Пређи на садржај

Цетиње

Координате: 42° 23′ 19″ С; 18° 55′ 34″ И / 42.388666° С; 18.926066° И / 42.388666; 18.926066
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Цетиње (вишезначна одредница).
Цетиње
Цетиње
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваЦрна Гора
ПријестоницаЦетиње
Становништво
 — 2011.Пад 13.918
Географске карактеристике
Координате42° 23′ 19″ С; 18° 55′ 34″ И / 42.388666° С; 18.926066° И / 42.388666; 18.926066
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина703 m
Цетиње на карти Црне Горе
Цетиње
Цетиње
Цетиње на карти Црне Горе
Остали подаци
Поштански број81250
Позивни број041
Регистарска ознакаCT
Веб-сајтwww.cetinje.me

Цетиње је историјска и садашња пријестоница Црне Горе (главни град Црне Горе је Подгорица). Град је смјештен у истоименом крашком пољу које се налази у јужном дијелу државе, подно планине Ловћен, на просјечној надморској висини од 670 m]. Према попису из 2011. има 13.918 становника.

Због своје аутентичне архитектуре и великог броја историјских грађевина, реликвија, манастира, цркви и музеја, овај град је добио назив „град-музеј“.

Географија

[уреди | уреди извор]

Цетиње се налази на крашком пољу површине око 7 km², са просечном надморском висином од 671 метром.

Клима

[уреди | уреди извор]
Поглед на Цетиње

Умјерено континентална. Топла и сушна љета, просјечне температуре од 20 °C; хладне и влажне зиме, просјечне температуре 2 °C; кишовита прољећа и јесени. Интересан је податак да, иако је један је од најкишовитијих градова у Европи, те град са највећом просјечном количином падавина на простору бивше Југославије, сам град нема површинских водотокова.

Значење имена

[уреди | уреди извор]

Коријен ријечи Цетиња вуче од прасловенске ријечи *kaito, што значи шума, шумовити крај, што се односи на четинарске шуме.

Историја

[уреди | уреди извор]
Цетињски манастир
Говор књаза Николе 1896. Његушима и Цетињанима, приликом освештавања оружја, које су добили из Русије.
Некадашња предсједничка палата, данас зграда Министарства културе
(некад зграда Зетске бановине)

Равница у којој се налазило мање насеље (село) Цетиње, звала се крајем XIV вијека Цетињско поље: по ријеци Цетини, која је текла пољем до краја XVII вијека. Насеље се у историјским изворима први пут помиње 1440. године, а око 1450. године, на Цетињу је подигнута црква, позната под именом Влашка црква. Настанак данашњег Цетиња веже се 15. вијек и владара Зете Ивана Црнојевића. Наиме, изгубивши од Турака дотадашњу престоницу Жабљак, Иван Црнојевић је одлучио да премјести своје сједиште у неприступачније крајеве - у крашко поље подно Ловћена, саградивши 1482. године двор, а потом и манастир Свете Богородице, у који је касније премјестио сједиште Зетске митрополије. Непрестане борбе против Турака доводе до двовјековне стагнације у развоју Цетиња. Поновни развој почиње тек крајем 17. вијека доласком династије Петровић на власт у Црној Гори, а већа урбанизација и значајнији напредак слиједи са доласком Петра II Петровића Његоша на власт. За вријеме његове владавине изграђена је и чувена Биљарда.

На мјесту на коме се, могуће, налазио двор Ивана Црнојевића, владика Данило је 1701. године подигао Цетињски манастир. Његошева резиденција позната као Биљарда, налази се у историјском језгру Цетиња у непосредној близини Цетињског манастира. Изграђена је 1838. године.[1]

Цетиње се даље архитектонски и урбано-популацијски развијало пропорционално развоју црногорске државотворности, тј. упоредо са проглашењем Књажевине Црне Горе (1852. године под књазом Данилом I Петровићем), те признањем самосталности (1878. на Берлинском конгресу) и, коначно, Краљевине Црне Горе (1910. за вријеме владавине краља Николе I Петровића).

Први водовод је изграђен 1891. године, а вода је стизала из Обзовице,[2] са извора Грохот. [3]

Програм некада традиционалне светосавске свечане прославе, 1890. г.

