Шитаке печурка
| Šitake pečurka | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Fungi |
| Tip: | Basidiomycota |
| Klasa: | Agaricomycetes |
| Red: | Agaricales |
| Porodica: | Omphalotaceae |
| Rod: | Lentinula |
| Vrsta: | L. edodes
|
| Binomno ime | |
| Lentinula edodes | |
Šitake pečurka (lat. Lentinula edodes)[1] jestiva je pečurka koja potiče iz istočne Azije, a gaji se i koristi u mnogim azijskim zemljama kao hrana i lek u tradicionalnoj medicini.[2]
Taksonomija i naziv
[uredi | uredi izvor]Majls Džozef Berkli je pečurku prvi naučno opisao kao Agaricus edodes 1877. godine,[3] a Dejvid Pegler je smestio gljivu u red Lentinula 1976. godine.[4] Gljiva je kroz svoju taksonomsku istoriju dobijala različite nazive.[5]
- Agaricus edodes Berk. (1878)
- Armillaria edodes (Berk.) Sacc. (1887)
- Mastoleucomychelloes edodes (Berk.) Kuntze (1891)
- Cortinellus edodes (Berk.) S.Ito & S.Imai (1938)
- Lentinus edodes (Berk.) Singer (1941)
- Collybia shiitake J.Schröt. (1886)
- Lepiota shiitake (J.Schröt.) Nobuj. Tanaka (1889)
- Cortinellus shiitake (J.Schröt.) Henn. (1899)
- Tricholoma shiitake (J.Schröt.) Lloyd (1918)
- Lentinus shiitake (J.Schröt.) Singer (1936)
- Lentinus tonkinensis Pat. (1890)
- Lentinus mellianus Lohwag (1918)
Naziv šitake potiče od japanskog imena ove pečurke — šitake (椎茸). Ši u japanskom jeziku označava stablo Castanopsis cuspidata, koje se u obliku panjeva koristi kao podloga za uzgajanje, dok take znači pečurka.[6] Specifični epitet edodes je latinska reč za „jestivo“.[7]
Uobičajeno se naziva i „pečurka testerastog hrasta“, „crna šumska pečurka“, „crna pečurka“, „pečurka od zlatne hrastovine“ ili „hrastov pečurka“.[8]
Uzgajanje
[uredi | uredi izvor]Šitake se profesionalno uzgaja na različitim oblicima belogoričnog drveća ili na supstratu baziranom na piljevini belogoričnog drveća s raznim dodacima. Zbog osetljivosti supstrata na kontaminaciju drugim organizmima, kao i sporosti rasta micelija, šitake supstrat je potrebno pre naseljavanja sterilizovati, za razliku od supstrata koji se upotrebljava za uzgajanje nekih drugih vrsta gljiva gde je pasterizacija dovoljna.[9]
Kultivaciona istorija
[uredi | uredi izvor]Najraniji pisani zapis o uzgoju šitake nalazi se u Zapisima okruga Longćuen (龍泉縣志) koje je sastavio He Džan (何澹) 1209. godine tokom dinastije Song u Kini.[10] Opis uzgoja šitaka od 185 reči iz te literature kasnije je mnogo puta unakrsno upućivan i na kraju adaptiran u knjizi japanskog hortikulturiste Sato Čurio (佐藤中陵) iz 1796. godine, prvoj knjizi o uzgoju šitaka u Japanu.[11] Japanci su uzgajali pečurke tako što su sekirama sekli stabla šijaka i stavljali trupce pored stabala na kojima su već rasla šitake ili su sadržavala spore šitake.[12][13] Pre 1982. godine, varijeteti ovih pečuraka na Japanskim ostrvima mogli su se uzgajati samo na tradicionalnim lokacijama koristeći drevne metode.[14] Izveštaj iz 1982. o pupljenju i rastu japanske sorte otkrio je mogućnosti za komercijalnu kultivaciju u Sjedinjenim Državama.[9]
Šitake se danas široko uzgajaju širom sveta i doprinose oko 25% ukupne godišnje proizvodnje pečuraka.[15] Komercijalno, šitake pečurke se obično uzgajaju u uslovima sličnim njihovom prirodnom okruženju ili na veštačkoj podlozi ili na trupcima od tvrdog drveta, kao što je hrast.[9][15][16]
Hranljivost
[uredi | uredi izvor]100 grama svežih šitake pečuraka obezbeđuje 34 kalorija i sadrži 90% vode, 7% ugljenih hidrata, 2% proteina i manje od 1% masti. Sirove šitake su bogat izvor vitamina B (20% više od dnevne vrednosti) i sadrže umerene nivoe nekih hranljivih minerala. Kada se osuše do 10% vode, sadržaj mnogih hranljivih materija znatno se povećava.
