Цер (дрво)

Cer
	grana sa listovima
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Tip:	Magnoliophyta
Klasa:	Magnoliopsida
Red:	Fagales
Porodica:	Fagaceae
Rod:	Quercus
Sekcija:	Quercus
Vrsta:	Q. cerris
Binomno ime
	Quercus cerris; L.
	Rasprostranjenost cera
Sinonimi
	Spisak Cerris australis Raf. ; Cerris austriaca (Willd.) Raf. ; Cerris crinita (Lam.) Raf. ; Cerris paliphleos Raf. ; Quercus aegilops Scop. ; Quercus ambrozyana Simonk. ; Quercus asplenifolia A.DC. ; Quercus austriaca Willd. ; Quercus cana Steud. ; Quercus crinita Lam. ; Quercus crispa Steud. ; Quercus echinata Salisb. 1864 not Lam. 1779 ; Quercus frondosa Mill. ; Quercus frondosa Steud. ; Quercus haliphlaeos Lam. ; Quercus heterophylla A.DC. ; Quercus nicotrae Lojac. ; Quercus pseudocerris Boiss. ; Quercus ragnal Lodd. ex Loudon ; Quercus raynal K.Koch ; Quercus recurvisquamosa St.-Lag. ; Quercus secondatii Steud. ; Quercus thracica Stef. & Nedjalkov ; Quercus tournefortii Willd. ; Quercus tukhtensis Czeczott ; Quercus variegata Lodd. ex Steud. ;

Cer (lat. Quercus cerris) je vrsta visokog listopadnog drveta iz roda hrastova. Među lokalnim stanovništvom nekada se za ovo drvo može čuti i naziv grm, ali ga ne treba mešati sa hrastom lužnjakom.

Rasprostranjenost

Cer je južnoevropsko i zapadnoazijsko drvo. Areal mu se od Španije i Francuske (gde je redak) na zapadu, preko Apeninskog i Balkanskog poluostrva, do male Azije i Sirije na istoku. Na sever se proteže do južne Švajcarske i Austrije, a najsevernije do Moravske.^[2]

Cer u Srbiji

Kod nas se Cer javlja u većem broju kserotermnih i mezotermnih šuma, najčešće u zajednici sa sladunom. Čest je i u izdanačkim šumama istočne Srbije.^[2]

Izgled

Cer je dugovečna vrsta i može doživeti 200 godina. Dostiže visinu od 30-35 m i debljinu debla od 1,3 m. Rano se razvija debela mrtva kora koja je tamnosiva, skoro crna, sa dubokim uzdužnim pukotinama crvenim na dnu i retkim i uskim poprečnim. Mlade grančice maljave, uglaste, zelenkastosive.^[2]^[3]

Krošnja je gusta, tamna, širokočunjastog oblika. Pupoljci su dosta sitni sa brojnim sitnim, usko jezičastim listićima pri osnovi, dugim 2 cm i karakterističnim za cer. Listovi su pojedinačni, naizmenično raspoređeni. Varijabilnog su oblika, obično dugi 8-14 cm i široki do 8 cm, sa 7-8 pari režnjeva celog ili nepravilno nazubljenog oboda. Odrastao list je nežno kožast, s lica sjajan, intenzivne zelene boje, s naličja svetliji i blago maljav, naročito oko nerava. Peteljka je duga 0,5-2,5 cm. Lista nešto kasnije od lužnjaka, krajem aprila i tokom maja. Listovi ostaju na granama do kasno u jesen.^[3]^[2]

Cvetovi su jednopolni, muški skupljeni u duge rese, a ženski pojedinačni ili u grupama po 2-5, na kratkim drškama. Cveta istovremeno sa listanjem.^[3]^[2]

Plod je žir, dug oko 4 cm i širok oko 2 cm, pri vrhu nešto spljošten, površine sitno izbrazdane po dužini. Do 1/3 ili 1/2 pokriven je kupulom. Kupula je pokrivena kožastim stipulama (šubarasta).^[3]^[2]

Duboke pukotine kore, crvene na dnu
Karakteristični pupoljci
Kožasti listovi
Žir sa "šubarastom" kupulom

Stanište

Cer je pretežno kserotermna vrsta, prilagođen submediteranskoj i umereno kontinentalnoj klimi jugoistočne Evrope. Najviše mu odgovaraju dublja, dosta suva zemljišta slabo kisele reakcije. Svetloljubiva je vrsta. U visinu se penje više od sladuna, ali više od kitnjaka. Ima dobru izdanačku snagu i čest je u izdanačkim šumama.^[2]

