Heraklitov logos se sada brka sa „zajedničkim nomosom“, koji Zevs koristi da „pogrešno (perisa, levo ili neparno) ispravi (artia, desno ili parno)“ i „uredi (kosmein) neuređeno (akosma)“.

Crkveni oci

Crkveni oci su bili vođe rane hrišćanske Crkve tokom prvih pet vekova njenog postojanja, otprilike istovremeno sa stoicizmom pod Rimskim carstvom. Sačuvana su dela na desetine pisaca na stotinama stranica; sva pominju hrišćanski oblik Logosa. Katolička crkva je smatrala za neophodno da napravi razliku između hrišćanskog i Heraklitovog logosa kako bi se distancirala od neznabožaca i prevela ih u hrišćanstvo. Mnogi crkveni oci su bili preobraćeni filozofi.

Ipolit Rimski je Heraklita zajedno sa ostalim presokratovcima i akademcima smatrao za izvor jeresi. U svom delu Pobijanje svih jeresi, jednom od najboljih izvora Heraklitovih citata, Ipolit kaže: „Kakva je bogohulna budalaština Noeta, i da se posvetio načelima Heraklita Mračnog, a ne Hristovim“. Ipolit zatim iznosi citat: „Bog (teos) je dan i noć, zima i leto ... ali on ima razne oblike, baš kao što se vatra, kada se pomeša sa začinima, imenuje prema ukusu svakog od njih“. Čini se da ovaj fragment podržava panteizam ako se shvati doslovno. Nemački fizičar i filozof Maks Vajnštajn klasifikovao je Ipolitovo gledište kao preteču pandeizma.

Ipolit osuđuje njegovu nejasnost; nije mogao da optuži Heraklita za jeres, rekavši; „Nije li [Heraklit] Mračni predvideo Noeta u uobličavanju sistema ...?" Očigledno panteističko božanstvo Heraklita mora biti jednako jedinstvu suprotnosti i stoga mora biti telesno i bestelesno, božansko i nebožansko, mrtvo i živo itd. a do Trojstva se može doći samo iluzornim menjanjem oblika.

Hrišćanski apologeta Justin Mučenik je pozitivnije gledao na Heraklita. U svojoj Prvoj apologiji, rekao je da su i Sokrat i Heraklit bili hrišćani pre Hrista: „oni koji žive razumno su hrišćani, iako ih smatraju ateistima; kao među Grcima Sokrat i Heraklit i ljudi poput njih“.

Moderna filozofija

Prikaz Heraklita u Nirnberškoj hronici

Heraklit je bio neizostavni motiv filozofije tokom savremenog doba. Mišel de Montenj je predložio dva arhetipska gledišta o ljudskim odnosima zasnovana na Heraklitu i Demokritu, pri čemu je on odabrao Demokritov. Heraklit se možda čak pominje i u Mletačkom trgovcu Vilijama Šekspira.

Kontinentalna filozofija

G. F. Hegel je veoma cenio Heraklita; po njemu „za početke filozofije treba smatrati Heraklita“. Dijalektiku je pripisivao Heraklitu, a ne poput Aristotela, Zenonu iz Eleje, rekavši: „Ne postoji nijedna propozicija Heraklita koju nisam usvojio u svojoj Logici“.

Fridrih Engels, koji se povezuje sa Mladim hegelijancima, takođe je Heraklitu pripisao zaslugu za otkrivanje dijalektike, koja je relevantna za njegov sopstveni dijalektički materijalizam. Heraklit je takođe uticao na socijalistu Ferdinanda Lasala.

Fridrih Niče je bio pod velikim uticajem Heraklita, što se može videti u njegovom delu Filozofija u tragičnom razdoblju Grka. Niče je Heraklita video kao čvrstu opoziciju Anaksimandarovom pesimizmu. Osvald Špengler je bio pod uticajem Ničea, a napisao je i disertaciju o Heraklitu.