Kao i sve pečurke, šitake proizvode vitamin D2 nakon izlaganja njihovog unutrašnjeg ergosterola ultraljubičastim B (UVB) zracima koji potiču od sunčeve svetlosti ili od širokopojasnih UVB fluorescentnih cevi.
| Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz) | |
|---|---|
| Energija | 141 kJ (34 kcal) |
6,8 g | |
| Šećeri | 2,4 g |
| Prehrambena vlakna | 2,5 g |
0,5 g | |
2,2 g | |
| Vitamini | |
| Tiamin (B1) | (2%) 0,02 mg |
| Riboflavin (B2) | (18%) 0,22 mg |
| Niacin (B3) | (26%) 3,88 mg |
| Vitamin B5 | (30%) 1,5 mg |
| Vitamin B6 | (22%) 0,29 mg |
| Folat (B9) | (3%) 13 μg |
| Vitamin C | (4%) 3,5 mg |
| Vitamin D | (3%) 0,4 μg |
| Minerali | |
| Kalcijum | (0%) 2 mg |
| Gvožđe | (3%) 0,4 mg |
| Magnezijum | (6%) 20 mg |
| Mangan | (10%) 0,2 mg |
| Fosfor | (16%) 112 mg |
| Kalijum | (6%) 304 mg |
| Natrijum | (1%) 9 mg |
| Cink | (11%) 1 mg |
| Ostali konstituenti | |
| Voda | 89,7 g |
| Selenium | 5.7 ug |
| |
| Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle. Izvor: NDb USDA | |
| Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz) | |
|---|---|
| Energija | 1.238 kJ (296 kcal) |
75,37 g | |
| Šećeri | 2,21 g |
| Prehrambena vlakna | 11,5 g |
0,99 g | |
9,58 g | |
| Vitamini | |
| Tiamin (B1) | (26%) 0,3 mg |
| Riboflavin (B2) | (106%) 1,27 mg |
| Niacin (B3) | (94%) 14,1 mg |
| Vitamin B5 | (438%) 21,879 mg |
| Vitamin B6 | (74%) 0,965 mg |
| Folat (B9) | (41%) 163 μg |
| Vitamin C | (4%) 3,5 mg |
| Vitamin D | (26%) 3,9 μg |
| Minerali | |
| Kalcijum | (1%) 11 mg |
| Gvožđe | (13%) 1,72 mg |
| Magnezijum | (37%) 132 mg |
| Mangan | (56%) 1,176 mg |
| Fosfor | (42%) 294 mg |
| Kalijum | (33%) 1.534 mg |
| Natrijum | (1%) 13 mg |
| Cink | (81%) 7,66 mg |
| Ostali konstituenti | |
| Voda | 9,5 g |
| Selenium | 46 ug |
| |
| Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle. Izvor: NDb USDA | |
Ishrana
[uredi | uredi izvor]U referentnoj porciji od 100-gram (3 1⁄2-ounce), sirove šitake pečurke daju 141 kilojoules (34 kilocalories) energije hrane i sačinjene su od 90% vode, 7% ugljenih hidrata, 2% proteina i manje od 1% masti. Sirove šitake pečurke su bogat izvor (20% ili više dnevne vrednosti, DV) vitamina B i sadrže umerene nivoe nekih dijetarnih minerala.
Kao i sve pečurke, šitake proizvode vitamin D2 nakon izlaganja svog unutrašnjeg ergosterola ultraljubičastim B (UVB) zracima sunčeve svetlosti ili širokopojasnim UVB fluorescentnim cevima.[17][18][19]
Godine 2015, jedna studija sa 52 odrasle osobe pokazala je da redovna konzumacija šitake može dovesti do poboljšanja imuniteta.[20]
Upotrebe
[uredi | uredi izvor]Sveže i sušene šitake imaju mnoge upotrebe u istočnoazijskoj kuhinji. U Japanu se služe u miso supi, koja se koristi kao osnova za neku vrstu vegetarijanskog dašija, i kao sastojak mnogih jela kuvanih i dinstanih jela. U kineskoj kuhinji, često se dinstaju u vegetarijanskim jelima kao što je Budin užitak.
