Јосиф Срдановић
| Јосиф Срдановић | |
|---|---|
 Јосиф Срдановић, Скопље, пре 21. маја 1922. (фотографија је власништво Музеја позоришне уметности Србије) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. април 1884. |
| Место рођења | Крагујевац, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 1955. (70/71 год.) |
| Место смрти | Ниш, ФНР Југославија |
| Занимање | Глумац и редитељ |
| Породица | |
| Супружник | Живка Срдановић |
| Деца | Растко Срдановић |
Јосиф Срдановић (Крагујевац, 18. април 1884 — Ниш, 1955) био је српски и југословенски позоришни глумац и редитељ. Своје најбоље стваралачке године посветио је тада новооснованом Народном позоришту краљ Александар Први у Скопљу, чији је управник био Бранислав Нушић.
Рани живот
[уреди | уреди извор]О животу Јосифа Срдановића нема пуно података. Родио се у Крагујевцу, где је завршио средњу школу при Војно техничком заводу.
Међутим, још као врло млад почео је да се бави глумом, у почетку аматерски, а убрзо и професионално. На професионалну сцену ступио је 1902. у нишком Синђелићу (касније Народно позориште у Нишу). Играо је затим у трупи Љубомира Рајчића Чврге, да би 1908. добио ангажман у Народном позоришту у Београду. На београдској сцени није се дуго задржао, али је остварио неколико улога.[1] После Народног позоришта поново је играо у трупама Михаила Лазића Чичка и Симе Бунића.[2]
Једно време, током 1910. године, боравио је и у Крушевцу,[3][4] а затим је, исте године, отишао у Сремску Митровицу, где се оженио младом Крушевљанком Живком Тодоровић (касније Живка Срдановић), коју је такође увео у свет глуме. Супружници Јосиф и Живка Срдановић добили су сина Растка.[5]
Наредних година супружници наступају по разним сценама широм Србије и Војводине, све до почетка Првог светског рата.[6]
Први светски рат
[уреди | уреди извор]У Првом светском рату, током 2016. године, Јосиф је био у избеглиштву на Корзици, где је наступао у једном српском војничком и заробљеничком позоришту у Ајачу.[7]
Током Првог светског рата позоришта у Србији и Војводини нису радила четири године, а позоришни живот пренео се ван граница Србије, на Крф и Корзику, на Солунски фронт, у Бугарску, Мађарску, Аустроугарску, Француску и Африку. Многи српски глумци, као војни обвезници, повукли су се са српском војском у изгнанство. Други су, као војни заробљеници или као грађани, одведени у разне заробљеничке логоре. И једни и други су, најчешће у сарадњи с даровитим аматерима, оснивали су војничка и заробљеничка позоришта од којих су нека радила током целог трајања рата.[8]
Македонско народно позориште
[уреди | уреди извор]
Године 1919. године, одмах по завршетку рата, Јосиф и Живка Срдановић добијају ангажман у новооснованом Народном позоришту краљ Александар Први у Скопљу, чији је управник био Бранислав Нушић.[6] На македонској сцени Јосиф је провео своје најбоље године као глумац и редитељ.[2] На комеморативној конференцији, која је 21. јануара 1938. одржана у Македонском народном позоришту поводом смрти Бранислава Нушића, играна је Нушићева комедија Покојник у режији Јосифа Срдановића.
Неке од улога у МНП
[уреди | уреди извор]- Др Ото Сидлер, адвокат (Код Белог коња, Густав Каделбург и Оскар Блументал)
- Марио Каварадоси, сликар (Тоска, Викторијен Сарду)
- Октав (Господин Алфонс, Александар Дима Син)
- Џенаро (Лукреција Борџија, Виктор Иго)
Неке режије у МНП
[уреди | уреди извор]- Покојник (Бранислав Нушић)
- Сеоска лола (Еде Тот)
- На поселу (Д. Александров и Старицкин)
- Ајша (Светозар Ћоровић)
- Војни бегунац (Еде Сиглигети)
- Пигалова улица (А. Бисон)
Народно позориште у Нишу
[уреди | уреди извор]По избијању Другог светског рата глумачки и брачни пар Срдановић одлази у Ниш, где добијају ангажман у Градском повлашћеном позоришту[10] (данашње Народно позориште у Нишу[11]) и ту остају до пензионисања. Јосиф је умро у Нишу, 1955. године. Његова супруга Живка по пензионисању се преселила у Кикинду, где је и умрла, 1984. године.[6]
Неке режије
[уреди | уреди извор]- Зона Замфирова (Стеван Сремац)
- Покојник (Б. Нушић)
- Коштана (Бора Станковић)
- Свет (Б. Нушић)
- Ивкова слава (С. Сремац)
- Породица Бло (Љубинка Бобић)
- Сумњиво лице (Б. Нушић)
- Несуђени зетови (Славомир Настасијевић)
- Моји ђетићи (Јован Гец и Владимир Мијушковић)
- Јубилеј (Момчило Милошевић)
- Врачара Божана (С. Настасијевић)
- Каплар Милоје (Филип Диманоар и Адолф Денери, у адаптацији Б. Нушића)
- Два цванцика (Милован Глишић)
- Зла жена (Јован Стерија Поповић)
- Звонар Богородичине цркве (Виктор Иго)[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Јосиф Срдановић - представе”. Музеј позоришне уметности Србије. Приступљено 2024-07-19.
- ^ а б „Josif Srdanović”. Музеј позоришне уметности Србије. Приступљено 2024-07-18.
- ^ „Srdanovic Josif - Fotografija sa autografom; avers. Kruševac, 4.IV 1910.”. Музеј позоришне уметности Србије. Приступљено 2024-07-19.
- ^ „Srdanovic Josif - Fotografija sa autografom; revers. Kruševac, 4.IV 1910.”. Музеј позоришне уметности Србије. Приступљено 2024-07-19.
- ^ „Srdanović Živka sa sinom Rastkom. Fotografija sa autografom; avers. Posveta Julki Bakić, glumici. Vrnjci, 20.IX 1913.”. Музеј позоришне уметности Србије. Приступљено 2024-07-19.
- ^ а б в Dejan (2023-11-12). „Živka Srdanović - Velika kruševačka "tragičarka"”. KruševacGrad (на језику: српски). Приступљено 2024-07-18.
- ^ „Srpsko vojničko i zarobljeničko pozorište u I svetskom ratu - фотографија снимљена после представе "Ђидо", у Ајачију, Корзика, март 1916. Фотографија с аутографом Јосифа Срдановића”. Музеј позоришне уметности Србије. Приступљено 2024-07-19.
- ^ „Srbiju volimo - Otvorena izložba"Srpska vojnička i zarobljenička pozorišta u Prvom svetskom ratu"”. Srbiju volimo. 2014-04-25. Приступљено 2024-07-19.
- ^ „Музејска поставка - НУ Македонски Народен Театар, Република Северна Македонија”. mnt.mk (на језику: македонски). Приступљено 2024-07-18.
- ^ „Srdanović Živka”. Музеј позоришне уметности Србије. Приступљено 2024-07-18.
- ^ „Vremeplov (11.3.2010)”. RTS :: Društvo. 11. 3. 2010. Приступљено 2024-07-18.