Пређи на садржај

Епитафи Бојовићима на гробљу Рајковача у Ртарима

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Драгачевски епитафи
Споменик Вићентију Бојовићу (†1911)
Опште информације
МестоРтари
ОпштинаОпштина Лучани
Држава Србија
Време настанка19. век-20. век


Епитафи Бојовићима на гробљу Рајковача у Ртарима представљају значајна епиграфска и фамилијарна сведочанства преписана са старих надгробних споменика у доњодрагачевском селу Ртари, Oпштина Лучани.[1][2][3]

Бојовићи из Ртара

[уреди | уреди извор]

Бојовићи воде порекло од Николе, родом од Вукајловића из Губереваца, који се призетио у замрлу кућу Боја Вране,[4] оженивши се са његовом унуком Јевросимом, ћерком Радовановом. Никола је неколико година касније променио презиме у Бојовић, од имена деде своје супруге, чију је имовину наследио.[2]

Никола Бојовић је са супругом Јевросимом имао синове Милоша, Милована, Вићентија, Савка који је умро као дете,[3] и ћерку Јерину.[2]

У Државном попису имовине и становништва Кнежевине Србије из 1862/63. године, Никола Бојовић уписан је као носилац домаћинства, а као његова жена Јеросима,[5] по чему је податак наведен у књизи „Ртари”,[2] да је преминула 1857. године, нетачан. Друга Николина супруга била је Стоја, удовица Панта Обрадовића из Ртара, са којом је имао ћерку Даринку.[2]

Николин најстарији син Милош је за време владавине био најпре општински, а затим срески пандур. Активно је учествовао у хапшењу хајдука. Посебно се истицао бруталношћу према свим политичким противницима Обреновића, нарочито у гушењу Горачићке буне 1893. године, о чему сведоче записи Ранка Тајсића. Никола је умро у дубокој старости, 1941. године.[2]

Други Николин син Милован са супругом Јулком имао је шесторо деце, од којих су само Добросав који је 1914. погинуо на Церу[3] и Борисав[2] имали порода.

Трећи Николин син, Вићентије, учесник је кратког Српско-бугарског рата 1885. године, где је рањен. Био је велики познавалац епске народне поезије коју је певао уз гусле.[2] Вићентијева породица је у време Балканских и Првог светског рата тешко пострадала од тифуса.[2]

Током Другог светског рата, велики број житеља Ртара учествовао је на страни четника. Син Милоша Бојовића био је поручник Јован Бојовић, командант Јеличког четничког одреда. Погинуо је у Бици за Краљево октобра 1941. године.[2][3]

Након рата, велики број мушких чланова из фамилије Бојовић одсељен је из Ртара.[2][3]

Потомци ове фамилије живе у Ртарима, Чачку и Београду.[2] Славе Илиндан.[2]

Епитафи на споменицима Бојовићима

[уреди | уреди извор]

Споменик Радовану Бојовићу (†1863)

Овде почива Ро: бо:
РАДОВАН Бојовић
житељ ртарскиј
Поживиоие 61: г:
А умро: 26 ог Деке: у 1863: го:
Спомен подиже му
Никола син њего:
и супруга Пауна[3]


Споменик Николи Бојовићу (†1884)

Овде код овог вечног спомена
почјава Блажено упокоен раб Божј
НИКОЛА Бојовић из Ртара
поживи 52 г.
а престави се у вечност мар. 1884 г.
Бог да му душу опрости.
Спомен овај подигоше му синови
Милош Милован Вићентије
и верна супруга Стоја[3]


Споменик трогодишњем Савку Бојовићу (†1876)

Младенац САВКО
син Николе
пож 3 г
умрје 31 окто 1876 г[3]


Споменик трогодишњој Косани Бојовић (†1897)

КОСАНА
поживи 3 г.
умре 13 децембра 1897.[3]


Споменик Милици Бојовић (†1903)

Овде почива раба божија
МИЛИЦА
супруга Милоша Бојовића из Ртара
која часно поживи 47 г.
а престави се 6 јануара 1903 год.
Бог да јој душу прости.
Овај спомен подиже јој муж Милош
и синови Богосав и Радисав[3]


