Пређи на садржај

Desničarski populizam

С Википедије, слободне енциклопедије
Бивши председник Бразила Жаир Болсонаро и бивши председник САД Доналд Трамп су водеће фигуре десничарског популизма
Део серије о популизму
Популизам
Варијанте
Концепти
Људи
Националне варијанте
Повезане теме

Desničarski populizam je politička ideologija koja odbacuje trenutni politički konsenzus i često kombinuje individualizam, etnocentrizam i anti-elitizam. Smatra se da je populizam zbog svog obraćanja običnom čoveku nasuprot elitama.[1] U Evropi, desničarski populizam je izraz koji se koristi da opiše grupe, političare i političke partije obično poznate po svojoj opoziciji imigraciji,[2] naročito iz islamskog sveta[3] i, u većini slučajeva i euroskepticizmu.[4] Desničarski populizam u Zapadnom svetu je obično povezan sa ideologijama kao što su Novi nacionalizam,[5][6] anti-globalizacija,[7] nativizam,[8][9] protekcionizam[10] i opozicija imigraciji.[11]

Tradicionalni desničarski pogledi kao što su opozicija povećanju podrške državi blagostanja i šema o "raskošnijoj ali i restriktivnijoj domaćoj socijalnoj potrošnji" su takođe opisane pod desničarskim populizmom i ponekad ih nazivamo šovinizam blagostanja.[12][13][14]

Od 1990-ih desničarskog populističke stranke postaju zastupljene u zakonodavstvu različitih demokratija uključujući Kanadu, Norvešku, Francusku, Izrael, Poljsku, Rusiju, Rumuniju i Čile, i ulaze u koalicione vlade u Švajcarskoj, Austriji, Holandiji, Novom Zelandu, Italiji,[15] Izraelu i Poljskoj. Iako su ekstremni desničarski pokreti u Sjedinjenim Državama izučavani odvojeno, gde se oni obično nazivaju "radikalna desnica", neki pisci ih razmatraju kao isti fenomen.[16] Desničarski populizam u Sjedinjenim Državama je takodje blisko povezan sa paleokonzervatizmom.[17] Desničarski populizam se razlikuje od konzervatizma, ali nekoliko desničarsko-populističkih stranaka imaju svoje korene u konzervativnim političkim partijama.[18] Druge političke stranke imaju veze sa fašističkim pokretima nastalim u vreme međuratnog perioda kada su italijanski, nemački, mađarski, španski i japanski fašizam došli na vlast.

Od ranih 2010-ih desničarsko-populističkim pokretima kao što su Nacionalni front u Francuskoj, Stranka za slobodu u Holandiji i Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, počinje da raste,[19][20] velikim delom zbog povećanja opozicije imigraciji sa Bliskog Istoka i Afrike podižući euroskepticizam i nezadovoljstvo u ekonomsku politiku u Evropskoj Uniji.[21] Politički pogledi predsednika Donalda Trampa u 2016. godini rezimirani su od strane stručnjaka kao desničarsko-populistički[22] i nacionalistički.[23][24]

Definicija

[уреди | уреди извор]

Klasifikacija desničarskog populizma u jednu političku porodicu pokazala se teškom, i nije sigurno da li smislena kategorija postoji, ili je to samo grupa kategorija, po kojima se stranke razlikuju u ideologiji, organizaciji i liderskoj retorici. Takodje, suprotno tradicionalnim strankama, one ne pripadaju internacionalnim organizacijama srodnih partija, i ne koriste slične termine da opišu sebe.[25] Jedina istovetnost je da su one više desničarske od ostalih političkih partija na "levo ili desno" osi.[26]

Naučnici koriste terminologiju nedosledno, ponekad se pozivajući na desničarski populizam kao "radikalno pravo"[27] ili na druge termine kao što je Novi nacionalizam.[28] Pipa Noris je primetila da "standardni referentni radovi koriste neizmenične tipologije i raznolike oznake kategorišući  partije kao 'krajnja' ili 'ekstremna' desnica, 'nova desnica', 'antimigrantske' ili 'neofašističke', 'antiestablišment', “nacionalpopulističke”,”protestne”,”etičke”,”autoritarne”, “antivladine”, “antipartijske”,”ultranacionalističke”, “neoliberalne”, “libertarijalne” itd.[29]

Po državama

[уреди | уреди извор]

Piero Ignazi podelio je desničarsko-populističke stranke, koje je nazivao 'ekstremne desničarske stranke', na dve kategorije: on je postavio tradicionalne desničarske partije koje su se razvile iz istorijske desnice i postindustrijske stranke koje su se razvile nezavisno. Smestio je Britansku nacionalnu partiju, Nacionalnu demokratsku partiju Nemačke, Nemački narodni savez i bivšu holandsku Centralnu stranku u prvu kategoriju, čiji prototip bi bio raspušten italijanski Socijalni pokret; francuski Nacionalni front, nemačke Republikance, holandske Central demokrate, bivši belgijski Flamanski blok(koji je obuhvatao izvesne aspekte tradicionalnih ekstremnih desničarskih stranaka), Dansku partiju napretka, Norvešku partiju napretka i Slobodarsku partiju Austrije smestio je u drugu kategoriju.[30][31]

Desničarsko-populističke stranke na engleskom govornom području obuhvaćaju Stranku za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva, australijsku Jednu Naciju i Prvo Novi Zeland, kao i Partiju divlje ruže u kanadskoj provinciji Alberta.[32] Američka Republikanska stranka i Konzervativna partija Kanade uključuju desničarsko-populističke frakcije.

