Шиизам

Шиизам или шиитски ислам (арап. شيعة, ши`а Али — „Алијева странка“) су други по величини огранак ислама. Верници се најчешће зову шиитским муслиманима или шиитима. Шиитски ислам је била друга по величини грана ислама 2009. године, кад су они сачињавали 10–13% светске муслиманске популације. Дванаестници (Ithnā'ashariyyah) су највећа грана шиитског ислама, која по процени из 2012. године обухвата 85% шиита.

По историјском пореклу шиити признају Мухамедовог нећака Алију и његове потомке за једине пуноправне наследнике Мухамедове световне и духовне власти (калифи и имами). Шиити сматрају да је Алија био божански именован као наследник Мухамеда, и као први имам. Шиити такође проширују ову имаматну доктрину на Мухамедову фамилију, ехли-бејт („људе/фамилију куће“), и неке особе међу његовим потомцима, познате као имами, за које се сматра да поседују специјални духовну и политичку надлежност над заједницом, непогрешивост и друге божански рукоположене особине. Мада постоје многе шиитске подсекте, модерни Шиитски ислам се дели у три главне групације: дванаестници, исмаили и зејдити, при чему су први највећа и најутицајнија група међу њима.

Шиитски ислам се првенствено супротставља сунитском исламу, чији поборници верују да Мухамед није именовао наследника и сматрају Ебу Бекра (који је именован калифом путем шуре, тј. консензуса заједнице) валидним калифом.

Учење

Шиити верују да је Алија директни наследник и вођа свих муслимана после Мухамедове смрти. Сунити верују да је Ебу Бекр, први калиф после Мухамеда легитимно добио вођство над муслиманима. Ова разлика у мишљењу десила се 632. године и тај раскол је оштро поделио ове две муслиманске традиције у многим веровањима и делањима. Тако нпр. шиити, за разлику од сунита, немају строгу забрану ликовног приказивања Божијег посланика Мухамеда.

За разлику од сунита, шиити сматрају Куран за искључиви основ вере. Реч Курана је „вечни израз божанства“, а њена повремена објава везана је за Богом одабране носиоце (имаме). Док је у сунитском исламу основ вере сагласност заједнице с традиционалним узорима, дотле су у ши'и носиоци верског ауторитета имами, у којима се непрестано препорађа светлосно језгро божанске природе. Према ортодоксној шии та се инкарнација (арап: хулул) преноси у породици Мухамедових, односно Алијевих потомака до дванаестог кољена. Сваки је имам духовни вођа свога времена, раван Мухамеду. Ко га не препозна, умире у тами и греху.

Вера у непрекидност божанских инкарнација отвара шира подручја машти и спекулацији него сунитски традиционализам. Зато су у шиитске секте лакше продирали страни културни утицаји, међу којима првенствено индо-ирански мистицизам.

Молитва

Шиитске и сунитске џамије архитектурно немају неких разлика. Џамија је приликом изградње посвећена шиитима или сунитима, па се верници не мешају у истој џамији. Процес молитве је различит између те две струје ислама.

Историја

Шиитска доктрина се заснивала на наследницима Хусеина, мученика из Карбеле који је имао сина и унука, од којих ниједан није испунио очекивања и наде Шиа. Много више заинтересован за антиумајадску кампању био је Заид ибн Али, полубрат Мухамеда ал-Бакира. Заид је признавао прву двојицу калифа али је Умајадима оспоравао право да владају. Заид је умро 740. године наше ере, кратко након што је започео своју борбу. Мало после тога, уз шиитску помоћ, породица Хашемите ал-Абаса, Мухамедовог ујака, затражила је калифат. Године 749, наше ере, црне заставе Абасида замениле су беле заставе Умајада у Куфи. Абасиди, који су се сместили у нову престоницу, Багдад, пресекли су своје везе са шиитима који су им помогли да дођу на власт, држећи Алијеве наследнике на оку. Међу овима, најважнији лик у шиитској историји несумњиво је био Џафар ал-Садик (Исправни), који се дистанцирао и од шиита који су му предложили калифат, и од екстремиста који су га уздизали до божанства. Џафар је имао три сина, Абдулаха ал-Афтаха, Исмаила и Мусу ал-Казима. Исмаил је умро (755) пре свог оца (766); Абдулах је умро после неколико месеци.

