Јеремија Павловић
Јеремија Павловић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | око 1860. |
Место рођења | Табановићи, Кнежевина Србија |
Место смрти | Краљевина Србија |
Уметнички рад | |
Поље | Клесарство |
Правац | Каменорезаштво западне Србије |
Јеремија Павловић (око 1860−?) био је каменорезац из Табановића (Општина Пожега). Син Филипа Павловића, родоначелника пожешког каменореза .[1]
Израђивао је надгробне споменике, кенотафе и крајпуташе борцима палим у Балканским ратовима широм пожешког краја.[1]
Живот
[уреди | уреди извор]Каменорезаштвом и грађевином почео је да се бави уз оца. Болешљив и „танкогруд”,[1] никада није мобилисан. Временом израстао је у врсног мајстора, а клесарски занат предао свом сину Ђурђу.[1]
Дело
[уреди | уреди извор]Јеремија Павловић споменике је израђивао од пуховског пешчара и беличастог „кабларца” на начин како су то радили драгачевски каменоресци.[1] Надгробнике је украшавао стилизованим крстовима, минуциозним приказима голубова који зобљу грожђе и ситном флоралном орнаментиком. У ситним потезима длетом, као и целокупном ликовном изразу, наглашен је изразит лирски моменат.[1]
Од оца је преузео одређене елементе текста и интерпункције (нарочито честу употребу запета), али га је надмашио лепотом слова која су ситнија и мекших линија, понекад декоративно изведена у полукругу.[1]
У епитафе је уносио понеки стих:
- „Виђите ове ладне стене, то је моје сво весеље.”
- „Ој кућо вечна, брзо ли се градиш, још не мишљах да ћеш моја бити.”
- „Вечан санак почивам, на сваког ће доћи ред.”
- „За живота бити частан, то је спомен леп.”[1]
Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.