Пређи на садржај

Полисахарид

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Polysaccharide)
3Д структура целулозе, бета-глуканског полисахарида.
Амилоза је линеарни полимер који се углавном састоји од глукозе са α(1→4) везама. Молекул може да садржи неколико хиљада глукозних јединица. Амилоза је једна од две компоненте скроба, при чему је друга амилопектин.

Полисахариди су полимерни угљено хидратни молекули који се састоје од дугих ланаца моносахаридних јединица везаних заједно гликозидним везама. Из њих се при хидролизи ослобађају конститутивни моносахариди или олигосахариди. Они су у опсегу структура од линеарних до високо разгранатих. Према биолошкој функцији се деле на: резервне и структурне полисахариде. Резервни полисахариди представљају молекуле у којима се чува (складишти) хемијска енергија. Најраспрострањенији резервни полисахариди су: скроб, код биљака и гликоген, код животиња. Скроб и гликоген се састоје од већег броја молекула глукозе. Структурни полисахариди учествују у изградњи ћелијских делова. Међу њима су најраспрострањенији: целулоза, која је главни састојак ћелијског зида биљака, хитин, који изграђује скелет зглавкара) и агар, кога садрже алге).

Полисахариди су често веома хетерогени, са малим модификацијама у понављајућим јединицама. У зависности од структуре, ови макромолекули могу да имају различита својства од њихових моносахаридних грађевних блокова. Они могу да буду аморфни или чак нерастворни у води.[1] Кад су сви моносахариди у полисахариду истог типа, за полисахарид се каже да је хомополисахарид или хомогликан, док кад је више од једног типа моносахарида присутно они се називају хетерополисахаридима или хетерогликанима.[2][3]

Природни сахариди су генерално једноставни угљени хидрати звани моносахариди са општом формулом (CH2O)n где је n три или веће. Примери моносахарида су глукоза, фруктоза, и глицералдехид.[4] Полисахариди, имају општу формулу Cx(H2O)y где је x обично велики број између 200 и 2500. Кад су понављајуће јединице у полимерној основи шестоугљенични моносахариди, као што је то често случај, општа формула се поједностављује на (C6H10O5)n, при чему је типично 40≤n≤3000.

По устаљеној конвенцији, полисахариди садрже више од десет моносахаридних јединица, док олигосахариди садрже три до десет моносахаридних јединица; мада прецизно разграничење може у извесној мери да варира. Полисахариди су важна класа биолошких полимера. Њихова функција у живим организмима је обично било структурна или складишна. Скроб (глукозни полимер) се користи као складишни полисахарид у биљкама. Он је присутан у виду амилозе и разгранатог амилопектина. Код животиња, структурно слични глукозни полимер је гушће разгранати гликоген, који се понекад назива „животињским скробом”. Својства гликогена узрокују његов релативно брз метаболизам, што је подесно за активни животни стил животиња.

Целулоза и хитин су примери структурних полисахарида. Целулоза се користи у ћелијским зидовима биљки и других организама, и један је од најшире заступљених органских молекула на Земљи.[5] Она има мноштво примена, као што је значајна улога у индустрији папира и текстила, а користи се и као сировина при продукцији рајона (путем вискозног процеса), целулозног ацетата, целулоида, и нитроцелулозе. Хитин има сличну структуру, али има бочне ланце који садрже азот, чиме се повећава његова јачина. Он је присутан у егзоскелетону зглавкара и у ћелијским зидовима појединих гљивица. Он исто тако има мноштво примена, укључујући хируршке конце. Полисахариди исто тако обухватају калозу или ламинарин, хризоламинарин, ксилан, арабиноксилан,[6][7][8] манан, фукоидан и галактоманин.[9][10][11][12][13]

Функција

[уреди | уреди извор]

Структура

[уреди | уреди извор]

Прехрамбени полисахариди су чест извор енергије. Многи организми могу да разложе скроб у глукозу; међутим, већина организама не може да метаболише целулозу или друге полисахариде као што су хитин[14][15][16][17][18] и арабиноксилани. Те угљоводоничне типове могу да метаболишу неки типови бактерија и протиста. Преживари и термити, на пример, користе микроорганизме да разложе целулозу.

Мада ови комплексни полисахариди нису лако сварљиви, они представљају важне дијетарне елементе за људе. Дијететска влакна побољшавају варење и имају низ других корисних својстава. Главна активност дијетарних влакана је промена природе садржаја гастроинтестиналног тракта, што условљава начин на који се други нутријенти и хемикалије апсорбују.[19][20] Растворна влакна се везују за жучне киселине у танким цревима, чиме се смањују шансе за њихов улазак у тело; то има за последицу снижење нивоа холестерола у крви.[21] Растворљива влакна такође смањују апсорпцију шећера, редукују шећерни одговор након јела, нормализују нивое липида у крви и, након што буду ферментисана у дебелом цреву, формирају кратколанчане масне киселине као нуспроизводе са широким распоном физиолошких активности. Иако су нерастворна влакна повезана са смањеним ризиком за дијабетеса, механизам путем којег до тога долази је непознат.[22]

Дијетарна влакна се сматрају важним за исхрану, и регулаторне власти у многим развијеним земљама препоручују повећање уноса влакана, мада се она формално не сматрају есенцијалним нутријентом (према подацима из 2005. године).[19][20][23][24]

Складиштење полисахарида

[уреди | уреди извор]

Скроб

[уреди | уреди извор]

Скроб је глукозни полимер у коме су глукопиранозне јединице везане путем алфа-веза. Он се састоји од смеше амилозе (15–20%) и амилопектина (80–85%). Амилоза се састоји од линеарних ланаца са неколико стотина глукозних молекула, а амилопектин је разгранати молекул сачињен од неколико хиљада глукозних јединица (сваки ланац од 24–30 глукозних јединица је једна јединица амилопектина). Скробови су нерастворни у води. Они могу да буду сварени разлагањем алфа-веза (гликозидних веза). Људи и животиње имају амилазе, тако да они могу да сваре скроб. Кромпир, пиринач, пшеница, и кукуруз су главни извори скроба у људској исхрани. Формирање молекула скроба је начин на који биљке складиште глукозу.

Гликоген

[уреди | уреди извор]

Гликоген служи као секундарно дугорочно енергетско складиште у животињским и гљивичним ћелијама, док су примарне енергетске залихе у адипозном ткиву. Гликоген се првенствено формира у јетри и мишићима, али исто тако може да буде формиран гликогенезом у мозгу и желуцу.[25]

Гликоген је аналоган скробу, глукозном полимеру у биљкама, и понекад се назива животињским скробом,[26] јер има сличну структуру са амилопектином али је је знатно више разгранат и у већој мери је компактан од скроба. Гликоген је полимер повезан са α(1→4) гликозидним везама, и са гранама везаним α(1→6) везама. Гликоген је присутан у облику гранула у цитосолу/цитоплазми у многим ћелијским типовима, и има важну улогу у глукозном цилусу. Гликоген представља енергетску резерву која се може брзо мобилизовати да се задовоље нагле потребе за глукозом, која је мање компактна и доступнија од триглицерида (липида).

