Удаиџин
| Државни савет старог Јапана | |
|---|---|
 | |
Председник владе / Главни министар | Даиџо-даиџин |
| Министар левице | Садаиџин |
| Министар деснице | Удаиџин |
| Централни министар | Наидаиџин |
| Виши саветник | Даинагон |
| Средњи саветник | Чунагон |
| Нижи саветник | Шонагон |
| Осам министарства | |
| Централно министарство | Накацукаса-шо |
| Церемонијално министарство | Шикибу-шо |
| Цивилна управа | Џибу-шо |
| Народни послови | Минбу-шо |
| Војска | Хјобу-шо |
| Правда | Гјобу-шо |
| Трезор | Окура-шо |
| Управа царског двора | Кунаи-шо |
Удаиџин[1] (右大臣 Udaijin) у преводу десни министар или министар деснице била је владина позиција у старом Јапану током Нара и Хејан периода.
Удаиџин је титула који припада Даиџо-кану или у преводу Државном савету старог Јапана. Рана хијерархија даиџо-кана у власти обухватала је три струје: даиџо-даиџина који је био врста премијера и одмах испод њега садаиџина (министра левице) и удаиџина (министра деснице).[2]
Удаиџин је нека врста јуниорског министарства који је надгледао послове у влади као заменик садаиџина.[3] Удаиџин је трећа по важности позиција у даиџо-кану, одмах испод позиције даиџо-даиџина (премијера, канцелара) и садаиџина. Ова позиција је касније била резервисана за чланове Фуџивара породице који су током историје овог периода све више јачали и заузимали највише позиције у влади.
Титула удаиџина, заједно са остатком даиџо-кана изгубила је своју моћ током 10. и 11. века услед доминације клана Фуџивара који су се проширили у све аспекте политике. Систем је временом оборен у 12. веку када је клан Минамото успоставио контролу над државом и дворском аристократијом познатој и као куге. Ипак даиџо-кан се као систем накратко враћа у Меиџи ери све до успостављања модерних титула и позиција у влади.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Kenkyusha's New Japanese-English Dictionary, Kenkyusha Limited. ISBN 978-4-7674-2015-8.
- ^ Brown & Hall 1988, стр. 232
- ^ Shin-meikai-kokugo-jiten,Sanseido Co., Ltd. Tokyo 1974
Литература
[уреди | уреди извор]- Марковић Љ, Ђуровић Р. (2011). Правни систем Јапана. Београд, Кокоро.
- Asai T (1985). Nyokan Tūkai. (језик: јапански). Tokyo: Kōdansha.
- Dickenson, Walter G (1869). Japan: Being a Sketch of the History, Government and Officers of the Empire. London: W.. Blackwood and Sons. OCLC 10716445
- Brown, Delmer M.; Hall, John Whitney (1988). The Cambridge History of Japan. Marius B. Jansen, William H. McCullough, Donald H. Shively, Peter Duus, Kozo Yamamura. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22352-2.
- Ozaki, Yukio (2001). The Autobiography of Ozaki Yukio: The Struggle for Constitutional Government in Japan. [Translated by Fujiko Hara]. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05095-9. (cloth)
- Ozaki, Yukio (1955). Ozak Gakudō Zenshū. (језик: јапански). Tokyo: Kōronsha.
- Sansom, George (1958). A History of Japan to 1334. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0523-3.
- Sansom, George (1978). Japan: A Short Cultural History. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0952-1. (cloth). 1952. ISBN 978-0-8047-0954-5. (paper)
- Screech, Timon (2006). Secret Memoirs of the Shoguns: Isaac Titsingh and Japan, 1779-1822. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-7007-1720-0.
- Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Royal Asiatic Society, Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland. OCLC 5850691.
- Varley, H. Paul , ed. [ Kitabatake Chikafusa, 1359] (1980). Jinnō Shōtōki ("A Chronicle of Gods and Sovereigns: Jinnō Shōtōki of Kitabatake Chikafusa" translated by H. Paul Varley). New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04940-5.