Вим Вендерс
Вилхелм Ернст | |
---|---|
![]() Вендерс на Берлиналу 2017 | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 14. август 1945. |
Место рођења | Диселдорф, Немачка |
Веза до IMDb-а |
Вилхелм Ернст (Вим) Вендерс (нем. Wim Wenders; Диселдорф, 14. август 1945) филмски је режисер, фотограф и филмски продуцент.[1][2]
Најпре је студирао медицину и филозофију, које је напустио 1966. да би се преселио у Париз и посветио студијама сликарства. У том периоду постаје чест посетилац Cinematheque Française где је гледао и до 5 филмова дневно. Када је погледао више од хиљаду филмова, на крају се „навукао“ на биоскоп. 1967. се враћа у Немачку и уписује Високу школу за филм и телевизију у Минхену, док истовремено објављује филмске критике за разне часописе. Ускоро и сам почиње да режира. 1977. снима Америчког пријатеља, филм који је привукао пажњу Френсиса Форда Кополе који га је позвао у САД. Међу његове најпризнатије филмове спадају Небо над Берлином (1987), Париз, Тексас (1984), До краја света (1991), Лисабонска прича (1994) и Buena Vista Social Club (1999), као и велики број кратких арт-хаус филмова.
Вим Вендерс је седамдесетих година XX века стекао репутацију једног од водећих редитеља новог немачког филма. Осамдесетих је постао и култна фигура међународне филмске сцене. Фотографијом је почео да се бави 1983. године док је тражио локације за свој чувени филм Париз, Тексас. Добитник је Златне палме на филмском фестивалу у Кану 1984. године за филм Париз, Тексас. Награђен је почасним докторатом на универзитету у Сорбони 1989. и на Католичком универзитету у Лоувану у Белгији 2005. Додељено му је признање Леопард части на међународном филмском фестивалу у Локарну 2005. године. Његовим филмом Кад прошлост закуца, затворен је ФЕСТ 5. марта 2006.
Вендерс је председник Европске филмске академије у Берлину од 1996. Поред филмског стваралаштва, он је активан фотограф, наглашавајући слике пустих предела.[3][4] Он се сматра ауторским редитељем.[5]
Младост[уреди | уреди извор]
Вендерс је рођен у Диселдорфу у традиционално католичкој породици. Његов отац, Хајнрих Вендерс, био је хирург. Холандско име „Вим“ је скраћена верзија крсног имена „Вилхелм“. Као дечак, Вендерс је путовао без пратње у Амстердам да посети Ријксмусеум. Гимназију је завршио у Оберхаузену у Рурској области. Затим је студирао медицину на Универзитету у Фрајбургу (1963–64) и филозофију на Универзитету у Диселдорфу (1964–65), али је напустио студије и преселио се у Париз у октобру 1966. да би постао сликар.[6] Вендерс је пао на пријемном испиту у француској националној филмској школи, IDHEC (сада Ла Фемис), и уместо тога је постао гравер у студију Џонија Фридлендера на Монпарнасу.[6] За то време Вендерс је постао фасциниран биоскопом и гледао је до пет филмова дневно у локалном биоскопу.
