Australopithecus

Australopithecus; Vremenski raspon: rani pliocen–rani pleistocen, 4,5–1,9/1,2 mya PreЄ Є O S D C P T J K Pg N ↓
	Australopithecus africanus (lobanja)
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Mammalia
Red:	Primates
Podred:	Haplorhini
Infrared:	Simiiformes
Porodica:	Hominidae
Potporodica:	Homininae
Pleme:	Hominini
Potpleme:	Australopithecina
Rod:	†Australopithecus; R.A. Dart, 1925
Tipska vrsta
	† Australopithecus africanus; Dart, 1925
Vrste
	†A. afarensis („Lusi”); †A. anamensis; †A. africanus; †A. bahrelghazali (= A. afarensis?); †A. deyiremeda; †A. garhi; †A. prometheus (= A. africanus?); †A. sediba; Klasično isključeno, ali kladistički obuhvaćeno: †Paranthropus (=Australopithecus?); †Kenyanthropus (=Australopithecus?); Homo;

Australopitekus (gracilni australopitekus; lat. Australopithecus) je izumrli rod hominida (Hominidae), blisko srodan rodu čovjeka (Homo).^[1] Naziv roda je latinsko-grčka složenica, prvi put upotrebljena 1925. godine, od pronalazača prvih fosila australopitekusa, Rejmonda Darta (engl. Raymond Dart).^[2] Sastavljen je od latinske riječi australis („južno“ – zbog nalazišta kod mjesta Taung, na sjeverozapadu Južnoafričke Republike) i grčke riječi πίθηκος ([píthikos] – pitekos = „majmun“).

Rod Australopithecus svrstava se u tribus Hominini, u kojem se, po novijim prijedlozima, takođe nalazi i rod Homo sa svim ljudima današnjice. Uključuje vrste:

Australopithecus aethiopicus, čiji su fosili otkriveni kraj jezera Turkana (Kenija) i svrstani u robusne oblike;
Australopithecus afarensis, fosilni predčovek s nalazišta Hadar (Etiopija) i Laetoli u (Tanzanija), koji je datiran na približno prije 3,6 do 2,9 miliona godina;
Australopithecus afarensis iz etiopske oblasti Afar, stvorenju nazvanom Lusi nesumnjivo pripadaju grupi najstarijih praljudskih predaka (anatomija kostura i zubala dokazuje na telesnu građu dvonošca, uz promene zubala i malu zapreminu mozga);
Australopithecus africanus, pronađen u nalazištima istočne i južne Afrike, datiran na raspon od pre približno oko 3 do 1,5 miliona godina, kasnije uvršten u grupu gracilni australopiteci;
Australopithecus boisei, istočnoafrička vrsta robusne građe, datirana na period od prije približno 2 do 1,5 miliona godina nekad zvana Zinjanthropus (po lokalnoj oznaci zinj = istok), nalik vrsti ''A. aethiopicus;
Australopithecus robustus, čiji su fosilni ostatci pronađeni na nalazištima Svartkrans i Kromdraai u južnoj Africi, datirani pre približno 2 do 1,5 miliona godina, ranije pripisivani rodu Paranthropus; slični su i verovatno srodni nalazima A. boisei.

Prvi nalaz i imenovanje

Australopithecus je latinsko-grčka kovanica latinskog prefiksa australis (= južni) i grčkog sufiksa πίθηκος - píthēkos (= majmun), datog po prvootkrivenom fosilu kod južnoafričkog gradića Taung. Imenovao ga je anatom Rejmond Dart 1925. godine, kao autor opisa prvog otkrivenog primerka te vrste takozvanog Deteta iz Taunga.^[2]

Opis

Vrste roda Australopithecus razlikuju se i međusobno i od današnjih šimpanzi pre svega po različito formiranoj zubnoj griznoj površini, građe jagodične kosti i mesta spajanja mišića za žvakanje (musculus temporalis). Razlike se uočavaju i u građi kičme, karlice i kukova. Kao ni ljudi, nije imao dijastemu (postsekutićnu bezubu prazninu) gornje vilice. To znači da nije bilo razmaka između sjekutića i očnjaka, a nađeni očnjaci u donjoj vilici, za razliku od onih kod mužjaka čovekolikih majmuna, nisu bili izduženi i oštrih vrhova.

