Пређи на садржај

Десничарски популизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Бивши председник Бразила Жаир Болсонаро и бивши председник САД Доналд Трамп су водеће фигуре десничарског популизма
Део серије о популизму
Популизам
Варијанте
Концепти
Људи
Националне варијанте
Повезане теме

Десничарски популизам је политичка идеологија која одбацује тренутни политички консензус и често комбинује индивидуализам, етноцентризам и анти-елитизам. Сматра се да је популизам због свог обраћања обичном човеку насупрот елитама.[1] У Европи, десничарски популизам је израз који се користи да опише групе, политичаре и политичке партије обично познате по својој опозицији имиграцији,[2] нарочито из исламског света[3] и, у већини случајева и еуроскептицизму.[4] Десничарски популизам у Западном свету је обично повезан са идеологијама као што су Нови национализам,[5][6] анти-глобализација,[7] нативизам,[8][9] протекционизам[10] и опозиција имиграцији.[11]

Традиционални десничарски погледи као што су опозиција повећању подршке држави благостања и шема о "раскошнијој али и рестриктивнијој домаћој социјалној потрошњи" су такође описане под десничарским популизмом и понекад их називамо шовинизам благостања.[12][13][14]

Од 1990-их десничарског популистичке странке постају заступљене у законодавству различитих демократија укључујући Канаду, Норвешку, Француску, Израел, Пољску, Русију, Румунију и Чиле, и улазе у коалиционе владе у Швајцарској, Аустрији, Холандији, Новом Зеланду, Италији,[15] Израелу и Пољској. Иако су екстремни десничарски покрети у Сједињеним Државама изучавани одвојено, где се они обично називају "радикална десница", неки писци их разматрају као исти феномен.[16] Десничарски популизам у Сједињеним Државама је такодје блиско повезан са палеоконзерватизмом.[17] Десничарски популизам се разликује од конзерватизма, али неколико десничарско-популистичких странака имају своје корене у конзервативним политичким партијама.[18] Друге политичке странке имају везе са фашистичким покретима насталим у време међуратног периода када су италијански, немачки, мађарски, шпански и јапански фашизам дошли на власт.

Од раних 2010-их десничарско-популистичким покретима као што су Национални фронт у Француској, Странка за слободу у Холандији и Странка за независност Уједињеног Краљевства, почиње да расте,[19][20] великим делом због повећања опозиције имиграцији са Блиског Истока и Африке подижући еуроскептицизам и незадовољство у економску политику у Европској Унији.[21] Политички погледи председника Доналда Трампа у 2016. години резимирани су од стране стручњака као десничарско-популистички[22] и националистички.[23][24]

Дефиниција

[уреди | уреди извор]

Класификација десничарског популизма у једну политичку породицу показала се тешком, и није сигурно да ли смислена категорија постоји, или је то само група категорија, по којима се странке разликују у идеологији, организацији и лидерској реторици. Такодје, супротно традиционалним странкама, оне не припадају интернационалним организацијама сродних партија, и не користе сличне термине да опишу себе.[25] Једина истоветност је да су оне више десничарске од осталих политичких партија на "лево или десно" оси.[26]

Научници користе терминологију недоследно, понекад се позивајући на десничарски популизам као "радикално право"[27] или на друге термине као што је Нови национализам.[28] Пипа Норис је приметила да "стандардни референтни радови користе неизменичне типологије и разнолике ознаке категоришући  партије као 'крајња' или 'екстремна' десница, 'нова десница', 'антимигрантске' или 'неофашистичке', 'антиестаблишмент', “националпопулистичке”,”протестне”,”етичке”,”ауторитарне”, “антивладине”, “антипартијске”,”ултранационалистичке”, “неолибералне”, “либертаријалне” итд.[29]

По државама

[уреди | уреди извор]

Пиеро Игнази поделио је десничарско-популистичке странке, које је називао 'екстремне десничарске странке', на две категорије: он је поставио традиционалне десничарске партије које су се развиле из историјске деснице и постиндустријске странке које су се развиле независно. Сместио је Британску националну партију, Националну демократску партију Немачке, Немачки народни савез и бившу холандску Централну странку у прву категорију, чији прототип би био распуштен италијански Социјални покрет; француски Национални фронт, немачке Републиканце, холандске Централ демократе, бивши белгијски Фламански блок(који је обухватао извесне аспекте традиционалних екстремних десничарских странака), Данску партију напретка, Норвешку партију напретка и Слободарску партију Аустрије сместио је у другу категорију.[30][31]

Десничарско-популистичке странке на енглеском говорном подручју обухваћају Странку за независност Уједињеног Краљевства, аустралијску Једну Нацију и Прво Нови Зеланд, као и Партију дивље руже у канадској провинцији Алберта.[32] Америчка Републиканска странка и Конзервативна партија Канаде укључују десничарско-популистичке фракције.