Australija

[уреди | уреди извор]
Paulina Hanson

Glavna desničarska partija u Australiji je „Jedna Nacija“, vođena od strane Pauline Hanson, senatora Kvinslenda.[33] Jedna Nacija tipično podržava Koaliciju.[34]

Ostale partije koje su predstavljene u Australijskom Parlamentu sa desničarskim elementima i retorikom su „Australian Conservatives“,vođena od strane Kori Bernardija, senatora Južne Australije,[35] liberalna „Liberal Democratic Party“, vođena od strane David Leyohjelm, senatora Novog Južnog Velsa[36] i „Katter’s Australian Party“ na čelu sa Bob Karterom.[37] Bernardi i Leyonhjelm su formirali blok za glasanje u Australijskom Senatu.[38]

Neke ličnosti u „Liberalnoj stranci Australije“ (koja je deo koalicije) su opisane kao desničari, na primer bivši premijer Toni Abot.[39]

Kanada

[уреди | уреди извор]

Kanada ima dug niz desničarskih protest partija i političara, najviše u Zapadnoj Kanadi zbog Zapadnog isključivanja. Veoma uspešna „Social Credit Party of Canada“ je uzastopno osvajala mesta sedista u Britanskoj Kolumbiji, Alberti i Saskačevanu ali je taj niz prestao sedamdesetih godina prošlog veka. „Reform Party of Canada“ na čelu sa Prestonom Manningom je još jedna veoma uspešna desničarska partija koja je nastala kao rezultat politike centralno-desničarske Progresivno Konzervativne stranke koja je isključivala Plave torise. Obe partije su se na kraju spojile u Konzervativnu partiju Kanade.

Poslednjih godina desničarski populistički elementi su postojali unutar Konzervativne partije Kanade,a najznačajnijih su predstavljeni u Ontariju od strane Kellija Leitcha,biznismena Kevina Olerija i bivšeg gradonačelnika Toronta, Roba Forda.[40][41]

Evropske države

[уреди | уреди извор]
Partije desnog krila u narodnim skupštinama evropskih država 2017. godine

Glavne diplomate EU su izrazile svoju zabrinutost zbog ruskog finansiranja desničarskih i populističkih partija u Evropi i izjavili su za časopis „Fajnenšal tajms“ da su bezbednosne agencije „nekolicine“ država su podigli opreznost zbog mogućih veza sa Moskvom.[42] U 2016-oj, Češka Republika je upozorila da Rusija želi da “zavadi pa vladaj“ EU putem podrške desničarskih populističkih partija kroz Evropu.[43]

Austrija

[уреди | уреди извор]

Austrijska partija za slobodu je uspostavljena 1955 od strane bivšeg naciste koji je hteo da predstavi "Treći Kamp", pored socijalisticke partije i socijal katoličke austrijske narodne partije. Nasledila je Federaciju za nezavisnost koja je uspostavljena posle Drugog Svetskog rata koja je u sklopu imala predratni nemački nacionalizam. Iako nije dobila punu pažnju nekoliko decenija, ona je ostvarila znatnu ravnotežu moći podupirući nekoliko saveznih vlada, bilo da se radi o desnoj ili levoj strani, npr. Kabineta socijalističke vojske iz 1970. godine (vidi vezu Kreisky-Peter-Wiesenthal). Od 1980. stranka slobode usvojila je liberalniji stav. Po saveznim izborima 1983. godine ušao je u koalicijsku vladu s Socijalističkom strankom, pri čemu je predsednik stranke Norbert Steger bio zamenik kancelara. Ipak, liberalni sporazum se završio kada je 1986. izabran za predsednika Jörga Haidera. Haider je svojim skromnim i patriotskim stavom ponovno integrirao nacionalističke baze birača stranke. Ipak, bio je u stanju da dobije glasove iz velikih delova stanovništva koji su bili razočarani politikom javno osudivši korupciju i nepotizam austrijskog Proporz sistema. Izborni uspeh podstaknut je ulaskom Austrije u EU 1995. godine. Nakon saveznih izbora 1999. Slobodna stranka sa 26,9% glasova dobila je zvanje druge najjače stranke u parlamentu Nacionalnog veća. Nakon što je ušao u koalicijsku vladu s Narodnom strankom, Haider je morao da se suoči sa hendikepom nekoliko ministara FPÖ-a, ali i nemogućnošću agitacije protiv članova vlastitog kabineta. 2005. godine konačno se suprotstavio gubitku ugleda Stranke slobode od strane Saveza za budućnost Austrije (BZÖ) kako bi nastavio svoju vladu. Preostali članovi FPÖ-a izabrali su predsednika Heinz-Christian Strachea; Od saveznih izbora 2006. godine obe desne stranke su se vodile odvojeno. Nakon što je Haider ubijen u automobilskoj nesreći 2008. godine, BZÖ je izgubio merljivu količinu potpore.