У јетреним хепатоцитима, гликоген може да сачињава до осам процената (100–120 g код одрасле особе) свеже тежине убрзо након оброка.[27] Једино гликоген ускладиштен у јетри може да буде доступан другим органима. У мишићима, гликоген је присутан у ниским концентрацијама од једног до два процента мишићне масе. Количина гликогена ускладиштена у телу — а посебно унутар мишића, јетре, и црвених крвних зрнаца[28][29][30] — варира са физичком активношћу, базалним метаболичким стушњем, и прехрамбеним навикама као што је повремено пошћење. Мале количине гликогена се формирају у бубрезима, а још мање количине у појединим глијалним ћелијама у мозгу и белим крвним зрнцима. Материца такође складишти гликоген током трудноће, како би се хранио ембрион.[27]

Гликоген се састоји од разгранатог ланца од глукозних остатака. Он се складишти у јетри и мишићима.[31]

  • Он је енергетска резерва за животиње.
  • Он је главна форма угљених хидрата ускладиштених у животињском телу.
  • Он је нерастворан у води. Гликоген постаје смеђе-црвен кад се помеша са јодом.
  • Из њега се ослобађа глукоза при хидролизи.
  • Шематски приказ 2-Д попречне секције гликогена. Сржни протеин гликогенин је окружен гранама од глукозних јединица. Целокупна глобуларна гранула може да садржи приближно 30.000 глукозних јединица.[32]
    Шематски приказ 2-Д попречне секције гликогена. Сржни протеин гликогенин је окружен гранама од глукозних јединица. Целокупна глобуларна гранула може да садржи приближно 30.000 глукозних јединица.[32]
  • Приказ атомске структуре ланца глукозних јединица са једном граном у молекулу гликогена.
    Приказ атомске структуре ланца глукозних јединица са једном граном у молекулу гликогена.

Галактоген

[уреди | уреди извор]

Галактоген је полисахарид галактозе који функционише као складиште енергије код плућних пужева и неких Caenogastropoda.[33] Овај полисахарид је искључив за репродукцију и налази се само у албуменској жлезди из репродуктивног система женке пужева и у перивителинској течности јаја.[34] Штавише, галактоген служи као резерва енергије за развој ембриона и младунчади, која је касније замењен гликогеном код младих и одраслих.[35]

Настали умрежавањем наночестица на бази полисахарида и функционалних полимера, галактогени имају примену унутар хидрогелних структура. Ове хидрогелне структуре могу бити дизајниране да ослобађају одређене лекове наночестица и/или инкапсулиране терапеутике током времена или као одговор на стимулансе из околине.[36]

Галактогени су полисахариди са афинитетом везивања за биоаналите. Са овим, крајњом тачком везивања галактогена за друге полисахариде који чине површину медицинских уређаја, галактогени се користе као метод за хватање биоаналита (нпр. CTC), метод за ослобађање ухваћених биоаналита и метод анализе.[37]

Инулин

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Инулин

Инулин је природни полисахаридни сложени угљени хидрат који се састоји од фруктозе, хране биљног порекла коју људски пробавни ензими не могу у потпуности разградити. Инулини припадају класи дијеталних влакана познатих као фруктани.[38][39][40][41][42][43] Неке биљке користе инулин као средство за складиштење енергије и обично се налази у коренима или ризомима. Већина биљака које синтетишу и складиште инулин не складиште друге облике угљених хидрата као што је скроб. У Сједињеним Државама 2018. године, Управа за храну и лекове је одобрила инулин као састојак дијеталних влакана који се користи за побољшање нутритивне вредности произведених прехрамбених производа.[44]

Структурни полисахариди

[уреди | уреди извор]
Неки важни природни структурни полисахариди

Арабиноксилани

[уреди | уреди извор]

Арабиноксилани су присутни у примарним и секундарним ћелијским зидовима биљки. Они су кополимери два шећера: арабиноза и ксилоза. Арабиноксилани могу да имају позитивне ефекте на људско здравље.[45]

Целулоза

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Целулоза

Структурне компоненте биљака формирају се првенствено од целулозе. Дрво је углавном целулоза и лигнин, док су папир и памук скоро чиста целулоза. Целулоза је полимер направљен од поновљених јединица глукозе које су међусобно повезане бета-везама. Људима и многим животињама недостаје ензим да разграде бета-везе, тако да не варе целулозу. Одређене животиње, као што су термити, могу варити целулозу, јер су бактерије које поседују ензим присутне у њиховим интерстиналном тракту. Целулоза је нерастворљива у води. Не мења боју када се помеша са јодом. Хидролизом се добија глукоза. То је најзаступљенији угљени хидрат у природи.[46]

Хитин

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Хитин

Хитин је један од многих природних полимера. Он чини структурну компоненту многих животиња, као што су егзоскелети. Временом је биоразградив у природном окружењу. Његово распадање може бити катализовано ензимима званим хитиназе, које луче микроорганизми као што су бактерије и гљиве, а производе неке биљке. Неки од ових микроорганизама имају рецепторе за једноставне шећере из разградње хитина. Ако се открије хитин, они затим производе ензиме да га сваре цепањем гликозидних веза како би га претворили у једноставне шећере и амонијак.

Хемијски, хитин је блиско повезан са хитозаном (дериват хитина који је растворљив у води). Такође је блиско повезан са целулозом по томе што је дугачак неразгранати ланац деривата глукозе. Оба материјала доприносе структури и снази, штитећи организам.[47]

Пектини

[уреди | уреди извор]

Пектини су породица сложених полисахарида који садрже 1,4-везане остатке α-D-галактозил уронске киселине. Они су присутни у већини примарних ћелијских зидова и у недрвенастим деловима копнених биљака.[48]

Кисели полисахариди

[уреди | уреди извор]

Кисели полисахариди су полисахариди који садрже карбоксилне групе, фосфатне групе и/или сумпорне естарске групе.[49]

Полисахариди који садрже сулфатне групе могу се изоловати из алги[50] или добити хемијском модификацијом.[51]

Полисахариди су главне класе биомолекула. Они су дуги ланци молекула угљених хидрата, састављени од неколико мањих типова моносахарида. Ови комплексни био-макромолекули функционишу као важан извор енергије у животињској ћелији и чине структурну компоненту биљне ћелије. То може бити хомополисахарид или хетерополисахарид у зависности од врсте моносахарида.

Полисахариди могу имати раван ланац моносахарида у ком случају су познати као линеарни полисахариди, или могу бити разгранати, те су познати као разгранати полисахариди.