Аустралија

[уреди | уреди извор]
Паулина Хансон

Главна десничарска партија у Аустралији је „Једна Нација“, вођена од стране Паулине Хансон, сенатора Квинсленда.[33] Једна Нација типично подржава Коалицију.[34]

Остале партије које су представљене у Аустралијском Парламенту са десничарским елементима и реториком су „Аустралиан Цонсервативес“,вођена од стране Кори Бернардија, сенатора Јужне Аустралије,[35] либерална „Либерал Демоцратиц Партy“, вођена од стране Давид Леyохјелм, сенатора Новог Јужног Велса[36] и „Каттер’с Аустралиан Партy“ на челу са Боб Картером.[37] Бернарди и Леyонхјелм су формирали блок за гласање у Аустралијском Сенату.[38]

Неке личности у „Либералној странци Аустралије“ (која је део коалиције) су описане као десничари, на пример бивши премијер Тони Абот.[39]

Канада

[уреди | уреди извор]

Канада има дуг низ десничарских протест партија и политичара, највише у Западној Канади због Западног искључивања. Веома успешна „Социал Цредит Партy оф Цанада“ је узастопно освајала места седиста у Британској Колумбији, Алберти и Саскачевану али је тај низ престао седамдесетих година прошлог века. „Реформ Партy оф Цанада“ на челу са Престоном Маннингом је још једна веома успешна десничарска партија која је настала као резултат политике централно-десничарске Прогресивно Конзервативне странке која је искључивала Плаве торисе. Обе партије су се на крају спојиле у Конзервативну партију Канаде.

Последњих година десничарски популистички елементи су постојали унутар Конзервативне партије Канаде,а најзначајнијих су представљени у Онтарију од стране Келлија Леитцха,бизнисмена Кевина Олерија и бившег градоначелника Торонта, Роба Форда.[40][41]

Европске државе

[уреди | уреди извор]
Партије десног крила у народним скупштинама европских држава 2017. године

Главне дипломате ЕУ су изразиле своју забринутост због руског финансирања десничарских и популистичких партија у Европи и изјавили су за часопис „Фајненшал тајмс“ да су безбедносне агенције „неколицине“ држава су подигли опрезност због могућих веза са Москвом.[42] У 2016-ој, Чешка Република је упозорила да Русија жели да “завади па владај“ ЕУ путем подршке десничарских популистичких партија кроз Европу.[43]

Аустрија

[уреди | уреди извор]

Аустријска партија за слободу је успостављена 1955 од стране бившег нацисте који је хтео да представи "Трећи Камп", поред социјалистицке партије и социјал католичке аустријске народне партије. Наследила је Федерацију за независност која је успостављена после Другог Светског рата која је у склопу имала предратни немачки национализам. Иако није добила пуну пажњу неколико деценија, она је остварила знатну равнотежу моћи подупирући неколико савезних влада, било да се ради о десној или левој страни, нпр. Кабинета социјалистичке војске из 1970. године (види везу Креискy-Петер-Wиесентхал). Од 1980. странка слободе усвојила је либералнији став. По савезним изборима 1983. године ушао је у коалицијску владу с Социјалистичком странком, при чему је председник странке Норберт Стегер био заменик канцелара. Ипак, либерални споразум се завршио када је 1986. изабран за председника Јöрга Хаидера. Хаидер је својим скромним и патриотским ставом поновно интегрирао националистичке базе бирача странке. Ипак, био је у стању да добије гласове из великих делова становништва који су били разочарани политиком јавно осудивши корупцију и непотизам аустријског Пропорз система. Изборни успех подстакнут је уласком Аустрије у ЕУ 1995. године. Након савезних избора 1999. Слободна странка са 26,9% гласова добила је звање друге најјаче странке у парламенту Националног већа. Након што је ушао у коалицијску владу с Народном странком, Хаидер је морао да се суочи са хендикепом неколико министара ФПÖ-а, али и немогућношћу агитације против чланова властитог кабинета. 2005. године коначно се супротставио губитку угледа Странке слободе од стране Савеза за будућност Аустрије (БЗÖ) како би наставио своју владу. Преостали чланови ФПÖ-а изабрали су председника Хеинз-Цхристиан Страцхеа; Од савезних избора 2006. године обе десне странке су се водиле одвојено. Након што је Хаидер убијен у аутомобилској несрећи 2008. године, БЗÖ је изгубио мерљиву количину потпоре.

Холандија

[уреди | уреди извор]

У Холандији,десничарски покрет је био представљен у 150 седишта у Представничком дому конгреса у 1982, када је Централна Партија освојила гласање. Током 1990с,, Централни демократи су били успешнији иако је разлика била незнатна. Тек се после 2002 десничарско популистичка партија пробила у Холандији, када је Пим Фортуyн Лист освојио 26 места и формирао коалицију са ВВД и ЦДА. Фортуyн који је имао снажан став против имиграције,поготово муслимана, је убијен у мају 2002,две недеље пре избора.[44]Коалиција је престала 2003 и партија је опадала све док се није распала. Од 2006, Партија за слободу представљана је у Представничком Дому Конгреса. Пратећи главне изборе 2010, били су у пакту са десничарском владом мањине од ВВД и ЦДА након сто је освојио 24 места у Представничком Дому Конгреса. Партија је еуроскептична и игра главну улогу у мењању става Холандске Власти према Европским интеграцијама, након што су  освојили друго место 2009 на Европским Парламентарним Изборима, освојивши 4 од 25 седишта. Странкина главна политика партије је била о строгим критикама о Исламу, рестрикције о имигрантима из нових европских земаља и Исламских земаља, залажући се за асимилацију  имиграната према Холандском друштву, супротстављајући се приступању Турске у Европску Унију, залагање за Холандију да изадје из Европске Уније и залагање да се врати Холандска валута. [45]ПВВ је повукао своју подршку за Први Рут кабинер у 2012 након сто су одбили мере штедње. Ово је покренуло изборе 2012 у којим су ПВВ смањени на 15 места и изостављени из нове владе. У изборима 2017, представник ПВВ Вилдерс је добио још 5 места и тиме је ПВВ постала друга највећа странка у Представничком дому конгреса,чиме је збир места 20.[46]