Holandija

[уреди | уреди извор]

U Holandiji,desničarski pokret je bio predstavljen u 150 sedišta u Predstavničkom domu kongresa u 1982, kada je Centralna Partija osvojila glasanje. Tokom 1990s,, Centralni demokrati su bili uspešniji iako je razlika bila neznatna. Tek se posle 2002 desničarsko populistička partija probila u Holandiji, kada je Pim Fortuyn List osvojio 26 mesta i formirao koaliciju sa VVD i CDA. Fortuyn koji je imao snažan stav protiv imigracije,pogotovo muslimana, je ubijen u maju 2002,dve nedelje pre izbora.[44]Koalicija je prestala 2003 i partija je opadala sve dok se nije raspala. Od 2006, Partija za slobodu predstavljana je u Predstavničkom Domu Kongresa. Prateći glavne izbore 2010, bili su u paktu sa desničarskom vladom manjine od VVD i CDA nakon sto je osvojio 24 mesta u Predstavničkom Domu Kongresa. Partija je euroskeptična i igra glavnu ulogu u menjanju stava Holandske Vlasti prema Evropskim integracijama, nakon što su  osvojili drugo mesto 2009 na Evropskim Parlamentarnim Izborima, osvojivši 4 od 25 sedišta. Strankina glavna politika partije je bila o strogim kritikama o Islamu, restrikcije o imigrantima iz novih evropskih zemalja i Islamskih zemalja, zalažući se za asimilaciju  imigranata prema Holandskom društvu, suprotstavljajući se pristupanju Turske u Evropsku Uniju, zalaganje za Holandiju da izadje iz Evropske Unije i zalaganje da se vrati Holandska valuta. [45]PVV je povukao svoju podršku za Prvi Rut kabiner u 2012 nakon sto su odbili mere štednje. Ovo je pokrenulo izbore 2012 u kojim su PVV smanjeni na 15 mesta i izostavljeni iz nove vlade. U izborima 2017, predstavnik PVV Vilders je dobio još 5 mesta i time je PVV postala druga najveća stranka u Predstavničkom domu kongresa,čime je zbir mesta 20.[46]

Belgija

[уреди | уреди извор]
Flamanski blok

Flamanski blok osnovan je 1978, operisao na platformi zakona i reda,  anti-imigracije (sa posebnim fokusom na Islamsku imigraciju) i secesiji Flandrijskog regiona zemlje. Završetak secesije je prvobitno planiran aneksijom Flandrije od strane kulturno i lingvistički slične Holandije, dok taj plan nije bio odbačen zbog multikulturalizma u toj zemlji. U toku izbora Flamanskog parlamenta u junu 2004, stranka je prikupila 24,2% glasova, samo 2% manje od liderske partije.[47] Bilo kako bilo u novembru iste godine, partija je proglašesna ilegalnom u okviru anti-rasističkog prava za, pored ostalih stvari, zagovaranje socijalno diferenciranih škola izmeđju građana i imigranata.[48] Za manje od nedelju dana partija je ponovo uspostavljena pod imenom „Flamanski interes’’ sa skoro identičnom ideologijom. Zagovara da imigranti ukoliko žele da ostanu trebaju da prihvate Flandrijsku kulturu i jezik.[49] Uprkos nekim optužbama antisemitizma od strane Belgijske jevrejske populacije, partija je demonstrirala odanost pro-Izraelskom stavu kao deo njihove opozicije Islamu.[50] Sa 18 od 124 mesta „Flandrijski interes’’ je uveo opoziciju u Flamanski parlament.[51] I takođe je imao 11 od 150 mesta u Belgijskoj Komori predstavnika.

Francuska

[уреди | уреди извор]
Marin le Pen

U Francuskoj, glavna desničarska partija je Nacionalni Front. Od kandidature Marin le Pen na izborima na čelu partije u 2011, Nacionalni Front je utvrđen kao jedan od glavnih političkih partija u Francuskoj ali takođe i kao najjača i najuspešnija partija u Evropi 2015.[52] godine. Le Pen je bila kandidat na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017. godine. U drugom krugu izgubila je od Emanuela Makrona.

Nemačka

[уреди | уреди извор]
Alternativa za Nemačku

Još od 2014, najpoznatija desničarska populistička partija je bila „Alternativa za Nemačku. Od januara 2017 desničarske populističke partije nisu ulazile u Bundestag-Nacionalni parlament Nemačke, ali kandidati „Alternative za Nemačku su bili izabrani za više od 100 mesta u Nemačkom Državnom Parlamentu. Levičarski populizam je reprezentovan u Bundestagu od strane „Levice.

Na regionalnom nivou desničarski populistički pokreti kao „Pro NRW i „BIW-gradjani u besu sporadično privlače neku podršku. Republikanci vođeni od strane Franca Šonhubera 1989. ušli  su u državni parlament Berlina i dostigli više od 7% Nemačkih glasova izglasanih u okviru „1989 Evropskih elekcija, sa 6 mesta u Evropskom parlamentu. Partija je takođe osvojila mesta u „ Landtag of Baden Wurtemberg dva puta u 1992 i 1996. Posle 2000. Republikanska podrška erodirala je u korist desničarske „ Nemačke Narodne Unije,, i  „Nacionalne Demokratske Partije Nemačke, koji su na  Federalnim izborima 2009 držali 1,5% glasova (osvajajući čak do 9% u regionalnim „Landtag parlamentarnim izborima).

U 2005 nacionalno rasprostranjen „Pro-Nemački gradjanski pokret je osnovan u Kelnu. Pokret se ispoljio kao konglomerat mnogobrojnih malih partija, glasačkih asocijacija i društava, razlikujući sebe kampanjom protiv Islamskih ekstremista[53] i muslimanskih imigranata. Njeni predstavnici zastupaju krajnje netolerantnu politiku i borbu protiv korupcije. Sa poricanjem multietničkog društva i budjenjem navodne islamizacije, pro-politika se širi do desničarskih pozicija. Ostale manje desničarske populističke partije uključuju „ Nemačku partiju Slobode osnovanu 2010, bivše istočne Nemačke „Nemačka Socijalna Unija (DSU), rascepljene „ Partije ofanzive vladavine prava (Schill party).