Бактеријски полисахариди

[уреди | уреди извор]

Патогене бактерије обично производе бактеријску капсулу, дебео слој полисахарида налик слузи. Капсула сакрива антигене протеине на површини бактерије који би иначе изазвали имунски одговор и на тај начин довели до уништења бактерије. Капсуларни полисахариди су растворљиви у води, обично кисели и имају молекулску тежину од 100.000 до 2.000.000 далтона. Они су линеарни и састоје се од подјединица од једног до шест моносахарида који се редовно понављају. Постоји огромна структурна разноликост; скоро две стотине различитих полисахарида производи само E. coli. Смеше капсуларних полисахарида, било конјугованих или нативних, користе се као вакцине.[52]

Бактерије и многи други микроби, укључујући гљиве и алге, често луче полисахариде како би им помогли да се приањају на површине и да спрече њихово исушивање.[53] Људи су развили неке од ових полисахарида у корисне производе, укључујући ксантан гуму,[54][55][56][57] декстран,[58][59][60] велан гуму,[61][62][63][64][65] гелан гуму,[66][67][68] диутан гуму и пулулан.[69][70][71][72]

Већина ових полисахарида показује корисна вискоеластична[73] својства када се растворе у води на веома ниским нивоима.[74] То чини различите течности које се користе у свакодневном животу, као што су неке намирнице, лосиони, средства за чишћење и боје, вискозним када мирују, али много слободнијим када се примешају, чак и благим мешањем или протресањем, сипањем, брисањем или четкањем. Ово својство се назива псеудопластичност или смицаоно стањивање; проучавање таквих материја назива се реологија.

Вискозитет Велан гуме
Брзина смицања (rpm) Вискозитет (cP or mPa⋅s)
0,3 23330
0,5 16000
1 11000
2 5500
4 3250
5 2900
10 1700
20 900
50 520
100 310

Водени раствори полисахарида сами по себи имају чудно понашање када се мешају: након што мешање престане, раствор у почетку наставља да се врти због момента, затим успорава до мировања због вискозности и накратко мења смер пре него што се заустави. Овај трзај је последица еластичног ефекта полисахаридних ланаца, који су претходно растегнути у раствору, враћајући се у своје опуштено стање.

Полисахариди на површини ћелије играју различите улоге у бактеријској екологији и физиологији. Они служе као баријера између ћелијског зида и околине, посредују у интеракцији домаћин-патоген. Полисахариди такође играју важну улогу у формирању биофилма и структурирању сложених облика живота у бактеријама попут Myxococcus xanthus.[75][76][77][78]

Ови полисахариди се синтетишу из прекурсора активираних нуклеотидом (који се називају нуклеотидни шећери) и, у већини случајева, сви ензими неопходни за биосинтезу, склапање и транспорт завршеног полимера су кодирани генима организованим у наменским кластерима унутар генома организма. Липополисахарид је један од најважнијих полисахарида на површини ћелије, јер игра кључну структурну улогу у интегритету спољне мембране, и важан је посредник интеракција домаћин-патоген.[79][80][81][82][83]

Ензими који стварају О-антигене А-бенда (хомополимерни) и Б-бенда (хетерополимерни) су идентификовани, и дефинисани су метаболички путеви.[84] Егзополисахарид алгинат је линеарни кополимер β-1,4-везаних остатака D-мануронске киселине и L-гулуронске киселине, и одговоран је за мукоидни фенотип болести цистичне фиброзе у касној фази. Пел и псл локуси су два недавно откривена генска кластера која такође кодирају егзополисахариде за које је утврђено да су важни за формирање биофилма. Рамнолипид је биосурфактант чија је производња строго регулисана на нивоу транскрипције, али прецизна улога коју игра у болести тренутно није добро схваћена. Гликозилација протеина, посебно пилина[85][86][87][88][89] и флагелина,[90][91][92] постала је фокус истраживања неколико група од отприлике 2007. године, и показало се да је важна за адхезију и инвазију током бактеријске инфекције.[93]

Тестови хемијске идентификације за полисахариде

[уреди | уреди извор]

Периодичнo кисело-Шифово бојење (PAS)

[уреди | уреди извор]

Полисахариди са незаштићеним вициналним диолима[94] или амино шећерима (где су неке хидроксилне групе замењене аминима) дају позитивну периодичну киселу-Шифову боју (PAS).[95] Списак полисахарида који се боје PAS-ом је дугачак. Иако су муцини епителног порекла бивају обојени PAS-ом, муцини везивног ткива имају толико киселих супституција да немају довољно гликолних или амино-алкохолних група да реагују са PAS-ом.

Деривати

[уреди | уреди извор]

Хемијским модификацијама могу се побољшати одређена својства полисахарида. Различити лиганди могу бити ковалентно везани за своје хидроксилне групе. Због ковалентног везивања метил-, хидроксиетил- или карбоксиметил- група за целулозу, на пример, могу се увести висока својства бубрења у воденом медијуму.[96]