Белгија

[уреди | уреди извор]
Фламански блок

Фламански блок основан је 1978, оперисао на платформи закона и реда,  анти-имиграције (са посебним фокусом на Исламску имиграцију) и сецесији Фландријског региона земље. Завршетак сецесије је првобитно планиран анексијом Фландрије од стране културно и лингвистички сличне Холандије, док тај план није био одбачен због мултикултурализма у тој земљи. У току избора Фламанског парламента у јуну 2004, странка је прикупила 24,2% гласова, само 2% мање од лидерске партије.[47] Било како било у новембру исте године, партија је проглашесна илегалном у оквиру анти-расистичког права за, поред осталих ствари, заговарање социјално диференцираних школа измеђју грађана и имиграната.[48] За мање од недељу дана партија је поново успостављена под именом „Фламански интерес’’ са скоро идентичном идеологијом. Заговара да имигранти уколико желе да остану требају да прихвате Фландријску културу и језик.[49] Упркос неким оптужбама антисемитизма од стране Белгијске јеврејске популације, партија је демонстрирала оданост про-Израелском ставу као део њихове опозиције Исламу.[50] Са 18 од 124 места „Фландријски интерес’’ је увео опозицију у Фламански парламент.[51] I такође је имао 11 од 150 места у Белгијској Комори представника.

Француска

[уреди | уреди извор]
Марин ле Пен

У Француској, главна десничарска партија је Национални Фронт. Од кандидатуре Марин ле Пен на изборима на челу партије у 2011, Национални Фронт је утврђен као један од главних политичких партија у Француској али такође и као најјача и најуспешнија партија у Европи 2015.[52] године. Ле Пен је била кандидат на председничким изборима у Француској 2017. године. У другом кругу изгубила је од Емануела Макрона.

Немачка

[уреди | уреди извор]
Алтернатива за Немачку

Још од 2014, најпознатија десничарска популистичка партија је била „Алтернатива за Немачку. Од јануара 2017 десничарске популистичке партије нису улазиле у Бундестаг-Национални парламент Немачке, али кандидати „Алтернативе за Немачку су били изабрани за више од 100 места у Немачком Државном Парламенту. Левичарски популизам је репрезентован у Бундестагу од стране „Левице.

На регионалном нивоу десничарски популистички покрети као „Про НРW и „БИW-градјани у бесу спорадично привлаче неку подршку. Републиканци вођени од стране Франца Шонхубера 1989. ушли  су у државни парламент Берлина и достигли више од 7% Немачких гласова изгласаних у оквиру „1989 Европских елекција, са 6 места у Европском парламенту. Партија је такође освојила места у „ Ландтаг оф Баден Wуртемберг два пута у 1992 и 1996. После 2000. Републиканска подршка еродирала је у корист десничарске „ Немачке Народне Уније,, и  „Националне Демократске Партије Немачке, који су на  Федералним изборима 2009 држали 1,5% гласова (освајајући чак до 9% у регионалним „Ландтаг парламентарним изборима).

У 2005 национално распрострањен „Про-Немачки градјански покрет је основан у Келну. Покрет се испољио као конгломерат многобројних малих партија, гласачких асоцијација и друштава, разликујући себе кампањом против Исламских екстремиста[53] и муслиманских имиграната. Њени представници заступају крајње нетолерантну политику и борбу против корупције. Са порицањем мултиетничког друштва и будјењем наводне исламизације, про-политика се шири до десничарских позиција. Остале мање десничарске популистичке партије укључују „ Немачку партију Слободе основану 2010, бивше источне Немачке „Немачка Социјална Унија (ДСУ), расцепљене „ Партије офанзиве владавине права (Сцхилл партy).

Кипар

[уреди | уреди извор]

ЕЛАМ  (национални народни фронт) је формиран на темељима одржања кипарског идентитета, противно даљој Европској интеграцији, имиграцији и статусу qуо који остаје због Турске инвазије на трећину острва (и мањка намере итернационалне заједнице да реши проблем).

Пољска

[уреди | уреди извор]

Пољски Конгрес новог права руковођен од стране Мишала Марушика, промовише концепте као што су радикално смањење пореза подстакнуто укидањем социјалног осигурања, универзалну јавну здравствену заштиту, државно спонзорисану едукацију и укидање комунистичке Пољске 1994 агрокултуралне реформе, као пут ка динамичном економском и социјалном расту.[54][55]Услед недостатка емпиријских и економских доказа презентованих од стране партијских лидера и чланова, партија се сматра популистичком од стране како десничарских тако и левичарских публициста.[56][57]

Данска

[уреди | уреди извор]

Почетком 1970их, седиште једне од најјачих десничарских партија у Европи било је у Данској, “Напредна странка”.На изборима 1973, добили су скоро 16% гласова.[58] У наредним годинама њихова подршка се смањивала, и 1990их је замењена “Данском Народном партијом”, која је постала значајна подршка владајућој либерално-конзервативној коалицији током 2000их.[59] “Данска Нрадона партија” је највећа и најутицајнија десничарска популистичка странка у Данској данас. Добили су 15 места на Данским општим изборима 2015[60] и постали друга највећа странка у Данској. “Данска Народна партија” заговара смањење имиграција, посебно из незападних земаља, подржава културне асимилације прве генерације мигранта у данско друштво и противе се томе да Данска постане мултикултурално друштво.