Kipar

[уреди | уреди извор]

ELAM  (nacionalni narodni front) je formiran na temeljima održanja kiparskog identiteta, protivno daljoj Evropskoj integraciji, imigraciji i statusu quo koji ostaje zbog Turske invazije na trećinu ostrva (i manjka namere iternacionalne zajednice da reši problem).

Poljska

[уреди | уреди извор]

Poljski Kongres novog prava rukovođen od strane Mišala Marušika, promoviše koncepte kao što su radikalno smanjenje poreza podstaknuto ukidanjem socijalnog osiguranja, univerzalnu javnu zdravstvenu zaštitu, državno sponzorisanu edukaciju i ukidanje komunističke Poljske 1994 agrokulturalne reforme, kao put ka dinamičnom ekonomskom i socijalnom rastu.[54][55]Usled nedostatka empirijskih i ekonomskih dokaza prezentovanih od strane partijskih lidera i članova, partija se smatra populističkom od strane kako desničarskih tako i levičarskih publicista.[56][57]

Danska

[уреди | уреди извор]

Početkom 1970ih, sedište jedne od najjačih desničarskih partija u Evropi bilo je u Danskoj, “Napredna stranka”.Na izborima 1973, dobili su skoro 16% glasova.[58] U narednim godinama njihova podrška se smanjivala, i 1990ih je zamenjena “Danskom Narodnom partijom”, koja je postala značajna podrška vladajućoj liberalno-konzervativnoj koaliciji tokom 2000ih.[59] “Danska Nradona partija” je najveća i najuticajnija desničarska populistička stranka u Danskoj danas. Dobili su 15 mesta na Danskim opštim izborima 2015[60] i postali druga najveća stranka u Danskoj. “Danska Narodna partija” zagovara smanjenje imigracija, posebno iz nezapadnih zemalja, podržava kulturne asimilacije prve generacije migranta u dansko društvo i protive se tome da Danska postane multikulturalno društvo.

Dodatno ciljevi “Danske Narodne partije”su da sprovode striktnu vladavinu prava, da zadrže jak sistem socijalne zaštite za one kojima je to potrebno, da promovišu ekonomski rast ojačavajući obrazovanje i ohrabrujući ljude da rade, u korist očuvanja životne sredine.[61] Godine 2015, oformljena je “Nova desnca”, ali još nisu učestvovali na izborima.[62]  

Italija

[уреди | уреди извор]
Mateo Salvini

U Italiji, najistaknutija populistička stranka političke desnice je Severna liga za nezavisnost Padanije,[63] čije vođe odbacuju oznaku desnice,[64][65][66] ali ne i termin „populistička“.[67] LN je federalistička, regionalistička i donekle secesionistička partija, osnovana 1991. kao federacija nekoliko regionalnih partija Severne i Centralne Italije, od kojih se većina pojavila i proširila tokom osamdesetih godina. Njen program zastupa transformaciju Italije u federalnu državu, fiskalni federalizam i veću regionalnu autonomiju, naročito za severne regije. Ova partija je povremeno zastupala i otcepljenje Severne Italije, koju zove Padanija. LN uopšteno zauzima stav protiv Južne Itaije, njeni članovi su poznati po tome što se protive emigraciji ljudi iz Južne Italije u gradove na severu, osuđujući ih kao one koji iskorišćavaju socijalnu pomoć i štetni su po italijansko društvo, pripisujući ekonomske probleme Italije i nejednakost ekonomije u severnim i južnim delovima navodno inherentnim osobinama onih sa juga države, kao što su lenjost, nedostatak obrazovanja i odavanje kriminalu.[68][69][70] Poznato je da određeni članovi umeju da u javnosti koriste uvredljiv termin „terrone“, uobičajen pežorativ za ljude iz južnih regija, koji označava te negative stereotipe[71] u vezi sa njima. Kao federalistička, regionalistička, populistička stranka severa Italije, LN takođe kritikuje centralizovanu moć i politički značaj Rima, ponekad zauzimajući, u manjem zamahu, negativan stav protiv Rimljana, uz onaj protiv Italijana sa juga.

Sa porastom imigracije u Italiju od kasnih devedesetih godina, LN je pažnju usmerila ka suprotstavljanju masovnoj imigraciji u Italiju. LN, koja je takođe protiv ilegalne imigracije, kritikuje islam i predlaže izlazak Italije iz Evrozone, smatra se pokretom protiv Evropske unije i, kao takva, priključila se Evropi slobode i direktne demokratije, grupi u Evropskom parlamentu, nakon parlamentarnih izbora 2009.  LN je bila deo državne vlade 1994, 2001-2006 i 2008-2011, uvek sa Silviom Berluskonijem na čelu. Najskorije, partija, među čijim se članovima nalaze i predsednici Lombardije i Veneta, osvojila je 4,1% glasova tokom parlamentarnih izbora 2013. Tokom evropskih izbora 2014. godinem Lega Nord je osvojila 6,2% glasova, pod vođstvom Matea Salvinija.