Други пример су тиоловани полисахариди.[97] (Погледајте тиомере.[98][99][100][101][102][103][104][105][106][107][108][109][110][111][112]) Тиол групе су ковалентно везане за полисахариде као што су хијалуронска киселина или хитозан.[113][114] Како тиоловани полисахариди могу умрежити путем формирања дисулфидне везе, они формирају стабилне тродимензионалне мреже. Штавише, могу да се вежу за цистеинске подјединице протеина преко дисулфидних веза. Због ових веза, полисахариди могу бити ковалентно везани за ендогене протеине као што су муцини или кератини.[97]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Varki A, Cummings R, Esko J, Freeze H, Stanley P, Bertozzi C, Hart G, Etzler M (1999). Essentials of glycobiology. Cold Spring Har J. Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 978-0-87969-560-6. 
  2. ^ IUPAC. „homopolysaccharide (homoglycan)”. Kompendijum hemijske terminologije (Internet izdanje).
  3. ^ IUPAC. „heteropolysaccharide (heteroglycan)”. Kompendijum hemijske terminologije (Internet izdanje).
  4. ^ Matthews, C. E.; K. E. Van Holde; K. G. Ahern. (1999). Biochemistry (3rd изд.). Benjamin Cummings. ISBN 978-0-8053-3066-3. 
  5. ^ N. A. Campbell (1996). Biology (4th изд.). New York: Benjamin Cummings. стр. 23. ISBN 978-0-8053-1957-6. 
  6. ^ „Hemicellulosic Polysaccharides”. uga.edu. University of Georgia. Архивирано из оригинала 16. 4. 2021. г. Приступљено 1. 4. 2020. 
  7. ^ Scheller, Henrik Vibe; Ulvskov, Peter (2010). „Hemicelluloses”. Annual Review of Plant Biology. 61: 263—289. PMID 20192742. doi:10.1146/annurev-arplant-042809-112315. 
  8. ^ Marcotuli, Ilaria; Hsieh, Yves S.-Y.; Lahnstein, Jelle; Yap, Kuok; Burton, Rachel Anita; Blanco, Antonio; Fincher, Geoffrey Bruce; Gadaleta, Agata (13. 4. 2016). „Structural Variation and Content of Arabinoxylans in Endosperm and Bran of Durum Wheat ( Triticum turgidum L.)”. Journal of Agricultural and Food Chemistry (на језику: енглески). 64 (14): 2883—2892. ISSN 0021-8561. doi:10.1021/acs.jafc.6b00103. hdl:11586/173594 Слободан приступ. Приступљено 5. 2. 2023. 
  9. ^ Peter A. Williams; Glyn O. Phillips (2004). Gums and Stabilisers for the Food Industry 12. Royal Society of Chemistry. стр. 311. ISBN 978-0-85404-891-5. 
  10. ^ Bart-Delabesse E, Basile M, Al Jijakli A, et al. (2005). „Detection of Aspergillus galactomannan antigenemia to determine biological and clinical implications of beta-lactam treatments”. J. Clin. Microbiol. 43 (10): 5214—20. PMC 1248458 Слободан приступ. PMID 16207986. doi:10.1128/JCM.43.10.5214-5220.2005. 
  11. ^ Pfeiffer CD, Fine JP, Safdar N (2006). „Diagnosis of invasive aspergillosis using a galactomannan assay: a meta-analysis”. Clinical Infectious Diseases. 42 (10): 1417—27. PMID 16619154. doi:10.1086/503427 Слободан приступ. 
  12. ^ Martin-Rabadan, P.; Gijon, P.; Alonso Fernandez, R.; Ballesteros, M.; Anguita, J.; Bouza, E. (18. 5. 2012). „False-positive Aspergillus Antigenemia Due to Blood Product Conditioning Fluids”. Clinical Infectious Diseases. 55 (4): e22—e27. PMID 22610929. doi:10.1093/cid/cis493 Слободан приступ. 
  13. ^ Spriet, Isabel; Lagrou, Katrien; Maertens, Johan; Willems, Ludo; Wilmer, Alexander; Wauters, Joost; Warnock, D. W. (март 2016). „Plasmalyte: No Longer a Culprit in Causing False-Positive Galactomannan Test Results”. Journal of Clinical Microbiology. 54 (3): 795—797. PMC 4767971 Слободан приступ. PMID 26719444. doi:10.1128/JCM.02813-15 Слободан приступ. 
  14. ^ Nelson, D.L., Cox, M.M. (2017). Lehninger Principles of Biochemistry (7th изд.). McMillan Learning. ISBN 978-1-4641-2611-6. 
  15. ^ Sanjanwala, Dhruv; Londhe, Vaishali; Trivedi, Rashmi; Bonde, Smita; Sawarkar, Sujata; Kale, Vinita; Patravale, Vandana (2022-12-02). „Polysaccharide-based hydrogels for drug delivery and wound management: a review”. Expert Opinion on Drug Delivery (на језику: енглески). 19 (12): 1664—1695. ISSN 1742-5247. PMID 36440488. S2CID 254041961. doi:10.1080/17425247.2022.2152791. 
  16. ^ Sanjanwala, Dhruv; Londhe, Vaishali; Trivedi, Rashmi; Bonde, Smita; Sawarkar, Sujata; Kale, Vinita; Patravale, Vandana (2024-01-01). „Polysaccharide-based hydrogels for medical devices, implants and tissue engineering: A review”. International Journal of Biological Macromolecules. 256 (Pt 2): 128488. ISSN 0141-8130. PMID 38043653. doi:10.1016/j.ijbiomac.2023.128488. 
  17. ^ Tang, WJ; Fernandez, JG; Sohn, JJ; Amemiya, CT (2015). „Chitin is endogenously produced in vertebrates”. 25 (7): 897—900. Bibcode:2015CBio...25..897T. PMC 4382437 Слободан приступ. PMID 25772447. doi:10.1016/j.cub.2015.01.058. 
  18. ^ Morin-Crini, Nadia; Lichtfouse, Eric; Torri, Giangiacomo; Crini, Grégorio (2019-12-01). „Applications of chitosan in food, pharmaceuticals, medicine, cosmetics, agriculture, textiles, pulp and paper, biotechnology, and environmental chemistry”. Environmental Chemistry Letters (на језику: енглески). 17 (4): 1667—1692. Bibcode:2019EnvCL..17.1667M. ISSN 1610-3661. doi:10.1007/s10311-019-00904-x. 
  19. ^ а б „Dietary Reference Intakes for Energy, Carbohydrate, fiber, Fat, Fatty Acids, Cholesterol, Protein, and Amino Acids (Macronutrients) (2005), Chapter 7: Dietary, Functional and Total fiber.” (PDF). US Department of Agriculture, National Agricultural Library and National Academy of Sciences, Institute of Medicine, Food and Nutrition Board. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 10. 2011. г. 
  20. ^ а б Eastwood M, Kritchevsky D (2005). „Dietary fiber: how did we get where we are?”. Annu Rev Nutr. 25: 1—8. PMID 16011456. doi:10.1146/annurev.nutr.25.121304.131658. 