Martin Hajdeger je takođe bio pod uticajem Heraklita, kao što se vidi u njegovom Uvodu u metafiziku, i imao je sasvim drugačiju interpretaciju od Ničea. Prema Hajdegeru: Heraklit, kome se pripisuje doktrina postajanja koja je dijametralno suprotna od Parmenidove doktrine o biću, kaže isto što i Parmenid“.

Analitička filozofija

MekTagartova ilustracija A-serije i B-serije vremena se smatra analogna primeni na vreme Heraklitovih i Parmenidovih pogleda na celokupnu stvarnost. Procesna filozofija A. N. Vajtheda podseća na Heraklitove fragmente. Karl Poper je mnogo pisao o Heraklitu; i Poper i Heraklit su verovali u nevidljive procese na delu.

Jungovska psihologija

Karl Jung je napisao da je Heraklit „otkrio najveličanstveniji od svih psiholoških zakona: regulatornu funkciju suprotnosti ... pod čime je mislio da pre ili kasnije sve naiđe na svoju suprotnost“. Jung je uveo ovaj zakon pod nazivom enantiodromija u svoju analitičku psihologiju. Povezao ga je sa kineskim klasicima, rekavši: „Da je zapadni svet sledio njega, svi bismo po načinu razmišljanja bili Kinezi umesto hrišćani. Možemo misliti o Heraklitu kao o nekome ko se prebacuje između Istoka i Zapada“. Jung kaže da Heraklit nije dobio nadimak „Mračni“ zato što je njegov stil pretežak, već „zato što je isuviše jasno govorio„ o paradoksalnoj prirodi postojanja i sam život nazvao „večnom vatrom“ ".

Prikazi u umetnosti

"Uplakani Heraklit i nasmejani Demokrit", Donato Bramante

Demokrit (nasmejan) i Heraklit (uplakan) od Kornelisa van Harlema

Demokrit, Johanes Morelse

Heraklit, Johanes Morelse

Heraklit je više puta prikazivan na slikama u zapadnoj umetnosti, naročito kao deo motiva uplakanog i nasmejanog filozofa, kao i sa globusima.

Italijanska

Donato Bramante je 1477. godine u Casa Panigarola u Milanu naslikao fresku pod nazivom „Demokrit i Heraklit“. Najpoznatiji prikaz Heraklita u umetnosti je na Rafaelovoj Atinskoj školi, koja je nastala oko 1510. godine. Rafaelo je prikazao Mikelanđela kao Heraklita; on i Diogen iz Sinope su jedini na slici koji sede sami.

Nasmejani filozof i uplakani filozof, Jonah Kristof Ludvig Like

Salvator Rosa je takođe naslikao Demokrita i Heraklita, kao i Luka Đordano, zajedno i odvojeno 1650-ih. Đuzepe Toreti je napravio biste ove dvojice filozofa 1705. godine. Đuzepe Antonio Petrini je naslikao „Uplakanog Heraklita“ oko 1750.

Nemačka

Franc Timerman je 1538. naslikao uplakanog Heraklita, a Johan Kristof Ludvig Like je izvajao Heraklitovu bistu 1750-ih.

Holandska

Holanđanin Kornelis van Harlem je, 1619. godine, takođe naslikao nasmejanog Demokrita i uplakanog Heraklita. Odvojene slike Heraklita i Demokrita, Hendrika ter Brugena, nalaze se od 1628. godine u Rajksmuzeumu, a takođe ih je naslikao i zajedno.

Oko 1630, holandski slikar Johanes Morelse je naslikao Heraklita sa sklopljenim šakama pored globusa, tužnog zbog stanja u svetu, i drugu sliku Demokrita koji se smeje zbog te iste stvari. Dirk van Baburen takođe naslikao ovaj dvojac, kao i Egbert van Hemskerk.

Flamanska, francuska i španska

Peter Paul Rubens je naslikao Heraklita i Demokrita dva puta 1603. godine, kao i Nikolaes Pikenoj.

Heraklita su naslikali i francuski umetnici Etjen Parosel i Šarl-Antoan Kojpel.

Španac Hose de Ribera naslikao je ovu dvojicu filozofa 1630. godine.

