Pređi na sadržaj

Polisaharid

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
3D struktura celuloze, beta-glukanskog polisaharida.
Amiloza je linearni polimer koji se uglavnom sastoji od glukoze sa α(1→4) vezama. Molekul može da sadrži nekoliko hiljada glukoznih jedinica. Amiloza je jedna od dve komponente skroba, pri čemu je druga amilopektin.

Polisaharidi su polimerni ugljeno hidratni molekuli koji se sastoje od dugih lanaca monosaharidnih jedinica vezanih zajedno glikozidnim vezama. Iz njih se pri hidrolizi oslobađaju konstitutivni monosaharidi ili oligosaharidi. Oni su u opsegu struktura od linearnih do visoko razgranatih. Prema biološkoj funkciji se dele na: rezervne i strukturne polisaharide. Rezervni polisaharidi predstavljaju molekule u kojima se čuva (skladišti) hemijska energija. Najrasprostranjeniji rezervni polisaharidi su: skrob, kod biljaka i glikogen, kod životinja. Skrob i glikogen se sastoje od većeg broja molekula glukoze. Strukturni polisaharidi učestvuju u izgradnji ćelijskih delova. Među njima su najrasprostranjeniji: celuloza, koja je glavni sastojak ćelijskog zida biljaka, hitin, koji izgrađuje skelet zglavkara) i agar, koga sadrže alge).

Polisaharidi su često veoma heterogeni, sa malim modifikacijama u ponavljajućim jedinicama. U zavisnosti od strukture, ovi makromolekuli mogu da imaju različita svojstva od njihovih monosaharidnih građevnih blokova. Oni mogu da budu amorfni ili čak nerastvorni u vodi.[1] Kad su svi monosaharidi u polisaharidu istog tipa, za polisaharid se kaže da je homopolisaharid ili homoglikan, dok kad je više od jednog tipa monosaharida prisutno oni se nazivaju heteropolisaharidima ili heteroglikanima.[2][3]

Prirodni saharidi su generalno jednostavni ugljeni hidrati zvani monosaharidi sa opštom formulom (CH2O)n gde je n tri ili veće. Primeri monosaharida su glukoza, fruktoza, i gliceraldehid.[4] Polisaharidi, imaju opštu formulu Cx(H2O)y gde je x obično veliki broj između 200 i 2500. Kad su ponavljajuće jedinice u polimernoj osnovi šestougljenični monosaharidi, kao što je to često slučaj, opšta formula se pojednostavljuje na (C6H10O5)n, pri čemu je tipično 40≤n≤3000.

Po ustaljenoj konvenciji, polisaharidi sadrže više od deset monosaharidnih jedinica, dok oligosaharidi sadrže tri do deset monosaharidnih jedinica; mada precizno razgraničenje može u izvesnoj meri da varira. Polisaharidi su važna klasa bioloških polimera. Njihova funkcija u živim organizmima je obično bilo strukturna ili skladišna. Skrob (glukozni polimer) se koristi kao skladišni polisaharid u biljkama. On je prisutan u vidu amiloze i razgranatog amilopektina. Kod životinja, strukturno slični glukozni polimer je gušće razgranati glikogen, koji se ponekad naziva „životinjskim skrobom”. Svojstva glikogena uzrokuju njegov relativno brz metabolizam, što je podesno za aktivni životni stil životinja.

Celuloza i hitin su primeri strukturnih polisaharida. Celuloza se koristi u ćelijskim zidovima biljki i drugih organizama, i jedan je od najšire zastupljenih organskih molekula na Zemlji.[5] Ona ima mnoštvo primena, kao što je značajna uloga u industriji papira i tekstila, a koristi se i kao sirovina pri produkciji rajona (putem viskoznog procesa), celuloznog acetata, celuloida, i nitroceluloze. Hitin ima sličnu strukturu, ali ima bočne lance koji sadrže azot, čime se povećava njegova jačina. On je prisutan u egzoskeletonu zglavkara i u ćelijskim zidovima pojedinih gljivica. On isto tako ima mnoštvo primena, uključujući hirurške konce. Polisaharidi isto tako obuhvataju kalozu ili laminarin, hrizolaminarin, ksilan, arabinoksilan,[6][7][8] manan, fukoidan i galaktomanin.[9][10][11][12][13]

Funkcija

[uredi | uredi izvor]

Struktura

[uredi | uredi izvor]

Prehrambeni polisaharidi su čest izvor energije. Mnogi organizmi mogu da razlože skrob u glukozu; međutim, većina organizama ne može da metaboliše celulozu ili druge polisaharide kao što su hitin[14][15][16][17][18] i arabinoksilani. Te ugljovodonične tipove mogu da metabolišu neki tipovi bakterija i protista. Preživari i termiti, na primer, koriste mikroorganizme da razlože celulozu.

Mada ovi kompleksni polisaharidi nisu lako svarljivi, oni predstavljaju važne dijetarne elemente za ljude. Dijetetska vlakna poboljšavaju varenje i imaju niz drugih korisnih svojstava. Glavna aktivnost dijetarnih vlakana je promena prirode sadržaja gastrointestinalnog trakta, što uslovljava način na koji se drugi nutrijenti i hemikalije apsorbuju.[19][20] Rastvorna vlakna se vezuju za žučne kiseline u tankim crevima, čime se smanjuju šanse za njihov ulazak u telo; to ima za posledicu sniženje nivoa holesterola u krvi.[21] Rastvorljiva vlakna takođe smanjuju apsorpciju šećera, redukuju šećerni odgovor nakon jela, normalizuju nivoe lipida u krvi i, nakon što budu fermentisana u debelom crevu, formiraju kratkolančane masne kiseline kao nusproizvode sa širokim rasponom fizioloških aktivnosti. Iako su nerastvorna vlakna povezana sa smanjenim rizikom za dijabetesa, mehanizam putem kojeg do toga dolazi je nepoznat.[22]

Dijetarna vlakna se smatraju važnim za ishranu, i regulatorne vlasti u mnogim razvijenim zemljama preporučuju povećanje unosa vlakana, mada se ona formalno ne smatraju esencijalnim nutrijentom (prema podacima iz 2005. godine).[19][20][23][24]

Skladištenje polisaharida

[uredi | uredi izvor]

Skrob

[uredi | uredi izvor]

Skrob je glukozni polimer u kome su glukopiranozne jedinice vezane putem alfa-veza. On se sastoji od smeše amiloze (15–20%) i amilopektina (80–85%). Amiloza se sastoji od linearnih lanaca sa nekoliko stotina glukoznih molekula, a amilopektin je razgranati molekul sačinjen od nekoliko hiljada glukoznih jedinica (svaki lanac od 24–30 glukoznih jedinica je jedna jedinica amilopektina). Skrobovi su nerastvorni u vodi. Oni mogu da budu svareni razlaganjem alfa-veza (glikozidnih veza). Ljudi i životinje imaju amilaze, tako da oni mogu da svare skrob. Krompir, pirinač, pšenica, i kukuruz su glavni izvori skroba u ljudskoj ishrani. Formiranje molekula skroba je način na koji biljke skladište glukozu.