Шиити линију од Џафара до Мусе (заробљеника абасидског калифа Харуна ал-Рашида у Багдаду) и од Мусе до његових наследника Али ал-Рида (одређеног да буде наследник калифа Ма-муна у знак помирења 817. године), Мухамеда ал-Џавада, Али ал-Хадија и Хасана ал-Аскарија који је умро 873. године без мушког потомка, називају Дванаестницима (они који признају дванаест имама). Смрт једанаестог имама унела је конфузију (ал-хаира) у шиитску заједницу. Дванаестници су објавили да Хасан има сина, Мухамеда, скривеног имама који ће се појавити као Махди и биће Господар света (Сахиб ал-заман). Дванаестнички шиитизам је штитила династија Бујида (945—1055). Највећи теолог имамске традиције био је Мухамед ибн Баоје ал-Куми (918—991).

У шиитским покретима долази до најужег повезивања персијских и индијских културних традиција, на индијској страни код Кабу-а (15. век) и у Баба Нанаковом сикхизму (16. век), а на персијској страни посебно у иницијативи владара Дара Шику (17. век), који је дао на персијски превести Упанишаде у тежњи за верским зближењем. Тај је превод постао основ првог европског превода Упанишада, из којег је Шопенхауер стекао своје прво знање о индијској филозофији.

Демографија

Ислам по државама

  Сунити

  Шиити

  Ибадити

Шиити (жута, наранџаста, смеђа и црвена боја)

Дистрибуција глобалне шиитске муслиманске популације по континентима

  Азија (93,3%)

  Африка (4,4%)

  Европа (1,5%)

  Америке (0,7%)

  Аустралија (0,1%)

Процене броја шиита међу муслиманима крећу се од 15 до 20%, зависно до статистике; статистички подаци за шиите се не сматрају сасвим поузданим због политичке и верске дискриминације. Шиити су већина у Ирану, Ираку, Азербејџану и Бахреину. Значајних шиитских мањина има и у Сирији, Пакистану, Индији, Авганистану, Либану, Јемену и осталим земљама Персијског залива.

Према шиитским муслиманима, један од дуготрајних проблема у процени шиитске популације је тај да осим ако шиити сачињавају значајну мањину у муслиманској земљи, целокупно становништво се често наводи као сунити. Супротно, међутим није тачно, што може да допринесе непрецизним проценама величине сваке секте. На пример, 1926. године успон династије Сауд у Арабији довео је до званичне дискриминације против шиита. Процењује се да шиити сачињавају 21–35% муслиманске популације у јужној Азији, иако је укупан број тешко проценити из истог разлога. Према разним проценама има око 10–20% шиита у муслиманском свету. Претпоставља се да је до 2009. године њихова популација бројала до 200 милиона.

Шиитски муслимани сачињавају 27-35% популације Либана, и по неком проценама од 35% до преко 35-40% популације Јемена, 30%-35% градске популације Кувајта (подаци су доступни само за градску популацију), преко 20% у Турској, 5–20% популације у Пакистану, и 10-19% Авганистанске популације.

Саудијска Арабија је домаћин бројних засебних шиитских заједница, укључујући дванаестороимамце бахрејнце у Источној провинцији и накавиле из Медине, и исмаилске сулејмане и зејдите из Наџрана. Процењује се да шиитских грађана има око 2-4 милиона, што сачињава око 15% локалне популације.

Знатне шиитске заједнице постоје у обалским регионима Западна Суматра и Аћех у Индонезији (погледајте Табуик). Шиитско присуство је занемарљиво другде у југоисточној Азији, где су муслимани предоминантно шафијски сунити.

Значајна шиитска мањина је присутна у Нигерији, која се састоји од преобраћеника модерне ере у шиитски покрет центриран око држава Кано и Сокото. Неколико афричких земаља попут Кеније, Јужне Африке, Сомалије, итд. имају мале мањине становништва из разних шиитских деноминација, који су првенствено потомци имиграната из јужне Азије током колонијалног периода, као што су Која групе..

На Балкану главна група шиита су бекташије који су традиционално познати као једна од најлибералнијих исламских грана. Карактеристични су по томе да уопште не користе џамије као објекте вероисповести, већ много мање текије, не сматрају клањање обавезом у исповедању вере, а многи обичаји су преузети и исламизовани из православног хришћанства.

Списак нација чије шиитске популације се могу проценити

Подаци наведени у прве три колоне су базирани на демографској студији из октобра 2009. године коју је спровео Пју истраживачки центар, под насловом Мапирање глобалне муслиманске популације.