Broj nacionalno-konzervativnih, nacionalističkih i, donekle, desničarsko-populističkih partija je velik, naročito u Laciju, regiji oko Rima i Južnoj Italiji. Većina njih su naslednice Italijanskog socijalnog pokreta (postfašističke partije, čiji je najbolji rezultat bio 8,7% glasova tokom parlamentarnih izbora 1972. godine). Uključuju Braću Italije (2% glasova 2013), Desnicu (0,6%), Novu silu (0,3%), CasaPound Italia (0,1%), Trobojni plamen (0,1%) i nekolicinu drugih.

Takođe, u Južnom Tirolu, gde se govori nemački, druga po veličini lokalna partija, Die Freiheitlichen, je često opisana kao populistička, desničarska partija.

Švajcarska

[уреди | уреди извор]

U Švajcarskoj, populistička desnica Švajcarske narodne partije, dostigla je najbolje rezultate na izborima 2015. godine. Za partiju se većinski smatra da je nacionalno konzervativna, ali su je takođe smatrali za "ekstremnu desnicu" I za “radikalno populističku desnicu", koja odražava spektar ideologija prisutnih između njenih članova. U svojoj dalekoj desnici uključuje članove kao što su Ulrich Schlüer, Pascal Junod, koji vode “Novu Desnicu", studijsku grupu koju su ljudi povezivali sa poricanjem holokausta I neonacizmom.[72][73]

U Švajcarskoj, radikalne desničarske populističke partije su držale 10% narodnog glasa 1971 godine, smanjene su za ispod 2% 1979 I ponovo su porasle na više od 10% 1991 godine. Od 1991, ove partije (Švajcarske demokrate I Švajcarska slobodna partija) su se ujedinile u Narodnu partiju Švajcarske. Tokom devedesetih Švajcarska narodna partija je prerasla od četrvrte najveće partije do toga da je postala najveća I držala je drugu poziciju u Švajcarskom federalnom veću 2003 sa istaknutim političarem I biznismenom Kristofom Bloherom. U 2015, Švajcarska narodna partija je osvijla 29,4% glasova, najveći broj glasova zabeležen ikad za jednupartiju u Švajcarskoj parlamentarnoj istoriji.[74][75][76][77][78]

Grčka

[уреди | уреди извор]
Panos Kamenos

Najistaknutija populistička stranka političke desnice u Grčkoj su Nezavisni Grci (ANEL).[79][80] Uprkos tome što je manja od ekstremnije partije “Zlatna zora”, nakon parlamentarnih izbora januara 2015, ANEL formira vladajuću koaliciju sa političkom levicom Koalicijom radikalne levice(SYRIZA), čime je stranka postala vladajuća stranka i dobila mesto u kabinetu Aleksisa Ciprasa.[81]

Zlatna zora je značajno porasla u Grčkoj tokom ekonomske krize u zemlji, dobijaju 7% glasova I 18 od 300 mesta u parlamentu Grčke. Ideologija stranke obuhvata aneksiju teritorija Albanije i Turske, uključujući i turske gradove Istanbul i Izmir.[82] Kontroverzne mere koje je stranka uvela, uključivale su narodnu kuhinju u Atini koja je samo snadbevala grčke građane I ugašena je ubrzo od strane policije.[83]

Narodni pravoslavni pokret nije predtsavljen u zakonodavstvu Grčke, ali je snadbevao 2 od 22 zemlje MEPSA sve do 2014. Podržava antiglobalizaciju i niže poreze za mala preduzeća i protivi se pridruženju Turske Evropskoj Uniji kao i korišćenju imena Makedonija od strane Republike Makedonije, kao i imigraciji koja važi samo za evropljane.[84] Njegovo učešće u vladi je bio jedan od razloga zašto je postao nepopularan kod njegovih glasača, koji su se okrenuli ka Zlatnoj zori na izborima 2012 god.[85]

Velika Britanija

[уреди | уреди извор]

Mediji kao što su New York Times, su smatrali Stranku za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) kao najveću političku partiju desnice u Ujedinjenom Kraljevstvu.[86] UKIP je vodio kampanju za izlazak iz Evropske Unije pre referenduma za članstvo EU 2016 godine,[87] kao I imigracioni sistem sličan kao u Australiji.[88][89]

Vladajuća partija Ujedinjenog Kraljevstva  „Konzervativna partija” videla je neslaganje sa UKIPOM oko Evropske Unije I imigrantskih debata, kao I istopolnih brakova.[90] Osnivač, bivši gradonačelnik Londona, Boris Džonson bio je kritikovan zbog posedovanja desničarsko-populističkih pogleda tokom uspešne kampanje „Glas odsustva“.

U Severnoj Irskoj, „Demokratska Savezna partija“ je glavna desničarsko-populistička sila.

