Алтернатива за Немачку

Алтернатива за Немачку

Alternative für Deutschland
Алтернатива за Немачку Alternative für Deutschland
Скраћеница	AfD
Вође	Тино Крупала; Алис Вајдел;
Оснивачи	Александер Гауланд; Бернд Луке; Конрад Адам;
Основана	6. фебруар 2013.; пре 11 година
Одвојила се од	Хришћанско-демократске уније Немачке
Седиште	Берлин, Немачка
Идеологија	десничарски популизам; евроскептицизам
Политичка позиција	десница до крајње деснице
Европско чланство	Европа суверених нација
Група Европског парламента	Група Европе суверених нација
Боје	светлоплава
Бундестаг	77 / 736
Државни парламенти	282 / 1.884
Европски парламент	15 / 96
Веб-сајт
	www.afd.de

Алтернатива за Немачку (нем. Alternative für Deutschland, AfD) је политичка странка у Немачкој. Евроскептична је странка,^[2] која се противи имиграцији у Немачку, нарочито имиграцији муслимана.^[3]

Историја

Основана је као евроскептична партија која подржава чланство Немачке у Европској унији,^[4]^[5]^[6]^[7]^[8]^[9]^[10] али се противи заједничкој валути, евру, и политици спашавања предузећа којима прети пропаст давањем финансијске помоћи која је проистекла из европске дужничке кризе.^[11]^[12] Партија се расцепила у јулу 2015, и Фрауке Петри је наставила да води Алтернативу за Немачку на антиимигрантској платформи, док су оснивач Бернд Луке и присталице његових економских политика напустили странку и основали Алијансу за напредак и одлазак (ALFA).^[13] На партијској конвенцији одржаној од 30. априла до 1. маја 2016, партија је усвојила антиисламску платформу.^[14]

На савезним изборима 2013. године је освојила 4,7% гласова, чиме је за мало остала испод изборног цензуса од 5%, неопходног за улазак у Бундестаг. 2014, ова партија је освојила 7,1% гласова и 7 од 96 мандата резервисаних за Немачку на изборима за Европски парламент, и након тога приступила парламентарној групи Европских конзервативаца и реформиста (ЕЦР). Од марта 2016, АфД је ушла у парламент осам немачких савезних држава.

На савезним Немачким изборима 2017. осваја 12,6% и постаје трећа најјача странка у Бундестагу.^[15]

Децембарско заседање странке

Од 2. децембра су Јерг Мајтен посланик европског парламента и Александер Гауланд равноправни председници целонемачке AfD. Гауланд је наступио као компромис кандидат уместо умереног Георга Паздерског И Дорис фон Саин Витгенштајн^[16] који у два кола нису освојили потребну већину и обоје су повукли своје кандидатуре и уместо њих је био изабран Гауланд који није спадао ни на једну страну и тако је конзервативно крило које се назива једноставно "Flügel" (немачки "крило"), добило подржку а Алтернариву за Немачку ће повести Мојтен и Гауланд.^[17]

Табеле изборних резултата

Савезни парламент (Bundestag)

Изборна година	Бр. гласова за изборне јединице	Бр. гласова за партију	% гласова за партију	Укупно мандата	+/–
2013	810.915	2.056.985	4,7	0 / 631
2017	5.316.095	5.877.094	12,6	94 / 709

Европски парламент

Изборна година	Бр. гласова	% гласова и ранг	Бр. мандата	+/–
2014	2.070.014	7,1 (#5)	7 / 96

Државни парламент (Landtag)

Државни избори, година	Бр. гласова	% гласова и ранг	Бр. мандата
Хесен, 2013	126.906	4,1 (#6)	0 / 110
Саксонија, 2014	159.611	9,7 (#4)	14 / 126
Тирингија, 2014	99.548	10,6 (#4)	11 / 91
Бранденбург, 2014	119.989	12,2 (#4)	11 / 88
Хамбург, 2015	214.833	6,1 (#6)	8 / 121
Бремен, 2015	64.368	5,5 (#6)	5 / 83
Баден-Виртемберг, 2016	809.311	15,1 (#3)	23 / 143
Рајнланд-Палатинат, 2016	267.813	12,6 (#3)	14 / 101
Саксонија-Анхалт, 2016	271.646	24,4 (#2)	25 / 87

Програм

Дана 1. маја 2016. на сазиву у Штутгарту је странка АфД примила програмско начело да ислам није у складу са немачким уставом и прогласила је да је забрањено ношење бурки и градњу џамија у немачкој.