Додатно циљеви “Данске Народне партије”су да спроводе стриктну владавину права, да задрже јак систем социјалне заштите за оне којима је то потребно, да промовишу економски раст ојачавајући образовање и охрабрујући људе да раде, у корист очувања животне средине.[61] Године 2015, оформљена је “Нова деснца”, али још нису учествовали на изборима.[62]  

Италија

[уреди | уреди извор]
Матео Салвини

У Италији, најистакнутија популистичка странка политичке деснице је Северна лига за независност Паданије,[63] чије вође одбацују ознаку деснице,[64][65][66] али не и термин „популистичка“.[67] ЛН је федералистичка, регионалистичка и донекле сецесионистичка партија, основана 1991. као федерација неколико регионалних партија Северне и Централне Италије, од којих се већина појавила и проширила током осамдесетих година. Њен програм заступа трансформацију Италије у федералну државу, фискални федерализам и већу регионалну аутономију, нарочито за северне регије. Ова партија је повремено заступала и отцепљење Северне Италије, коју зове Паданија. ЛН уопштено заузима став против Јужне Итаије, њени чланови су познати по томе што се противе емиграцији људи из Јужне Италије у градове на северу, осуђујући их као оне који искоришћавају социјалну помоћ и штетни су по италијанско друштво, приписујући економске проблеме Италије и неједнакост економије у северним и јужним деловима наводно инхерентним особинама оних са југа државе, као што су лењост, недостатак образовања и одавање криминалу.[68][69][70] Познато је да одређени чланови умеју да у јавности користе увредљив термин „терроне“, уобичајен пежоратив за људе из јужних регија, који означава те негативе стереотипе[71] у вези са њима. Као федералистичка, регионалистичка, популистичка странка севера Италије, ЛН такође критикује централизовану моћ и политички значај Рима, понекад заузимајући, у мањем замаху, негативан став против Римљана, уз онај против Италијана са југа.

Са порастом имиграције у Италију од касних деведесетих година, ЛН је пажњу усмерила ка супротстављању масовној имиграцији у Италију. ЛН, која је такође против илегалне имиграције, критикује ислам и предлаже излазак Италије из Еврозоне, сматра се покретом против Европске уније и, као таква, прикључила се Европи слободе и директне демократије, групи у Европском парламенту, након парламентарних избора 2009.  ЛН је била део државне владе 1994, 2001-2006 и 2008-2011, увек са Силвиом Берлусконијем на челу. Најскорије, партија, међу чијим се члановима налазе и председници Ломбардије и Венета, освојила је 4,1% гласова током парламентарних избора 2013. Током европских избора 2014. годинем Лега Норд је освојила 6,2% гласова, под вођством Матеа Салвинија.

Број национално-конзервативних, националистичких и, донекле, десничарско-популистичких партија је велик, нарочито у Лацију, регији око Рима и Јужној Италији. Већина њих су наследнице Италијанског социјалног покрета (постфашистичке партије, чији је најбољи резултат био 8,7% гласова током парламентарних избора 1972. године). Укључују Браћу Италије (2% гласова 2013), Десницу (0,6%), Нову силу (0,3%), ЦасаПоунд Италиа (0,1%), Тробојни пламен (0,1%) и неколицину других.

Такође, у Јужном Тиролу, где се говори немачки, друга по величини локална партија, Дие Фреихеитлицхен, је често описана као популистичка, десничарска партија.

Швајцарска

[уреди | уреди извор]

У Швајцарској, популистичка десница Швајцарске народне партије, достигла је најбоље резултате на изборима 2015. године. За партију се већински сматра да је национално конзервативна, али су је такође сматрали за "екстремну десницу" I за “радикално популистичку десницу", која одражава спектар идеологија присутних између њених чланова. У својој далекој десници укључује чланове као што су Улрицх Сцхлüер, Пасцал Јунод, који воде “Нову Десницу", студијску групу коју су људи повезивали са порицањем холокауста I неонацизмом.[72][73]

У Швајцарској, радикалне десничарске популистичке партије су држале 10% народног гласа 1971 године, смањене су за испод 2% 1979 I поново су порасле на више од 10% 1991 године. Од 1991, ове партије (Швајцарске демократе I Швајцарска слободна партија) су се ујединиле у Народну партију Швајцарске. Током деведесетих Швајцарска народна партија је прерасла од четрврте највеће партије до тога да је постала највећа I држала је другу позицију у Швајцарском федералном већу 2003 са истакнутим политичарем I бизнисменом Кристофом Блохером. У 2015, Швајцарска народна партија је освијла 29,4% гласова, највећи број гласова забележен икад за једнупартију у Швајцарској парламентарној историји.[74][75][76][77][78]

Грчка

[уреди | уреди извор]
Панос Каменос

Најистакнутија популистичка странка политичке деснице у Грчкој су Независни Грци (АНЕЛ).[79][80] Упркос томе што је мања од екстремније партије “Златна зора”, након парламентарних избора јануара 2015, АНЕЛ формира владајућу коалицију са политичком левицом Коалицијом радикалне левице(СYРИЗА), чиме је странка постала владајућа странка и добила место у кабинету Алексиса Ципраса.[81]

Златна зора је значајно порасла у Грчкој током економске кризе у земљи, добијају 7% гласова I 18 од 300 места у парламенту Грчке. Идеологија странке обухвата анексију територија Албаније и Турске, укључујући и турске градове Истанбул и Измир.[82] Контроверзне мере које је странка увела, укључивале су народну кухињу у Атини која је само снадбевала грчке грађане I угашена је убрзо од стране полиције.[83]

Народни православни покрет није предтсављен у законодавству Грчке, али је снадбевао 2 од 22 земље МЕПСА све до 2014. Подржава антиглобализацију и ниже порезе за мала предузећа и противи се придружењу Турске Европској Унији као и коришћењу имена Македонија од стране Републике Македоније, као и имиграцији која важи само за европљане.[84] Његово учешће у влади је био један од разлога зашто је постао непопуларан код његових гласача, који су се окренули ка Златној зори на изборима 2012 год.[85]

Велика Британија

[уреди | уреди извор]

Медији као што су Неw Yорк Тимес, су сматрали Странку за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) као највећу политичку партију деснице у Уједињеном Краљевству.[86] УКИП је водио кампању за излазак из Европске Уније пре референдума за чланство ЕУ 2016 године,[87] као I имиграциони систем сличан као у Аустралији.[88][89]

Владајућа партија Уједињеног Краљевства  „Конзервативна партија” видела је неслагање са УКИПОМ око Европске Уније I имигрантских дебата, као I истополних бракова.[90] Оснивач, бивши градоначелник Лондона, Борис Џонсон био је критикован због поседовања десничарско-популистичких погледа током успешне кампање „Глас одсуства“.