Na osnovu građe i tragova istrošenosti zubala zaključeno je da su Australopithecus anamensis, Australopithecus afarensis, Australopithecus africanus, Australopithecus sediba i vrste roda Paranthropus bili pretežno biljojedi, tj. hranili su se biljnim hranom.^[3]

Zapremina mozga i veličina tela

Zapremina mozga vrsta roda Australopithecus iznosila je oko 400 – 550 cm³, nešto više nego u što imaju današnje šimpanze ili bonoboi, ali je ipak bila manja nego kod najstarijih pripadnika roda Homo, čija je bila između 600 i 800 cm³. Telesna građa izumrlih vrsta se može procenjivati samo orijentaciono, na osnovu neoštećenih dugih nožnih kostiju, a procene visine australopiteka variraju između 1,00 i 1,60 m. Tako je, na primer, za vrstu Australopithecus africanus prema jednom izvoru navedena težina između 30 i 40 kg, a visina 1,38 m za mužjake i 1,15 m za ženke. Ako je bilo tako, australopiteci su imali visinu uspravnog šimpanze. Kontroverzni su odgovori na pitanje koliko je kod njih bio ispoljen polni dimorfizam. Navodi se da su jedinke različitih veličina pripadale različitim vrstama, koje su istovremeno egzistirale na istom prostoru.

Dvonožnost i uspravni hod

Zajedničkom osobinom svih predstavnika roda Australopithecus u ranijim objavama smatrao se uspravni hod, odnosno dvonožnost. Ta sposobnost utvrđena je kod južnoafričkih nalaza (Australopithecus africanus), fosila iz Hadara (Etiopija)(pokrajina Afar: Australopithecus afarensis), kao i na bazi 3,5 miliona godina starih otisaka stopala u skamenjenoj lavi koje su ostavili verovatno prvi dvonošci, u samo praskozorje pojave roda Homo (nalazište Laetoli).

To je potkrepilo mišljenje da je, uz neznatno povećanje moždane mase, u odnosu na svoje pretke, glavna evolucijska novost u rodu Australopithecus dvonožni hod. Izraelski paleoantropolog Joel Rak (Univerzitet u Tel Avivu) je 1991. naveo da je Australopithecus afarensis najverovatnije imao „sasvim poseban način hodanja”.^[4] Novija otkrića se protivi prvobitnoj pretpostavci da su već rani predstavnici taksona Hominini živeli u otvorenim staništima koja su porediva s današnjim stepama („hipoteza o prelasku u savane”). Prateći ostaci uz fosilizirane kosti sugerišu stanište sastavljeno od retkih šuma, koje su rasle uz reke i močvare. U takvom biotopu, prema novijim viđenjima, prethodni način života čovekolikih majmuna još se uvek mogao očuvati. Često su boravili na drveću, posebno na spavanju, a samo se povremeno uspravno kretali po tlu. Mišljenje da „su australopitecini po načinu kretanja manje ličili na ljude nego što se to pre smatralo” dosta se raširilo.^[5]. U edicijama Britanskog muzeja prirodne istorije, taj način kretanja se poredi sa hodom prvih dvonožnih robota.^[6]^[7]^[8]^[9]

Sistematika

Evolucija čoveka

-10 —

–

-9 —

–

-8 —

–

-7 —

–

-6 —

–

-5 —

–

-4 —

–

-3 —

–

-2 —

–

-1 —

–

0 —

Čovekoliki
majmuni

Nakalipithecus

Ouranopithecus

Sahelanthropus

Orrorin

Ardipithecus

Australopithecus

Homo habilis

Homo erectus

Neanderthalensis

Homo sapiens

←

Prvi majmuni

←

Možda bipedal

←

Prvi bipedali

←

Najranije kameno oruđe

←

Prvi odlazak
iz Afrike

←

←

←

←

P
l
e
i
s
t
o
c
e
n

P
l
i
o
c
e
n

M
i
o
c
e
n

H

o

m

i

n

i

d

i

Razmera ose: milioni godina.
Takođe pogledajte: Hronologija života/prirode.

Rod Australopithecus je parafiletični takson od kojeg su, prema raspoloživim podacima, potekli rodovi Paranthropus i Homo.

Status vrste danas imaju Australopithecus anamensis, Australopithecus afarensis, Australopithecus africanus, Australopithecus garhi i Australopithecus sediba.^[10] Bliskost međusobnog srodstva tih vrsta, kao i njihovog srodstva s rodovima Paranthropus i Homo, još uvek nije razjašnjena.

Takođe je vrlo verovatno da su Australopithecus anamensis i Australopithecus afarensis sestrinske vrste. Prema tom tumačenju su ostaci A. anamensis s jezera Turkana (Kenija, starost: oko 4,1 miliona godina, te iz zaliva Allia, starost: oko 3,9 milijuna godina) i A. afarensis iz Laetolija (pre oko 3,6 miliona godina) i Hadara (3,3 miliona godina i mlađi), ostaci populacija samo jedne kontinuirane evolucijske linije.