Референце

^ Lachmann, Günther (4. 10. 2012). „Euro-Politik: Enttäuschte CDU-Politiker gründen Wahlalternative”. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 6. 5. 2024. г. Приступљено 6. 5. 2024.
^ Arzheimer, Kai (јануар 2015). „The AfD: Finally a Successful Right-Wing Populist Eurosceptic Party for Germany?”. West European Politics. 38 (3): 535—556. S2CID 14613344. doi:10.1080/01402382.2015.1004230. Архивирано из оригинала 2. 11. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2021 — преко Arzheimer's personal website.
^ Arzheimer, Kai; Berning, Carl C. (2019). „How the Alternative for Germany (AfD) and their voters veered to the radical right, 2013–2017”. Electoral Studies. 60: 102040. S2CID 181403226. doi:10.1016/j.electstud.2019.04.004.
^ Decker, Frank (2015). „Follow-up to the Grand Coalition: The Germany Party System before and after the 2013 Federal Election”. Ур.: Langenbacher, Eric. The Merkel Republic: An Appraisal. Berghahn Books. стр. 34—39. ISBN 978-1-78238-896-8.
^ Hans-Jürgen Bieling (2015). „Uneven development and 'European crisis constitutionalism', or the reasons for and conditions of a 'passive revolution in trouble'”. Ур.: Jäger, Johannes; Springler, Elisabeth. Asymmetric Crisis in Europe and Possible Futures: Critical Political Economy and Post-Keynesian Perspectives. Routledge. стр. 110. ISBN 978-1-317-65298-4.
^ Jahn, Egbert (2015). German Domestic and Foreign Policy: Political Issues Under Debate -. Springer. стр. 30. ISBN 978-3-662-47929-2.
^ Lansford, Tom, ур. (2014). Political Handbook of the World 2014. SAGE Publications. стр. 532. ISBN 978-1-4833-3327-4.
^ Dervis, Kemal; Mistral, Jacques (2014). „Overview”. Ур.: Dervis, Kemal; Mistral, Jacques. Europe's Crisis, Europe's Future. Brookings Institution Press. стр. 13. ISBN 978-0-8157-2554-1.
^ Ladrech, Robert (2014). „Europeanization of National Politics: the centrality of politics parties”. Ур.: José M. Magone. Routledge Handbook of European Politics. Routledge. стр. 580. ISBN 978-1-317-62836-1.
^ Daniel, William T. (2015). Career Behaviour and the European Parliament: All Roads Lead Through Brussels?. Oxford University Press. стр. 135. ISBN 978-0-19-871640-2.
^ Thompson, Wayne C. (2014). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2014. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 283. ISBN 978-1-4758-1224-4.
^ Kessel, Stijn van (2015). Populist Parties in Europe: Agents of Discontent?. Palgrave Macmillan UK. стр. 61—62. ISBN 978-1-137-41411-3.
^ „AfD chief Lucke denies plans to split the party”. Deutsche Welle. 19. 5. 2015. Приступљено 27. 5. 2015.
^ „Germany AfD conference: party adopts anti-Islam policy”. bbc.com. BBC. Приступљено 7. 5. 2016.
^ Десничари у Бундестагу – честитке и протести, AfD 12,6%
^ AMANN, Melanie a TEEVS, Christian: Chaos beim AfD-Parteitag. Höckes erstolperter Erfolg. Der Spiegel, http://www.spiegel.de/politik/deutschland/afd-und-ihre-neuer-co-chef-alexander-gauland-bjoern-hoeckes-erfolg-a-1181473.html, 2. prosince 2017, 22:10 hod. (německy).
^ Umírněný kandidát neuspěl. AfD povedou Meuthen a Gauland. Echo24, https://echo24.cz/a/STmv9/umirneny-kandidat-neuspel-afd-povedou-meuthen-a-gauland, 2. prosince 2017.

Литература

Kessel, Stijn van (2015). Populist Parties in Europe: Agents of Discontent?. Palgrave Macmillan UK. стр. 61—62. ISBN 978-1-137-41411-3.
Thompson, Wayne C. (2014). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2014. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 283. ISBN 978-1-4758-1224-4.
Gabriele D'Ottavio; Saalfeld, Thomas (2015). Germany After the 2013 Elections: Breaking the Mould of Post-Unification Politics?. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 3. ISBN 978-1-4724-4439-4.
Franzmann, Simon (2015). „The Failed Struggle for Office Instead of Votes”. Ур.: Gabriele D'Ottavio; Saalfeld, Thomas. Germany After the 2013 Elections: Breaking the Mould of Post-Unification Politics?. Ashgate. стр. 166—167. ISBN 978-1-4724-4439-4.