У Северној Ирској, „Демократска Савезна партија“ је главна десничарско-популистичка сила.

Сједињене Америчке Државе

[уреди | уреди извор]

Мур (1996) истиче да је „ популистичка опозиција растућој моћи политичких, економских и културних елита помогла обликовању „Конзервативних и десничарских покрета још од 1920их.[91] Иторијске десничарско популистичке личности у Сједињеним Државама били су Томас Вотсон, Џо Макарти, Вари Голдвотер, Џорџ Валас и Пет Бјукенан.[92]

Покрет чајанка је био окарактерисан као „ десничарски анти-системски популистички покрет од стране Рамузена и Шоена (2010). Они додају: „Данас је наша земља услед новог популистичког револта који се претежно изродио из деснице-манифестујући себе кроз „Покрет чајанка.[93] Неw Yорк Тимес процењује:,,Покрет чајанка је постао темељ конзервативног популистичког незадовољства.[94] Неке политичке фигуре су уско повезане за „Покретом чајанка као нпр. Амерички сенатор Тед Круз и бивши амерички представник Рон Паул, који су описани као десничарски популисти.[95][96][97]

Такође и председничка кампања Доналда Трампа из 2016. је окарактерисана као десничарско популистичка.[98][99]

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Бетз анд Иммерфалл, пп. 4–5
  2. ^ Схарпе, Маттхеw (23. 3. 2017). „"Тхе метаполитицал лонг гаме оф тхе Еуропеан Неw Ригхт"”. Приступљено 24. 3. 2017. . Тхе Цонверсатион
  3. ^ Трауб, Јамес (13. 3. 2017). „"Тхе Геерт Wилдерс Еффецт анд тхе натионал елецтион ин тхе Нетхерландс"”. цхицаготрибуне.цом. Приступљено 24. 3. 2017. 
  4. ^ Бурума, Иан (2017-03-10). "Хоw тхе Дутцх Стоппед Беинг Децент анд Дулл". Тхе Неw Yорк Тимес. ИССН 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2017.
  5. ^ „"Тхе Неw Натионалисм"”. 8. 12. 2016. Приступљено 24. 3. 2017. . Онлине Либрарy оф Лаw & Либертy. 2016-12-08
  6. ^ Тауб, Аманда (2016-07-08). „"А Централ Цонфлицт оф 21ст-Центурy Политицс: Wхо Белонгс?"”. Тхе Неw Yорк Тимес. 8. 7. 2016. ИССН 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2017. . Тхе Неw Yорк Тимес.
  7. ^ Нортх, Бонние. "Тхе Рисе оф Ригхт-Wинг Натионалист Политицал Партиес ин Еуропе". Приступљено 24. 3. 2017.
  8. ^ „"Феар оф Диверситy Маде Пеопле Море Ликелy то Воте Трумп"”. Тхе Натион. 14. 3. 2017. Архивирано из оригинала 24. 03. 2017. г. Приступљено 24. 3. 2017. . Тхе Натион. ИССН 0027-8378
  9. ^ „"Тхе политицал леxицон оф а биллионаире популист"”. Тхе Wасхингтон Пост. Приступљено 24. 3. 2017. . Wасхингтон Пост
  10. ^ „"Тхе Енд оф Реаганисм"”. Политицо. март 2017. Приступљено 24. 3. 2017. . ПОЛИТИЦО Магазине
  11. ^ Гревен, Тхомас (Маy 2016). „"Тхе Рисе оф Ригхт-wинг Популисм ин Еуропе анд тхе Унитед Статес"” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 03. 12. 2020. г.  (ПДФ). Фриедрицх-Еберт-Стифтунг.
  12. ^ Едсалл, Тхомас (16 Децембер 2014). „"Тхе Рисе оф 'Wелфаре Цхаувинисм'"”. 17. 12. 2014. Приступљено 4. 1. 2015. . Неw Yорк Тимес..
  13. ^ Риппон, Хаyдн (4 Маy 2012). „"Тхе Еуропеан фар ригхт: ацтуаллy ригхт? Ор лефт? Ор сометхинг алтогетхер дифферент?"”. 3. 5. 2012. Приступљено 4. 1. 2015. . Тхе Цонверсатион..
  14. ^ Матлацк, Царол (20 Новембер 2013). „"Тхе Фар-Лефт Ецономицс оф Франце'с Фар Ригхт"”. Блоомберг. 20. 11. 2013. Приступљено 4. 1. 2015. . Бусинесс Wеек..
  15. ^ Норрис 2005, стр. 3.
  16. ^ Каплан & Wеинберг 1998, стр. 1–2.
  17. ^ „"Тхе Трумп пхеноменон анд тхе Еуропеан популист радицал ригхт"”. Тхе Wасхингтон Пост. Приступљено 24. 3. 2017.  Wасхингтон Пост
  18. ^ Каплан & Wеинберг (1998), пп. 10–13.
  19. ^ „"Тхе мап wхицх схоwс хоw Укип суппорт ис гроwинг ин еверy цонституенцy бут тwо"”. Индепендент.цо.ук. 15. 5. 2015. Приступљено 24. 3. 2017. . Тхе Индепендент. 2015-05-15