  21. ^ Anderson JW, Baird P, Davis RH, et al. (2009). „Health benefits of dietary fiber” (PDF). Nutrition Reviews. 67 (4): 188—205. PMID 19335713. doi:10.1111/j.1753-4887.2009.00189.x. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 8. 2017. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  22. ^ Weickert MO, Pfeiffer AF (2008). „Metabolic effects of dietary fiberand any other substance that consume and prevention of diabetes”. J Nutr. 138 (3): 439—42. PMID 18287346. doi:10.1093/jn/138.3.439. 
  23. ^ „Scientific Opinion on Dietary Reference Values for carbohydrates and dietary fibre”. EFSA Journal. 8 (3): 1462. 25. 3. 2010. doi:10.2903/j.efsa.2010.1462. 
  24. ^ Jones PJ, Varady KA (2008). „Are functional foods redefining nutritional requirements?”. Appl Physiol Nutr Metab. 33 (1): 118—23. PMID 18347661. doi:10.1139/H07-134. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 10. 2011. г. 
  25. ^ Saladin, Kenneth S. (2007). Anatomy and Physiology. McGraw-Hill. 
  26. ^ „Animal starch”. Merriam Webster. Приступљено 11. 5. 2014. 
  27. ^ а б Campbell, Neil A.; Williamson, Brad; Heyden, Robin J. (2006). Biology: Exploring Life. Boston, Massachusetts: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-250882-7. 
  28. ^ Moses SW, Bashan N, Gutman A (децембар 1972). „Glycogen metabolism in the normal red blood cell”. Blood. 40 (6): 836—43. PMID 5083874. doi:10.1182/blood.V40.6.836.836. 
  29. ^ INGERMANN, ROLFF L.; VIRGIN, GARTH L. (20. 1. 1987). „Glycogen Content and Release of Glucose from Red blood cells of the Sipunculan Worm Themiste Dyscrita” (PDF). jeb.biologists.org/. Journal of Experimental Biology. Приступљено 21. 7. 2017. 
  30. ^ Miwa I, Suzuki S (новембар 2002). „An improved quantitative assay of glycogen in erythrocytes”. Annals of Clinical Biochemistry. 39 (Pt 6): 612—3. PMID 12564847. doi:10.1258/000456302760413432. 
  31. ^ Ørtenblad, N.; Nielsen, J. (2015). „Muscle glycogen and cell function – Location, location, location”. Scandinavian Journal of Medicine & Science in Sports (на језику: енглески). 25 (S4): 34—40. ISSN 0905-7188. PMID 26589115. doi:10.1111/sms.12599. 
  32. ^ William D. McArdle; Frank I. Katch; Victor L. Katch (2006). Exercise physiology: energy, nutrition, and human performance (6th изд.). Lippincott Williams & Wilkins. стр. 12. ISBN 978-0-7817-4990-9. 
  33. ^ Goudsmit EM (1972). „Carbohydrates and carbohydrate metabolism in Mollusca”. Ур.: Florkin M, Scheer BT. Chemical Zoology. VII Mollusca. New York: Academic Press. стр. 219—244. 
  34. ^ May, F; Weinland, H (1953). „Glycogen formation in the galactogen-containing eggs of Helix pomatia during embryonal period.”. Zeitschrift für Biologie. 105 (5): 339—347. PMID 13078807. 
  35. ^ May F (1932). „Beitrag zur Kenntnis des Glykogen und Galaktogengehaltes bei Helix pomatia.”. Z. Biol. 92: 319—324. 
  36. ^ Hoare, Todd; Babar, Ali. „In situ gelling polysaccharide-based nanoparticle hydrogel compositions, and methods of use thereof”. PubChem. 1 (1). 
  37. ^ Wiegman, Peter; Mulder, Hans. „A process for applying a coating comprising one or more polysaccharides with binding affinity for bioanalytes onto the surface of a medical sampling device, and the medical sampling device for capture of bioanalytes provided with the coating”. PubChem. 1 (1): 101—104. 
  38. ^ Hendry, George (1987). „The Ecological Significance of Fructan in a Contemporary Flora”. New Phytologist (на језику: енглески). 106 (s1): 201—216. ISSN 1469-8137. doi:10.1111/j.1469-8137.1987.tb04690.x Слободан приступ. 
  39. ^ Chibbar, R. N.; Jaiswal, S.; Gangola, M.; Båga, M. (2016). „Carbohydrate Metabolism”. Reference Module in Food Science. ISBN 9780081005965. doi:10.1016/B978-0-08-100596-5.00089-5. „Fructans, on the basis of glycosidic linkage, are categorized into five groups: (a) inulin having β(2 → 1) linkage, (b) levan/phlein having β(2 → 6) linkage, (c) graminin (having inulin or levan backbone with ≥ 1 short branch), (d) inulin neoseries (like inulin but one glucose unit between two fructose moieties), and (e) levan neoseries (like levan but one glucose unit between two fructose moieties) (Figure 1).” 
  40. ^ Van den Ende, Wim (2013). „Multifunctional fructans and raffinose family oligosaccharides”. 4: 247. PMC 3713406 Слободан приступ. PMID 23882273. doi:10.3389/fpls.2013.00247 Слободан приступ. 
  41. ^ Pollock, C. J. (1986). „Tansley Review No. 5 Fructans and the Metabolism of Sucrose in Vascular Plants”. 104 (1): 1—24. PMID 33873815. S2CID 84222488. doi:10.1111/j.1469-8137.1986.tb00629.x. 
  42. ^ Pollock, C. J.; Cairns, A. J. (1991). „Fructan Metabolism in Grasses and Cereals”. 42: 77—101. doi:10.1146/annurev.pp.42.060191.000453. 
  43. ^ Kawakami, A.; Sato, Y.; Yoshida, M. (2008). „Genetic engineering of rice capable of synthesizing fructans and enhancing chilling tolerance”. 59 (4): 793—802. PMID 18319240. doi:10.1093/jxb/erm367 Слободан приступ. 
  44. ^ „The Declaration of Certain Isolated or Synthetic Non-Digestible Carbohydrates as Dietary Fiber on Nutrition and Supplement Facts Labels: Guidance for Industry” (PDF). U.S. Food and Drug Administration. 14. 6. 2018. 
  45. ^ Mendis, M; Simsek, S (15. 12. 2014). „Arabinoxylans and human health”. 42: 239—243. doi:10.1016/j.foodhyd.2013.07.022. 
  46. ^ Bhardwaj, Uma; Bhardwaj, Ravindra. Biochemistry for Nurses (на језику: енглески). Pearson Education India. ISBN 978-81-317-9528-6. 
  47. ^ Merzendorfer, Hans; Zimoch, Lars (децембар 2003). „Chitin metabolism in insects: structure, function and regulation of chitin synthases and chitinases”. The Journal of Experimental Biology. 206 (Pt 24): 4393—4412. ISSN 0022-0949. PMID 14610026. S2CID 27291096. doi:10.1242/jeb.00709. 
  48. ^ D, MOHNEN (2008). „Pectin structure and biosynthesis”. Current Opinion in Plant Biology. 11 (3): 266—277. ISSN 1369-5266. PMID 18486536. doi:10.1016/j.pbi.2008.03.006. 