За вријеме владавине Николе I, у Цетињу је подигнут нови двор, први хотел, болница, Дјевојачки институт, а проглашењем самосталности и успостављањем дипломатских односа са европским државама и Владин дом, те многобројне амбасаде. Изграђене на јако малој међусобној удаљености, а у различитим архитектонским стиловима, ове грађевине дају Цетињу урбану слику града јединствену у Европи.

Након Првог свјетског рата, Црна Гора је прогласила уједињење са Србијом, односно Краљевином СХС/Краљевином Југославијом, а Цетиње постаје сједиште Зетске бановине. Оставши и даље значајним центром, Цетиње се у периоду између два свјетска рата несметано развијало, увећавајући се и популацијски и територијално и инфраструктурално. Половином 1920-тих мјесто се описује као "мртво" и у опадању; Двор Петровића је испретуран и запуштен.[4] Темељи Гимназије Кнеза Павла су освећени 26. септембра 1935.[5] Привреда краја око Цетиња је опала: стоке је било знатно мање, пресушиле су дознаке из иностранства, дугови сељака су порасли.[6] Дјеца у Старој Црној гори су била "слабо развијена и запуштена", снабдијевање водом је било проблем.[7]

Период након Другог свјетског рата доводи до стагнације Цетиња. Наиме, проглашењем Титограда административним центром и главним градом СР Црне Горе, као саставног дијела ФНРЈ/СФРЈ Цетиње губи значај који је до тада имало. Губећи велики дио дотадашњих прихода, град је педесетих и шездесетих година прошлог вијека преживљавао привредну кризу. Покретање индустријских погона, као што су фабрика обуће „Кошута“, електроиндустријски холдинг „Обод“ те транспортно предузеће „Бојана“, као и побољшање инфраструктуре (изградња саобраћајница према Титограду и мору, побољшање електроенергетске и водоводне мреже), успјели су до краја осамдесетих година овог вијека донекле извући овај град и његово становништво из кризе. Међутим, пад социјализма, транзиција и крвави распад СФРЈ узроковали су пад окосница цетињске привреде, те су поново становништво овог града довели у незавидан економски и социјални положај.

Култура и образовање

[уреди | уреди извор]
Позориште „Зетски дом“

Цетиње је посљедњих пет вијекова културно и образовно сједиште Црне Горе, па тако баштини огромно књижевно, музејско и архивско благо, које се већином чува кроз пет републичких институција: Народни музеј Црне Горе, Архив Црне Горе, Централна народна библиотека „Ђурђе Црнојевић“, Краљевско црногорско народно позориште „Зетски дом“, те Републички завод за заштиту споменика културе.

Међутим, Цетиње није само познато по својим грађевинама и историјским споменицима, већ својој вјековима дугој штампарској традицији, богатим библиотекама, као и по својим умјетницима - овај град је за својег постојања изродио и угостио значајан број књижевника и сликара, те стога не чуди што су се у овом граду смјестиле три академије - Факултет ликовних умјетности, факултет драмских умјетности, те Музичка академија.

Црнојевићи су основали прву штампарију (1493—1496). Прво штампано дјело било је Октоих. Касније је и Његош основао своју штампарију (1833—1852, у којој су објављене његове прве пјесме. Од 1858 до 1932 постојала је и Државна штампарија, а послије Другог свјетског рата 1945. основано је Издавачко предузеће „Народна књига“ (1945—1958) односно „Обод“. Најстарије школске установе биле су: Његошева школа 1869, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт 1869, Гимназија 1880, Официрска артиљеријска школа 1903, Учитељска школа 1919. и Богословија 1921. године. Цетињска читаоница основана је 1868. године, у оквиру које су дјеловали: Пјевачко друштво (1871), Библиотека (1879), Добровољно позоришно друштво (1883), Музеј (1893), Архив (1895). И данас на Цетињу као једина такве врсте у Црној Гори ради Богословија Светог Петра Цетињског, која је обновила свој рад 1992. године.

Цетињски бијенале

[уреди | уреди извор]
Дворац краља Николе, данас музеј

Међународни бијенале савремене ликовне умјетности, које се од 1990. одржава сваке друге године. Идејни творац овог бијенала је принц Никола Петровић, праунук краља Николе I. Од свог зачетка до данас, ова културна манифестација све више добива на значају, како у регији тако и у Европи.

