Пеко Павловић
Пеко Павловић Николић | |
|---|---|
 Пеко Павловић Николић (1876) | |
| Датум рођења | 1828. |
| Место рођења | Чевo, Црна Гора |
| Датум смрти | 4. мај 1903. (74/75 год.) |
Пеко Павловић Николић (Чевo, 1828 — 4. мај 1903) био је српски[1] перјаник, командант, војвода[2] и чувени хајдучки харамбаша из Старе Црне Горе.
Живот
[уреди | уреди извор]Пеков отац Павле је био барјактар чевског батаљона, а по њему је Пеко, осим свог презимена Николић, био називан и Павловићем. Прочуо се по храбрости и вештини још у вријеме Књаза Данила, a посебно 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Књаз га најприје поставља за свог перјаника а касније са двадесетак година за чевског капетана. Предводио је на хиљаде добровољаца из Црне Горе и организовао устаничку војску, сврставши 11 хиљада Херцеговаца у 12 батаљона. Европска штампа, која је опширно писала о устанку, посебно је истицала војводино врсно заповједништво, које је Турцима нанијело тешке губитке. Истакао се у бици на Вучјем Долу у којој су Турци одлучно потучени, као и у многим другим биткама тог времена попут Боја на Касаби, Невесињској те у бици на Муратовици[3] и у готово свим биткама током устанка. Књаз Никола му даје војводски чин 1876. године. Након што је учествовао у бици на Крсцу и ослобођењу Никшића, дошао је у сукоб са краљевим тастом Петром Вукотићем и самим књазом Николом, морао је да напусти Црну Гору и оде у Бугарску[4] гдје са радикалском емиграцијом (међу којом је био и Никола Пашић) безуспјешно спрема упад у Србију и свргнуће краља Милана. Након Бугарске одлази у Русију гдје бива примљен уз високе почасти као велики војсковођa. У Русији су му синови били на школовању и у војној служби, а у њој остаје пет година. Вратио се у Црну Гору у којој није био политички активан и у којој је умро 4. маја 1903. године. Сахрањен је пред капелицом на Старом цетињском гробљу, на његовом гробу је натпис „Неустрашивом јунаку, прослављеном војсковођи у борбама против Турака и борцу за народно ослобођење - захвални црногорски народ“. Носилац је бројних црногорских, српских, руских и италијанских одликовања.
Глас Црногорца је писао о њему поводом његове смрти:
Тамо, гдје су Риста и Шћепана и Јована и Илије, Јевта и Максима, змајевитог "с Чева равна српског војводе" од Рудина Алексића Вука и на хиљаде срџбе божије храбрих осветника - нека почине и сјен неумрлог витеза дивног несавлада, нека почине сјен Пека Павловића.[5]
Пеков велики пријатељ Марко Миљанов у свом писму Пека подсећа на његове (Пекове) речи:
Ти знаш о чам је био наш говор, којега ни не бјеше доста даном и ноћем. Највиши говор и муке бјеу ни ране српске од Косова... У један говор о томе ти рече: "Одавно српски очеви синовима говоре да су им приготовили царство ласно да га добију. Но је доста тога било. Ваља ми да га добијемо. а синови да уживају". Рече ти Књаз: "Велиш (л)и тако. Пеко?" "Велим, господару. Да бог да, ко оставља на сина, оста без сина и свега што му је бог удијелио. Јер очеви који смију гинут нете на синове остављат". Млоге твоје племените ријечи које си ми у срце усадио - и ова ми је међу њима пристала.[1]
.jpg)
Види још
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци- књига 3, М. Вујачић, Титоград, 1990.
- „Пеко Павловић”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1925.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Марко Миљанов - Писмо војводи Пеку Павловићу
- ^ [1][мртва веза] „Свјетови и мостови — традиција и савременост“, Чедомор Богићевић
- ^ [2]„Војвода Лазар Сочица и његово доба“, Радован Бошњак
- ^ [3] Архивирано на сајту Wayback Machine (22. април 2009) Горња Јабланица — људи и време, аутор: Добросав Т. Зуровић
- ^ Глас Црногорца, 10.5.1903, број 20-стр2., Пеко Павловић,. Цетиње. 1903.