Glikogen

[uredi | uredi izvor]

Glikogen služi kao sekundarno dugoročno energetsko skladište u životinjskim i gljivičnim ćelijama, dok su primarne energetske zalihe u adipoznom tkivu. Glikogen se prvenstveno formira u jetri i mišićima, ali isto tako može da bude formiran glikogenezom u mozgu i želucu.[25]

Glikogen je analogan skrobu, glukoznom polimeru u biljkama, i ponekad se naziva životinjskim skrobom,[26] jer ima sličnu strukturu sa amilopektinom ali je je znatno više razgranat i u većoj meri je kompaktan od skroba. Glikogen je polimer povezan sa α(1→4) glikozidnim vezama, i sa granama vezanim α(1→6) vezama. Glikogen je prisutan u obliku granula u citosolu/citoplazmi u mnogim ćelijskim tipovima, i ima važnu ulogu u glukoznom cilusu. Glikogen predstavlja energetsku rezervu koja se može brzo mobilizovati da se zadovolje nagle potrebe za glukozom, koja je manje kompaktna i dostupnija od triglicerida (lipida).

U jetrenim hepatocitima, glikogen može da sačinjava do osam procenata (100–120 g kod odrasle osobe) sveže težine ubrzo nakon obroka.[27] Jedino glikogen uskladišten u jetri može da bude dostupan drugim organima. U mišićima, glikogen je prisutan u niskim koncentracijama od jednog do dva procenta mišićne mase. Količina glikogena uskladištena u telu — a posebno unutar mišića, jetre, i crvenih krvnih zrnaca[28][29][30] — varira sa fizičkom aktivnošću, bazalnim metaboličkim stušnjem, i prehrambenim navikama kao što je povremeno pošćenje. Male količine glikogena se formiraju u bubrezima, a još manje količine u pojedinim glijalnim ćelijama u mozgu i belim krvnim zrncima. Materica takođe skladišti glikogen tokom trudnoće, kako bi se hranio embrion.[27]

Glikogen se sastoji od razgranatog lanca od glukoznih ostataka. On se skladišti u jetri i mišićima.[31]

  • On je energetska rezerva za životinje.
  • On je glavna forma ugljenih hidrata uskladištenih u životinjskom telu.
  • On je nerastvoran u vodi. Glikogen postaje smeđe-crven kad se pomeša sa jodom.
  • Iz njega se oslobađa glukoza pri hidrolizi.
  • Šematski prikaz 2-D poprečne sekcije glikogena. Sržni protein glikogenin je okružen granama od glukoznih jedinica. Celokupna globularna granula može da sadrži približno 30.000 glukoznih jedinica.[32]
    Šematski prikaz 2-D poprečne sekcije glikogena. Sržni protein glikogenin je okružen granama od glukoznih jedinica. Celokupna globularna granula može da sadrži približno 30.000 glukoznih jedinica.[32]
  • Prikaz atomske strukture lanca glukoznih jedinica sa jednom granom u molekulu glikogena.
    Prikaz atomske strukture lanca glukoznih jedinica sa jednom granom u molekulu glikogena.

Galaktogen

[uredi | uredi izvor]

Galaktogen je polisaharid galaktoze koji funkcioniše kao skladište energije kod plućnih puževa i nekih Caenogastropoda.[33] Ovaj polisaharid je isključiv za reprodukciju i nalazi se samo u albumenskoj žlezdi iz reproduktivnog sistema ženke puževa i u perivitelinskoj tečnosti jaja.[34] Štaviše, galaktogen služi kao rezerva energije za razvoj embriona i mladunčadi, koja je kasnije zamenjen glikogenom kod mladih i odraslih.[35]

Nastali umrežavanjem nanočestica na bazi polisaharida i funkcionalnih polimera, galaktogeni imaju primenu unutar hidrogelnih struktura. Ove hidrogelne strukture mogu biti dizajnirane da oslobađaju određene lekove nanočestica i/ili inkapsulirane terapeutike tokom vremena ili kao odgovor na stimulanse iz okoline.[36]

Galaktogeni su polisaharidi sa afinitetom vezivanja za bioanalite. Sa ovim, krajnjom tačkom vezivanja galaktogena za druge polisaharide koji čine površinu medicinskih uređaja, galaktogeni se koriste kao metod za hvatanje bioanalita (npr. CTC), metod za oslobađanje uhvaćenih bioanalita i metod analize.[37]

Inulin

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Inulin

Inulin je prirodni polisaharidni složeni ugljeni hidrat koji se sastoji od fruktoze, hrane biljnog porekla koju ljudski probavni enzimi ne mogu u potpunosti razgraditi. Inulini pripadaju klasi dijetalnih vlakana poznatih kao fruktani.[38][39][40][41][42][43] Neke biljke koriste inulin kao sredstvo za skladištenje energije i obično se nalazi u korenima ili rizomima. Većina biljaka koje sintetišu i skladište inulin ne skladište druge oblike ugljenih hidrata kao što je skrob. U Sjedinjenim Državama 2018. godine, Uprava za hranu i lekove je odobrila inulin kao sastojak dijetalnih vlakana koji se koristi za poboljšanje nutritivne vrednosti proizvedenih prehrambenih proizvoda.[44]

Strukturni polisaharidi

[uredi | uredi izvor]
Neki važni prirodni strukturni polisaharidi

Arabinoksilani

[uredi | uredi izvor]

Arabinoksilani su prisutni u primarnim i sekundarnim ćelijskim zidovima biljki. Oni su kopolimeri dva šećera: arabinoza i ksiloza. Arabinoksilani mogu da imaju pozitivne efekte na ljudsko zdravlje.[45]

Celuloza

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Celuloza

Strukturne komponente biljaka formiraju se prvenstveno od celuloze. Drvo je uglavnom celuloza i lignin, dok su papir i pamuk skoro čista celuloza. Celuloza je polimer napravljen od ponovljenih jedinica glukoze koje su međusobno povezane beta-vezama. Ljudima i mnogim životinjama nedostaje enzim da razgrade beta-veze, tako da ne vare celulozu. Određene životinje, kao što su termiti, mogu variti celulozu, jer su bakterije koje poseduju enzim prisutne u njihovim interstinalnom traktu. Celuloza je nerastvorljiva u vodi. Ne menja boju kada se pomeša sa jodom. Hidrolizom se dobija glukoza. To je najzastupljeniji ugljeni hidrat u prirodi.[46]

Hitin

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Hitin

Hitin je jedan od mnogih prirodnih polimera. On čini strukturnu komponentu mnogih životinja, kao što su egzoskeleti. Vremenom je biorazgradiv u prirodnom okruženju. Njegovo raspadanje može biti katalizovano enzimima zvanim hitinaze, koje luče mikroorganizmi kao što su bakterije i gljive, a proizvode neke biljke. Neki od ovih mikroorganizama imaju receptore za jednostavne šećere iz razgradnje hitina. Ako se otkrije hitin, oni zatim proizvode enzime da ga svare cepanjem glikozidnih veza kako bi ga pretvorili u jednostavne šećere i amonijak.