  49. ^ Mohammed, Aiman Saleh A.; Naveed, Muhammad; Jost, Norbert (2021). „Polysaccharides; Classification, Chemical Properties, and Future Perspective Applications in Fields of Pharmacology and Biological Medicine (A Review of Current Applications and Upcoming Potentialities)”. Journal of Polymers and the Environment. 29 (8): 2359—2371. Bibcode:2021JPEnv..29.2359M. PMC 7838237 Слободан приступ. PMID 33526994. doi:10.1007/s10924-021-02052-2. 
  50. ^ Cunha, L.; Grenha A. (2016). „Sulfated Seaweed Polysaccharides as Multifunctional Materials in Drug Delivery Applications”. Mar Drugs. 14 (3): 42. PMC 4820297 Слободан приступ. PMID 26927134. doi:10.3390/md14030042 Слободан приступ. 
  51. ^ Kazachenko, Aleksandr S.; Akman, Feride; Malyar, Yuriy N.; Issaoui, Noureddine; Vasilieva, Natalya Yu; Karacharov, Anton A. (2021). „Synthesis optimization, DFT and physicochemical study of chitosan sulfates”. Journal of Molecular Structure. 1245. Bibcode:2021JMoSt124531083K. doi:10.1016/j.molstruc.2021.131083. 
  52. ^ Seeberger, Peter H. (2021-04-14). „Discovery of Semi- and Fully-Synthetic Carbohydrate Vaccines Against Bacterial Infections Using a Medicinal Chemistry Approach: Focus Review”. Chemical Reviews (на језику: енглески). 121 (7): 3598—3626. ISSN 0009-2665. PMC 8154330 Слободан приступ. PMID 33794090. doi:10.1021/acs.chemrev.0c01210. 
  53. ^ Misra, Swati; Sharma, Varsha; Srivastava, Ashok Kumar (2014), Ramawat, Kishan Gopal; Mérillon, Jean-Michel, ур., „Bacterial Polysaccharides: An Overview”, Polysaccharides (на језику: енглески), Cham: Springer International Publishing, стр. 1—24, ISBN 978-3-319-03751-6, doi:10.1007/978-3-319-03751-6_68-1, Приступљено 2024-06-01 
  54. ^ „Sicherheitsdatenblatt des Herstellers Carl-Roth” [Safety data sheet from the manufacturer Carl-Roth] (PDF) (на језику: немачки). Архивирано (PDF) из оригинала 2011-07-18. г. Приступљено 2011-04-18. 
  55. ^ Whistler RL, BeMiller JN (1973). Industrial gums, polysaccharides and their derivatives (2nd изд.). New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-746252-3. 
  56. ^ „KELZAN Xanthan Gum - CP Kelco”. cpkelco.com. CP Kelco. 18. 2. 2019. Приступљено 18. 2. 2019. „CP Kelco offers a range of biopolymers to thicken, suspend and stabilize emulsions and other water-based systems. The KELZAN xanthan gum line of industrial products can be used to modify the texture of industrial products and to stabilize household cleaners, fabric care products, suspensions, oil-in-water emulsions and foams against separation.” 
  57. ^ Barrere GC, Barber CE, Daniels MJ (децембар 1986). „Molecular cloning of genes involved in the production of the extracellular polysaccharide xanthan by Xanthomonas campestris pv. campestris.”. International Journal of Biological Macromolecules. 8 (6): 372—374. doi:10.1016/0141-8130(86)90058-9. 
  58. ^ „dextrans”. The IUPAC Compendium of Chemical Terminology. 2014. doi:10.1351/goldbook.D01655. 
  59. ^ Thomas Heinze; Tim Liebert; Brigitte Heublein; Stephanie Hornig (2006). „Functional Polymers Based on Dextran”. Adv. Polym. Sci. Advances in Polymer Science. 205: 199—291. ISBN 978-3-540-37102-1. doi:10.1007/12_100. 
  60. ^ Pasteur, L. (1861). „On the viscous fermentation and the butyrous fermentation”. Bull. Soc. Chim. Paris (на језику: француски). 11: 30—31. ISSN 0037-8968. 
  61. ^ US patent 5004506, Allen, Floyd L.; Best, Glen H. & Lindroth, Thomas A., "Welan gum in cement compositions", issued 2 April 1991, assigned to Merck & Co., Inc. 
  62. ^ Kaur, Varinder; Bera, Manav B.; Panesar, Parmjit S.; Kumar, Harish; Kennedy, J.F. (2014). „Welan gum: Microbial production, characterization, and applications”. International Journal of Biological Macromolecules. 65: 454—461. ISSN 0141-8130. PMID 24508918. doi:10.1016/j.ijbiomac.2014.01.061. 
  63. ^ „CP Kelco Welan Gum”. CP Kelco. Приступљено 17. 9. 2010. [мртва веза]
  64. ^ „Welan gum”. Colltec. Приступљено 17. 9. 2010. 
  65. ^ „Welan gum”. Fritz Industries. Приступљено 17. 9. 2010. 
  66. ^ Narendra B. Vartak; Chi Chung Lin; Joseph M. Cleary; Matthew J. Fagan; Milton H. Saier Jr. (1995). „Glucose metabolism in Sphingomonas elodea': pathway engineering via construction of a glucose-6-phosphate dehydrogenase insertion mutant”. Microbiology. 141 (9): 2339—2350. PMID 7496544. doi:10.1099/13500872-141-9-2339 Слободан приступ. 
  67. ^ Kang, K. S.; Veeder, G. T.; Mirrasoul, P. J.; Kaneko, T.; Cottrell, I. W. (1982). „Agar-like polysaccharide produced by a pseudomonas species: Production and basic properties”. Applied & Environmental Microbiology. 43 (5): 1086—1091. Bibcode:1982ApEnM..43.1086K. PMC 244190 Слободан приступ. PMID 16346007. doi:10.1128/aem.43.5.1086-1091.1982. 
  68. ^ Shungu D, Valiant M, Tutlane V, Weinberg E, Weissberger B, Koupal L, Gadebusch H, Stapley E (октобар 1983). „GELRITE as an Agar Substitute in Bacteriological Media”. Appl Environ Microbiol. 46 (4): 840—5. Bibcode:1983ApEnM..46..840S. PMID 16346398. doi:10.1128/aem.46.4.840-845.1983. .
  69. ^ Rehm B.H.A (2009). Microbial production of biopolymers and polymers precursors. Caister Academic Press. стр. 230. 
  70. ^ Fricain, Jean Christophe; Schlaubitz, Silke; Le Visage, Catherine; Arnault, Isabelle; Derkaoui, Sidi Mohammed; Siadous, Robin; Catros, Sylvain; Lalande, Charlotte; Bareille, Reine; Renard, Martine; Fabre, Thierry; Cornet, Sandro; Durand, Marlène; Léonard, Alain; Sahraoui, Nouredine (2013-04-01). „A nano-hydroxyapatite – Pullulan/dextran polysaccharide composite macroporous material for bone tissue engineering”. Biomaterials (на језику: енглески). 34 (12): 2947—2959. ISSN 0142-9612. PMID 23375393. doi:10.1016/j.biomaterials.2013.01.049. 