"Gracilne" i "robusne" vrste

Na osnovu robusnosti, odnosno vitkosti otkrivenih ostataka, tačnije masivnosti pronađenih kostiju predstavnika hominina starih oko 2,5 milijuna godina, diferencirane su dve grupe australopitecina, dva različita oblika nastala adaptacijom na određene klimatske uslove: gracilni i robusni australopiteci. Tu teoriju makroevolucije hominina zasnovanu na osobenostima staništa predstavila je Elizabet Vrba.^[11]

Južna Afrika je u epohi australopiteka postajala sve suvlja i hladnija, zbog čega su šume s mekim voćem i lišćem počele iščezavati, a savane su se širile. To je podrazumevalo adaptacije na relativno tvrdu hranu, kao što je korenje, seme, trava i sl. Robusni australopiteci, koji se danas svrstavaju u rod Paranthropus, specijalizovali su se za ishranu vlaknastim biljem i ostalim resursima, zbog čega su razvili izuzetno snažne vilične mišiće, a na kutnjacima veoma povećane površine za žvakanje. Paranthropus boisei je stoga i nazvan „orašarko”. Robusni australopiteci su izumrli pre oko milion godina, misli se, zbog slabih prilagođavanja na nove klimate i umerenije temperature, više nisu bili konkurentni ostalim vrstama.

Najraniji fosili predstavnika roda Homo, preciznije vrsta Homo rudolfensis i Homo habilis, prvobitno su svrstani u rod Australopithecus, koje su paleoantropolozi uključili u „gracilne” Australopitecinae. Nije poznato da li evoluciono stablo vodi neposredno od vrste Australopithecus afarensis do roda Homo ili od Australopithecus afarensis preko vrste Australopithecus africanus do roda Homo, kako navode neki.

Opisane vrste roda Australopithecus

Australopithecus anamensis živeo je u istočnoj Africi pre oko 4 miliona godina.
Australopithecus afarensis živeo je u Istočnoj Africi pre 3,8 do 2,9 miliona godina. U ovoj vrsti su i fosili Lusi, kao i DIK 1-1 ("Selam") nalaz.
Australopithecus africanus živeo je u Južnoj Africi pre 3,0 do 2,5 miliona godina. Toj vrsti pripada i „dete iz Taunga”, prvi opisani fosil roda Australopithecus.
Australopithecus bahrelghazali poznat je samo iz nalazišta KT 12, datiranog na pre oko 3,5 do 3,0 miliona godina. Svrstavanje ostataka u odvojenu vrstu je kontroverzno, jer ga neki istraživači smatraju regionalnom varijantom vrste Australopithecus afarensis.
Australopithecus garhi živeo je na prostorima današnje Etiopije pre oko 2,5 miliona godina.
Australopithecus sediba je živeo u Južnoj Africi, pre oko 2,0 miliona godina.

Pojedini paleoantropolozi svrstavaju i vrste roda Paranthropus kao kasne predstavnike roda Australopithecus:

Svrstavanje pojedinih fosila u rod Kenyanthropus je kontroverzno, jer mnogi istraživači svrstavaju kao varijantu roda Australopithecus.

Nadalje, Ardipithecus ramidus su njegovi otkrivači 1994. svrstali kao Australopithecus ramidus, da bi kasnije bio prepoznat kao vrsta roda Ardipithecus. Neki istraživači takođe sugeriraju da Homo rudolfensis nije najraniji predstavnik roda Homo, već kasni predstavnik roda Australopithecus, te ga kao takvog označavaju kao Australopithecus rudolfensis.

Evolucija

Gracilni australopitekusi živeli su širom Istočne i Južne Afrike od pre 4 do pre 1,2 miliona godina. Najraniji dokazi o dvonožnim hominidima mogu se videti na lokalitetu Laetoli u Tanzaniji – otisci stopala, koji su izuzetno slični savremenim ljudskim otiscima, a starost im je procenjena na 3,7 miliona godina. Donedavno, otisci su klasifikovani kao otisci australopitekusa. Danas pojedini autori smatraju da su u pitanju otisci pripadnika roda Homo.

Australopithecus afarensis i A. africanus su među najpoznatijima od izumrlih hominida. A. africanus se smatrao pretkom roda Homo (tačnije, vrste Homo erectus), ali su pronađeni fosilni ostaci ovog roda koji su stariji od nalaza vrste A. africanus. Tako je poslednji zajednički predak za linije kasnijih australopitekusa i roda ljudi bio A. afarensis, ili možda neka raniji predstavnik poput Kenyanthropus platyops).

Morfologija

Mozak većine vrsta roda Australopithecus je veličine oko 35% od veličine mozga modernog čoveka. Većina je visine do 1,2–1,4 m, sa ponekad izraženim polnim dimorfizmom (muškarci krupniji i do 50% od žena).