Нације са преко 100.000 шиита

Земља	Шиитска популација	Проценат шиитске муслиманске популације	Проценат глобалне шиитске популације	Минимална процена/тврдња	Максимална процена/тврдња
Иран	7004660000000000000♠74.000.000 – 78.000.000	7001900000000000000♠90–95	7001370000000000000♠37–40		78.661.551
Пакистан	7004170000000000000♠17.000.000 – 26.000.000	7001110000000000000♠10–15	7001110000000000000♠10-15		43.250.000 – 57.666.666
Индија	7004160000000000000♠17.000.000 – 26.000.000	7001110000000000000♠10–15	7000900000000000000♠9–14		40.000.000 – 50.000.000.
Ирак	7004190000000000000♠19.000.000 – 22.000.000	7001650000000000000♠65–70	7001110000000000000♠11–12
Јемен	7003800000000000000♠8.000.000 – 10.000.000	7001350000000000000♠35–40	7000500000000000000♠~5
Турска	7003700000000000000♠7.000.000 – 11.000.000	7001110000000000000♠10–15	7000400000000000000♠4–6		22 милиона
Азербејџан	7003500000000000000♠5.000.000 – 7.000.000	7001650000000000000♠65–75	7000300000000000000♠3-4		8,16 милиона, 85% укупне популације
Авганистан	7003300000000000000♠3.000.000 – 4.000.000	7001110000000000000♠10–15	7000100000000000000♠~2		6,1 милиона, 15–19% тоталне популације
Сирија	7003300000000000000♠3.000.000 – 4.000.000	7001120000000000000♠15–20	7000100000000000000♠~2
Саудијска Арабија	7003200000000000000♠2.000.000 – 4.000.000	7001150000000000000♠10–15	7000100000000000000♠1-2
Nigeriја	7003399900000000000♠<4.000.000	7000400000000000000♠<5	7000100000000000000♠<2		22-25 милиона
Либан	7003100000000000000♠1.000.000 – 2.000.000	7001500000000000000♠ 45-55	5000000000000000000♠<1		Процена, нема званичног пописа. 50-55%
Танзанија	7003199900000000000♠<2.000.000	7000900000000000000♠<10	5000000000000000000♠<1
Кувајт	7002500000000000000♠500.000 - 700.000	7001300000000000000♠20-25	5000000000000000000♠<1		30%-35% од 1,2 М муслимана (градско становништво)
Немачка	7002400000000000000♠400.000 – 600.000	7001110000000000000♠10–15	5000000000000000000♠<1
Бахреин	7002400000000000000♠400.000 – 500.000	7001660000000000000♠65–70	5000000000000000000♠<1	100.000 (66% градске популације)	200.000 (70% градске популације)
Таџикистан	7002400000000000000♠~400.000	7000700000000000000♠~7	5000000000000000000♠~1
Уједињени Арапски Емирати	7002300000000000000♠300.000 – 400.000	7001100000000000000♠10	5000000000000000000♠<1
Сједињене Државе	7002200000000000000♠200.000 – 400.000	7001110000000000000♠10–15	5000000000000000000♠<1
Оман	7002100000000000000♠100.000 – 300.000	7000500000000000000♠5–10	5000000000000000000♠<1		948.750
Уједињено Краљевство	7002100000000000000♠100.000 – 300.000	7001110000000000000♠10–15	5000000000000000000♠<1
Катар	7002100000000000000♠~100.000	7001100000000000000♠~10	5000000000000000000♠<1