С намером да своју опсесију учини својим животним делом, вратио се у Немачку 1967. да би радио у Диселдорфској канцеларији предузећа Јунајтед Артистс. Те јесени уписао је Hochschule für Fernsehen und Film München (Универзитет за телевизију и филм у Минхену).[6] Између 1967. и 1970. године, док је био на HFF-у, радио је и као филмски критичар за ФилмКритик, минхенске дневне новине Süddeutsche Zeitung, Twen магазин и Der Spiegel.[6]
Каријера[уреди | уреди извор]
Вендерсова каријера почела је у касним 1960-им, у ери новог немачког филма. Велики део карактеристичне кинематографије у његовим филмовима резултат је дугогодишње сарадње са холандским сниматељем Робијем Милером.[7][8][9][10][11][12][13][14][15][16][17] Париз, Тексас и Крила жеље су резултат сарадње са авангардним ауторима Сaмом Шепардом и Питером Хандкеом. Хандкеов роман Голманска стрепња од пенала адаптиран је за други Вендерсов дугометражни филм, Голманов страх од пенала. Хандке је коаутор сценарија за Крила жеље.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/8f/Carrie_Fisher_and_Wim_Wenders.jpg/220px-Carrie_Fisher_and_Wim_Wenders.jpg)
Вендерс је режирао неколико веома цењених документарних филмова, међу којима се издваја Буена Виста друштвени клуб (1999), о кубанским музичарима, и Душа човека (2003), о америчком блузу. Такође је режирао документарни филм о браћи Складановски, познат на енглеском као A Trick of the Light.[18] Браћа Складановски су изумела „покретне слике” док је неколико других, попут браће Лумијер и Вилијама Фриз-Грина, радило исто. Друштвени клуб Буена Виста и његови документарни филмови о Пини Бауш, Пина и Себастијау Салгаду, Со земље, номиновани су за Оскара за најбољи документарни играни филм.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/7c/Wim_Wenders%28cannesPhotocall%29-.jpg/220px-Wim_Wenders%28cannesPhotocall%29-.jpg)
Вендерсова књига Емоциони филмови, збирка дневничких есеја написаних док је био студент филма, адаптирана је и емитована као серија представа на ББЦ радију 3, са Питером Капалдијем као Вендерсом, са Џином Маки, Саскијом Ривс, Денисом Хопером, Харијем Дином Стентоном и Рики Томлинсон у драматизацији Нила Каргила.
Године 2015, Вендерс је сарађивао са уметницом/новинаром и дугогодишњом пријатељицом Мелиндом Камбер Портер на документарном филму о његовом делу, Вим Вендерс – Визије на филму, када је Портер умро. Филм остаје недовршен.[19]
Вендерс је члан саветодавног одбора Светске кинематографске фондације. Пројекат је основао Мартин Скорсезе и има за циљ да пронађе и реконструише светске филмове који су занемарени. Од 2015. служио је као члан жирија за дигитални студио Филмака, платформу за неоткривене филмске ствараоце да покажу свој рад професионалцима из индустрије.[20]
Инсталациона уметност[уреди | уреди извор]
2019[уреди | уреди извор]
(E)motion[21]
2020[уреди | уреди извор]
Two or Three Things I Know About Edward Hopper[22]
2022[уреди | уреди извор]
Presence[23]
Изабрана библиографија[уреди | уреди извор]
- Lindbergh, Peter; Wenders, Wim (2002), Peter Lindbergh: stories, Santa Fe: Arena Editions, ISBN 978-1-892041-64-7
- Shepard, Sam; Wenders, Wim (1991), Paris, Texas: Screenplay, New York: Ecco Press, ISBN 978-0-88001-266-9
- Steinhilber, Berthold; Wenders, Wim (2003), Ghost towns of the American West, New York: Harry N. Abrams, Inc., ISBN 978-0-8109-4508-1
- Wenders, Wim (1986), Emotion pictures: Essays und Filmkritiken, 1968–1984, Frankfurt: Verlag der Autoren, ISBN 978-3-88661-078-5
- Wenders, Wim (1989), Emotion pictures: reflections on cinema, London: Faber and Faber, ISBN 978-0-571-15271-1
- Wenders, Wim (2001), Once: pictures and stories, New York: DAP/Schirmer/Mosel, ISBN 978-1-891024-25-2
- Wenders, Wim (1984), Paris, Texas, Nördlingen: Greno, ISBN 978-3-921568-11-8
- Wenders, Wim (2001), Written in the West, New York: teNeues, ISBN 978-3-8238-5469-2
- Wenders, Wim; Handke, Peter (1998), Der Himmel über Berlin: Ein Filmbuch von Wim Wenders und Peter Handke (на језику: немачки), Berlin: Suhrkamp Verlag, ISBN 978-3-518-02406-5
- Wenders, Wim; Hofmann, Michael (1992), The logic of images: essays and conversations, London: Faber and Faber, ISBN 978-0-571-16517-9
- Wenders, Wim (1997), The Act of Seeing:Essays and Conversations, London: Faber and Faber, ISBN 978-0-571178-43-8
- Wenders, Wim; Hofmann, Michael (2000), My time with Antonioni: the diary of an extraordinary experience, London: Faber and Faber, ISBN 978-0-571-20076-4
- Wenders, Wim; Hofmann, Michael (2001), On film: essays and conversations, London: Faber and Faber, ISBN 978-0-571-20718-3
- Wenders, Wim; Tawada, Yoko (2007), Where Europe begins, New York: New Directions Publishers, ISBN 978-0-8112-1702-6
- Wenders, Wim; Wenders, Donata (2000), The heart is a sleeping Beauty: the Million Dollar Hotel - a film book, New York: teNeues, ISBN 978-3-8238-5468-5
- Wenders, Wim; Zournazi, Mary (2013), Inventing Peace: A Dialogue on Perception, London: I.B.Tauris, ISBN 978-1-78076-693-5
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „The eclectic filmmaker: Wim Wenders at 75 | DW | 13.08.2020”. DW.COM (на језику: енглески). Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 36. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ Wenders, Wim (22. 4. 2011). „Wim Wenders: Places, Strange And Quiet – in pictures | Art and design”. The Guardian. Приступљено 17. 3. 2015.