Važniji nalazi

otisci stopala u Laetoliju
AL 200-1
AL 129-1
Lucy (Lusi)
STS 5 (Mrs. Ples)
STS 14
STS 71
Taung Child (Dete iz Taunga)
Selam

Reference

^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 83. ISBN 86-331-2075-5.
^ ^a ^b Logos 2017, str. 54.
^ „Volltext (PDF; 233 kB)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 5. 3. 2016. g. Pristupljeno 14. 3. 2015.
^ Rak Y (1991). „Lucy's pelvic anatomy: its role in bipedal gait”. Journal of Human Evolution. 20: 283—290. .
^ Henke W., Hartmut R. H. (1998): Stammesgeschichte des Menschen. Springer Verlag, Berlin. ISBN 3-540-64831-3.
^ British Museum of Natural History, Ed. (1991): Man's place in evolution. Natural History Museum Publications, Cambridge University Press, London, 4.
^ prema: Hadžiselimović R. (1986): Uvod u teoriju antropogeneze. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-9344-2-6.
^ Campbell B. G. (2009): Human evolution: An introduction to mans adaptations. British Museum of Natural History, London, ISBN 0-202-02041-X. ISBN 0-202-02042-8.
^ Lambert D. (1989): The Cambridge guide to prehistoric man. Cambridge University Press, Cambridge
^ Wood B., Harrison T. (2011): The evolutionary context of the first hominins. In: Nature, 470: 350
^ Elisabeth S. Vrba E. S. (1993): The pulse that produced us.Natural History, 5: 47-51.;Volltext Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2003)

Literatura

Barraclough, G. (1989). Stone, N., ur. Atlas of World History (3rd izd.). Times Books Limited. ISBN 978-0-7230-0304-5. .
Leakey, Richard (1994). The Origins of Human Kind. New York: BasicBooks. ISBN 978-0-465-03135-1. .
White, Tim D.; WoldeGabriel, Giday; Asfaw, Berhane; Ambrose, S; Beyene, Y; Bernor, RL; Boisserie, JR; Currie, B; Gilbert, H; Haile-Selassie, Y; Hart, WK; Hlusko, LJ; Howell, FC; Kono, RT; Lehmann, T; Louchart, A; Lovejoy, CO; Renne, PR; Saegusa, H; Vrba, ES; Wesselman, H; Suwa, G (2006). „Asa Issie, Aramis and the Origin of Australopithecus”. Nature. 440 (7086): 883—889. Bibcode:2006Natur.440..883W. PMID 16612373. S2CID 4373806. doi:10.1038/nature04629. .
Gibbons, Ann (2006). The first human. New York: Doubleday. str. 306. ISBN 978-0385512268.
Reader, John (2011). Missing links: in search of human origins. New York: Oxford University Press. str. 538. ISBN 978-0-19-927685-1.
Tattersall, Ian (2012). Masters of the Planet, the search for our human origins. Palgrave-Macmillan. str. 1–79. ISBN 978-0-230-10875-2.
Logos, Aleksandar A. (2017). Putovanje misli : uvod u potragu za istinom. Beograd.

Spoljašnje veze

Metadata and Virtual Models of Australopithecus Fossils on NESPOS
The Age of Australopithecus Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јануар 2016) - Interactive Map of the Evolution of Australopithecus
Human Timeline (Interactive) – Smithsonian, National Museum of Natural History (August 2016).

[британика_1-1] Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 83. ISBN 86-331-2075-5.

[FOOTNOTEЛогос201754-2] Logos 2017, str. 54.

[3] „Volltext (PDF; 233 kB)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 5. 3. 2016. g. Pristupljeno 14. 3. 2015.

[4] Rak Y (1991). „Lucy's pelvic anatomy: its role in bipedal gait”. Journal of Human Evolution. 20: 283—290. .

[5] Henke W., Hartmut R. H. (1998): Stammesgeschichte des Menschen. Springer Verlag, Berlin. ISBN 3-540-64831-3.

[6] British Museum of Natural History, Ed. (1991): Man's place in evolution. Natural History Museum Publications, Cambridge University Press, London, 4.

[7] rema: Hadžiselimović R. (1986): Uvod u teoriju antropogeneze. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 9958-9344-2-6.

[8] Campbell B. G. (2009): Human evolution: An introduction to mans adaptations. British Museum of Natural History, London, ISBN 0-202-02041-X. ISBN 0-202-02042-8.

[9] Lambert D. (1989): The Cambridge guide to prehistoric man. Cambridge University Press, Cambridge

[10] Wood B., Harrison T. (2011): The evolutionary context of the first hominins. In: Nature, 470: 350

[11] Elisabeth S. Vrba E. S. (1993): The pulse that produced us.Natural History, 5: 47-51.;Volltext Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2003)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

Normativna kontrola
Državne	Nemačka Češka
Ostale	Enciklopedija Britanika