Sjedinjene Američke Države

[уреди | уреди извор]

Mur (1996) ističe da je „ populistička opozicija rastućoj moći političkih, ekonomskih i kulturnih elita pomogla oblikovanju „Konzervativnih i desničarskih pokreta još od 1920ih.[91] Itorijske desničarsko populističke ličnosti u Sjedinjenim Državama bili su Tomas Votson, Džo Makarti, Ваri Goldvoter, Džordž Valas i Pet Bjukenan.[92]

Pokret čajanka je bio okarakterisan kao „ desničarski anti-sistemski populistički pokret od strane Ramuzena i Šoena (2010). Oni dodaju: „Danas je naša zemlja usled novog populističkog revolta koji se pretežno izrodio iz desnice-manifestujući sebe kroz „Pokret čajanka.[93] New York Times procenjuje:,,Pokret čajanka je postao temelj konzervativnog populističkog nezadovoljstva.[94] Neke političke figure su usko povezane za „Pokretom čajanka kao npr. Američki senator Ted Kruz i bivši američki predstavnik Ron Paul, koji su opisani kao desničarski populisti.[95][96][97]

Takođe i predsednička kampanja Donalda Trampa iz 2016. je okarakterisana kao desničarsko populistička.[98][99]

Види још

[уреди | уреди извор]