  20. ^ Хунт, Алеx (2014-11-21). „"УКИП: Тхе сторy оф тхе УК Индепенденце Партy'с рисе"”. ББЦ Неwс. март 2013. Приступљено 24. 3. 2017. . ББЦ Неwс
  21. ^ Лоwе, Јосх; Маттхеwс, Оwен; АМ, Матт МцАллестер Он 11/23/16 ат 9:02 (2016-11-23). „"Wхy Еуропе'с популист револт ис спреадинг"”. Неwсwеек. 23. 11. 2016. Приступљено 24. 3. 2017. . Неwсwеек
  22. ^ „"Трумп'с 6 популист поситионс"”. Политицо. 13. 2. 2016. Приступљено 24. 3. 2017. . ПОЛИТИЦО
  23. ^ Реинхард, Бетх (2016-11-08). Реинхард, Бетх (8. 11. 2016). „"Доналд Трумп Ендс Елецтион 2016 тхе Wаy Хе Стартед Ит"”. Wалл Стреет Јоурнал. ИССН 0099-9660. Приступљено 24. 3. 2017. . Wалл Стреет Јоурнал.
  24. ^ „"Хоw Доналд Трумп'с натионалисм wон овер wхите Америцанс"”. Неwсwеек. 15. 11. 2016. Приступљено 24. 3. 2017. . Неwсwеек. 2016-11-15
  25. ^ Норрис 2005, стр. 43–44
  26. ^ Wаре 1996, стр. 41–42
  27. ^ Каплан & Wеинберг (1998), пп. 10–11.
  28. ^ „"Фром 'Бреxит' То Трумп, Натионалист Мовементс Гаин Моментум Ароунд Wорлд"”. НПР. Приступљено 24. 3. 2017. 
  29. ^ Норрис 2005, стр. 44.
  30. ^ Игнази 2002, стр. 26.
  31. ^ Мудде, Цас (2002). Тхе Идеологy оф тхе Еxтреме Ригхт. Манцхестер Университy Пресс. ИСБН 978-0-7190-6446-3. 
  32. ^ Норрис 2005, стр. 68–69, 72
  33. ^ "Тхе рисе оф популист политицс ин Аустралиа". ББЦ. Марцх 1, 2017.
  34. ^ "Паулине Хансон'с Оне Натион емергес ас говернмент'с мост релиабле Сенате вотинг партнер". Сyднеy Морнинг Хералд. Марцх 4, 2017.
  35. ^ "Турнбулл цхалленгед бy популист упстарт". Тхе Тимес. Фебруарy 7, 2017.
  36. ^ "Меет Боб анд Давид, оур неw либертариан сенаторс". Аустралиан Финанциал Ревиеw. Јулy 12, 2014.
  37. ^ Тхе мице тхат маy yет роар: wхо аре тхе минор ригхт-wинг партиес?. Тхе Цонверсатион. Аугуст 28, 2013.
  38. ^ "Бернарди'с аллианце интендс то блоц Xенопхон". Тхе Аустралиан. 27 Април 2017.
  39. ^ "Цан Аустралиа'с Цонсервативе Леадер Сурвиве а Полтицал Неар-Деатх Еxпериенце?". Натионал Ревиеw. Фебруарy 16, 2016.
  40. ^ "'Ирреспонсибле' популисм: Лиса Раитт сламс Кевин О'Леарy, Келлие Леитцх".
  41. ^ „"Цоулд Трумписм Таке Роот ин Цанада?"”. Приступљено 24. 3. 2017. . Пацифиц Стандард. 2017-03-15
  42. ^ „"ЕУ леадерс то холд талкс он Руссиан политицал меддлинг"”. Приступљено 29. 1. 2017. . Финанциал Тимес..
  43. ^ „"Цзецх Републиц аццусес Путин оф бацкинг ЕУ'с ригхтwинг"”. Приступљено 29. 1. 2017. . Финанциал Тимес..
  44. ^ "Ин пицтурес: Деатх оф Пим Фортуyн". ББЦ Неwс. 7 Маy 2002.
  45. ^ „"Фар-ригхт оутцаст Геерт Wилдерс воwс то 'де-Исламисе' тхе Нетхерландс афтер такинг леад ин Дутцх поллс"”. Приступљено 24. 3. 2017. . Тхе Индепендент. 2017-02-12
  46. ^ ЦНН, Лаурен Саид-Моорхоусе анд Брyонy Јонес. „"Дутцх елецтионс: Wилдерс' фар-ригхт партy беатен, еарлy ресултс схоw"”. Приступљено 24. 3. 2017. . ЦНН
  47. ^ „"Елецтионс 2004 – Флемисх Цоунцил – Лист Ресултс"”. поллинг2004.белгиум.бе.. Архивирано из оригинала 20. 09. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  48. ^ "Цоурт рулес Влаамс Блок ис рацист". ББЦ Неwс. 9 Новембер 2004.
  49. ^ Влаамс Беланг (7 Јануарy 2005). „"Программабоек 2004"” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 05. 03. 2016. г. Приступљено 3. 1. 2015.  (ПДФ)..
  50. ^ „" Адвертисемент"”. хааретз.цом.. Приступљено 3. 1. 2015. 
  51. ^ „"Влаамс Парлемент"”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2015. . влаамспарлемент.бе. Арцхивед фром тхе оригинал он 7 Јануарy 2015..
  52. ^ "'А граве момент фор Франце': Натионал Фронт сwеепс то вицторy ин Парис леавинг Социалист говернмент фигхтинг фор лифе – анд ин Германy а нео-Нази ис елецтед фор фирст тиме ин децадес". 25 Маy 2014.