  71. ^ Chen, Feng; Yu, Songrui; Liu, Bing; Ni, Yunzhou; Yu, Chunyang; Su, Yue; Zhu, Xinyuan; Yu, Xiaowei; Zhou, Yongfeng; Yan, Deyue (2016-01-28). „An Injectable Enzymatically Crosslinked Carboxymethylated Pullulan/Chondroitin Sulfate Hydrogel for Cartilage Tissue Engineering”. Scientific Reports (на језику: енглески). 6 (1): 20014. Bibcode:2016NatSR...620014C. ISSN 2045-2322. PMC 4730219 Слободан приступ. PMID 26817622. doi:10.1038/srep20014. 
  72. ^ Henry, Nina; Clouet, Johann; Fragale, Audrey; Griveau, Louise; Chédeville, Claire; Véziers, Joëlle; Weiss, Pierre; Le Bideau, Jean; Guicheux, Jérôme; Le Visage, Catherine (2017-01-01). „Pullulan microbeads/Si-HPMC hydrogel injectable system for the sustained delivery of GDF-5 and TGF-β1: new insight into intervertebral disc regenerative medicine”. Drug Delivery (на језику: енглески). 24 (1): 999—1010. ISSN 1071-7544. PMC 8241148 Слободан приступ. PMID 28645219. doi:10.1080/10717544.2017.1340362. 
  73. ^ Meyers and Chawla (1999): "Mechanical Behavior of Materials", 98-103.
  74. ^ Viscosity of Welan Gum vs. Concentration in Water. „XYdatasource - Fundamental Research Data at Your Fingertips”. Архивирано из оригинала 2011-07-18. г. Приступљено 2009-10-02. 
  75. ^ Islam ST, Vergara Alvarez I, Saïdi F, Guiseppi A, Vinogradov E, Sharma G, et al. (јун 2020). „Modulation of bacterial multicellularity via spatio-specific polysaccharide secretion”. PLOS Biology. 18 (6): e3000728. PMC 7310880 Слободан приступ. PMID 32516311. doi:10.1371/journal.pbio.3000728 Слободан приступ. 
  76. ^ Dye, Keane J.; Salar, Safoura; Allen, Uvina; Smith, Wraylyn; Yang, Zhaomin (2023-09-26). Galperin, Michael Y., ур. „Myxococcus xanthus PilB interacts with c-di-GMP and modulates motility and biofilm formation”. Journal of Bacteriology (на језику: енглески). 205 (9): e0022123. ISSN 0021-9193. PMC 10521364 Слободан приступ. PMID 37695853. doi:10.1128/jb.00221-23. 
  77. ^ Thiery, Susanne; Kaimer, Christine (2020-01-14). „The Predation Strategy of Myxococcus xanthus”. Frontiers in Microbiology. 11: 2. ISSN 1664-302X. PMC 6971385 Слободан приступ. PMID 32010119. doi:10.3389/fmicb.2020.00002 Слободан приступ. 
  78. ^ Kroos, Lee; Kuspa, Adam; Kaiser, Dale (1986-09-01). „A global analysis of developmentally regulated genes in Myxococcus xanthus”. Developmental Biology. 117 (1): 252—266. ISSN 0012-1606. PMID 3017794. doi:10.1016/0012-1606(86)90368-4. 
  79. ^ Rietschel ET, Kirikae T, Schade FU, Mamat U, Schmidt G, Loppnow H, et al. (фебруар 1994). „Bacterial endotoxin: molecular relationships of structure to activity and function”. FASEB Journal. 8 (2): 217—225. PMID 8119492. S2CID 28156137. doi:10.1096/fasebj.8.2.8119492 Слободан приступ. 
  80. ^ Höfte H, de Greve H, Seurinck J, Jansens S, Mahillon J, Ampe C, et al. (децембар 1986). „Structural and functional analysis of a cloned delta endotoxin of Bacillus thuringiensis berliner 1715”. European Journal of Biochemistry. 161 (2): 273—280. PMID 3023091. doi:10.1111/j.1432-1033.1986.tb10443.x Слободан приступ. 
  81. ^ Roth J, Blatteis CM (октобар 2014). „Mechanisms of fever production and lysis: lessons from experimental LPS fever”. Comprehensive Physiology. 4 (4): 1563—1604. ISBN 978-0-470-65071-4. PMID 25428854. doi:10.1002/cphy.c130033. 
  82. ^ Kellum JA, Ronco C (октобар 2023). „The role of endotoxin in septic shock”. Crit Care. 27 (1): 400. PMC 10585761 Слободан приступ. PMID 37858258. doi:10.1186/s13054-023-04690-5 Слободан приступ. 
  83. ^ Dellinger RP, Levy MM, Rhodes A, Annane D, Gerlach H, Opal SM, et al. (фебруар 2013). „Surviving sepsis campaign: international guidelines for management of severe sepsis and septic shock: 2012”. Critical Care Medicine. 41 (2): 580—637. PMID 23353941. S2CID 34855187. doi:10.1097/CCM.0b013e31827e83af Слободан приступ. 
  84. ^ Guo H, Yi W, Song JK, Wang PG (2008). „Current understanding on biosynthesis of microbial polysaccharides”. Current Topics in Medicinal Chemistry. 8 (2): 141—51. PMID 18289083. doi:10.2174/156802608783378873. 
  85. ^ Telford JL, Barocchi MA, Margarit I, Rappuoli R, Grandi G (2006). „Pili in gram-positive pathogens”. Nat. Rev. Microbiol. 4 (7): 509—19. PMID 16778837. S2CID 6369483. doi:10.1038/nrmicro1443 Слободан приступ. 
  86. ^ Berry JL, Cehovin A, McDowell MA, Lea SM, Pelicic V (2013). „Functional analysis of the interdependence between DNA uptake sequence and its cognate ComP receptor during natural transformation in Neisseria species”. PLOS Genet. 9 (12): e1004014. PMC 3868556 Слободан приступ. PMID 24385921. doi:10.1371/journal.pgen.1004014 Слободан приступ. 
  87. ^ Cehovin A, Simpson PJ, McDowell MA, Brown DR, Noschese R, Pallett M, Brady J, Baldwin GS, Lea SM, Matthews SJ, Pelicic V (2013). „Specific DNA recognition mediated by a type IV pilin”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 110 (8): 3065—70. Bibcode:2013PNAS..110.3065C. PMC 3581936 Слободан приступ. PMID 23386723. doi:10.1073/pnas.1218832110 Слободан приступ. 
  88. ^ Davidsen T, Rødland EA, Lagesen K, Seeberg E, Rognes T, Tønjum T (2004). „Biased distribution of DNA uptake sequences towards genome maintenance genes”. Nucleic Acids Res. 32 (3): 1050—8. PMC 373393 Слободан приступ. PMID 14960717. doi:10.1093/nar/gkh255. 
  89. ^ Caugant DA, Maiden MC (2009). „Meningococcal carriage and disease--population biology and evolution”. Vaccine. 27 (Suppl 2): B64—70. PMC 2719693 Слободан приступ. PMID 19464092. doi:10.1016/j.vaccine.2009.04.061. 
  90. ^ „Bacterial flagellin family”. www.uniprot.org. 
  91. ^ „MeSH Browser”. meshb.nlm.nih.gov. Приступљено 29. 2. 2024. 