Види још

• Дванаестници

Литература

• Rodriguez-Torres, Deyssi (2010). Nairobi Today: The Paradox of a Fragmented City. African Books Collective. стр. 239. ISBN 978-9987-08-093-9. 
• Leo, Leonard. International Religious Freedom (2010): Annual Report to Congress. Diane Publishing. стр. 261. ISBN 978-1-4379-4439-6. Приступљено 24. 10. 2012. 
• Shankland, David (2003). The Alevis in Turkey: The Emergence of a Secular Islamic Tradition. Routledge (UK). ISBN 978-0-7007-1606-7. 
• Написано на U.S.A. Atlas of the Middle East (Second изд.). Washington D.C.: National Geographic. 15. 4. 2008. стр. 80-81. ISBN 978-1-4262-0221-6. 
• Esposito, John (2002). What Everyone Needs to Know about Islam. Oxford University Press. стр. 40. ISBN 978-0-19-515713-0. 
• Guidère, Mathieu (2012). Historical Dictionary of Islamic Fundamentalism. Scarecrow Press. стр. 319. ISBN 978-0-8108-7965-2. 
• Cornell, Vincent J. (2007). Voices of Islam. Westport, Conn.: Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-98732-9. 
• Newman, Andrew J. (2013). „Introduction”. Twelver Shiism: Unity and Diversity in the Life of Islam, 632 to 1722. Edinburgh University Press. стр. 2. ISBN 978-0-7486-7833-4. 
• Olawuyi, Toyib (2014). On the Khilafah of Ali over Abu Bakr. CreateSpace Independent Publishing Platform. стр. 3. ISBN 978-1-4928-5884-3. 
• Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc. 
• „Encyclopedia Iranica”. Encyclopædia Iranica. Center for Iranian Studies, Columbia University. март 1997. ISBN 978-1-56859-050-9. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Martin, Richard C. Encyclopaedia of Islam and the Muslim world; vol.1. MacMillan. ISBN 978-0-02-865604-5. 
• Corbin, Henry (1993) [1964]. History of Islamic Philosophy, Translated by Liadain Sherrard, Philip Sherrard. London; Kegan Paul International in association with Islamic Publications for The Institute of Ismaili Studies. ISBN 978-0-7103-0416-2. 
• Dakake, Maria Massi (2008). The Charismatic Community: Shi'ite Identity in Early Islam. Suny Press. ISBN 978-0-7914-7033-6. 
• Holt, P. M.; Lewis, Bernard (1977a). Cambridge History of Islam, Vol. 1. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29136-1. 
• Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3. 
• Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam: The History and Doctrines of Twelve. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03531-5. 
• Sachedina, Abdulaziz Abdulhussein (1988). The Just Ruler (al-sultān Al-ʻādil) in Shīʻite Islam: The Comprehensive Authority of the Jurist in Imamite Jurisprudence. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-511915-2. 
• Sobhani, Ja'afar; Shah-Kazemi, Reza (2001). Doctrines of Shiʻi Islam: a Compendium of Imami Beliefs and Practices ([Online-Ausg.] изд.). London: I.B. Tauris [u.a.] ISBN 978-1-86064-780-2. 
• Tabatabaei, Sayyid Mohammad Hosayn (1975). Shi'ite Islam. Превод: Seyyed Hossein Nasr. Suny press. ISBN 978-0-87395-272-9. 
• Ṭabataba'i, Allamah Sayyid Muḥammad Husayn (1977). Shiʻite Islam. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-390-0. 
• Peter J. Chelkowski (ed.), Eternal Performance: Taziyah and Other Shiite Rituals (Salt lake City (UT), Seagull Books, 2010) (Seagull Books - Enactments).
• Corbin, Henry (1993). History of Islamic Philosophy, translated by Liadain Sherrard and Philip Sherrard. Kegan Paul International in association with Islamic Publications for The Institute of Ismaili Studies. ISBN 978-0-7103-0416-2. 
• Dabashi, Hamid (2011). Shi'ism: A Religion of Protest. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-06428-7. 
• Halm, Heinz (2004). Shi'ism. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1888-0. 
• Halm, Heinz (2007). The Shi'ites: A Short History. Markus Wiener Pub. ISBN 978-1-55876-437-8. 
• Lalani, Arzina R. (2000). Early Shi'i Thought: The Teachings of Imam Muhammad Al-Baqir. I.B.Tauris. ISBN 978-1-86064-434-4. 
• Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam: The History and Doctrines of Twelver Shi'ism. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03499-8. 
• Nasr, Seyyed Hossein; Dabashi, Hamid (1989). Expectation of the Millennium: Shiʻism in History. SUNY Press. ISBN 978-0-88706-843-0. 
• Shirazi, Sultanu'l-Wa'izin (2001). Peshawar Nights, A Transcript of a Dialogue between Shia and Sunni scholars. Ansariyan Publications. ISBN 978-964-438-320-5. 
• Rogerson, Barnaby (2007). The Heirs of Muhammad: Islam's First Century and the Origins of the Sunni Shia split. Overlook Press. ISBN 978-1-58567-896-9. 
• Moosa, Matti (1988). Extremist Shiites: The Ghulat Sects. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-2411-0. 
• Wollaston, Arthur N. (2005). The Sunnis and Shias. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4254-7916-9. 

Спољашње везе

• World Best & Biggest Shia Community Social Network
• Library of Shia Muslims Videos
• Shafaqna: International Shia News Agency
• English language website
• YaHusain.com, Shia Website with informative lectures in English & Urdu
• Islamic - Shia Website Архивирано на сајту Wayback Machine (28. август 2008)
• Al-Islam.org, A Digital Islamic Library
• The Shiapedia, an online Shia encyclopedia
• Murajaat - A Shi'i/Sunni debate Архивирано на сајту Wayback Machine (4. октобар 2013)
• Patheos Library – Shi'a Islam
• shiasource.com
• Imam Al-Khoei Foundation (Twelver)
• Dawoodi Bohra (Ismaili)
• The Institute of Ismaili Studies (Ismaili)
• Shia на сајту Curlie (језик: енглески)
• al-shia.org Ahlulbayt Global Informations Center