Hemijski, hitin je blisko povezan sa hitozanom (derivat hitina koji je rastvorljiv u vodi). Takođe je blisko povezan sa celulozom po tome što je dugačak nerazgranati lanac derivata glukoze. Oba materijala doprinose strukturi i snazi, štiteći organizam.[47]

Pektini

[uredi | uredi izvor]

Pektini su porodica složenih polisaharida koji sadrže 1,4-vezane ostatke α-D-galaktozil uronske kiseline. Oni su prisutni u većini primarnih ćelijskih zidova i u nedrvenastim delovima kopnenih biljaka.[48]

Kiseli polisaharidi

[uredi | uredi izvor]

Kiseli polisaharidi su polisaharidi koji sadrže karboksilne grupe, fosfatne grupe i/ili sumporne estarske grupe.[49]

Polisaharidi koji sadrže sulfatne grupe mogu se izolovati iz algi[50] ili dobiti hemijskom modifikacijom.[51]

Polisaharidi su glavne klase biomolekula. Oni su dugi lanci molekula ugljenih hidrata, sastavljeni od nekoliko manjih tipova monosaharida. Ovi kompleksni bio-makromolekuli funkcionišu kao važan izvor energije u životinjskoj ćeliji i čine strukturnu komponentu biljne ćelije. To može biti homopolisaharid ili heteropolisaharid u zavisnosti od vrste monosaharida.

Polisaharidi mogu imati ravan lanac monosaharida u kom slučaju su poznati kao linearni polisaharidi, ili mogu biti razgranati, te su poznati kao razgranati polisaharidi.

Bakterijski polisaharidi

[uredi | uredi izvor]

Patogene bakterije obično proizvode bakterijsku kapsulu, debeo sloj polisaharida nalik sluzi. Kapsula sakriva antigene proteine na površini bakterije koji bi inače izazvali imunski odgovor i na taj način doveli do uništenja bakterije. Kapsularni polisaharidi su rastvorljivi u vodi, obično kiseli i imaju molekulsku težinu od 100.000 do 2.000.000 daltona. Oni su linearni i sastoje se od podjedinica od jednog do šest monosaharida koji se redovno ponavljaju. Postoji ogromna strukturna raznolikost; skoro dve stotine različitih polisaharida proizvodi samo E. coli. Smeše kapsularnih polisaharida, bilo konjugovanih ili nativnih, koriste se kao vakcine.[52]

Bakterije i mnogi drugi mikrobi, uključujući gljive i alge, često luče polisaharide kako bi im pomogli da se prianjaju na površine i da spreče njihovo isušivanje.[53] Ljudi su razvili neke od ovih polisaharida u korisne proizvode, uključujući ksantan gumu,[54][55][56][57] dekstran,[58][59][60] velan gumu,[61][62][63][64][65] gelan gumu,[66][67][68] diutan gumu i pululan.[69][70][71][72]

Većina ovih polisaharida pokazuje korisna viskoelastična[73] svojstva kada se rastvore u vodi na veoma niskim nivoima.[74] To čini različite tečnosti koje se koriste u svakodnevnom životu, kao što su neke namirnice, losioni, sredstva za čišćenje i boje, viskoznim kada miruju, ali mnogo slobodnijim kada se primešaju, čak i blagim mešanjem ili protresanjem, sipanjem, brisanjem ili četkanjem. Ovo svojstvo se naziva pseudoplastičnost ili smicaono stanjivanje; proučavanje takvih materija naziva se reologija.

Viskozitet Velan gume
Brzina smicanja (rpm) Viskozitet (cP or mPa⋅s)
0,3 23330
0,5 16000
1 11000
2 5500
4 3250
5 2900
10 1700
20 900
50 520
100 310

Vodeni rastvori polisaharida sami po sebi imaju čudno ponašanje kada se mešaju: nakon što mešanje prestane, rastvor u početku nastavlja da se vrti zbog momenta, zatim usporava do mirovanja zbog viskoznosti i nakratko menja smer pre nego što se zaustavi. Ovaj trzaj je posledica elastičnog efekta polisaharidnih lanaca, koji su prethodno rastegnuti u rastvoru, vraćajući se u svoje opušteno stanje.

Polisaharidi na površini ćelije igraju različite uloge u bakterijskoj ekologiji i fiziologiji. Oni služe kao barijera između ćelijskog zida i okoline, posreduju u interakciji domaćin-patogen. Polisaharidi takođe igraju važnu ulogu u formiranju biofilma i strukturiranju složenih oblika života u bakterijama poput Myxococcus xanthus.[75][76][77][78]

Ovi polisaharidi se sintetišu iz prekursora aktiviranih nukleotidom (koji se nazivaju nukleotidni šećeri) i, u većini slučajeva, svi enzimi neophodni za biosintezu, sklapanje i transport završenog polimera su kodirani genima organizovanim u namenskim klasterima unutar genoma organizma. Lipopolisaharid je jedan od najvažnijih polisaharida na površini ćelije, jer igra ključnu strukturnu ulogu u integritetu spoljne membrane, i važan je posrednik interakcija domaćin-patogen.[79][80][81][82][83]

Enzimi koji stvaraju O-antigene A-benda (homopolimerni) i B-benda (heteropolimerni) su identifikovani, i definisani su metabolički putevi.[84] Egzopolisaharid alginat je linearni kopolimer β-1,4-vezanih ostataka D-manuronske kiseline i L-guluronske kiseline, i odgovoran je za mukoidni fenotip bolesti cistične fibroze u kasnoj fazi. Pel i psl lokusi su dva nedavno otkrivena genska klastera koja takođe kodiraju egzopolisaharide za koje je utvrđeno da su važni za formiranje biofilma. Ramnolipid je biosurfaktant čija je proizvodnja strogo regulisana na nivou transkripcije, ali precizna uloga koju igra u bolesti trenutno nije dobro shvaćena. Glikozilacija proteina, posebno pilina[85][86][87][88][89] i flagelina,[90][91][92] postala je fokus istraživanja nekoliko grupa od otprilike 2007. godine, i pokazalo se da je važna za adheziju i invaziju tokom bakterijske infekcije.[93]

Testovi hemijske identifikacije za polisaharide

[uredi | uredi izvor]

Periodično kiselo-Šifovo bojenje (PAS)

[uredi | uredi izvor]

Polisaharidi sa nezaštićenim vicinalnim diolima[94] ili amino šećerima (gde su neke hidroksilne grupe zamenjene aminima) daju pozitivnu periodičnu kiselu-Šifovu boju (PAS).[95] Spisak polisaharida koji se boje PAS-om je dugačak. Iako su mucini epitelnog porekla bivaju obojeni PAS-om, mucini vezivnog tkiva imaju toliko kiselih supstitucija da nemaju dovoljno glikolnih ili amino-alkoholnih grupa da reaguju sa PAS-om.

