Пређи на садржај

Црни септембар

С Википедије, слободне енциклопедије
Црни септембар
منظمة أيلول الأسود
Вође
Време деловањасептембар 1970 – око 1988
ДелокругГлобално, углавном концентрисани у Европи и на Блиском истоку
ИдеологијаПалестински национализам
Антиционизам
Познати нападиМинхенски масакр
СтатусНеактивни

Организација Црни септембар (арап. منظمة أيلول الأسود) је била палестинска милитантна организација основана 1970. године. Поред других акција, група је била одговорна за атентат на јорданског премијера Васфија Тала и масакр у Минхену, у којем је киднаповано и убијено једанаест израелских спортиста и званичника, као и један западнонемачки полицајац који је такође убијен, током Летњих олимпијских игара 1972. у Минхену, што се сматра њиховим најпознатији терористичким нападом. Ови напади су довели до стварања или специјализације сталних снага за борбу против тероризма у многим европским земљама.

Дневник о догађајима из 1970. године

Име групе потиче од сукоба Црног септембра који је почео 16. септембра 1970. године, када је јордански краљ Хусеин прогласио војну власт као одговор на покушај федаина да заузме његово краљевство – што је резултирало смрћу и протеривањем хиљада палестинских бораца из Јордана. Црни септембар је почео као мала ћелија Фатаха одлучних да се освете краљу Хусеину и јорданским оружаним снагама. Придружили су се и регрути из ПФЛП-а, ас-Саика и других група.

У почетку, већина његових чланова били су дисиденти унутар Фатаха који су били блиски Абу Алију Ијаду, команданту Фатахових снага у северном Јордану који је наставио да се бори против јорданске војске након што се вођство Палестинске ослободилачке организације повукло. Убиле су га, наводно погубљењем, јорданске снаге 23. јула 1971. Они су тврдили да је тадашњи јордански премијер Васфи Тал лично одговоран за његово мучење и смрт.

Структура групе

[уреди | уреди извор]

Међу историчарима, новинарима и примарним изворима постоје неслагања око природе Црног септембра и степена у којем га је контролисао Фатах, фракција Палестинске ослободилачке организације, коју је у то време контролисао Јасер Арафат.

У својој књизи Без држављанства, Салах Халаф (Абу Ијад), Арафатов шеф безбедности и један од оснивача Фатаха, написао је да: „Црни септембар није био терористичка организација, већ је пре била помоћна јединица покрета отпора, у време када је ова друга није била у стању да у потпуности реализује свој војни и политички потенцијал. Чланови организације су увек порицали било какве везе између своје организације и Фатаха или Палестинске ослободилачке организације."

Порицање описано у Абу Ијадовој тврдњи било је обострано: према чланку из 1972. у јорданским новинама Ад-Дустоур, Мохаммед Даоуд Оудех, такође познат као Абу Даоуд, оперативац Црног септембра и бивши виши члан Палестинске ослободилачке организације, рекао је јорданској полицији: "Нема таква организација као што је Црни септембар да најављује своје операције под овим именом тако да се Фатах неће појавити као директни извршилац операције." Документ из марта 1973. објављен 1981. од стране америчког Стејт департмента изгледа да потврђује да је Фатах матична организација Црног септембра.[1]

Према америчком новинару Џону К. Кулију, Црни септембар је представљао „потпуни раскид са старим оперативним и организационим методама федаина. Њени чланови су радили у затвореним ћелијама од четири или више мушкараца и жена. Чланови сваке ћелије су намерно држани у незнању других ћелија Вођство су вршили посредници и 'одсеци'.", иако није било централизованог руководства.

Кули пише да су многе ћелије у Европи и широм света биле састављене од Палестинаца и других Арапа који су годинама живели у својим земљама пребивалишта као студенти, наставници, бизнисмени и дипломате. Рад без централног руководства, то је био „прави колегијални правац“. Структура ћелије и оперативна филозофија која се мора знати заштитили су оперативце тако што су осигурали да привођење или надзор једне ћелије не утиче на друге. Структура је понудила уверљиво порицање вођству Фатаха, које је пазило да се дистанцира од операција Црног септембра.

Фатаху је био потребан Црни септембар, каже историчар Бени Морис. Он пише да је постојао "проблем унутрашње кохезије Палестинске ослободилачке организације или Фатаха, са екстремистима који су стално захтевали већу милитантност. Умерени су очигледно пристали на стварање Црног септембра да би преживели".[2] Као резултат притиска милитаната, пише Морис, конгрес Фатаха у Дамаску у августу–септембру 1971. пристао је да успостави Црни септембар. Нова организација се заснивала на постојећем Фатаховом специјалном обавештајно-безбедносном апарату, на канцеларијама и представницима Палестинске ослободилачке организације у разним европским престоницама, а од самог почетка је постојала сарадња Црног септембра и ПФЛП-а.