  53. ^ "Салафистс анд Ригхт-Wинг Популистс Баттле ин Бонн". Спиегел. 5 Јулy 2012.
  54. ^ „"Корwин-Микке: Феудализмие wрóћ! | Најwyżсзy Цзас!"”. нцзас.цом.. Приступљено 3. 1. 2015. 
  55. ^ „"Програм КНП"”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2015. г. Приступљено 3. 1. 2015. . ноwапраwицајкм.пл. Арцхивед фром тхе оригинал он 7 Јануарy 2015.. Јумп уп ^
  56. ^ „"Корwин-Микке – гуру нонсенсу Газета wСиеци"”. Приступљено 3. 1. 2015. . wсиеци.пл.. Јумп уп ^
  57. ^ „"Wирус корwинизму – Крзyсзтоф Деребецки – Мóј леwицоwy пункт wидзениа"”. леwица.пл.. Приступљено 3. 1. 2015. 
  58. ^ Гивенс, Терри Е. (2005). Вотинг Радицал Ригхт ин Wестерн Еуропе. Цамбридге Университy Пресс. стр. 136—39. ИСБН 978-0-521-85134-3. 
  59. ^ „"Хеад оф Данисх Популист Партy то Ресигн"”. Ассоциатед Пресс. Приступљено 8. 8. 2012. . 8 Аугуст 2012..
  60. ^ Еддy, Мелисса (2015-06-18). „"Анти-Иммигрант Партy Гаинс ин Денмарк Елецтионс"”. ИССН 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2017. . Тхе Неw Yорк Тимес.
  61. ^ „"Тхе Партy Програм оф тхе Данисх Пеопле'с Партy"”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2013. г. . данскфолкепарти. Оцтобер 2002. Арцхивед фром тхе оригинал он 2013-12-19.
  62. ^ „"Хер ер Данмаркс нyе боргерлиге парти: Вил удфордре ДФ ог ЛА"”. Приступљено 27. 12. 2016.  (ин Данисх). ТВ 2 Неwс. 20 Оцтобер 2015..
  63. ^ „"Цонтинент оф Феар: Тхе Рисе оф Еуропе'с Ригхт-Wинг Популистс"”. Дер Спиегел. 28. 9. 2010. Приступљено 3. 1. 2015. 
  64. ^ „"Цосì ла Лега цонqуиста нуови елеттори (нон соло ал норд)"”. илфоглио.ит.. Архивирано из оригинала 21. 05. 2014. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  65. ^ „"Лега Норд: Марони не' дестра не' синистра, аллеанзе допо цонгрессо"”. Приступљено 3. 1. 2015. [мртва веза]. асца.ит..
  66. ^ "ИНТЕРВИСТА Маттео Салвини (Лега): „"Рензи? Пеггио ди Монти, вергогносо цон ла Меркел"”. термометрополитицо.ит.. 20. 3. 2014. Приступљено 3. 1. 2015. 
  67. ^ „"Лега Норд"”. леганорд.орг.. Архивирано из оригинала 24. 06. 2019. г. Приступљено 3. 1. 2015. 
  68. ^ Тамбини, Дамиан (6 Дец 2012). Тамбини, Дамиан (6. 12. 2012). Натионалисм ин Италиан Политицс: Тхе Сториес оф тхе Нортхерн Леагуе, 1980-2000. Роутледге. стр. 179—81. ИСБН 978-1-134-54001-3. . Троубадор Публисхинг Лтд..
  69. ^ Wиллеy, Давид (14 Април 2012). „"Тхе рисе анд фалл оф Нортхерн Леагуе фоундер Умберто Босси"”. ББЦ Неwс. 13. 4. 2012. Приступљено 28. 10. 2015. . ББЦ Неwс..
  70. ^ Пуллелла, Пхилип (8 Марцх 2011). „"Италy унитy анниверсарy дивидес море тхан унитес"”. Приступљено 28. 10. 2015. . Реутерс..
  71. ^ Гарау, Ева (17 Дец 2014). Гарау, Ева (17. 12. 2014). Политицс оф Натионал Идентитy ин Италy: Иммигратион анд 'Италианитà'. Роутледге. стр. 110—11. ИСБН 978-1-317-55766-1. Приступљено 28. 10. 2015. . Роутледге...
  72. ^ „"Антисемитисм Анд Рацисм ин Сwитзерланд 2000-1"”. Архивирано из оригинала 21. 04. 2002. г. Приступљено 3. 1. 2015. . Арцхивед фром тхе оригинал он 2002-04-21..
  73. ^ „"Антисемитисм анд Рацисм ин Сwитзерланд 1999–2000"”. тау.ац.ил.. Архивирано из оригинала 19. 11. 2012. г. Приступљено 28. 4. 2017. 
  74. ^ „"Анти-иммигратион партy wинс Сwисс елецтион ин 'слиде то тхе Ригхт'"”. Приступљено 19. 10. 2015. . Тхе Даилy Телеграпх. Реутерс. 19 Оцтобер 2015..
  75. ^ „"Анти-иммигратион СВП wинс Сwисс елецтион ин биг сwинг то ригхт"”. Приступљено 19. 10. 2015. . ББЦ Неwс. 19 Оцтобер 2015..
  76. ^ „"Анти-иммигратион СВП wинс Сwисс елецтион ин биг сwинг то ригхт"”. Приступљено 19. 10. 2015. . ББЦ Неwс. 19 Оцтобер 2015..