- ^ Art Photography. „Wim Wenders: Show, don't tell”
. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 17. 3. 2015.
- ^ Lehrer, Adam. „MoMA Celebrates Auteur Director Wim Wenders With Retrospective”. Forbes. Приступљено 23. 6. 2017.
- ^ а б в г „Wim Wenders”. polkagalerie.com. Приступљено 21. 7. 2020.
- ^ „A Robby Müller Retrospective”. The Criterion Collection (на језику: енглески). Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ „Master of Light – Robby Müller”. Eye (на језику: енглески). 24. 12. 2015. Архивирано из оригинала 09. 03. 2021. г. Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ Fox, Killian (22. 6. 2019). „The private Polaroids of a celebrated cinematographer”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ Wenders, Wim. „The maestro of light”. iguzzini.
- ^ AnOther (24. 6. 2019). „The Little-Known Polaroids of Paris, Texas Cinematographer Robby Müller”. AnOther (на језику: енглески). Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ magazine, HERO. „Unseen Polaroids by Robby Müller: the legendary cinematographer and Wim Wenders collaborator”. HERO magazine (на језику: енглески). Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ „Wim Wenders Pays Tribute to 'Paris, Texas' Cinematographer Robby Muller”. The Hollywood Reporter (на језику: енглески). 5. 7. 2018. Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ „Robby Müller's unseen polaroids | 1854 Photography”. www.1854.photography (на језику: енглески). Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ „Remembering Robby Müller, NSC, BVK - The American Society of Cinematographers”. ascmag.com. Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ Tartaglione, Nancy (4. 7. 2018). „Robby Müller Dies: Cinematographer Of Classics From Wenders, Jarmusch, Von Trier Was 78”. Deadline (на језику: енглески). Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ Staff·4 April, Far Out; 2020. „The extraordinary Polaroids taken by legendary cinematographer Robby Müller”. Far Out Magazine (на језику: енглески). Приступљено 1. 2. 2021.
- ^ A Trick of the Light на сајту IMDb (језик: енглески)
- ^ „Wim Wenders Film Festival”. www.wimwendersfilmfestival.com. Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г.
- ^ „Profile Jury”. Filmaka.com. 14. 8. 1945. Архивирано из оригинала 10. 7. 2009. г. Приступљено 17. 3. 2015.
- ^ „Wim Wenders | (E)motion : Wim Wenders”. www.wim-wenders.com. Приступљено 2022-06-05.
- ^ „ROAD MOVIES | TWO OR THREE THINGS I KNOW ABOUT EDWARD HOPPER. A Road Movies 3D film by Wim Wenders”. roadmovies.com. Приступљено 2022-06-05.
- ^ „Wim Wenders | "présence" The art of Claudine Drai, a 3D installation by Wim Wenders”. www.wim-wenders.com. Приступљено 2022-06-05.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Званично мрежно место Вима Вендерса
- Вим Вендерс на сајту IMDb (језик: енглески)
- Друго лице папе Фрање - интервју („Политика”, 19. мај 2018)
- Senses of Cinema: Great Directors Critical Database
- filmportal.de including biography, filmography and photos
- Wim Wenders — Film — The Guardian