Знаменитости

[уреди | уреди извор]
икона Богородице Филермосе

Три велике хришћанске реликвије налазе се на Цетињу. То су: рука светог Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе.[8][9][10][11] Прве двије се чувају у Цетињском манастиру, а трећа у Плавој капели зграде Владиног дома.

Цркве и манастири

[уреди | уреди извор]

Цетиње има четири цркве, и све четири су посвећене Рођењу Пресвете Богородице. То су: црква Цетињског манастира, Црква на Ћипуру, Влашка црква и црква на цетињском Старом гробљу. Вјековима се тај празник славио као слава града Цетиња, до доласка комуниста на власт, а и данас многе породице на Цетињу славе овај празник као своје крсно име.[12] Организација политичко-вјерског карактера, Црногорска православна црква, има на Цетињу објекат, за који њихови сљедбеници мисле да је црква. Посветили су је Ивану Црнојевићу, којег сматрају светитељем (у календару сина Ивана Црнојевића, Ђурађа, из 1494., штампаном на Цетињу, види се да су славили као свете Светог Саву и Симеона мироточивог, које је ово удружење избацило из свог календара).[13]

Цетињски октоих (1494), прва штампана књига у Срба и Јужних Словена
Црква на Ћипуру у којој су сахрањени краљ Никола и краљица Милена
  • Цетињски манастир - саградио га је 1701. године владика Данило Петровић, смјештен у непосредној близини Биљарде и Двора краља Николе.
  • Манастир Црнојевића - са црквом Пресвете Богородице, подигао га оснивач Цетиња Иван Црнојевић 1484. године. Манастир су разорили Турци 1692, а на мјесту цркве Пресвете Богородице краљ Никола I је 1886. саградио капелу. Данас се у овој капели налазе посмртни остаци Краља Николе I и краљице Милене.
  • Влашка црква - подигнута у 15 вијеку као црква Рођења Богородице. Рушена у 17. и 18. вијеку. Поново подигнута 1864. године, када је добила и данашњи назив.
  • Црква на Ћипуру Изграђена је од кнеза Николе. Ту су сахрањени Иван Црнојевић и краљ Никола са својом супругом, краљицом Миленом.

Музеји

[уреди | уреди извор]
  • Музеј Цетињског манастира - смјештен у дијелу манастирских конака, садржи бројне вриједне експонате као што су сви архијерејски орнати Династије Петровић-Његош и крст архимандрита Григорија Нестора, те богате збирке рукописних књига, инкунабула и икона.
  • Историјски музеј - смјештен у згради Владиног дома, обухвата културну друштвено-економску, политичку и војну прошлост Црне Горе од предсловенског периода до данас.
  • Етнографски музеј Црне Горе - смјештен у згради некадашњег Српског посланства, са збиркама који посјетиоцима могу дочарати древне начине исхране, привређивања и одијевања, инструменте и оруђа црногорских предака.
  • Његошев музеј - смјештен у Биљарди, посвећен Петру II Петровићу Његошу. Обухвата Његошеву резиденцију, дио Његошеве библиотеке, те дио библиотеке Петра I Петровића Његоша.
  • Његошева родна кућа - недалеко од Цетиња, у његушком засеоку Ераковићи.
  • Државни музеј Црне Горе - смјештен у двору краља Николе I, реконструкција резиденције краља, са аутентичним примјерцима намјештаја, те другим предметима кориштеним од стране краљевске породице.
  • Умјетнички музеј Црне Горе - смјештен у згради Владиног дома. Националну галерију овог музеја чине: Галерија умјетности југословенских народа и народности, Галерија црногорске ликовне умјетности, Галерија икона, Галерија копија фресака, те Спомен збирка Милице Сарић-Вукмановић.

Саобраћај

[уреди | уреди извор]

Цетиње је данас добро комуникацијски увезано са осталим дијеловима Црне Горе. Налази се на магистралној комуникацији Подгорица-Цетиње-Будва. Од оба града је удаљено око 30 km. Аеродром у Тивту налази се на око 50 km удаљености, а лука Бар око 70 km.

Демографија

[уреди | уреди извор]

Ово насеље је великим дијелом насељено Црногорцима (према попису из 2011. године).