  77. ^ Ларсон, Нина (19 Оцтобер 2015). „"Сwисс парлиамент схифтс то ригхт ин воте доминатед бy мигрант феарс"”. Архивирано из оригинала 16. 06. 2018. г. Приступљено 19. 10. 2015. . Yахоо!. АФП..
  78. ^ „"Амид рисинг феарс овер рефугеес, фар-ригхт партy гаинс гроунд ин Сwисс елецтион"”. Приступљено 19. 10. 2015. . Деутсцхе Wелле. 19 Оцтобер 2015..
  79. ^ Боyка M. Стефанова (14. 11. 2014). Тхе Еуропеан Унион беyонд тхе Црисис: Еволвинг Говернанце, Цонтестед Полициес, анд Дисенцхантед Публицс. Леxингтон Боокс. стр. 261. ИСБН 978-1-4985-0348-8. 
  80. ^ Карнер, Цхристиан; Мертенс, Брам (30. 9. 2013). Тхе Усе анд Абусе оф Меморy: Интерпретинг Wорлд Wар II ин Цонтемпорарy Еуропеан Политицс. Трансацтион Публисхерс. стр. 168. ИСБН 978-1-4128-5203-6. 
  81. ^ "Грееце анти-баилоут леадер Тсипрас маде приме министер". ББЦ Неwс.
  82. ^ „"Греек фар-ригхт леадер воwс то 'таке бацк' İстанбул, İзмир"”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г. Приступљено 3. 1. 2015. . тодаyсзаман.цом. Арцхивед фром тхе оригинал он 3 Новембер 2013..
  83. ^ Сqуирес, Ницк (2 Маy 2013). "Голден Даwн'с 'Греекс онлy' соуп китцхен ендс ин цхаос". Тхе Даилy Телеграпх. Лондон.
  84. ^ „"Арцхивед цопy"” (ПДФ). Архивирано из оригинала 16. 07. 2011. г. Приступљено 15. 1. 2011.  (ПДФ). Арцхивед фром тхе оригинал (ПДФ) он 16 Јулy 2011
  85. ^ „"Трибунес анд Патрицианс: Радицал Фринге Партиес ин тхе 21ст Центурy"” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 14. 07. 2014. г. Приступљено 3. 1. 2015.  (ПДФ). царлетон.ца. 16 Јануарy 2013. Арцхивед фром тхе оригинал (ПДФ) он 14 Јулy 2014..
  86. ^ Асхкенас, Јеремy; Аисцх, Грегор (2016-12-05). „"Еуропеан Популисм ин тхе Аге оф Доналд Трумп"”. ИССН 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2017. . Тхе Неw Yорк Тимес.
  87. ^ „"Wхо wантс то леаве тхе Еуропеан Унион?"”. Приступљено 24. 3. 2017. . Тхе Телеграпх
  88. ^ Меррицк, Јане; Рентоул, Јохн (19 Јануарy 2014). "Укип топс Индепендент он Сундаy полл ас тхе натион'с фавоурите партy". Тхе Индепендент. Лондон.
  89. ^ „"Полл саyс Лабоур стилл он цоурсе фор 2015 вицторy – бут УКИП ис ноw Бритаин'с 'фавоурите' политицал партy"”. миррор.цо.ук.. Приступљено 3. 1. 2015. 
  90. ^ Росс, Тим (19 Маy 2013). "Ториес бегин дефецтинг то Укип овер 'лоонс' слур". Тхе Даилy Телеграпх. Лондон.
  91. ^ Леонард Ј. Мооре (1996). „Гоод Олд-Фасхионед Неw Социал Хисторy анд тхе Тwентиетх-Центурy Америцан Ригхт”. Ревиеwс ин Америцан Хисторy Вол. 24 (4): 555—73. С2ЦИД 143600463. дои:10.1353/рах.1996.0084. 
  92. ^ Старк, Стевен (Фебруарy 1996). "Ригхт-Wинг Популист". Тхе Атлантиц.
  93. ^ Сцотт Расмуссен анд Доуг Сцхоен, Мад Ас Хелл: Хоw тхе Теа Партy Мовемент Ис Фундаменталлy Ремакинг Оур Тwо-Партy Сyстем (2010) qуотес он п. 19
  94. ^ Давид Барстоw, "Теа Партy Лигхтс Фусе фор Ребеллион он Ригхт" Неw Yорк Тимес Феб 6, 2010
  95. ^ "Wхат Он Еартх Ис Тед Цруз Доинг?". Ванитy Фаир. Септембер 23, 2016.
  96. ^ "Плаyинг wитх феар". Тхе Ецономист. Децембер 12, 2015.
  97. ^ Малтсев, Yури (2013). Тхе Теа Партy Еxплаинед: Фром Црисис то Црусаде. Опен Цоурт. п. 26.
  98. ^ Долгерт 2016; Гревен 2016.
  99. ^ Неиwерт, Давид (2016). „"Трумп анд Ригхт-Wинг Популисм: А Лонг Тиме Цоминг"” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 30. 11. 2016. г. Приступљено 9. 8. 2016.  (ПДФ). Тхе Публиц Еyе. Но. 86. Сомервилле, Массацхусеттс: Политицал Ресеарцх Ассоциатес. пп. 3, 19. ИССН 0275-9322.

Литература

[уреди | уреди извор]

Dodatna literatura

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Desničarski_populizam&oldid=28925149”