Председник Владе Норвешке
Председник Владе Норвешке
Norges statsminister (Букмол) Noregs statsminister (Нинорск) | |
---|---|
Врста | Шеф владе |
Именује | Монарх Норвешке по савету претходног премијера или председника Стортинга |
Дужина мандата | Нема фиксног рока Служи све док год има већину Стортинга. |
Творевина | 17. мај 1814. |
Први носилац | Педер Анкер |
Плата | годишње: 1.735.682 НОК/ $ 168,023 |
Веб сајт | Званични веб-сајт |
Премијер Норвешке (норвешки: statsminister) је шеф владе и извршни директор Норвешке. Премијер и кабинет (који се састоји од свих највиших шефова владиних одељења) су колективно одговорни за своју политику и поступке монарху, Стортингу (Норвешком парламенту), својој политичкој странци и на крају бирачком телу. У пракси, пошто је готово немогуће да влада остане на функцији против воље Стортинга, премијер је првенствено одговоран Стортингу. Премијер је скоро увек лидер већинске странке у Стортингу, или лидер вишег партнера у владајућој коалицији.
Норвешка има устав, који је усвојен 17. маја 1814. године.[1] Положај премијера је резултат закона. Модерни премијери имају мало статутарних овлашћења, али под условом да имају подршку своје парламентарне странке. Премијери контролишу и законодавну и извршну власт (влада) и стога имају значајна дефакто овлашћења. Од 2021. премијер Норвешке је Јонас Гар Стјоре, из Лабуристичке партије, који је заменио Ерну Солберг из Конзервативне партије, која је поднела оставку у октобру 2021.
За разлику од својих колега у остатку Европе, норвешки премијери немају опцију да саветују краља да распусти Стортинг и распише ванредне изборе. Устав захтева да Стортинг одслужи свој пуни четворогодишњи мандат. Ако премијер изгуби поверење Стортинга, они морају да поднесу оставку.
Списак
[уреди | уреди извор]- Кристијан Микелсен (1905–1907)
- Јерген Ловланд (1907–1908)
- Гунар Кнудсен (1908–1910)
- Волерт Конов (1910–1912,1913–1920)
- Јенс Братли (1912–1913)
- Ото Бар Халворсен (1920–1921, 1923)
- Ото Блер (1921–1923)
- Абрахам Берге (1923–1924)
- Јохан Лудвиг Мовинкел (1924–1926, 1928–1931, 1933–1935)
- Ивар Лике (1926–1928)
- Кристофер Хорнсруд (1928)
- Педер Колстад (1931–1932)
- Јенс Хундсеид (1932–1933)
- Јохан Нигордсволд (1935–1945)
- Еинар Герхардсен (1945–1951, 1955–1963, 1963–1965)
- Оскар Торп (1951–1955)
- Џон Линг (1963)
- Пер Бортен (1965–1971)
- Тригве Братели (1971–1972, 1973–1976)
- Ларс Корвалд (1972–1973)
- Одвар Нордли (1976–1981)
- Гро Харлем Брунтланд (1981, 1986–1989, 1990–1996)
- Коре Вилоч (1981–1986)
- Жан Педер Сизе (1989–1990)
- Торбјерн Јагланд (1996–1997)
- Кјел Магне Бондевик (1997–2000, 2001–2005)
- Јенс Столтенберг (2000–2001, 2005–2013)
- Ерна Солберг (2013–2021)
- Јонас Гар Стјоре (2021–тренутно)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Norway's Struggle with Her King” (PDF). The New York Times. 11. 11. 1882.