  92. ^ Nedeljković M, Sastre DE, Sundberg EJ (јул 2021). „Bacterial Flagellar Filament: A Supramolecular Multifunctional Nanostructure”. International Journal of Molecular Sciences. 22 (14): 7521. PMC 8306008 Слободан приступ. PMID 34299141. doi:10.3390/ijms22147521 Слободан приступ. 
  93. ^ Cornelis P, ур. (2008). Pseudomonas: Genomics and Molecular Biology (1st изд.). Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-19-6. 
  94. ^ „Illustrated Glossary of Organic Chemistry - Glycol”. www.chem.ucla.edu. Приступљено 2024-04-15. 
  95. ^ Carson, Freida L.; Hladik, Christa (2009). Histotechnology: A Self-Instructional Text (3 изд.). Hong Kong: American Society for Clinical Pathology Press. стр. 137—139. ISBN 978-0-89189-581-7. 
  96. ^ Doelker, E (1990). „Swelling Behavior of Water-Soluble Cellulose Derivatives”. Studies in Polymer Science. 8 (3): 125—145. ISBN 9780444886545. doi:10.1016/B978-0-444-88654-5.50011-X. 
  97. ^ а б Leichner, C; Jelkmann, M; Bernkop-Schnürch, A (2019). „Thiolated polymers: Bioinspired polymers utilizing one of the most important bridging structures in nature”. Adv Drug Deliv Rev. 151–152: 191—221. PMID 31028759. S2CID 135464452. doi:10.1016/j.addr.2019.04.007. 
  98. ^ Bernkop-Schnürch, A; Scholler, S; Biebel, RG (2000). „Development of controlled drug release systems based on polymer-cysteine conjugates”. J. Control. Release. 66 (1): 39—47. PMID 10708877. doi:10.1016/S0168-3659(99)00256-4. 
  99. ^ Bernkop-Schnürch, Andreas; Schwarz, Veronika; Steininger, Sonja (1999). „Polymers with Thiol Groups: A New Generation of Mucoadhesive Polymers”. Pharm. Res. 16 (11): 876—881. PMID 16176846. doi:10.1016/j.addr.2005.07.002. 
  100. ^ Bernkop-Schnürch, Andreas; Steininger, Sonja (2000). „Synthesis and characterisation of mucoadhesive thiolated polymers”. Int. J. Pharm. 194 (2): 239—247. PMID 10692648. doi:10.1016/S0378-5173(99)00387-7. 
  101. ^ Bernkop-Schnürch, A; Hornof, M; Guggi, D (2004). „Thiolated chitosans”. Eur. J. Pharm. Biopharm. 57 (1): 9—17. PMID 14729077. doi:10.1016/S0939-6411(03)00147-4. 
  102. ^ Zhang, Z; Lin, S; Yan, Y; You, X; Ye, H (2021). „Enhanced efficacy of transforming growth factor-β1 loaded an injectable cross-linked thiolated chitosan and carboxymethyl cellulose-based hydrogels for cartilage tissue engineering”. J Biomater Sci Polym ed. 32 (18): 2402—2422. PMID 34428384. S2CID 237290902. doi:10.1080/09205063.2021.1971823. 
  103. ^ Zheng Shu, X; Liu, Y; Palumbo, FS; Luo, Y; Prestwich, GD (2004). „In situ crosslinkable hyaluronan hydrogels for tissue engineering”. Biomaterials. 7—8 (7–8): 1339—1348. PMID 14643608. doi:10.1016/j.biomaterials.2003.08.014. 
  104. ^ Laffleur, F; Bacher, L; Vanicek, S; Menzel, C; Muhammad, I (2016). „Next generation of buccadhesive excipient: Preactivated carboxymethyl cellulose”. Int J Pharm. 500 (1–2): 120—127. PMID 26773600. doi:10.1016/j.ijpharm.2016.01.012. 
  105. ^ Leonaviciute, G; Suchaoin, W; Matuszczak, B; Lam, HT; Mahmood, A; Bernkop-Schnürch, A (2016). „Preactivated thiolated pullulan as a versatile excipient for mucosal drug targeting”. Carbohydr Polym. 151: 743—751. PMID 27474621. doi:10.1016/j.carbpol.2016.06.005. 
  106. ^ Priya, SS; Rekha, MR (2016). „Disulphide cross linked pullulan based cationic polymer for improved gene delivery and efflux pump inhibition”. Colloids Surf B Biointerfaces. 146: 879—887. PMID 27459414. doi:10.1016/j.colsurfb.2016.07.013. 
  107. ^ Jelkmann, M; Bonengel, S; Menzel, C; Markovic, S; Bernkop-Schnürch, A (2018). „New perspectives of starch: Synthesis and in vitro assessment of novel thiolated mucoadhesive derivatives”. Int J Pharm. 546 (1–2): 70—77. PMID 29758345. S2CID 44071363. doi:10.1016/j.ijpharm.2018.05.028. 
  108. ^ Duggan, S; O'Donovan, O; Owens, E; Cummins, W; Hughes, H (2015). „Synthesis of mucoadhesive thiolated gelatin using a two-step reaction process”. Eur. J. Pharm. Biopharm. 91: 75—81. PMID 25661588. doi:10.1016/j.ejpb.2015.01.027. 
  109. ^ Hornof, M; Weyenberg, W; Ludwig, A; Bernkop-Schnürch, A (2003). „Mucoadhesive ocular insert based on thiolated poly(acrylic acid): development and in vivo evaluation in humans”. J. Control. Release. 89 (3): 419—428. PMID 12737844. doi:10.1016/S0168-3659(03)00135-4. 
  110. ^ Ijaz, M; Ahmad, M; Akhtar, N; Laffleur, F; Bernkop-Schnürch, A (2016). „Thiolated α-cyclodextrin: the invisible choice to prolong ocular drug residence time”. J. Pharm. Sci. 105 (9): 2848—2854. PMID 27233687. doi:10.1016/j.xphs.2016.04.021 Слободан приступ. 
  111. ^ Ijaz, M; Prantl, M; Lupo, N; Laffleur, F; Hussain Asim, M; Matuszczak, B; Bernkop-Schnürch, A (2017). „Development of pre-activated α-cyclodextrin as a mucoadhesive excipient for intra-vesical drug delivery”. Int. J. Pharm. 534 (1–2): 339—347. PMID 29111098. doi:10.1016/j.ijpharm.2017.10.054. 
  112. ^ Partenhauser, A; Laffleur, F; Rohrer, J; Bernkop-Schnürch, A (2015). „Thiolated silicone oil: synthesis, gelling and mucoadhesive properties”. Acta Biomater. 16: 169—177. PMC 4362771 Слободан приступ. PMID 25660565. doi:10.1016/j.actbio.2015.01.020. 
  113. ^ Griesser, J; Hetényi, G; Bernkop-Schnürch, A (2018). „Thiolated Hyaluronic Acid as Versatile Mucoadhesive Polymer: From the Chemistry Behind to Product Developments-What Are the Capabilities?”. Polymers. 10 (3): 243. PMC 6414859 Слободан приступ. PMID 30966278. doi:10.3390/polym10030243 Слободан приступ. 
  114. ^ Federer, C; Kurpiers, M; Bernkop-Schnürch, A (2021). „Thiolated Chitosans: A Multi-talented Class of Polymers for Various Applications”. Biomacromolecules. 22 (1): 24—56. PMC 7805012 Слободан приступ. PMID 32567846. doi:10.1021/acs.biomac.0c00663. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Полисахарид на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Полисахарид&oldid=28933296”