Године 1931, насеље је имало 8.982 становника.[14]

Демографија[15]
Година Становника
1948. 9.038
1953. 9.102
1961. 9.359
1971. 11.876
1981. 14.088
1991. 15.946 15.843
2003. 15.325 15.137
2011. 13.918
Етнички састав према попису из 2011.[16]‍
Црногорци
  
 12.705 91,28%
Срби
  
 539 3,87%
Албанци
  
 37 0,26%
Хрвати
  
 37 0,26%
Роми
  
 28 0,20%
Црногорци-Срби
  
 20 0,14%
Македонци
  
 19 0,13%
Југословени
  
 16 0,11%
Муслимани
  
 12 0,08%
Срби-Црногорци
  
 12 0,08%
Мађари
  
 10 0,07%
Бошњаци
  
 7 0,05%
Италијани
  
 6 0,04%
Словенци
  
 6 0,04%
остали
  
 50 0,36%
регионална припадност
  
 6 0,04%
неизјашњени
  
 394 2,83%


Становништво према полу и старости[17]
м
ж
? 24
  
  
 35
80+ 70
  
  
 188
75—79 102
  
  
 200
70—74 217
  
  
 267
65—69 285
  
  
 396
60—64 312
  
  
 363
55—59 342
  
  
 421
50—54 520
  
  
 567
45—49 569
  
  
 591
40—44 535
  
  
 600
35—39 514
  
  
 589
30—34 513
  
  
 512
25—29 540
  
  
 525
20—24 652
  
  
 650
15—19 658
  
  
 608
10—14 558
  
  
 598
5—9 471
  
  
 452
0—4 354
  
  
 339
Просек : 512 76
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2003.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2003.
Број домаћинстава 2.975 2.919 2.785 3.440 4.081 4.595 4.599
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2003.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 4.587 805 813 800 1.106 707 245 76 24 7 4
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 5.853 2.359 3.163 158 123 50
Женски 6.512 2.022 3.156 978 278 78
УКУПНО 12.365 4.381 6.319 1.136 401 128
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 2.308 21 3 1 690
Женски 2.276 6 1 2 624
УКУПНО 4.584 27 4 3 1.314
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 111 56 297 125 205
Женски 30 14 368 110 62
УКУПНО 141 70 665 235 267
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 18 27 188 71 73
Женски 27 37 183 198 233
УКУПНО 45 64 371 269 306
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 254 0 4 164
Женски 240 1 13 127
УКУПНО 494 1 17 291

Партнерски градови

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Rovinski, Pavel Apolonovič (1999). Zapisi o Crnoj Gori. Podgorica. стр. 99. ISBN 8649501125. 
  2. ^ Водовод. 
  3. ^ Томановић 2007, стр. 445.
  4. ^ "Политика", 3. феб. 1925
  5. ^ "Време", 27. септ. 1935
  6. ^ "Политика", 29. септ. 1935
  7. ^ "Политика", 13. окт. 1935
  8. ^ Витезови меркају реликвију („Вечерње новости“, 2. септембар 2013)
  9. ^ „Примедбе на измештање иконе Богородице Филермоса (1) (СПЦ, 1. децембар 2016)”. Архивирано из оригинала 01. 12. 2016. г. Приступљено 01. 12. 2016. 
  10. ^ „Примедбе на измештање иконе Богородице Филермоса (2) (СПЦ, 1. децембар 2016)”. Архивирано из оригинала 01. 12. 2016. г. Приступљено 01. 12. 2016. 
  11. ^ „„Филермосу” разваљивали шрафцигером („Вечерње новости”, 5. децембар 2017)”. Архивирано из оригинала 05. 12. 2017. г. Приступљено 05. 12. 2017. 
  12. ^ Православље, новине српске патријаршије, бр. 1309, од 1. октобра, Из живота Цркве. Београд. 2021. стр. 43. 
  13. ^ Rovinski, Pavel Apolonovič (1999). Zapisi o Crnoj Gori. Podgorica: Podgorica. стр. 103. ISBN 8649501125. 
  14. ^ Мате Ујевић, Хрватска енциклопедија, трећи свезак, Загреб 1942. — страна 693
  15. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  16. ^ „Попис становништва у Црној Гори 2011.”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2016. г. Приступљено 30. 08. 2016. 
  17. ^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 
  18. ^ „Pobratimili se Cetinje i Sijena”. gradski.me. 1. 2. 2023. Архивирано из оригинала 01. 02. 2023. г. Приступљено 2. 2. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цетиње&oldid=28913845”