Споменик Миловану Бојовићу (†1909)

Пред овим спомеником
почивају посмртни остатци покојног
МИЛОВАНА Бојовића из Ртара
као поштеног грађанина
поживи 47 год.
а престави се у вечност
априла месеца 1909 године.
Спомен му под. из поштовања
син Богосав и унук Миломир[3]


Споменик петогодишњем Срећку Бојовићу (†1909)

СРЕЋКО
син Вићентија Бојовића.
Умро од 5 г.
30 новембра 1909 г[3]


Споменик Вићентију Бојовићу (†1911)

ИС ХР НИ КА
Овде почивају земни остатци
ВИЋЕНТИЈА Бојовића
уваженог грађанина села Ртара
бивши у бугарском рату рањен
када је књаз Милан
војевао са бугарима 1885 г.
Поживијо 71
а престави се у вечност 3. децембра 1911. г.
Бог да му душу опрости.
Овај спомен подигоше му синови
Светозар Ненад Периша и Драгиша
и супруга му Винка[3]


Споменик ђаку Милојку Бојовићу (†1914)

Овде поч. МИЛОЈКО
син Јулке и Милована Бојовића из Ртара
ђак II разреда поживи 12 год.
а умре 14.1.1914 год.
Спомен му подигоше брат Борисав
и синовац Миломир[3]


Споменик четворогодишњој Дафини Бојовић (†1914)

Овде вене земни цвет
ДАФИНА
кћи Здравке и Радисава Бојовића из Ртара
поживи 4 год.
а умре 28 априла 1914 г.
Спомен подижу јој ожалошћени родитељи
Радисав и Здравка[3]


Споменик војнику Добросаву Бојовићу (†1914) и његовој мајци Рајки (†1963)

ДОБРОСАВ Бојовић
бив. земљ. из Ртара
рођен 1884. г.
учестовао у рату од 1912-1914. г.
војник 5 прекобројног пука
а погинуо на Церу 19.VIII.1914. г.
у борби против аустриско-немачке
војске Бог да му душу прости.
Пред овим спомеником
сахрањени су посмртни остатци
поштоване мајке
РАЈКЕ Бојовић
супруге Добросава Бојовића из Ртара
цењене и поштоване домаћице
поживи 76 г.
а престави се у вечност 28-VIII-1963.г.
Спомен подиже мужу и себи за живота
супруга му Рајка и син Миломир
и ћерка Милојка[3]


Споменик Богосаву Бојовићу (†1920)

Приђите ближе мила браћо и другови моји
прочитајте натпис гроба мога
и помените брата свога ратника
БОГОСАВА Бојовића из Ртара
војник унапређен је за каплара
2 чете 2 батаљона Xог пука таковског
као добар борац учестовао у
турско-бугарском рату 1912 и 1913 год.
па је учестовао у аустриско-немачком рату 1914
Богосав је рођен 10. октобра 1882
а умро је 6 новембра 1920 г
код своје куће од ратник напора.
Слава му
Спомен му подиже брат Радисав
синови Радован и Чедо
жена Ангелина и сна Здравка[3]


Споменик девојчици Ружици Бојовић (†1915)

Овде вене млади цвет
РУЖИЦА
кћи Богосава и Ангелине Бојовић
пож 8 г.
умре 1915 г.[3]


Споменик војнику Љубомиру Бојовићу (†1915) и његовој мајци Јулки (†19??)

Бојовић ЉУБОМИР
војник 3 чете 4 батаљона 10 пука I позива
пож. 27 г.
погино 1915 г
у Албанији код Маћине реке.
Овде су посмртни остатци
наше добре и поштене мајке-бабе
ЈУЛКЕ
супруге Милована Бојовића из Ртара
поштоване и цењене...
пож. 65 г
Спомен подиже син-брат Борисав
унуци-синовци Миломир Драгиша и Милан
сна Рајка и унука-синовица Пера.[3]


Споменик војнику Светозару Бојовићу (†1918)