Vidi još

• (na grčkom) Heraklitovi citati (Apospásmata)

Dodatna literatura

Izdanja i prevodi

• Botten, Mick. (2012). Herakleitos – Logos Made Manifest, Upfront Publishing. ISBN 978-1-78035-064-6. Svi fragmenti, na grčkom i engleskom jeziku, sa komentarom i dodacima
• Davenport, Guy (translator) (1979). Herakleitos and Diogenes. Bolinas: Grey Fox Press. ISBN 978-0-912516-36-3.  Kompletni fragmenti Heraklita na engleskom jeziku
• Heraclitus; Haxton (translator), Brooks; Hillman (Forward), James (2001). Fragments: The Collected Wisdom of Heraclitus. New York: Viking (The Penguin Group, Penguin Putnam, Inc.). ISBN 978-0-670-89195-5.  Paralelno grčki i engleski
• Kahn, Charles H. (1979). The Art and Thought of Heraclitus. An Edition of the Fragments with Translation and Commentary. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21883-2. 
• Kirk, G. S. (1954). Heraclitus, the Cosmic Fragments. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Marcovich, Miroslav (2001). Heraclitus. Greek Text with a Short Commentary. Sankt Augustin: Academia Verlag. ISBN 978-3-89665-171-6.  Prvo izdanje: Heraclitus, editio maior. Mérida, Venezuela, 1967
• Patrick, G. T. W. (1889). Heraclitus of Ephesus: The Fragments. 
• Robinson, T. M. (1987). Heraclitus: Fragments: A Text and Translation with a Commentary. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-6913-9. 
• Sallis, John; Maly, Kenneth, ur. (1980). Heraclitean fragments. University: University of Alabama Press. ISBN 978-0-8173-0027-2. 
• Wheelwright, Philip (1959). Heraclitus. Princeton, NJ: Princeton University Press. 
• Wright, M. R. (1985). The Presocratics: The main Fragments in Greek with Introduction, Commentary and Appendix Containing Text and Translation of Aristotle on the Presocratics. Bristol: Bristol Classical Press. ISBN 978-0-86292-079-1. 