Derivati

[uredi | uredi izvor]

Hemijskim modifikacijama mogu se poboljšati određena svojstva polisaharida. Različiti ligandi mogu biti kovalentno vezani za svoje hidroksilne grupe. Zbog kovalentnog vezivanja metil-, hidroksietil- ili karboksimetil- grupa za celulozu, na primer, mogu se uvesti visoka svojstva bubrenja u vodenom medijumu.[96]

Drugi primer su tiolovani polisaharidi.[97] (Pogledajte tiomere.[98][99][100][101][102][103][104][105][106][107][108][109][110][111][112]) Tiol grupe su kovalentno vezane za polisaharide kao što su hijaluronska kiselina ili hitozan.[113][114] Kako tiolovani polisaharidi mogu umrežiti putem formiranja disulfidne veze, oni formiraju stabilne trodimenzionalne mreže. Štaviše, mogu da se vežu za cisteinske podjedinice proteina preko disulfidnih veza. Zbog ovih veza, polisaharidi mogu biti kovalentno vezani za endogene proteine kao što su mucini ili keratini.[97]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Varki A, Cummings R, Esko J, Freeze H, Stanley P, Bertozzi C, Hart G, Etzler M (1999). Essentials of glycobiology. Cold Spring Har J. Cold Spring Harbor Laboratory Press. ISBN 978-0-87969-560-6. 
  2. ^ IUPAC. „homopolysaccharide (homoglycan)”. Kompendijum hemijske terminologije (Internet izdanje).
  3. ^ IUPAC. „heteropolysaccharide (heteroglycan)”. Kompendijum hemijske terminologije (Internet izdanje).
  4. ^ Matthews, C. E.; K. E. Van Holde; K. G. Ahern. (1999). Biochemistry (3rd izd.). Benjamin Cummings. ISBN 978-0-8053-3066-3. 
  5. ^ N. A. Campbell (1996). Biology (4th izd.). New York: Benjamin Cummings. str. 23. ISBN 978-0-8053-1957-6. 
  6. ^ „Hemicellulosic Polysaccharides”. uga.edu. University of Georgia. Arhivirano iz originala 16. 4. 2021. g. Pristupljeno 1. 4. 2020. 
  7. ^ Scheller, Henrik Vibe; Ulvskov, Peter (2010). „Hemicelluloses”. Annual Review of Plant Biology. 61: 263—289. PMID 20192742. doi:10.1146/annurev-arplant-042809-112315. 
  8. ^ Marcotuli, Ilaria; Hsieh, Yves S.-Y.; Lahnstein, Jelle; Yap, Kuok; Burton, Rachel Anita; Blanco, Antonio; Fincher, Geoffrey Bruce; Gadaleta, Agata (13. 4. 2016). „Structural Variation and Content of Arabinoxylans in Endosperm and Bran of Durum Wheat ( Triticum turgidum L.)”. Journal of Agricultural and Food Chemistry (na jeziku: engleski). 64 (14): 2883—2892. ISSN 0021-8561. doi:10.1021/acs.jafc.6b00103. hdl:11586/173594 Slobodan pristup. Pristupljeno 5. 2. 2023. 
  9. ^ Peter A. Williams; Glyn O. Phillips (2004). Gums and Stabilisers for the Food Industry 12. Royal Society of Chemistry. str. 311. ISBN 978-0-85404-891-5. 
  10. ^ Bart-Delabesse E, Basile M, Al Jijakli A, et al. (2005). „Detection of Aspergillus galactomannan antigenemia to determine biological and clinical implications of beta-lactam treatments”. J. Clin. Microbiol. 43 (10): 5214—20. PMC 1248458 Slobodan pristup. PMID 16207986. doi:10.1128/JCM.43.10.5214-5220.2005. 
  11. ^ Pfeiffer CD, Fine JP, Safdar N (2006). „Diagnosis of invasive aspergillosis using a galactomannan assay: a meta-analysis”. Clinical Infectious Diseases. 42 (10): 1417—27. PMID 16619154. doi:10.1086/503427 Slobodan pristup. 
  12. ^ Martin-Rabadan, P.; Gijon, P.; Alonso Fernandez, R.; Ballesteros, M.; Anguita, J.; Bouza, E. (18. 5. 2012). „False-positive Aspergillus Antigenemia Due to Blood Product Conditioning Fluids”. Clinical Infectious Diseases. 55 (4): e22—e27. PMID 22610929. doi:10.1093/cid/cis493 Slobodan pristup. 
  13. ^ Spriet, Isabel; Lagrou, Katrien; Maertens, Johan; Willems, Ludo; Wilmer, Alexander; Wauters, Joost; Warnock, D. W. (mart 2016). „Plasmalyte: No Longer a Culprit in Causing False-Positive Galactomannan Test Results”. Journal of Clinical Microbiology. 54 (3): 795—797. PMC 4767971 Slobodan pristup. PMID 26719444. doi:10.1128/JCM.02813-15 Slobodan pristup. 
  14. ^ Nelson, D.L., Cox, M.M. (2017). Lehninger Principles of Biochemistry (7th izd.). McMillan Learning. ISBN 978-1-4641-2611-6. 
  15. ^ Sanjanwala, Dhruv; Londhe, Vaishali; Trivedi, Rashmi; Bonde, Smita; Sawarkar, Sujata; Kale, Vinita; Patravale, Vandana (2022-12-02). „Polysaccharide-based hydrogels for drug delivery and wound management: a review”. Expert Opinion on Drug Delivery (na jeziku: engleski). 19 (12): 1664—1695. ISSN 1742-5247. PMID 36440488. S2CID 254041961. doi:10.1080/17425247.2022.2152791. 
  16. ^ Sanjanwala, Dhruv; Londhe, Vaishali; Trivedi, Rashmi; Bonde, Smita; Sawarkar, Sujata; Kale, Vinita; Patravale, Vandana (2024-01-01). „Polysaccharide-based hydrogels for medical devices, implants and tissue engineering: A review”. International Journal of Biological Macromolecules. 256 (Pt 2): 128488. ISSN 0141-8130. PMID 38043653. doi:10.1016/j.ijbiomac.2023.128488. 
  17. ^ Tang, WJ; Fernandez, JG; Sohn, JJ; Amemiya, CT (2015). „Chitin is endogenously produced in vertebrates”. 25 (7): 897—900. Bibcode:2015CBio...25..897T. PMC 4382437 Slobodan pristup. PMID 25772447. doi:10.1016/j.cub.2015.01.058. 
  18. ^ Morin-Crini, Nadia; Lichtfouse, Eric; Torri, Giangiacomo; Crini, Grégorio (2019-12-01). „Applications of chitosan in food, pharmaceuticals, medicine, cosmetics, agriculture, textiles, pulp and paper, biotechnology, and environmental chemistry”. Environmental Chemistry Letters (na jeziku: engleski). 17 (4): 1667—1692. Bibcode:2019EnvCL..17.1667M. ISSN 1610-3661. doi:10.1007/s10311-019-00904-x. 
  19. ^ a b „Dietary Reference Intakes for Energy, Carbohydrate, fiber, Fat, Fatty Acids, Cholesterol, Protein, and Amino Acids (Macronutrients) (2005), Chapter 7: Dietary, Functional and Total fiber.” (PDF). US Department of Agriculture, National Agricultural Library and National Academy of Sciences, Institute of Medicine, Food and Nutrition Board. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 10. 2011. g. 