Овде почива тело
храброг ратника
СВЕТОЗАРА Бојовића
војника 3 чете 4 бат. 10 пеш. Пука
као војник учестовао је у свим минулим ратовима
од 1912-1918 год.
два пута је рањен
Пож. 31 г.
по доласку из рата умро 4 новем. 1918 г.
Слава му.
Спомен му подигоше брат Периша
синови Јездимир Деспот Радојле и Радиша[3]


Споменик дечаку Драгиши Бојовићу (†1918)

Овде вене млад цвет пок.
ДРАГИША
син пок. Вићентија Бојовића
који у најлепше доба у 14 г.
умре 4 нов. 1918. г.
Бог да му душу прости.
Спомен му подиже брат Периша
и синовци[3]


Споменик Совији Бојовић (†1918)

СОВИЈА
кћи Вићентија Бојовића
пож... а умре 7 нов. 1918. г.
Бог да јој душу прости.
Спомен подиже брат Периша
и братанци јој.[3]


Споменик Винки Бојовић (†1918)

Овде почива
ВИНКА
верна супруга п. Вићентија Бојовића
као часна-угледна домаћица
поживи 51 г.
а умре 9 новембра 1918 год.
Бог да јој душу прости.
Спомен јој подиже син Периша
и унуци.[3]


Споменик Радисаву Бојовићу (†1936)

РАДИСАВ БОЈОВИЋ
ратни поднаредник
поживи 49 г.
умро 1936 г.
Спомен подижу супруга Здравка
и син Радојле[3]


Споменик ђаку Милисаву Бојовићу (†1938)

Овде вене млад цвет
МИЛИСАВ
син Перише Бојовића из Ртара
поживи 13 г.
ђак IV раз. основне школе
умро првог ХII-1938 г.
Спомен подижу родитељи.[3]


Споменик поручнику Јовану Бојовићу (†1941) и његовом оцу Милошу (†1941)

Овде почива тело пок.
МИЛОША Бојовића
грађанина села Ртара
који часно и поштено
поживи 84 год.
а умре 16 новембра 1941 год.
Бог да му душу прости.
Спомен му подиже супруга Винка
и унуке Цаја и Стојa
Овде је уписано име пок.
ЈОВАНА М. Бојовића
поручника Бивше Југословенске војске
који поживи 30 год.
а храбро погибе у борби против немаца
на Краљеву октобра 1941 г.
Слава му.
Спомен му подиже мајка Винка.[3]


Споменик Радојки Бојовић (†1945)

Овде почива
РАДОЈКА
супруга Борисава Бојовића из Ртара
која часно поживи кратког свог века 46 год.
а испусти своју племениту душу
априла месеца 1945 год.
која у најлепше своје доба
ожалости своју децу.
Спомен јој под. муж Борисав
и синови Драгиша и Милан
кћерке Милица Перса и Гојка
сна Станица зетови унуци и унуке.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Недовић, Радисав (1983). Ртари. Ртари: Месна заједница. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц Недовић, Радисав (1995). Камени летопис Ртара : гробља, надгробници, крајпуташи и спомен-обележја. Чачак: Међуопштински историјски архив. 
  4. ^ Драгачево : насеља, порекло становништва, обичаји. Београд: Службени гласник : САНУ. 2010. ISBN 978-86-519-0718-3. 
  5. ^ Славковић, Јовиша М. (2017). Становништво Драгачева. Гуча: Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-29-8. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Недовић, Радисав (1983). Ртари. Ртари: Месна заједница. 
  • Недовић, Радисав (1995). Камени летопис Ртара : гробља, надгробници, крајпуташи и спомен-обележја. Чачак: Међуопштински историјски архив. 
  • Драгачево : насеља, порекло становништва, обичаји. Београд: Службени гласник : САНУ. 2010. ISBN 978-86-519-0718-3. 
  • Недовић, Радисав (1998). Ртарски родови. Чачак: Штампарија "Бајић". 
  • Недовић, Радисав (1998). Ртарске читуље. Чачак: Штампарија "Бајић". 
  • Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4. 
  • Славковић, Јовиша М. (2017). Становништво Драгачева. Гуча: Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-29-8. 
  • Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епитафи_Бојовићима_на_гробљу_Рајковача_у_Ртарима&oldid=26878997”