Izvori

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Betz and Immerfall, pp. 4–5
  2. ^ Sharpe, Matthew (23. 3. 2017). „"The metapolitical long game of the European New Right"”. Приступљено 24. 3. 2017. . The Conversation
  3. ^ Traub, James (13. 3. 2017). „"The Geert Wilders Effect and the national election in the Netherlands"”. chicagotribune.com. Приступљено 24. 3. 2017. 
  4. ^ Buruma, Ian (2017-03-10). "How the Dutch Stopped Being Decent and Dull". The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2017.
  5. ^ „"The New Nationalism"”. 8. 12. 2016. Приступљено 24. 3. 2017. . Online Library of Law & Liberty. 2016-12-08
  6. ^ Taub, Amanda (2016-07-08). „"A Central Conflict of 21st-Century Politics: Who Belongs?"”. The New York Times. 8. 7. 2016. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2017. . The New York Times.
  7. ^ North, Bonnie. "The Rise of Right-Wing Nationalist Political Parties in Europe". Приступљено 24. 3. 2017.
  8. ^ „"Fear of Diversity Made People More Likely to Vote Trump"”. The Nation. 14. 3. 2017. Архивирано из оригинала 24. 03. 2017. г. Приступљено 24. 3. 2017. . The Nation. ISSN 0027-8378
  9. ^ „"The political lexicon of a billionaire populist"”. The Washington Post. Приступљено 24. 3. 2017. . Washington Post
  10. ^ „"The End of Reaganism"”. Politico. март 2017. Приступљено 24. 3. 2017. . POLITICO Magazine
  11. ^ Greven, Thomas (May 2016). „"The Rise of Right-wing Populism in Europe and the United States"” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 03. 12. 2020. г.  (PDF). Friedrich-Ebert-Stiftung.
  12. ^ Edsall, Thomas (16 December 2014). „"The Rise of 'Welfare Chauvinism'"”. 17. 12. 2014. Приступљено 4. 1. 2015. . New York Times..
  13. ^ Rippon, Haydn (4 May 2012). „"The European far right: actually right? Or left? Or something altogether different?"”. 3. 5. 2012. Приступљено 4. 1. 2015. . The Conversation..
  14. ^ Matlack, Carol (20 November 2013). „"The Far-Left Economics of France's Far Right"”. Bloomberg. 20. 11. 2013. Приступљено 4. 1. 2015. . Business Week..
  15. ^ Norris 2005, стр. 3.
  16. ^ Kaplan & Weinberg 1998, стр. 1–2.
  17. ^ „"The Trump phenomenon and the European populist radical right"”. The Washington Post. Приступљено 24. 3. 2017.  Washington Post
  18. ^ Kaplan & Weinberg (1998), pp. 10–13.
  19. ^ „"The map which shows how Ukip support is growing in every constituency but two"”. Independent.co.uk. 15. 5. 2015. Приступљено 24. 3. 2017. . The Independent. 2015-05-15
  20. ^ Hunt, Alex (2014-11-21). „"UKIP: The story of the UK Independence Party's rise"”. BBC News. март 2013. Приступљено 24. 3. 2017. . BBC News
  21. ^ Lowe, Josh; Matthews, Owen; AM, Matt McAllester On 11/23/16 at 9:02 (2016-11-23). „"Why Europe's populist revolt is spreading"”. Newsweek. 23. 11. 2016. Приступљено 24. 3. 2017. . Newsweek
  22. ^ „"Trump's 6 populist positions"”. Politico. 13. 2. 2016. Приступљено 24. 3. 2017. . POLITICO
  23. ^ Reinhard, Beth (2016-11-08). Reinhard, Beth (8. 11. 2016). „"Donald Trump Ends Election 2016 the Way He Started It"”. Wall Street Journal. ISSN 0099-9660. Приступљено 24. 3. 2017. . Wall Street Journal.
  24. ^ „"How Donald Trump's nationalism won over white Americans"”. Newsweek. 15. 11. 2016. Приступљено 24. 3. 2017. . Newsweek. 2016-11-15
  25. ^ Norris 2005, стр. 43–44
  26. ^ Ware 1996, стр. 41–42
  27. ^ Kaplan & Weinberg (1998), pp. 10–11.
  28. ^ „"From 'Brexit' To Trump, Nationalist Movements Gain Momentum Around World"”. NPR. Приступљено 24. 3. 2017. 
  29. ^ Norris 2005, стр. 44.
  30. ^ Ignazi 2002, стр. 26.
  31. ^ Mudde, Cas (2002). The Ideology of the Extreme Right. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6446-3. 
  32. ^ Norris 2005, стр. 68–69, 72
  33. ^ "The rise of populist politics in Australia". BBC. March 1, 2017.
  34. ^ "Pauline Hanson's One Nation emerges as government's most reliable Senate voting partner". Sydney Morning Herald. March 4, 2017.
  35. ^ "Turnbull challenged by populist upstart". The Times. February 7, 2017.
  36. ^ "Meet Bob and David, our new libertarian senators". Australian Financial Review. July 12, 2014.
  37. ^ The mice that may yet roar: who are the minor right-wing parties?. The Conversation. August 28, 2013.
  38. ^ "Bernardi's alliance intends to bloc Xenophon". The Australian. 27 April 2017.
  39. ^ "Can Australia's Conservative Leader Survive a Poltical Near-Death Experience?". National Review. February 16, 2016.
  40. ^ "'Irresponsible' populism: Lisa Raitt slams Kevin O'Leary, Kellie Leitch".
  41. ^ „"Could Trumpism Take Root in Canada?"”. Приступљено 24. 3. 2017. . Pacific Standard. 2017-03-15
  42. ^ „"EU leaders to hold talks on Russian political meddling"”. Приступљено 29. 1. 2017. . Financial Times..
  43. ^ „"Czech Republic accuses Putin of backing EU's rightwing"”. Приступљено 29. 1. 2017. . Financial Times..
  44. ^ "In pictures: Death of Pim Fortuyn". BBC News. 7 May 2002.
  45. ^ „"Far-right outcast Geert Wilders vows to 'de-Islamise' the Netherlands after taking lead in Dutch polls"”. Приступљено 24. 3. 2017. . The Independent. 2017-02-12
  46. ^ CNN, Lauren Said-Moorhouse and Bryony Jones. „"Dutch elections: Wilders' far-right party beaten, early results show"”. Приступљено 24. 3. 2017. . CNN
  47. ^ „"Elections 2004 – Flemish Council – List Results"”. polling2004.belgium.be.. Архивирано из оригинала 20. 09. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  48. ^ "Court rules Vlaams Blok is racist". BBC News. 9 November 2004.
  49. ^ Vlaams Belang (7 January 2005). „"Programmaboek 2004"” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 05. 03. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2015.  (PDF)..
  50. ^ „" Advertisement"”. haaretz.com.. Приступљено 3. 1. 2015. 
  51. ^ „"Vlaams Parlement"”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2015. . vlaamsparlement.be. Archived from the original on 7 January 2015..
  52. ^ "'A grave moment for France': National Front sweeps to victory in Paris leaving Socialist government fighting for life – and in Germany a neo-Nazi is elected for first time in decades". 25 May 2014.
  53. ^ "Salafists and Right-Wing Populists Battle in Bonn". Spiegel. 5 July 2012.
  54. ^ „"Korwin-Mikke: Feudalizmie wróć! | Najwyższy Czas!"”. nczas.com.. Приступљено 3. 1. 2015. 
  55. ^ „"Program KNP"”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2015. . nowaprawicajkm.pl. Archived from the original on 7 January 2015.. Jump up ^
  56. ^ „"Korwin-Mikke – guru nonsensu Gazeta wSieci"”. Приступљено 3. 1. 2015. . wsieci.pl.. Jump up ^