  20. ^ a b Eastwood M, Kritchevsky D (2005). „Dietary fiber: how did we get where we are?”. Annu Rev Nutr. 25: 1—8. PMID 16011456. doi:10.1146/annurev.nutr.25.121304.131658. 
  21. ^ Anderson JW, Baird P, Davis RH, et al. (2009). „Health benefits of dietary fiber” (PDF). Nutrition Reviews. 67 (4): 188—205. PMID 19335713. doi:10.1111/j.1753-4887.2009.00189.x. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 8. 2017. g. Pristupljeno 19. 5. 2019. 
  22. ^ Weickert MO, Pfeiffer AF (2008). „Metabolic effects of dietary fiberand any other substance that consume and prevention of diabetes”. J Nutr. 138 (3): 439—42. PMID 18287346. doi:10.1093/jn/138.3.439. 
  23. ^ „Scientific Opinion on Dietary Reference Values for carbohydrates and dietary fibre”. EFSA Journal. 8 (3): 1462. 25. 3. 2010. doi:10.2903/j.efsa.2010.1462. 
  24. ^ Jones PJ, Varady KA (2008). „Are functional foods redefining nutritional requirements?”. Appl Physiol Nutr Metab. 33 (1): 118—23. PMID 18347661. doi:10.1139/H07-134. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 10. 2011. g. 
  25. ^ Saladin, Kenneth S. (2007). Anatomy and Physiology. McGraw-Hill. 
  26. ^ „Animal starch”. Merriam Webster. Pristupljeno 11. 5. 2014. 
  27. ^ a b Campbell, Neil A.; Williamson, Brad; Heyden, Robin J. (2006). Biology: Exploring Life. Boston, Massachusetts: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-250882-7. 
  28. ^ Moses SW, Bashan N, Gutman A (decembar 1972). „Glycogen metabolism in the normal red blood cell”. Blood. 40 (6): 836—43. PMID 5083874. doi:10.1182/blood.V40.6.836.836. 
  29. ^ INGERMANN, ROLFF L.; VIRGIN, GARTH L. (20. 1. 1987). „Glycogen Content and Release of Glucose from Red blood cells of the Sipunculan Worm Themiste Dyscrita” (PDF). jeb.biologists.org/. Journal of Experimental Biology. Pristupljeno 21. 7. 2017. 
  30. ^ Miwa I, Suzuki S (novembar 2002). „An improved quantitative assay of glycogen in erythrocytes”. Annals of Clinical Biochemistry. 39 (Pt 6): 612—3. PMID 12564847. doi:10.1258/000456302760413432. 
  31. ^ Ørtenblad, N.; Nielsen, J. (2015). „Muscle glycogen and cell function – Location, location, location”. Scandinavian Journal of Medicine & Science in Sports (na jeziku: engleski). 25 (S4): 34—40. ISSN 0905-7188. PMID 26589115. doi:10.1111/sms.12599. 
  32. ^ William D. McArdle; Frank I. Katch; Victor L. Katch (2006). Exercise physiology: energy, nutrition, and human performance (6th izd.). Lippincott Williams & Wilkins. str. 12. ISBN 978-0-7817-4990-9. 
  33. ^ Goudsmit EM (1972). „Carbohydrates and carbohydrate metabolism in Mollusca”. Ur.: Florkin M, Scheer BT. Chemical Zoology. VII Mollusca. New York: Academic Press. str. 219—244. 
  34. ^ May, F; Weinland, H (1953). „Glycogen formation in the galactogen-containing eggs of Helix pomatia during embryonal period.”. Zeitschrift für Biologie. 105 (5): 339—347. PMID 13078807. 
  35. ^ May F (1932). „Beitrag zur Kenntnis des Glykogen und Galaktogengehaltes bei Helix pomatia.”. Z. Biol. 92: 319—324. 
  36. ^ Hoare, Todd; Babar, Ali. „In situ gelling polysaccharide-based nanoparticle hydrogel compositions, and methods of use thereof”. PubChem. 1 (1). 
  37. ^ Wiegman, Peter; Mulder, Hans. „A process for applying a coating comprising one or more polysaccharides with binding affinity for bioanalytes onto the surface of a medical sampling device, and the medical sampling device for capture of bioanalytes provided with the coating”. PubChem. 1 (1): 101—104. 
  38. ^ Hendry, George (1987). „The Ecological Significance of Fructan in a Contemporary Flora”. New Phytologist (na jeziku: engleski). 106 (s1): 201—216. ISSN 1469-8137. doi:10.1111/j.1469-8137.1987.tb04690.x Slobodan pristup. 
  39. ^ Chibbar, R. N.; Jaiswal, S.; Gangola, M.; Båga, M. (2016). „Carbohydrate Metabolism”. Reference Module in Food Science. ISBN 9780081005965. doi:10.1016/B978-0-08-100596-5.00089-5. „Fructans, on the basis of glycosidic linkage, are categorized into five groups: (a) inulin having β(2 → 1) linkage, (b) levan/phlein having β(2 → 6) linkage, (c) graminin (having inulin or levan backbone with ≥ 1 short branch), (d) inulin neoseries (like inulin but one glucose unit between two fructose moieties), and (e) levan neoseries (like levan but one glucose unit between two fructose moieties) (Figure 1).” 
  40. ^ Van den Ende, Wim (2013). „Multifunctional fructans and raffinose family oligosaccharides”. 4: 247. PMC 3713406 Slobodan pristup. PMID 23882273. doi:10.3389/fpls.2013.00247 Slobodan pristup. 
  41. ^ Pollock, C. J. (1986). „Tansley Review No. 5 Fructans and the Metabolism of Sucrose in Vascular Plants”. 104 (1): 1—24. PMID 33873815. S2CID 84222488. doi:10.1111/j.1469-8137.1986.tb00629.x. 
  42. ^ Pollock, C. J.; Cairns, A. J. (1991). „Fructan Metabolism in Grasses and Cereals”. 42: 77—101. doi:10.1146/annurev.pp.42.060191.000453. 
  43. ^ Kawakami, A.; Sato, Y.; Yoshida, M. (2008). „Genetic engineering of rice capable of synthesizing fructans and enhancing chilling tolerance”. 59 (4): 793—802. PMID 18319240. doi:10.1093/jxb/erm367 Slobodan pristup. 
  44. ^ „The Declaration of Certain Isolated or Synthetic Non-Digestible Carbohydrates as Dietary Fiber on Nutrition and Supplement Facts Labels: Guidance for Industry” (PDF). U.S. Food and Drug Administration. 14. 6. 2018. 
  45. ^ Mendis, M; Simsek, S (15. 12. 2014). „Arabinoxylans and human health”. 42: 239—243. doi:10.1016/j.foodhyd.2013.07.022. 
  46. ^ Bhardwaj, Uma; Bhardwaj, Ravindra. Biochemistry for Nurses (na jeziku: engleski). Pearson Education India. ISBN 978-81-317-9528-6. 
  47. ^ Merzendorfer, Hans; Zimoch, Lars (decembar 2003). „Chitin metabolism in insects: structure, function and regulation of chitin synthases and chitinases”. The Journal of Experimental Biology. 206 (Pt 24): 4393—4412. ISSN 0022-0949. PMID 14610026. S2CID 27291096. doi:10.1242/jeb.00709. 