Izabrana bibliografija

• Bakalis, Nikolaos (2005). Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics: Analysis and Fragments. Trafford Publishing. str. 26—45 under Heraclitus. ISBN 978-1-4120-4843-9. 
• Barnes, Jonathan (1982). The Presocratic Philosophers [Revised Edition]. London & New York: Routledge Taylor & Francis Group. ISBN 978-0-415-05079-1. 
• Bollack, Jean; Wismann, Heinz (1972). Héraclite ou la séparation (na jeziku: French). Paris: Minuit. ISBN 9782707303851. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Burnet, John (1892). Early Greek Philosophy. Kessinger Publishing. ISBN 978-0-7661-2826-2. „Early Greek philosophy.”  First published in 1892, this book has had dozens of editions and has been used as a textbook for decades. The first edition is downloadable from Google Books
• Dietz, Karl-Martin (2004): Metamorphosen des Geistes. Freies Geistesleben, Stuttgart 2004, Band 1: Prometheus der Vordenker: Vom göttlichen zum menschlichen Wissen. Band 2: Platon und Aristoteles. Das Erwachen des europäischen Denkens. Band 3: Heraklit von Ephesus und die Entwicklung der Individualität. Freies Geistesleben, Stuttgart, 2004, ISBN 3-7725-1300-X
• Dilcher, Roman (1995). Studies in Heraclitus. Hildesheim: Olms. ISBN 978-3-487-09986-6. 
• Fairbanks, Arthur (1898). The First Philosophers of Greece. New York: Scribner. 
• Graham, D. W. (2002). „Heraclitus and Parmenides”. Ur.: Caston, V.; Graham, D. W. Presocratic Philosophy: Essays in Honour of Alexander Mourelatos. Aldershot: Ashgate. str. 27—44. ISBN 978-0-7546-0502-7. 
• Graham, D. W. (2008). „Heraclitus: Flux, Order, and Knowledge”. Ur.: Curd, P.; Graham, D. W. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. New York: Oxford University Press. str. 169—188. ISBN 978-0-19-514687-5. 
• Guthrie, W. K. C. (1962). A History of Greek Philosophy: The Earlier Presocratics and the Pythagoreans. 1. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Heidegger, Martin; Fink, Eugen; Seibert (translator), Charles H. (1993). Heraclitus Seminar. Evanston: Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-1067-0. . Transcript of seminar in which two German philosophers analyze and discuss Heraclitus' texts.
• Hussey, Edward (1972). The Presocratics. New York: Scribner. ISBN 0684131188. 
• Kirk, G. S.; Raven, J. E. (1957). The Pre-Socratic Philosophers: A Critical History with a Selection of Texts (2nd izd.). Cambridge: Cambridge University Press. 
• Kahn, Charles H. (1979). The Art and Thought of Heraclitus. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780511627392.
• Lavine, T. Z. (1984). From Socrates to Sartre: The Philosophic Quest. New York: Bantam Doubleday Dell Publishing Group, Inc. (Bantam Books). Chapter 2: Shadow and Substance; Section: Plato's Sources: The Pre—SocraticPhilosophers: Heraclitus and Parmenides. ISBN 978-0-553-25161-6. 
•  Laërtius, Diogenes (1925). „Others: Heraclitus”. Lives of the Eminent Philosophers. 2:9. Превод: Hicks, Robert Drew (Two volume изд.). Loeb Classical Library. 
• Luchte, James (2011). Early Greek Thought: Before the Dawn. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0567353313. 
• Magnus, Magus; Fuchs, Wolfgang (introduction) (2010). Heraclitean Pride. Towson: Furniture Press Books. ISBN 978-0-9826299-2-5.  Creative re-creation of Heraclitus' lost book, from the fragments
• McKirahan, R. D. (2011). Philosophy before Socrates, An Introduction With Text and Commentary. Indianapolis: Hackett. ISBN 978-1-60384-183-2. 
• Mourelatos, Alexander, ур. (1993). The Pre-Socratics : a collection of critical essays (Rev. изд.). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02088-4. 
• Naddaf, Gerard (2005). The Greek Concept of Nature. SUNY Press. ISBN 978-0791463734. 
• Pyle, C. M. (1997). 'Democritus and Heracleitus: An Excursus on the Cover of this Book,' Milan and Lombardy in the Renaissance. Essays in Cultural History. Rome, La Fenice. (Istituto di Filologia Moderna, Università di Parma: Testi e Studi, Nuova Serie: Studi 1.) (Fortuna of the Laughing and Weeping Philosophers topos)
• Rodziewicz, A. (2011). „Heraclitus historicus politicus”. Studia Antyczne I Mediewistyczne. 44: 5—35. ISSN 0039-3231. 
• Schofield, Malcolm; Nussbaum, Martha Craven, ур. (1982). Language and logos : studies in ancient Greek philosophy presented to G. E. L. Owen. Cambridge: Cambridge U.P. ISBN 978-0-521-23640-9. 
• Taylor, C. C. W. (ed.), Routledge History of Philosophy: From the Beginning to Plato, Vol. I, pp. 80–117. ISBN 0-203-02721-3 Master e-book ISBN, ISBN 0-203-05752-X (Adobe eReader Format) and ISBN 0-415-06272-1 (Print Edition).
• Tarán, L. (1999). „337–378”. Elenchos. 20: 9—52. 
• Vlastos, G. (1955). „On Heraclitus”. American Journal of Philology. 76 (4): 337—378. JSTOR 292270. doi:10.2307/292270. 
• Wiesehöfer, Josef (2003). „HERACLEITUS OF EPHESUS – Encyclopaedia Iranica”. Encyclopaedia Iranica, Vol. XII, Fasc. 2. str. 201—202. 

Spoljašnje veze

• „Milan Uzelac, Istorija filozofije I”. Pristupljeno 8. 1. 2021.