Даља литература

Шпигелов онлајн водич за немачке политичке партије: Алтернатива за Немачку

Спољашње везе

Званични веб-сајт

[1] Lachmann, Günther (4. 10. 2012). „Euro-Politik: Enttäuschte CDU-Politiker gründen Wahlalternative”. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 6. 5. 2024. г. Приступљено 6. 5. 2024.

[Arzheimer_2015-2] Arzheimer, Kai (јануар 2015). „The AfD: Finally a Successful Right-Wing Populist Eurosceptic Party for Germany?”. West European Politics. 38 (3): 535—556. S2CID 14613344. doi:10.1080/01402382.2015.1004230. Архивирано из оригинала 2. 11. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2021 — преко Arzheimer's personal website.

[3] Arzheimer, Kai; Berning, Carl C. (2019). „How the Alternative for Germany (AfD) and their voters veered to the radical right, 2013–2017”. Electoral Studies. 60: 102040. S2CID 181403226. doi:10.1016/j.electstud.2019.04.004.

[Decker2015-4] Decker, Frank (2015). „Follow-up to the Grand Coalition: The Germany Party System before and after the 2013 Federal Election”. Ур.: Langenbacher, Eric. The Merkel Republic: An Appraisal. Berghahn Books. стр. 34—39. ISBN 978-1-78238-896-8.

[Bieling2015-5] Hans-Jürgen Bieling (2015). „Uneven development and 'European crisis constitutionalism', or the reasons for and conditions of a 'passive revolution in trouble'”. Ур.: Jäger, Johannes; Springler, Elisabeth. Asymmetric Crisis in Europe and Possible Futures: Critical Political Economy and Post-Keynesian Perspectives. Routledge. стр. 110. ISBN 978-1-317-65298-4.

[Jahn2015-6] Jahn, Egbert (2015). German Domestic and Foreign Policy: Political Issues Under Debate -. Springer. стр. 30. ISBN 978-3-662-47929-2.

[Lansford2014-7] Lansford, Tom, ур. (2014). Political Handbook of the World 2014. SAGE Publications. стр. 532. ISBN 978-1-4833-3327-4.

[DervisMistral2014-8] Dervis, Kemal; Mistral, Jacques (2014). „Overview”. Ур.: Dervis, Kemal; Mistral, Jacques. Europe's Crisis, Europe's Future. Brookings Institution Press. стр. 13. ISBN 978-0-8157-2554-1.

[Ladrech2014-9] Ladrech, Robert (2014). „Europeanization of National Politics: the centrality of politics parties”. Ур.: José M. Magone. Routledge Handbook of European Politics. Routledge. стр. 580. ISBN 978-1-317-62836-1.

[Daniel2015-10] Daniel, William T. (2015). Career Behaviour and the European Parliament: All Roads Lead Through Brussels?. Oxford University Press. стр. 135. ISBN 978-0-19-871640-2.

[Thompson2014-11] Thompson, Wayne C. (2014). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2014. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 283. ISBN 978-1-4758-1224-4.

[Kessel2015-12] Kessel, Stijn van (2015). Populist Parties in Europe: Agents of Discontent?. Palgrave Macmillan UK. стр. 61—62. ISBN 978-1-137-41411-3.

[split-13] „AfD chief Lucke denies plans to split the party”. Deutsche Welle. 19. 5. 2015. Приступљено 27. 5. 2015.

[14] „Germany AfD conference: party adopts anti-Islam policy”. bbc.com. BBC. Приступљено 7. 5. 2016.

[15] Десничари у Бундестагу – честитке и протести, AfD 12,6%

[16] AMANN, Melanie a TEEVS, Christian: Chaos beim AfD-Parteitag. Höckes erstolperter Erfolg. Der Spiegel, http://www.spiegel.de/politik/deutschland/afd-und-ihre-neuer-co-chef-alexander-gauland-bjoern-hoeckes-erfolg-a-1181473.html, 2. prosince 2017, 22:10 hod. (německy).

[17] Umírněný kandidát neuspěl. AfD povedou Meuthen a Gauland. Echo24, https://echo24.cz/a/STmv9/umirneny-kandidat-neuspel-afd-povedou-meuthen-a-gauland, 2. prosince 2017.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

п р у Политичке странке Немачке
Парламентарне странке	Алтернатива за Немачку Левица Савез 90/Зелени Социјалдемократска партија Немачке Странка слободних демократа Хришћанско-демократска унија Немачке Хришћанско-социјална унија Баварске
Ванпарламенатарне странке	Национал-демократска партија Немачке Немачка комунистичка партија
Повезани чланци	Политика Немачке
Политичке странке у Немачкој Немачки политичари

Нормативна контрола
Међународне	VIAF
Државне	Норвешка Шпанија Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Чешка Пољска
Остале	Енциклопедија Британика IdRef