  48. ^ D, MOHNEN (2008). „Pectin structure and biosynthesis”. Current Opinion in Plant Biology. 11 (3): 266—277. ISSN 1369-5266. PMID 18486536. doi:10.1016/j.pbi.2008.03.006. 
  49. ^ Mohammed, Aiman Saleh A.; Naveed, Muhammad; Jost, Norbert (2021). „Polysaccharides; Classification, Chemical Properties, and Future Perspective Applications in Fields of Pharmacology and Biological Medicine (A Review of Current Applications and Upcoming Potentialities)”. Journal of Polymers and the Environment. 29 (8): 2359—2371. Bibcode:2021JPEnv..29.2359M. PMC 7838237 Slobodan pristup. PMID 33526994. doi:10.1007/s10924-021-02052-2. 
  50. ^ Cunha, L.; Grenha A. (2016). „Sulfated Seaweed Polysaccharides as Multifunctional Materials in Drug Delivery Applications”. Mar Drugs. 14 (3): 42. PMC 4820297 Slobodan pristup. PMID 26927134. doi:10.3390/md14030042 Slobodan pristup. 
  51. ^ Kazachenko, Aleksandr S.; Akman, Feride; Malyar, Yuriy N.; Issaoui, Noureddine; Vasilieva, Natalya Yu; Karacharov, Anton A. (2021). „Synthesis optimization, DFT and physicochemical study of chitosan sulfates”. Journal of Molecular Structure. 1245. Bibcode:2021JMoSt124531083K. doi:10.1016/j.molstruc.2021.131083. 
  52. ^ Seeberger, Peter H. (2021-04-14). „Discovery of Semi- and Fully-Synthetic Carbohydrate Vaccines Against Bacterial Infections Using a Medicinal Chemistry Approach: Focus Review”. Chemical Reviews (na jeziku: engleski). 121 (7): 3598—3626. ISSN 0009-2665. PMC 8154330 Slobodan pristup. PMID 33794090. doi:10.1021/acs.chemrev.0c01210. 
  53. ^ Misra, Swati; Sharma, Varsha; Srivastava, Ashok Kumar (2014), Ramawat, Kishan Gopal; Mérillon, Jean-Michel, ur., „Bacterial Polysaccharides: An Overview”, Polysaccharides (na jeziku: engleski), Cham: Springer International Publishing, str. 1—24, ISBN 978-3-319-03751-6, doi:10.1007/978-3-319-03751-6_68-1, Pristupljeno 2024-06-01 
  54. ^ „Sicherheitsdatenblatt des Herstellers Carl-Roth” [Safety data sheet from the manufacturer Carl-Roth] (PDF) (na jeziku: nemački). Arhivirano (PDF) iz originala 2011-07-18. g. Pristupljeno 2011-04-18. 
  55. ^ Whistler RL, BeMiller JN (1973). Industrial gums, polysaccharides and their derivatives (2nd izd.). New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-746252-3. 
  56. ^ „KELZAN Xanthan Gum - CP Kelco”. cpkelco.com. CP Kelco. 18. 2. 2019. Pristupljeno 18. 2. 2019. „CP Kelco offers a range of biopolymers to thicken, suspend and stabilize emulsions and other water-based systems. The KELZAN xanthan gum line of industrial products can be used to modify the texture of industrial products and to stabilize household cleaners, fabric care products, suspensions, oil-in-water emulsions and foams against separation.” 
  57. ^ Barrere GC, Barber CE, Daniels MJ (decembar 1986). „Molecular cloning of genes involved in the production of the extracellular polysaccharide xanthan by Xanthomonas campestris pv. campestris.”. International Journal of Biological Macromolecules. 8 (6): 372—374. doi:10.1016/0141-8130(86)90058-9. 
  58. ^ „dextrans”. The IUPAC Compendium of Chemical Terminology. 2014. doi:10.1351/goldbook.D01655. 
  59. ^ Thomas Heinze; Tim Liebert; Brigitte Heublein; Stephanie Hornig (2006). „Functional Polymers Based on Dextran”. Adv. Polym. Sci. Advances in Polymer Science. 205: 199—291. ISBN 978-3-540-37102-1. doi:10.1007/12_100. 
  60. ^ Pasteur, L. (1861). „On the viscous fermentation and the butyrous fermentation”. Bull. Soc. Chim. Paris (na jeziku: francuski). 11: 30—31. ISSN 0037-8968. 
  61. ^ US patent 5004506, Allen, Floyd L.; Best, Glen H. & Lindroth, Thomas A., "Welan gum in cement compositions", issued 2 April 1991, assigned to Merck & Co., Inc. 
  62. ^ Kaur, Varinder; Bera, Manav B.; Panesar, Parmjit S.; Kumar, Harish; Kennedy, J.F. (2014). „Welan gum: Microbial production, characterization, and applications”. International Journal of Biological Macromolecules. 65: 454—461. ISSN 0141-8130. PMID 24508918. doi:10.1016/j.ijbiomac.2014.01.061. 
  63. ^ „CP Kelco Welan Gum”. CP Kelco. Pristupljeno 17. 9. 2010. [mrtva veza]
  64. ^ „Welan gum”. Colltec. Pristupljeno 17. 9. 2010. 
  65. ^ „Welan gum”. Fritz Industries. Pristupljeno 17. 9. 2010. 
  66. ^ Narendra B. Vartak; Chi Chung Lin; Joseph M. Cleary; Matthew J. Fagan; Milton H. Saier Jr. (1995). „Glucose metabolism in Sphingomonas elodea': pathway engineering via construction of a glucose-6-phosphate dehydrogenase insertion mutant”. Microbiology. 141 (9): 2339—2350. PMID 7496544. doi:10.1099/13500872-141-9-2339 Slobodan pristup. 
  67. ^ Kang, K. S.; Veeder, G. T.; Mirrasoul, P. J.; Kaneko, T.; Cottrell, I. W. (1982). „Agar-like polysaccharide produced by a pseudomonas species: Production and basic properties”. Applied & Environmental Microbiology. 43 (5): 1086—1091. Bibcode:1982ApEnM..43.1086K. PMC 244190 Slobodan pristup. PMID 16346007. doi:10.1128/aem.43.5.1086-1091.1982. 
  68. ^ Shungu D, Valiant M, Tutlane V, Weinberg E, Weissberger B, Koupal L, Gadebusch H, Stapley E (oktobar 1983). „GELRITE as an Agar Substitute in Bacteriological Media”. Appl Environ Microbiol. 46 (4): 840—5. Bibcode:1983ApEnM..46..840S. PMID 16346398. doi:10.1128/aem.46.4.840-845.1983. .
  69. ^ Rehm B.H.A (2009). Microbial production of biopolymers and polymers precursors. Caister Academic Press. str. 230. 
  70. ^ Fricain, Jean Christophe; Schlaubitz, Silke; Le Visage, Catherine; Arnault, Isabelle; Derkaoui, Sidi Mohammed; Siadous, Robin; Catros, Sylvain; Lalande, Charlotte; Bareille, Reine; Renard, Martine; Fabre, Thierry; Cornet, Sandro; Durand, Marlène; Léonard, Alain; Sahraoui, Nouredine (2013-04-01). „A nano-hydroxyapatite – Pullulan/dextran polysaccharide composite macroporous material for bone tissue engineering”. Biomaterials (na jeziku: engleski). 34 (12): 2947—2959. ISSN 0142-9612. PMID 23375393. doi:10.1016/j.biomaterials.2013.01.049. 
