Њиварица
| Њиварица | |
|---|---|
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | Скривеносеменице (Magnoliophyta)
|
| Класа: | Дикотиледоне биљке (Mangnoliopsida)
|
| Ред: | Сложеноцветнице (Asterales)
|
| Породица: | Главочике (Asteraceae)
|
| Род: | Еригерон (Erigeron)
|
| Биномно име | |
| Erigeron multicepsfloreo | |
Њиварица (лат. Erigeron multicepsfloreo) је једногодишња лековита, зељаста биљка из рода Еригерон[1] из породице главочика.
Историја
[уреди | уреди извор]Ову нову врсту открили су Живко Славковић, професор биологије из Рибнице и Чонка Станков, биолог из Жиче,[1] након што су извршили упоређивање репродуктивног органа биљног организма, прашника, тучкова, цветних главица, боје, величине листова са неколико стотина примерака са различитих станишта.[2]
Осим што су дали ботаничи описа, експериментално су утврдили лековитост чаја од њиварице.[2]
Латински назив биљке, изведен је по бинарној номенклатури Карла Линеа. сложеница multicepsfloreo је изведена на основу грађе цветних главица: multi — више, ceps — цветних главица, floreo — цваст.
Опис
[уреди | уреди извор]Биљка је висине 24-92 cm. Има јак жиличаст корен до 5 cm дужине. Стабло јој је усправно, чрвсто црвено, са много листова и цветних главица. Стабло је у горњем делу веома гранато, док је у доњем покривено листовима.[1]
Листови у доњем делу су већи и шири, дужине 3,5-6,5 cm и ширине 7-8 mm и по ободу длакави, док су у горњем делу ситнији и мањи, дужине 1-2,5 cm и 1-3 mm ширине.[1]
Из пазуха листова полази метличаста цваст са око око 530 цветних главица, пречника 2-4 mm на дршци од 2 мм. Периферни цветови беличасто-зеленкасте боје су језичастог облика, дужине до 3 mm дугачки, нижи од централних цевастих цветова, беле боје, дужине 5 mm, двополни-хермафродитни, вишег нивоа од језичастих цветова који су обично женски.[1]
Плод садржи семе жуте боје, дужине 2 mm и додатак од беличастих нити, које помажу распростирању семена. Папус је беле боје.[1]
Из рода Еригон у свету је пронађено 174, у Европи 20, а у Србији, заједно са њиварицом, је пронађено шест врста.[2]
Станиште
[уреди | уреди извор]Биљка се може наћи индувидуално или као популације, на необрађеним њивама или на стрновима (остацима стабљика жита) након жетве, на ивицама њива, у којима се гаји кукуруз или необрађеног земљишта, те у деловима остатака шума и шибљацима врба и топола, на равничарским алувијалним наносима поред река Рибница, Ибар, Западна Морава и Гружа.[1]
Примена у медицинске сврхе
[уреди | уреди извор]Мада изгледа и расте као коров, биљка има лековита својства и еколошки значај.[2]
Чај од ове биљке је жуте боје, има боју злата, после четири сата стајања, опорог је укуса, стеже слузокожу уста и изузетно добро делује на зубе и десни.[2] Може да послужи као средство за дезинфикацију слузокоже уста, ждрела и језика. Делује бактериостатично на стрептококе (лат. pilorois helicobacter) и гљивице (лат. candida albicans), као и на патогене бактерије.
Отпорна је на суше, успева на до 400 метара надморске висине и не захтева посебну негу.[2] Даје велику биомасу, а њени састијци би се могли користити за производњу пасте за зубе, сапуна, козметичких раствора за затезање коже, лекова за обнављање слузокоже органа за варење и гениталних органа.[1]
Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Славковић, Живко; Станков, Цонка (6. 11. 2015). Мариновић, Душан, ур. „Откривена нова зељаста биљна врста из рода Еригерон у флори Србије - Њиварица”. Натура онлајн. Београд. Приступљено 27. 6. 2017.
- „Краљевчанин открио нову биљну врсту”. Београд: РТС. 11. 11. 2015. Приступљено 28. 6. 2017.