Пређи на садржај

Портал:Црна Гора

С Википедије, слободне енциклопедије

Портал Црна Гора

Грб Црне Горе
Грб Црне Горе
Застава Црне Горе
Застава Црне Горе

Црна Гора је држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву). На југу излази на Јадранско море, а граничи се са Хрватском на западу, Босном и Херцеговином на сјеверозападу, Србијом на сјевероистоку и Албанијом на југозападу.

Као Дукља, стекла је независност од Византије 1042. а под влашћу Војислављевића уздигнута је на степен краљевине, чији је први краљ био Михаило I Војислављевић. Наслиједио га је Константин Бодин, након чије смрти је престала да постоји краљевина. Током 12. вијека, Стефан Немања је освојио област која се након Војислављевића називала Зета и у саставу Немањића била је све до смрти цара Уроша нејаког, након чега је власт преузела династија Балшића. Територијом су касније владали српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, након чега је власт преузела династија Црнојевића. Године 1496. Зета је пала под власт Османског царства, гдје је имала посебан статус, али је народ изазивао разне буне одбијајући да прихвати османску власт. Године 1697. на власт је дошао Данило Петровић Његош, родоначелник династије Петровићи Његоши, чиме је почео период владавине цетињских митрополита. За вријеме владавине Данила I Петровић Његоша, Црна Гора је уздигнута на степен књажевине, а за вријеме Николе Петровић Његоша након што је побиједила османску војску у биткама код Вучјег дола и на Фундини, на Берлинском конгресу 1878. призната јој је независност.

Године 1905. донесен је први Устав, а 1910. Црна Гора је постала краљевина. Током Првог свјетског рата краљ Никола је побјегао у егзил 1916. а након завршетка рата, на Подгоричкој скупштини је донесено неколико одлука: збацивање краља Николе и династије Петровића Његоша у корист династије Карађорђевића, уједињење Црне Горе са Краљевином Србијом и исказивање подршке уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца. Првобитно је била у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, док је држава касније промијенила назив у Краљевина Југославија, а затим у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Након отцјепљења других држава током 1990-их, остала је у заједници са Србијом у Савезној Републици Југославији, која је касније промијенила назив у Србија и Црна Гора. Након референдума из 2006. постала је независна држава.

Главни град Црне Горе је Подгорица, док је Цетиње пријестоница.

Изабрани чланак

Кучи су једно од брђанских племена, настањених у каснијој Зетској нахији у оквиру Књажевине Црне Горе. Као Брђaне их спомиње и владика Цетиња и СкендеријеВисарион Бориловић Бајица, 10. децембра 1678. године у писму млетачком провидуру Далмације и Арбаније, Јеролиму Корнеру. Назив племена највјероватније потиче из словенских језика. „Кучи“ на руском језику значи „гомиле“, док у српском постоји ријеч „скучени“, за шта се сматра да можда указује на бројност племена у прошлости, као и на поријекло његовог имена. Према неким тумачењима, име племена потиче од албанске ријечи „kuq“ — „црвен“, али је према другим изворима, такво тумачење поријекла имена погрешно, јер се албанска ријеч „kuq“ изговара као „кућ“, а у вријеме формирања племена доласком Срба затечени су само илирски и влашки народи. Истраживањем њихових обичаја и начина живота се бавио почетком 20. вијека Стеван Дучић.

Старосједиоци кучких области су се углавном бавили сточарством и живјели полуномадским начином живота. Борбе за богате планинске пашњаке, омогућиле су бројнијем и јачем становништву опстанак на тим просторима, па је досељавање новог становништва често имало за посљедицу истискивање и исељавање старосједооца.

Међу првим историјским подацима у настојању племена Куча да сачувају своју православну вјеру је уговор из септембра 1455. године, направљен између горњозетских поглавара (међу којима и кучких) и Млетачке републике, у којем се захтијева да ниједан латински бискуп или свјештеник не може бити поглавар њихових цркви, већ само свјештенство православне вере. У каснијем периоду, под утицајем старих Куча, главни дио племена је одбио да буде поарбанашен, покатоличен или исламизован. Преласком (или повратком) војводе Лала Дрекалова у православну вјероисповест и чувањем исте кроз вријеме турске власти, тај процес је добио трајно историјско утемељење.

Након што су Турци заузели Скадар и Зетску равницу 1479. године, настали су нови политички, економски и порески услови који су условили становништво најпре катунских нахија на чвршће уједињење и јачање међусобних савеза кроз племенске заједнице. Те заједнице, као мање самоодбрамбене државице штитиле су своја добра и чланове. Унутар племена развијала се патријархална култура и посебан начин живота. Убрзо по турској окупацији настали су и први од 38 великих и безброј мањих оружаних сукоба које су Кучи водили, или као савезници Црне Горе и околних племена или у директној одбрани свог племена. Због осорности и храбрости која је снажила и друге дјелове региона који је био под турском влашћу, Османлије су у три велике похаре Куча покушали да их физички истријебе: 1455, 1774. и 1862]]. године. Из истих разлога, физичко истребљење Куча и рода Дрекаловића наредио је књаз Данило, 28. јуна 1855. године. На исти дан годину дана касније војвода Мирко је повео војску на другу црногорску похару Куча која је по обиму, жртвама, пљачки, паљевинама и злочину надмашила све похаре које су учиниле Османлије.

Слика недеље

Теме

Вијести

Биографија

Никола I Петровић
Никола I Петровић

Никола I Петровић Његош (Његуши, 7/19. октобар 1841 — Антиб, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе од 1860. до 1910. и краљ од 1910. до 1918. из династије Петровић Његош.

Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након Балканских ратова (1912—1913).

Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Октроисао је Устав Књажевине Црне Горе 1905, након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Лично је био велики присталица српства и желио је уједињење Срба и других Јужних Словена на челу са династијом Петровић Његош, због чега је био у сукобу са Карађорђевићима, другом српском владарском династијом.

Након Мајског преврата 1903. и гашења династије Обреновић, познато је да је Никола ширио утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је исказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе. У борби за пријесто између Петровића Његоша и Карађорђевића на крају је победила династија Карађорђевић. Пошто је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на челу са Карађорђевићима и званично је престало супарништво две династије.

У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.

Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929.) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.

Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у цркви Христа Спаситеља [ru] у Санрему у Италији. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене су 1989, уз највише државне почасти, пренесени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.

Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, ’намо! и драма Балканска царица.

Да ли сте знали

Уредници

Помозите и Ви

Информације

Добри чланци

Остали портали на српској википедији