  71. ^ Chen, Feng; Yu, Songrui; Liu, Bing; Ni, Yunzhou; Yu, Chunyang; Su, Yue; Zhu, Xinyuan; Yu, Xiaowei; Zhou, Yongfeng; Yan, Deyue (2016-01-28). „An Injectable Enzymatically Crosslinked Carboxymethylated Pullulan/Chondroitin Sulfate Hydrogel for Cartilage Tissue Engineering”. Scientific Reports (na jeziku: engleski). 6 (1): 20014. Bibcode:2016NatSR...620014C. ISSN 2045-2322. PMC 4730219 Slobodan pristup. PMID 26817622. doi:10.1038/srep20014. 
  72. ^ Henry, Nina; Clouet, Johann; Fragale, Audrey; Griveau, Louise; Chédeville, Claire; Véziers, Joëlle; Weiss, Pierre; Le Bideau, Jean; Guicheux, Jérôme; Le Visage, Catherine (2017-01-01). „Pullulan microbeads/Si-HPMC hydrogel injectable system for the sustained delivery of GDF-5 and TGF-β1: new insight into intervertebral disc regenerative medicine”. Drug Delivery (na jeziku: engleski). 24 (1): 999—1010. ISSN 1071-7544. PMC 8241148 Slobodan pristup. PMID 28645219. doi:10.1080/10717544.2017.1340362. 
  73. ^ Meyers and Chawla (1999): "Mechanical Behavior of Materials", 98-103.
  74. ^ Viscosity of Welan Gum vs. Concentration in Water. „XYdatasource - Fundamental Research Data at Your Fingertips”. Arhivirano iz originala 2011-07-18. g. Pristupljeno 2009-10-02. 
  75. ^ Islam ST, Vergara Alvarez I, Saïdi F, Guiseppi A, Vinogradov E, Sharma G, et al. (јун 2020). „Modulation of bacterial multicellularity via spatio-specific polysaccharide secretion”. PLOS Biology. 18 (6): e3000728. PMC 7310880 Слободан приступ. PMID 32516311. doi:10.1371/journal.pbio.3000728 Слободан приступ. 
  76. ^ Dye, Keane J.; Salar, Safoura; Allen, Uvina; Smith, Wraylyn; Yang, Zhaomin (2023-09-26). Galperin, Michael Y., ур. „Myxococcus xanthus PilB interacts with c-di-GMP and modulates motility and biofilm formation”. Journal of Bacteriology (на језику: енглески). 205 (9): e0022123. ISSN 0021-9193. PMC 10521364 Слободан приступ. PMID 37695853. doi:10.1128/jb.00221-23. 
  77. ^ Thiery, Susanne; Kaimer, Christine (2020-01-14). „The Predation Strategy of Myxococcus xanthus”. Frontiers in Microbiology. 11: 2. ISSN 1664-302X. PMC 6971385 Слободан приступ. PMID 32010119. doi:10.3389/fmicb.2020.00002 Слободан приступ. 
  78. ^ Kroos, Lee; Kuspa, Adam; Kaiser, Dale (1986-09-01). „A global analysis of developmentally regulated genes in Myxococcus xanthus”. Developmental Biology. 117 (1): 252—266. ISSN 0012-1606. PMID 3017794. doi:10.1016/0012-1606(86)90368-4. 
  79. ^ Rietschel ET, Kirikae T, Schade FU, Mamat U, Schmidt G, Loppnow H, et al. (februar 1994). „Bacterial endotoxin: molecular relationships of structure to activity and function”. FASEB Journal. 8 (2): 217—225. PMID 8119492. S2CID 28156137. doi:10.1096/fasebj.8.2.8119492 Slobodan pristup. 
  80. ^ Höfte H, de Greve H, Seurinck J, Jansens S, Mahillon J, Ampe C, et al. (decembar 1986). „Structural and functional analysis of a cloned delta endotoxin of Bacillus thuringiensis berliner 1715”. European Journal of Biochemistry. 161 (2): 273—280. PMID 3023091. doi:10.1111/j.1432-1033.1986.tb10443.x Slobodan pristup. 
  81. ^ Roth J, Blatteis CM (oktobar 2014). „Mechanisms of fever production and lysis: lessons from experimental LPS fever”. Comprehensive Physiology. 4 (4): 1563—1604. ISBN 978-0-470-65071-4. PMID 25428854. doi:10.1002/cphy.c130033. 
  82. ^ Kellum JA, Ronco C (oktobar 2023). „The role of endotoxin in septic shock”. Crit Care. 27 (1): 400. PMC 10585761 Slobodan pristup. PMID 37858258. doi:10.1186/s13054-023-04690-5 Slobodan pristup. 
  83. ^ Dellinger RP, Levy MM, Rhodes A, Annane D, Gerlach H, Opal SM, et al. (februar 2013). „Surviving sepsis campaign: international guidelines for management of severe sepsis and septic shock: 2012”. Critical Care Medicine. 41 (2): 580—637. PMID 23353941. S2CID 34855187. doi:10.1097/CCM.0b013e31827e83af Slobodan pristup. 
  84. ^ Guo H, Yi W, Song JK, Wang PG (2008). „Current understanding on biosynthesis of microbial polysaccharides”. Current Topics in Medicinal Chemistry. 8 (2): 141—51. PMID 18289083. doi:10.2174/156802608783378873. 
  85. ^ Telford JL, Barocchi MA, Margarit I, Rappuoli R, Grandi G (2006). „Pili in gram-positive pathogens”. Nat. Rev. Microbiol. 4 (7): 509—19. PMID 16778837. S2CID 6369483. doi:10.1038/nrmicro1443 Slobodan pristup. 
  86. ^ Berry JL, Cehovin A, McDowell MA, Lea SM, Pelicic V (2013). „Functional analysis of the interdependence between DNA uptake sequence and its cognate ComP receptor during natural transformation in Neisseria species”. PLOS Genet. 9 (12): e1004014. PMC 3868556 Slobodan pristup. PMID 24385921. doi:10.1371/journal.pgen.1004014 Slobodan pristup. 
  87. ^ Cehovin A, Simpson PJ, McDowell MA, Brown DR, Noschese R, Pallett M, Brady J, Baldwin GS, Lea SM, Matthews SJ, Pelicic V (2013). „Specific DNA recognition mediated by a type IV pilin”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 110 (8): 3065—70. Bibcode:2013PNAS..110.3065C. PMC 3581936 Slobodan pristup. PMID 23386723. doi:10.1073/pnas.1218832110 Slobodan pristup. 
  88. ^ Davidsen T, Rødland EA, Lagesen K, Seeberg E, Rognes T, Tønjum T (2004). „Biased distribution of DNA uptake sequences towards genome maintenance genes”. Nucleic Acids Res. 32 (3): 1050—8. PMC 373393 Slobodan pristup. PMID 14960717. doi:10.1093/nar/gkh255. 
  89. ^ Caugant DA, Maiden MC (2009). „Meningococcal carriage and disease--population biology and evolution”. Vaccine. 27 (Suppl 2): B64—70. PMC 2719693 Slobodan pristup. PMID 19464092. doi:10.1016/j.vaccine.2009.04.061. 
  90. ^ „Bacterial flagellin family”. www.uniprot.org. 
  91. ^ „MeSH Browser”. meshb.nlm.nih.gov. Pristupljeno 29. 2. 2024. 
