Епископ нишки Јероним
| Јероним Јовановић | |
|---|---|
 Јероним Јовановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1825. |
| Место рођења | Шабац, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 22. јун 1894. (68/69 год.) |
| Место смрти | Салцбург, Аустроугарска |
Јероним (световно име Јован Јовановић; Шабац, 1825 — Салцбург,[1] 10 / 22. јун 1894) је био епископ шабачки и нишки.
Биографија
[уреди | уреди извор]Епископ Јероним је пореклом из Босанске крајине из породице Бришинац[2] или Бишинац.[3] Рођен је у Шапцу 1825. године и световно име било му је Јован.
У Шапцу је завршио основну школу и два разреда гимназије. Трећи разред гимназије и богословију је завршио у Београду 1845. године. По завршетку богословије је до 25. године живота био учитељ у селу Дреновац - срез мачвански. На Беле покладе 11. / 23. марта 1850. године рукоположен је за ђакона, а на Петровдан 29. јуна / 11. јула исте године за презвитера и постављен је за мишарског пароха, али убрзо остаје удов - без деце.
Године 1853, одлази у Кијев на Духовну академију и завршава је 1858. године. По повратку у Србију постављен је за вероучитеља у Београдској гимназији. Пошто се зближио с људима који су били у опозицији влади кнеза Михаила, премештен је по казни на парохију у Шопићу. Подржава митрополита Михаила у његовој одбрани цркве од појединих министара приликом доношења Закона о црквеним властима од 1862. године. У сукобу је са министром Цукићем и бива одликован протојерејским чином, а од стране власти протеран у Јагодину, па у Крагујевац.
Мада га народ бира за посланика, повлачи се у манастир Петковица ради смирења. Протојереј Јован је био старешина манастира Петковица до 1875. године, када је постављен за професора и ректора Београдске богословије. У Првом Српско-црногорско-турском рату 1876 — 1877. је главни војни свештеник и преузима бригу о рањеницима. Октобра 1877. замонашио се, добио монашко име Јероним и био посвећен за владику шабачке епархије. У току Другог српско-турског рата даје држави за ратне циљеве половину своје епископске плате. Епископ Јероним није могао да се помири са протеривањем митрополита Михаила и упутио је протест српској влади, те је и он уз казну од 1000 динара скинут са епархије марта 1883. године.
Уместо да оде у манастир Горњак, куда је протеран, епископ Јероним одлази у Париз, а потом у Швајцарску, „да се учи”[2]. После абдикације краља Милана враћају се митрополит Михаило и епископ Јероним у Србију 1889. године.
Нишки епископ
[уреди | уреди извор]Владика Јероним је одмах (28. маја / 9. јуна) добио нишку епархију, на којој је остао до смрти 10. / 22. јуна 1894. године. Купио је одмах по доласку у Ниш, део дворишта Дефердар-џамије, на углу двеју улица Дворске и Крунске. Ту је саградио 1892. године велику кућу и још две мање дворишне. Још 1894. године наменио је две куће и свој књижни фонд за Легат за оснивање Народне библиотеке у Нишу.[4]
Умро је у болници Св. Јована (нем. St. Johann) у Салцбургу после неуспешне операције бубрега. Сахрањен је 16. /28. јуна поред Саборне цркве у Нишу, мада је тестаментом желео да буде сахрањен „код цркве св. Пантелија више олтара споља”.[5] На опелу је чинодејствовао Митрополит београдски Михаило. После изградње епископске гробнице у Саборној цркви 1911. године, ковчег са телом епископа Јеронима пребачен је у ову гробницу.
Изнад гробнице на јужном зиду храма била је спомен плоча од шареног црвенкастог мермера висока 75 cm и широка 90 cm. на којој је посало: „Епископ нишки Јероним / 1823 - 1894 / Просветном добротвору за вечни помен. Благодарна његова Задужбина Народна библиотека у Нишу.”
Епископ Јероним Јовановић је био:
- кореспондентни члан Друштва српске словесности од 13. / 25. јануара, 1863. године,
- дописни члан Српског ученог друштва од 29. јула / 10. августа, 1864. године,
- почасни члан Српске краљевске академије од 15. / 27. новембра, 1892. године.
Завештање епископа Јеронима
[уреди | уреди извор]Владика Јероним је 13. маја 1894. тестаментом оставио нишкој библиотеци своју кућу са имањем, новац и 2000 књига и тиме поставио темеље Народне библиотеке у Нишу.
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Милан Ђ. Милићевић: Додатак Поменику од 1888, Издање Чупићеве задужбине, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901 (Фототипско издање: Слово љубве, Београд, 1979. pp. 60–61)
- Петар В. Гагулић, протојереј: Велики нишки Саборни храм, Издаје Српска православна црквена општина Ниш, Штампа: „Графика” - Прокупље, 1961,. pp. 63.
- Феликс Каниц: Србија - Земља и становништво, књ. 2, изд. СКЗ * Рад, Београд, 1985, стр. 165.
- Љубомир Никић, Горгана Жујовић и Гордана Радојчић-Костић: Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841 — 1947, Изд. САНУ, Београд, 2007, стр. 123.
- Владан Цветичанин: Културна мисија Народне библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу, Часопис Библиозона, Година I, бр. 1, Издавач: Народна библиотека „Стеван Сремац”, Ниш, 2010, (стр. 3-7.).
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- „Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г.
- Епископи Нишке епархије од 343. до 2009. год.
- „Српска православна црква”. Архивирано из оригинала 12. 03. 2010. г.
- „Епархија шабачка”. Архивирано из оригинала 26. 10. 2011. г.
- Епархија нишка
- НАРОДНА БИБЛИОТЕКА"СТЕВАН СРЕМАЦ“ Ниш