  57. ^ „"Wirus korwinizmu – Krzysztof Derebecki – Mój lewicowy punkt widzenia"”. lewica.pl.. Приступљено 3. 1. 2015. 
  58. ^ Givens, Terri E. (2005). Voting Radical Right in Western Europe. Cambridge University Press. стр. 136—39. ISBN 978-0-521-85134-3. 
  59. ^ „"Head of Danish Populist Party to Resign"”. Associated Press. Приступљено 8. 8. 2012. . 8 August 2012..
  60. ^ Eddy, Melissa (2015-06-18). „"Anti-Immigrant Party Gains in Denmark Elections"”. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2017. . The New York Times.
  61. ^ „"The Party Program of the Danish People's Party"”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2013. г. . danskfolkeparti. October 2002. Archived from the original on 2013-12-19.
  62. ^ „"Her er Danmarks nye borgerlige parti: Vil udfordre DF og LA"”. Приступљено 27. 12. 2016.  (in Danish). TV 2 News. 20 October 2015..
  63. ^ „"Continent of Fear: The Rise of Europe's Right-Wing Populists"”. Der Spiegel. 28. 9. 2010. Приступљено 3. 1. 2015. 
  64. ^ „"Così la Lega conquista nuovi elettori (non solo al nord)"”. ilfoglio.it.. Архивирано из оригинала 21. 05. 2014. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  65. ^ „"Lega Nord: Maroni ne' destra ne' sinistra, alleanze dopo congresso"”. Приступљено 3. 1. 2015. [мртва веза]. asca.it..
  66. ^ "INTERVISTA Matteo Salvini (Lega): „"Renzi? Peggio di Monti, vergognoso con la Merkel"”. termometropolitico.it.. 20. 3. 2014. Приступљено 3. 1. 2015. 
  67. ^ „"Lega Nord"”. leganord.org.. Архивирано из оригинала 24. 06. 2019. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  68. ^ Tambini, Damian (6 Dec 2012). Tambini, Damian (6. 12. 2012). Nationalism in Italian Politics: The Stories of the Northern League, 1980-2000. Routledge. стр. 179—81. ISBN 978-1-134-54001-3. . Troubador Publishing Ltd..
  69. ^ Willey, David (14 April 2012). „"The rise and fall of Northern League founder Umberto Bossi"”. BBC News. 13. 4. 2012. Приступљено 28. 10. 2015. . BBC News..
  70. ^ Pullella, Philip (8 March 2011). „"Italy unity anniversary divides more than unites"”. Приступљено 28. 10. 2015. . Reuters..
  71. ^ Garau, Eva (17 Dec 2014). Garau, Eva (17. 12. 2014). Politics of National Identity in Italy: Immigration and 'Italianità'. Routledge. стр. 110—11. ISBN 978-1-317-55766-1. Приступљено 28. 10. 2015. . Routledge...
  72. ^ „"Antisemitism And Racism in Switzerland 2000-1"”. Архивирано из оригинала 21. 04. 2002. г. Приступљено 3. 1. 2015. . Archived from the original on 2002-04-21..
  73. ^ „"Antisemitism and Racism in Switzerland 1999–2000"”. tau.ac.il.. Архивирано из оригинала 19. 11. 2012. г. Приступљено 28. 4. 2017. 
  74. ^ „"Anti-immigration party wins Swiss election in 'slide to the Right'"”. Приступљено 19. 10. 2015. . The Daily Telegraph. Reuters. 19 October 2015..
  75. ^ „"Anti-immigration SVP wins Swiss election in big swing to right"”. Приступљено 19. 10. 2015. . BBC News. 19 October 2015..
  76. ^ „"Anti-immigration SVP wins Swiss election in big swing to right"”. Приступљено 19. 10. 2015. . BBC News. 19 October 2015..
  77. ^ Larson, Nina (19 October 2015). „"Swiss parliament shifts to right in vote dominated by migrant fears"”. Архивирано из оригинала 16. 06. 2018. г. Приступљено 19. 10. 2015. . Yahoo!. AFP..
  78. ^ „"Amid rising fears over refugees, far-right party gains ground in Swiss election"”. Приступљено 19. 10. 2015. . Deutsche Welle. 19 October 2015..
  79. ^ Boyka M. Stefanova (14. 11. 2014). The European Union beyond the Crisis: Evolving Governance, Contested Policies, and Disenchanted Publics. Lexington Books. стр. 261. ISBN 978-1-4985-0348-8. 
  80. ^ Karner, Christian; Mertens, Bram (30. 9. 2013). The Use and Abuse of Memory: Interpreting World War II in Contemporary European Politics. Transaction Publishers. стр. 168. ISBN 978-1-4128-5203-6. 
  81. ^ "Greece anti-bailout leader Tsipras made prime minister". BBC News.
  82. ^ „"Greek far-right leader vows to 'take back' İstanbul, İzmir"”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 3. 1. 2015. . todayszaman.com. Archived from the original on 3 November 2013..
  83. ^ Squires, Nick (2 May 2013). "Golden Dawn's 'Greeks only' soup kitchen ends in chaos". The Daily Telegraph. London.
  84. ^ „"Archived copy"” (PDF). Архивирано из оригинала 16. 07. 2011. г. Приступљено 15. 1. 2011.  (PDF). Archived from the original (PDF) on 16 July 2011
  85. ^ „"Tribunes and Patricians: Radical Fringe Parties in the 21st Century"” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 07. 2014. г. Приступљено 3. 1. 2015.  (PDF). carleton.ca. 16 January 2013. Archived from the original (PDF) on 14 July 2014..
  86. ^ Ashkenas, Jeremy; Aisch, Gregor (2016-12-05). „"European Populism in the Age of Donald Trump"”. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2017. . The New York Times.
  87. ^ „"Who wants to leave the European Union?"”. Приступљено 24. 3. 2017. . The Telegraph
  88. ^ Merrick, Jane; Rentoul, John (19 January 2014). "Ukip tops Independent on Sunday poll as the nation's favourite party". The Independent. London.
  89. ^ „"Poll says Labour still on course for 2015 victory – but UKIP is now Britain's 'favourite' political party"”. mirror.co.uk.. Приступљено 3. 1. 2015. 
  90. ^ Ross, Tim (19 May 2013). "Tories begin defecting to Ukip over 'loons' slur". The Daily Telegraph. London.
  91. ^ Leonard J. Moore (1996). „Good Old-Fashioned New Social History and the Twentieth-Century American Right”. Reviews in American History Vol. 24 (4): 555—73. S2CID 143600463. doi:10.1353/rah.1996.0084. 
  92. ^ Stark, Steven (February 1996). "Right-Wing Populist". The Atlantic.
  93. ^ Scott Rasmussen and Doug Schoen, Mad As Hell: How the Tea Party Movement Is Fundamentally Remaking Our Two-Party System (2010) quotes on p. 19
  94. ^ David Barstow, "Tea Party Lights Fuse for Rebellion on Right" New York Times Feb 6, 2010
  95. ^ "What On Earth Is Ted Cruz Doing?". Vanity Fair. September 23, 2016.
  96. ^ "Playing with fear". The Economist. December 12, 2015.
  97. ^ Maltsev, Yuri (2013). The Tea Party Explained: From Crisis to Crusade. Open Court. p. 26.
  98. ^ Dolgert 2016; Greven 2016.
  99. ^ Neiwert, David (2016). „"Trump and Right-Wing Populism: A Long Time Coming"” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 30. 11. 2016. г. Приступљено 9. 8. 2016.  (PDF). The Public Eye. No. 86. Somerville, Massachusetts: Political Research Associates. pp. 3, 19. ISSN 0275-9322.

Literatura

[уреди | уреди извор]

Dodatna literatura

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Desničarski_populizam&oldid=28925149”