Jedna vrsta visokokvalitetne šitake se zove donko (冬菇) na japanskom[21] i dongu na kineskom, što je doslovno „zimska pečurka“. Još jedna pečurka visokog kvaliteta se na kineskom zove huagu (花菇), doslovno „cvetna pečurka“, koja na gornjoj površini pečurke ima šaru poput cveta. Obe se proizvode na nižim temperaturama.
Lekovitost
[uredi | uredi izvor]Ekstrakti iz različitih lekovitih gljiva (Lentinus edodes, Grifola frondosa i Coriolus (Trametes) versicolor), posebno njihove odgovarajuće mešavine, važne su za odabiranje najboljih među njima za tretman ili čak prevenciju različitih patoloških aberacija, uključujući i rak.
Istraživanje
[uredi | uredi izvor]Dermatitis
[uredi | uredi izvor]U retkim slučajevima, konzumacija sirovih ili blago kuvanih šitake pečuraka može da izazove alergijsku reakciju koja se naziva „šitake dermatitis“, uključujući eritematozni, mikro-papulozni, prugasti pruriginous osip koji se javlja po celom telu uključujući lice i kožu glave, koji se pojavljuje oko 24 sata nakon konzumiranja, uz moguće pogoršanje usled izlaganja suncu i nestajanje nakon 3 do 21 dan.[22] Ovaj efekat – verovatno izazvan polisaharidom, lentinanom[22] – češći je u istočnoj Aziji,[23] ali bi mogao da postane učestaliji u Evropi kako se povećava potrošnja šitake.[22] Temeljno kuvanje može eliminisati alergenost.[24]
Druge upotrebe
[uredi | uredi izvor]Postoje istraživanja koja istražuju upotrebu šitake pečuraka u proizvodnji organskog đubriva i komposta od tvrdog drveta.[15][16]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Wells, John C. (2008), Longman Pronunciation Dictionary (3rd izd.), Longman, ISBN 9781405881180
- ^ „Shiitake Mushroom”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2022. g. Pristupljeno 28. 10. 2017.
- ^ Berkli M.J. (1877). „Enumeration of the fungi collected during the Expedition of H.M.S. 'Challenger', 1874–75. (Third notice)”. Botanical Journal of the Linnean Society. 16 (89): 38—54. doi:10.1111/j.1095-8339.1877.tb00170.x.
- ^ Pegler D. (1975). „The classification of the genus Lentinus Fr. (Basidiomycota)”. Kavaka. 3: 11—20.
- ^ „GSD Species Synonymy: Lentinula edodes (Berk.) Pegler”. Species Fungorum. CAB International. Pristupljeno 2015-03-09.
- ^ Wasser S. (2004). „Shiitake (Lentinula edodes)”. Ur.: Coates PM; Blackman M; Cragg GM; White JD; Moss J; Levine MA. Encyclopedia of Dietary Supplements. CRC Press. str. 653—64. ISBN 978-0-8247-5504-1.
- ^ Halpern GM. (2007). Healing Mushrooms. Square One Publishers. str. 48. ISBN 978-0-7570-0196-3.
- ^ Stamets, P. (2000). Growing Gourmet and Medicinal Mushrooms (3rd izd.). Berkeley, California: Ten Speed Press. str. 260. ISBN 978-1-58008-175-7.
- ^ a b v Leatham GF. (1982). „Cultivation of shiitake, the Japanese forest mushroom, on logs: A potential industry for the United States” (PDF). Forest Products Journal. 32 (8): 29—35. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 7. 2011. g. Pristupljeno 21. 7. 2010.
- ^ 香菇简介 [Mushroom Introduction] (na jeziku: kineski). Yuwang jituan. Arhivirano iz originala 25. 2. 2017. g.
- ^ Miles PG; Chang S-T. (2004). Mushrooms: Cultivation, Nutritional Value, Medicinal Effect, and Environmental Impact. CRC Press. str. 241. ISBN 978-0-203-49208-6.
