Антиукрајинство
Антиукрајинство је појам којим се означава појава нетрпељивости, непријатељства или мржње према држави Украјини или према етничким Украјинцима. Током историје, антиукрајинске тенденције испољавале су се у распону од омаловажавања укајинског народа и државе, преко отвореног изражавања нетрпељивости и непријатељства, до заговарања мржње према Украјинцима и позивања на уништење државе Украјине. Након почетка руско-украјинског рата (2014), појам је добио и додатне политичке димензије.[1][2]
Историја
[уреди | уреди извор]Антиукрајинство се појавило током 19. века, у тадашњој царској Русији, као одговор на појаву украјинског националног покрета. Та појава је попримила нове облике за време Првог светског рата (1914-1918) и током поратних година, поготово након стварања независне Украјинске Народне Републике (1918), што је довело до ескалације антиукрајинских тенденција не само међу руским, већ и међу пољским политичким чиниоцима, поготово за време Пољско-украјинског рата (1918-1919). Антиукрајинске тенденције су се потом испољавале и на појединим подручјима Совјетске Украјине, као реакција на политику украјинизације.[3][4]
На подручју бивше Југославије и данашње Србије, антиукрајинство се први пут појавило у односима између појединих имигрантских група (руских и украјинских) које су у раздобљу између два светска рата (1918—1941) деловале на подручју тадашње Краљевине Југославије. У полемикама са представницима про-украјинских група, поједини припадници про-руских група су износили разне антиукрајинске ставове, на шта су представници про-украјинских група одговарали изношењем антируских ставова.[5]
Украјинофобија
[уреди | уреди извор]Посебан облик антиукрајинства, који се испољава у виду пројектованог страха, односно фобије у односу на Украјину или Украјинце, назива се украјинофобија. Једна од основних одлика украјинофобије огледа се у ставу да треба страховати од Украјине или Украјинаца, који су (према уверењу украјинофоба) опасни по друге народе и државе.[6]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Савойська 2014, стр. 105-109.
- ^ Желай 2015, стр. 138-153.
- ^ Ідріс 2010, стр. 36-39.
- ^ Чижова 2019, стр. 48-53.
- ^ Рамач 2012, стр. 333-348.
- ^ Інститут історії України: Українофобія
Литература
[уреди | уреди извор]- Желай, Оксана П. (2015). „Бібліотечно-аналітична робота як складова системи протидії антиукраїнській інформаційній агресії” (PDF). Наукові праці Національної бібліотеки України ім. В. І. Вернадського. 41: 138—153.
- Ідріс, Наталія (2010). „Антиукраїнські настрої у містах УСРР за доби українізації у 20 - на початку 30-х pp. XX ст.” (PDF). Мандрівець. 5: 36—39.
- Рамач, Јанко (2012). „Националне оријентације Русина у Краљевини СХС/Југославији у периоду између два светска рата” (PDF). Војвођански простор у контексту европске историје: Зборник радова. Нови Сад: Филозофски факултет. стр. 333—348.
- Савойська, Світлана В. (2014). „До визначення поняття антиукраїнська діяльність”. Вісник Харківського національного університету імені В.Н. Каразіна: Питання політології. 27 (1132): 105—109.
- Чижова, У. А. (2019). „Особливості антиукраїнської політики польської влади в Галичині в 1920-х рр.” (PDF). Науковий вісник Ужгородського національного університету: Міжнародні відносини. 6: 48—53.
- Wollman, Frank (1968). Slavismy a antislavismy za jara národů. Praha: Academia.
