Банатска војна крајина
| Банатска војна крајина Banater Militärgrenze | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1764—1850 | |||||||||
 Регименте у саставу Банатске војне крајине | |||||||||
| Земља |  Хабзбуршка монархија | ||||||||
| Догађаји | |||||||||
| Статус | бивша покрајина | ||||||||
| Владавина | |||||||||
| • Облик | војна покрајина | ||||||||
| Историја | |||||||||
• Успостављено | 1764 | ||||||||
• Укинуто | 1850 | ||||||||
| |||||||||
Банатска војна крајина, односно Банатска војна граница (нем. Banater Militärgrenze) била је војно-територијална јединица у саставу граничарског система Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Постојала је од средине 18. века до 1850. године, када је укључена у састав проширене Банатско-српске војне границе (нем. Banatisch-Serbische Militärgrenze). Команда и управа Банатске војне границе налазила се у Темишвару, а њена територија се простирала дуж реке Дунава у јужном Банату. То подручје данас припада модерним државама Србији и Румунији.[1][2][3]
Највећи део становништва на подручју Банатске војне крајине чинили су Срби и Румуни, а у мањем броју Немци и Мађари, као и припадници других народа. Становништво је највећим делом било православне (Срби и Румуни), а мањим делом римокатоличке и реформатске (Немци и Мађари) вероисповести.[4]
Историја
[уреди | уреди извор]
Током Аустријско-турског рата (1716-1718), Хабзбуршка монархија је запосела целокупну територију дотадашњег османског Темишварског пашалука. По слову Пожаревачког мира (1718), то подручје је и званично прикључено Хабзбуршкој монархији. На том простору формирана је посебна провинција под називом Тамишки Банат, која се налазила под управом земаљске администрације са седиштем у Темишвару. У периоду између 1751. и 1764. године, о одбрани и заштити државне границе на Дунаву старала се Банатска земаљска милиција (нем. Banatische Land-Miliz), која је била претеча Банатске војне крајине.[5][6][7]
Организација Банатске војне крајине започета је 1764. године и од тада се њена територија налазила у саставу хабзбуршке Војне крајине. Првобитно је била подељена на два пука, односно регименте: Илирско-граничарску и Немачко-банатску. Илирска одредница у називу прве регименте односила се на српске граничаре. Затим је 1769. године основан и Влашко-банатски батаљон, који је 1776. године спојен са Илирско-банатском региментом у обједињену Влашко-илирску регименту.[8]
У склопу војно-крајишког система, регименте су 1802. године добиле и бројчане ознаке, тако да су званични називи гласили: XII Немачко-банатска регимента и XIII Влашко-илирска регимента. Потом је од 1838. године у склопу Влашко-илирске регименте основан посебан Илирски батаљон са седиштем у Белој Цркви, који је 1845. године реорганизован у посебну Илирско-банатску регименту, тако да је Банатска војна крајина од тог времена била подељена на три регименте:[9]
- XII Немачко-банатска регимента (такође називана Швапско-банатска)
- XIII Влашко-банатска регимента (такође називана Румунско-банатска)
- XIV Илирско-банатска регимента (такође називана Српско-банатска)
Током прве половине 19. века, Банатска војна крајина се на југу граничила са Кнежевином Србијом, на југоистоку са Кнежевином Влашком, на североистоку са хабзбуршком Великом Кнежевином Трансилванијом, док се на западу граничила са Петроварадинском региментом и Шајкашким батаљоном у саставу тадашње Славонске војне крајине, а према унутрашњости са угарским жупанијама, Торонталском, Тамишком и Северинском).
Након проглашења Српске Војводине (1848), народни прваци су захтевали укључивање западних делова Банатске војне крајне у састав јединствене српске самоуправне територије у тадашњој Аустријској царевини, али тај захтев није био испуњен, пошто новоустановљено Војводство Србија и Тамишки Банат (1849) није обухватило и војно-крајишка подручја. Уместо тога, државне власти су 1850. године створиле проширену Банатско-српску војну границу (нем. Banatisch-Serbische Militärgrenze), која је поред дотадашње Банатске војне крајне обухватала и војно-крајишке области у Срему и Бачкој (Петроварадинска регимента и Шајкашки батаљон), а за чијег је првог заповедника постављен фелдмаршал Јохан Коронини.[10][11]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Спасовић 2004.
- ^ Илић-Мандић 2015а, стр. 17-33.
- ^ Илић-Мандић 2020.
- ^ Поповић 1955.
- ^ Пецињачки 1974, стр. 73-80.
- ^ Илић 2011, стр. 289-310.
- ^ Илић-Мандић 2015а, стр. 19.
- ^ Илић-Мандић 2015а, стр. 20-21.
- ^ Илић-Мандић 2015а, стр. 21.
- ^ Поповић 1953, стр. 104-112.
- ^ Крестић 1981, стр. 113.
Литература
[уреди | уреди извор]- Гавриловић, Славко (1981). „Срби у Хабсбуршкој Монархији од краја XVIII до средине XIX века”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—106.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739. до краја XVIII века”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—216.
- Ђере, Золтан (2002). „Од Мохачке битке до смрти цара Јозефа II”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 184—380.
- Илић, Јелена (2011). „Официри Банатске земаљске милиције 1757. године” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 32: 289—310.
- Илић, Јелена (2012). „Урбар насеља Ковин (1771. година)” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 33: 199—229.
- Илић, Јелена (2012). „Расподела земље граничарима у Банату - примери насеља Идвор 1769. и Ковин 1771. године” (PDF). Српске студије. 3: 183—205.
- Илић, Јелена (2014). „Насељавање потиских и поморишких граничара у Банат (1751-1753)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 89: 35—51.
- Илић-Мандић, Јелена (2015а). „Банатска војна крајина у 18. и 19. веку” (PDF). Усмена традиција Банатске војне границе: Зборник радова. Нови Сад: Матица српска. стр. 17—33.
- Илић-Мандић, Јелена (2015б). „Последице рата и куге у Панчевачком дистрикту (1737-1739)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 92: 35—51.
- Илић-Мандић, Јелена (2017). „Планско насељавање у Војној крајини: Колонисти-ветерани у Немачко-банатској регименти (1764–1788)” (PDF). Држава и политике управљања (18-20. век). Београд: Историјски институт. стр. 37—56.
- Илић-Мандић, Јелена (2020). Банатска војна крајина (1764-1800). Београд: Историјски институт.
- Илић-Мандић, Јелена (2022). „Српске миграције у западном Банату у 18. веку - између милитаризације и земљишног питања” (PDF). Attendite: Гласник Историјског архива у Кикинди. 18: 61—76.
- Крестић, Василије (1981). „Срби у Хабсбуршкој Монархији 1849-1868”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 107—150.
- Панић, Божидар Р. (2020). „Срби у Поморишју и Банатској војној граници у доба Карађорђевог устанка”. Доба Карађорђа и Саве Текелије. Рача: Народна библиотека. стр. 271—310.
- Пецињачки, Срета (1970). „Прилози за историју Баната и Банатске војне границе XVIII века”. Зборник за историју. 2: 77—91.
- Пецињачки, Срета (1974). „Документа о банатској Земаљској милицији из 1753-1761. године”. Зборник за историју. 10: 73—80.
- Поповић, Дака (1953). „Статут за хрватско-славонску и банатско-српску Војну границу од 7 маја 1850”. Зборник Матице српске: Серија друштвених наука. 5: 104—112.
- Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
- Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. 2. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. 3. Нови Сад: Матица српска.
- Спасовић, Ивана Б. (2004). Банатска војна граница и њено укидање 1872. године. Панчево: Историјски архив.