Палестинска ослободилачка организација је затворила Црни септембар у септембру 1973. године, на годишњицу када је створен „политичком калкулацијом да од тероризма у иностранству више неће бити добро“ према Морису. Арафат је 1974. наредио Палестинској ослободилачкој организацији да се повуче из насилних аката изван Западне обале, Појаса Газе и Израела.

Минхенски масакр

[уреди | уреди извор]

Ова група је била одговорна за масакр у Минхену 1972. године у којем је убијено 11 израелских олимпијских спортиста, од којих је девет прво узето као таоце, и убиство немачког полицајца током Летњих олимпијских игара 1972. у Минхену.

Након напада, израелска влада, на челу са премијерком Голдом Меир, покренула је кампању атентата и наредила израелској интелигентној агенцији Мосад да убије оне за које се зна да су умешани у масакр у Минхену. До 1979. године, најмање једна јединица Мосада је убила осам чланова Црног септембра и Палестинске ослободилачке организације, укључујући Али Хасана Саламеха, званог „Црвени принц“, богатог, блиставог сина породице из више класе и команданта Снаге 17, који је такође радио као лично обезбеђење Јасеру Арафату. Саламех је такође стајао иза отмице Сабене лета 572 из Беча за Лод 1972. године. Погинуо је од експлозије аутомобила бомбе у Бејруту 22. јануара 1979. године. Током рације у Либану у априлу 1973. израелски командоси убили су три висока члана Црног септембра у Бејруту. У јулу 1973. године, у ономе што је постало познато као афера Лилехамер, Ахмед Боучики, недужни марокански конобар кога су заменили за Али Хасана Саламеха, убијен је у Норвешкој. Због убиства је ухапшено шест израелских оперативаца.

Изјаве Абу Дауда из 2010. године, наводног организатора киднаповања у Минхену, поричу да је било који од Палестинаца које је убио Мосад имао било какву везу са масакром у Минхену,[3] упркос чињеници да се на листи налазе два од три преживела члана екипа за отмице ухапшена на аеродрому.

Други напади

[уреди | уреди извор]

Остале радње које се приписују Црном септембру укључују:

Напади бомбама писмима и убиство Амија Шачорија

[уреди | уреди извор]
Спомен плоча на Амбасади Израела у Лондону

Ами Шачори је био саветник за пољопривреду у амбасади Израела у Уједињеном Краљевству у Кенсингтону, Лондон. Шачори је убијен у нападу са писмом бомбом 19. септембра 1972, који је извршио Црни септембар.

Осам бомби упућено је службеницима амбасаде. Четири су пресретнута у просторији за сортирање поште у Ерлс Корту,[5] али су остала четири писма стигла у амбасаду. Три писма су откривена у просторији поште конзулата[5] али Шачори је отворио своје, верујући да садржи холандско семе цвећа које је наручио. Експлозија је пробила рупу на столу и смртно ранила Шачорија у стомак и груди.[6]

У Шачоријево сећање основано је годишње меморијално предавање о пољопривреди у Лондону.[7][8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „U.S. State Department Documents PLO-Black September Link (March 1973) – Jewish Virtual Library”. Приступљено 16. 12. 2014. 
  2. ^ Morris 2001, p. 379
  3. ^ الموساد قلعة التجسس الإسرائيلية [Mossad the Israeli spying citadel] (на језику: арапски). Al Jazeera. 9. 4. 2010. Архивирано из оригинала 17. 6. 2011. г. Приступљено 4. 7. 2010. 
  4. ^ „Palestinian guerrillas claim synagogue bombing”. UPI. 21. 10. 1981. 
  5. ^ а б „BBC ON THIS DAY – 19 – 1972: Parcel bomb attack on Israeli embassy”. BBC News. 19. 9. 1972. Приступљено 16. 12. 2014. 
  6. ^ „Terrorism: And Now, Mail-a-Death”. Time. 2. 10. 1972. Архивирано из оригинала 14. 10. 2007. г. Приступљено 16. 12. 2014. 
  7. ^ Thompson, A. K. (15. 10. 2003). „Fruit and Vegetables: Harvesting, Handling and Storage References”. Fruit and Vegetables (на језику: енглески). Wiley. стр. 411. doi:10.1002/9780470751060.refs. Приступљено 28. 5. 2024. „Mannheim, C. 1980. Development and trends in the preservation of perishable produce. Eighth Ami Shachori Memorial Lecture, 23 September, London. 
  8. ^ „Historia Complete” (pdf). Eastern Illinois University. 2010. 

Литература

[уреди | уреди извор]