  92. ^ Nedeljković M, Sastre DE, Sundberg EJ (jul 2021). „Bacterial Flagellar Filament: A Supramolecular Multifunctional Nanostructure”. International Journal of Molecular Sciences. 22 (14): 7521. PMC 8306008 Slobodan pristup. PMID 34299141. doi:10.3390/ijms22147521 Slobodan pristup. 
  93. ^ Cornelis P, ur. (2008). Pseudomonas: Genomics and Molecular Biology (1st izd.). Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-19-6. 
  94. ^ „Illustrated Glossary of Organic Chemistry - Glycol”. www.chem.ucla.edu. Pristupljeno 2024-04-15. 
  95. ^ Carson, Freida L.; Hladik, Christa (2009). Histotechnology: A Self-Instructional Text (3 izd.). Hong Kong: American Society for Clinical Pathology Press. str. 137—139. ISBN 978-0-89189-581-7. 
  96. ^ Doelker, E (1990). „Swelling Behavior of Water-Soluble Cellulose Derivatives”. Studies in Polymer Science. 8 (3): 125—145. ISBN 9780444886545. doi:10.1016/B978-0-444-88654-5.50011-X. 
  97. ^ a b Leichner, C; Jelkmann, M; Bernkop-Schnürch, A (2019). „Thiolated polymers: Bioinspired polymers utilizing one of the most important bridging structures in nature”. Adv Drug Deliv Rev. 151–152: 191—221. PMID 31028759. S2CID 135464452. doi:10.1016/j.addr.2019.04.007. 
  98. ^ Bernkop-Schnürch, A; Scholler, S; Biebel, RG (2000). „Development of controlled drug release systems based on polymer-cysteine conjugates”. J. Control. Release. 66 (1): 39—47. PMID 10708877. doi:10.1016/S0168-3659(99)00256-4. 
  99. ^ Bernkop-Schnürch, Andreas; Schwarz, Veronika; Steininger, Sonja (1999). „Polymers with Thiol Groups: A New Generation of Mucoadhesive Polymers”. Pharm. Res. 16 (11): 876—881. PMID 16176846. doi:10.1016/j.addr.2005.07.002. 
  100. ^ Bernkop-Schnürch, Andreas; Steininger, Sonja (2000). „Synthesis and characterisation of mucoadhesive thiolated polymers”. Int. J. Pharm. 194 (2): 239—247. PMID 10692648. doi:10.1016/S0378-5173(99)00387-7. 
  101. ^ Bernkop-Schnürch, A; Hornof, M; Guggi, D (2004). „Thiolated chitosans”. Eur. J. Pharm. Biopharm. 57 (1): 9—17. PMID 14729077. doi:10.1016/S0939-6411(03)00147-4. 
  102. ^ Zhang, Z; Lin, S; Yan, Y; You, X; Ye, H (2021). „Enhanced efficacy of transforming growth factor-β1 loaded an injectable cross-linked thiolated chitosan and carboxymethyl cellulose-based hydrogels for cartilage tissue engineering”. J Biomater Sci Polym ed. 32 (18): 2402—2422. PMID 34428384. S2CID 237290902. doi:10.1080/09205063.2021.1971823. 
  103. ^ Zheng Shu, X; Liu, Y; Palumbo, FS; Luo, Y; Prestwich, GD (2004). „In situ crosslinkable hyaluronan hydrogels for tissue engineering”. Biomaterials. 7—8 (7–8): 1339—1348. PMID 14643608. doi:10.1016/j.biomaterials.2003.08.014. 
  104. ^ Laffleur, F; Bacher, L; Vanicek, S; Menzel, C; Muhammad, I (2016). „Next generation of buccadhesive excipient: Preactivated carboxymethyl cellulose”. Int J Pharm. 500 (1–2): 120—127. PMID 26773600. doi:10.1016/j.ijpharm.2016.01.012. 
  105. ^ Leonaviciute, G; Suchaoin, W; Matuszczak, B; Lam, HT; Mahmood, A; Bernkop-Schnürch, A (2016). „Preactivated thiolated pullulan as a versatile excipient for mucosal drug targeting”. Carbohydr Polym. 151: 743—751. PMID 27474621. doi:10.1016/j.carbpol.2016.06.005. 
  106. ^ Priya, SS; Rekha, MR (2016). „Disulphide cross linked pullulan based cationic polymer for improved gene delivery and efflux pump inhibition”. Colloids Surf B Biointerfaces. 146: 879—887. PMID 27459414. doi:10.1016/j.colsurfb.2016.07.013. 
  107. ^ Jelkmann, M; Bonengel, S; Menzel, C; Markovic, S; Bernkop-Schnürch, A (2018). „New perspectives of starch: Synthesis and in vitro assessment of novel thiolated mucoadhesive derivatives”. Int J Pharm. 546 (1–2): 70—77. PMID 29758345. S2CID 44071363. doi:10.1016/j.ijpharm.2018.05.028. 
  108. ^ Duggan, S; O'Donovan, O; Owens, E; Cummins, W; Hughes, H (2015). „Synthesis of mucoadhesive thiolated gelatin using a two-step reaction process”. Eur. J. Pharm. Biopharm. 91: 75—81. PMID 25661588. doi:10.1016/j.ejpb.2015.01.027. 
  109. ^ Hornof, M; Weyenberg, W; Ludwig, A; Bernkop-Schnürch, A (2003). „Mucoadhesive ocular insert based on thiolated poly(acrylic acid): development and in vivo evaluation in humans”. J. Control. Release. 89 (3): 419—428. PMID 12737844. doi:10.1016/S0168-3659(03)00135-4. 
  110. ^ Ijaz, M; Ahmad, M; Akhtar, N; Laffleur, F; Bernkop-Schnürch, A (2016). „Thiolated α-cyclodextrin: the invisible choice to prolong ocular drug residence time”. J. Pharm. Sci. 105 (9): 2848—2854. PMID 27233687. doi:10.1016/j.xphs.2016.04.021 Slobodan pristup. 
  111. ^ Ijaz, M; Prantl, M; Lupo, N; Laffleur, F; Hussain Asim, M; Matuszczak, B; Bernkop-Schnürch, A (2017). „Development of pre-activated α-cyclodextrin as a mucoadhesive excipient for intra-vesical drug delivery”. Int. J. Pharm. 534 (1–2): 339—347. PMID 29111098. doi:10.1016/j.ijpharm.2017.10.054. 
  112. ^ Partenhauser, A; Laffleur, F; Rohrer, J; Bernkop-Schnürch, A (2015). „Thiolated silicone oil: synthesis, gelling and mucoadhesive properties”. Acta Biomater. 16: 169—177. PMC 4362771 Slobodan pristup. PMID 25660565. doi:10.1016/j.actbio.2015.01.020. 
  113. ^ Griesser, J; Hetényi, G; Bernkop-Schnürch, A (2018). „Thiolated Hyaluronic Acid as Versatile Mucoadhesive Polymer: From the Chemistry Behind to Product Developments-What Are the Capabilities?”. Polymers. 10 (3): 243. PMC 6414859 Slobodan pristup. PMID 30966278. doi:10.3390/polym10030243 Slobodan pristup. 
  114. ^ Federer, C; Kurpiers, M; Bernkop-Schnürch, A (2021). „Thiolated Chitosans: A Multi-talented Class of Polymers for Various Applications”. Biomacromolecules. 22 (1): 24—56. PMC 7805012 Slobodan pristup. PMID 32567846. doi:10.1021/acs.biomac.0c00663. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Polisaharid na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Полисахарид&oldid=28933296”