- ^ Tilak, Shantanu (2019). „The Shiitake Mushroom-A History in Magic & Folklore” (PDF). The Mycophile. sv. 59 br. 1. str. 1, 4. Arhivirano (PDF) iz originala 5. 2. 2019. g.
- ^ Przybylowicz, Paul; Donoghue, John (1988). Shiitake Growers Handbook: The Art and Science of Mushroom Cultivation
. Dubuque, Iowa: Kendall/Hunt. str. 3–6. ISBN 978-0-8403-4962-0.
- ^ Mushroom Newsletter for the Tropics: The Official Publication of the International Mushroom Society for the Tropics (na jeziku: engleski). International Mushroom Society for the Tropics. 1980.
- ^ a b v Vane CH. (2003). „Monitoring decay of black gum wood (Nyssa sylvatica) during growth of the Shiitake mushroom (Lentinula edodes) using diffuse reflectance infrared spectroscopy”. Applied Spectroscopy. 57 (5): 514—517. Bibcode:2003ApSpe..57..514V. PMID 14658675. S2CID 27403919. doi:10.1366/000370203321666515.
- ^ a b Vane CH; Drage TC; Snape CE. (2003). „Biodegradation of oak (Quercus alba) wood during growth of the Shiitake mushroom (Lentinula edodes): A molecular approach”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 51 (4): 947—956. PMID 12568554. doi:10.1021/jf020932h.
- ^ Bowerman, Susan (31. 3. 2008). „If mushrooms see the light”. Los Angeles Times.
- ^ Ko JA; Lee BH; Lee JS; Park HJ. (2008). „Effect of UV-B exposure on the concentration of vitamin D2 in sliced shiitake mushroom (Lentinus edodes) and white button mushroom (Agaricus bisporus)”. J Agric Food Chem. 50 (10): 3671—3674. PMID 18442245. doi:10.1021/jf073398s.
- ^ Cardwell, Glenn; Bornman, Janet F.; James, Anthony P.; Black, Lucinda J. (2018-10-13). „A Review of Mushrooms as a Potential Source of Dietary Vitamin D”. Nutrients (na jeziku: engleski). 10 (10): 1498. PMC 6213178
. PMID 30322118. doi:10.3390/nu10101498 .
- ^ Dai, Xiaoshuang; Stanilka, Joy M.; Rowe, Cheryl A.; Esteves, Elizabethe A.; Nieves, Carmelo; Spaiser, Samuel J.; Christman, Mary C.; Langkamp-Henken, Bobbi; Percival, Susan S. (2015). „Consuming Lentinula edodes (Shiitake) Mushrooms Daily Improves Human Immunity: A Randomized Dietary Intervention in Healthy Young Adults”. Journal of the American College of Nutrition. 34 (6): 478—487. ISSN 1541-1087. PMID 25866155. S2CID 5482766. doi:10.1080/07315724.2014.950391.
- ^ Chang TS; Hayes WA. (2013). The Biology and Cultivation of Edible Mushrooms. Elsevier Science. str. 470. ISBN 978-1-4832-7114-9.
- ^ a b v Boels D; Landreau A; Bruneau C; Garnier R; Pulce C; Labadie M; de Haro L; Harry P. (2014). „Shiitake dermatitis recorded by French Poison Control Centers – New case series with clinical observations”. Clinical Toxicology. 52 (6): 625—8. PMID 24940644. S2CID 21541970. doi:10.3109/15563650.2014.923905.
- ^ Hérault M; Waton J; Bursztejn AC; Schmutz JL; Barbaud A. (2010). „Shiitake dermatitis now occurs in France”. Annales de Dermatologie et de Vénéréologie. 137 (4): 290—3. PMID 20417363. doi:10.1016/j.annder.2010.02.007.
- ^ Welbaum GE. (2015). Vegetable Production and Practices. CAB International. str. 445. ISBN 978-1-78064-534-6.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Stamets, P. (2000). Growing Gourmet and Medicinal Mushrooms (3rd izd.). Berkeley, California: Ten Speed Press. ISBN 978-1-58008-175-7.
- Berkeley MJ. (1877). „Enumeration of the fungi collected during the Expedition of H.M.S. 'Challenger', 1874–75. (Third notice)”. Botanical Journal of the Linnean Society. 16 (89): 38—54. doi:10.1111/j.1095-8339.1877.tb00170.x.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
Mediji vezani za članak Lentinula edodes na Vikimedijinoj ostavi
