Апије Јуније Силан
Апије Јуније Силан (лат. Appius Iunius Silanus; умро 43), кога Касије Дион назива Гај Апије Силан (лат. Gaius Appius Silanus), био је римски конзул 28. године нове ере, са Публијем Силијем Нервом као ко-конзулом.[1] Оптужен је за издају 32. године, заједно са већим бројем сенатора, али су њега и Гаја Калвисија Сабина спасли један од доушника, Целс, трибун градске кохорте.[2][3]
Недуго након ступања цара Клаудија на престо, 41. године, када је Силан био гувернер Тараконске Хиспаније, позван је назад у Рим и оженио се Домицијом Лепидом Млађом, мајком царице Месалине. Третиран је с највећим почастима, али је убрзо погубљен након што је одбио удварање саме Месалине. Месалина и Тиберије Клаудије Нарцис, Клаудијев ослобођеник, оптужили су га да је кује заверу за убиство Клаудија и тврдили да су га у сновима видели како покушава да убије цара.[4][5][6]
Силаново сродство са другим Јунијима Силанима је непознато. Према историчару Роналду Сајму, он, Децим Јуније Силан, који је имао аферу са Јулијом Млађом, и Марко Јуније Силан, који је био конзул 15. године, били су синови Гаја Јунија Силана, конзула 10. године. Понекад се меша са Марком Јунијем Силаном Торкватом, конзулом 19. године.[7] Иако Сајм тврди да је Силан и Домиција нису имали деце, Џудит Гинзбург идентификује Силана као оца Марка Јунија Силана, суфект конзула 54. или 55. године.[8]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Cooley, Cambridge Manual of Latin Epigraphy, p. 459.
- ^ Tacitus, Annales, iv. 9.
- ^ Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, vol. III, p. 821 ("Appius Junius Silanus").
- ^ Tacitus, Annales, iv. 68, vi. 9, xi. 29.
- ^ Suetonius, "The Life of Claudius", 29, 37.
- ^ Cassius Dio, lx. 14, 15.
- ^ Syme, The Augustan Aristocracy, pp. 194 ff.
- ^ Ginsburg, "Nero's Consular Policy", American Journal of Ancient History 6 (1981), p. 52
Литература
[уреди | уреди извор]- Тацит, Анали.
- Гај Светоније Транквил, Дванаест римских царева.
- Касије Дион, Римска историја.
- Вилијам Смит, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, ed., Little, Brown and Company, Boston (1849).
- Алисон Е. Кули, The Cambridge Manual of Latin Epigraphy. Cambridge University Press. (2012).
- Роналд Сајм, The Augustan Aristocracy. Clarendon Press. (1989).