Upotreba

Drvo cera je jedričavo, beljika široka, prstenovi prirasta markantni, i prstenasto porozni, zona kasnog drveta tamnija. Beljika rđastožuta, srčevina crvenkasto smeđa. Gustina cerovog drveta, u sirovom stanju vlažnosti, iznosi 1020, pri 15% vlažnosti 823, a u apsolutno suvom stanju 781 kg/m3. Drvo je tvrdo i teško se cepa. Srednje je elastično. Manje je trajno i kvalitetno od drveta drugih vrsta hrastova, kitnjaka, lužnjaka i sladuna. Tehnička svojstva cerovine su nepovoljna, pa se upotrebljava u manjoj meri za građenje u vodi, u brodogradnji, za železničke pragove, parkete, dužice, daske za sanduke i sl. Međutim, drvo cera se, zbog velike toplotne moći, posebno ceni kao ogrevno drvo.^[4]^[5]

Poznato je da je u doba vladavine Kneza Miloša Obrenovića tzv. "žirenje svinja" bio jedan od najčešćih načina ekstenzivnog tova svinja u Srbiji, u hrastovim i bukovim šumama.^[6] Danas je ovakva vrsta ishrane naročito popularna u organskoj poljoprivredi.

Hrastov žir upotrebljavao se i u ljudskoj ishrani od najdavnijih vremena. Utvrđeno je da su se žirovi lužnjaka i kitnjaka koristili u ishrani još u neolitu. Žir mnogih vrsta hrastova, pa tako i cera, bogat je skrobom, šećerom, belančevinama, mastima, smolom i taninom. Jestivost žirova zavisi upravo od sadržaja tanina u njima. Veliki sadržaj tanina rezultira gorkim ukusom plodova i ograničava njihovu upotrebu u ljudskoj ishrani. Cer spada u vrste čiji žir ima mali sadržaj tanina, a dosta skroba. Žir i danas koriste u ishrani pobornici prirodne ishrane, a može se koristiti pečen poput pitomog kestena, kao pire, samleven u brašno kao dodatak hlebu ili pržen i mleven kao zamena za kafu. U Nemačkoj je i danas poznat izraz "žirova kafa" (Eichelkaffe).^[7]

Osim žirova i drugi delovi cera sadrže znatnu količinu tanina, koji se od davnine upotrebljava za štavljenje kože.^[4]^[8]

Značaj u ozelenjavanju

Opisano je više dekorativnih formi, a najčešće se gaje:^[2]

Quercus cerris ’Ambrozyana’ - žbun ili niže drvo sa sivkasto dlakavim grančicama i poluzimzelenim listovima, manjim nego kod tipične forme,
Quercus cerris ’Laciniata’ - listovi perasto deljeni,
Quercus cerris ’Pendula’ - Grane povijene prema zemlji, listovi perasto urezani.

Vidi još

Reference

^ Jokić, Dobrinka; Nikolić, Vladimir (septembar 2014). „Stabla - zapisi kao zaštićena prirodna dobra” (PDF). Zaštita prirode. 64/1: 31—39. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 7. 2018. g. Pristupljeno 1. 2. 2016.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 272—304.
^ ^a ^b ^v ^g Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.
^ ^a ^b Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. str. 79.
^ Šoškić, Borislav (jul—oktobar 2006). „Svojstva i upotreba hrastovog drveta Srbije” (PDF). Šumarstvo. 3: 109—124. Pristupljeno 21. 1. 2016. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija. Arhivirano iz originala 16. 09. 2020. g. Pristupljeno 01. 02. 2016.
^ Grlić 1986, str. 83–85
^ „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 31. 1. 2016.

Literatura

Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 272—304.
Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. str. 83—85.
Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. str. 79.
Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.

Spoljašnje veze

Cer - Quercus cerris - Pristupljeno 1. 2. 2016.
Grijanje na drva - kako povećati energetsku iskoristivost drveta - Pristupljeno 1. 2. 2016.
Jokić, Dobrinka; Nikolić, Vladimir (2012). „STABLA-ZAPISI”. Jutro. ^{[mrtva veza]}

[1] Jokić, Dobrinka; Nikolić, Vladimir (septembar 2014). „Stabla - zapisi kao zaštićena prirodna dobra” (PDF). Zaštita prirode. 64/1: 31—39. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 7. 2018. g. Pristupljeno 1. 2. 2016.

[vukicevic-2] v ^g ^d ^đ ^e ^ž Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 272—304.

[lanzara-3] v ^g Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.

[enciklopedija-4] Šumarska enciklopedija. 1, A-Kos. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. 1959. str. 79.

[upotreba-5] Šoškić, Borislav (jul—oktobar 2006). „Svojstva i upotreba hrastovog drveta Srbije” (PDF). Šumarstvo. 3: 109—124. Pristupljeno 21. 1. 2016. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[stocarstvo-6] Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija. Arhivirano iz originala 16. 09. 2020. g. Pristupljeno 01. 02. 2016.

[grlic-7] Grlić 1986, str. 83–85

[hrven-8] „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 31. 1. 2016.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]