Пређи на садржај

Аристарх Самотракски

С Википедије, слободне енциклопедије
Замишљени портрет Аристраха, рад Енгра (1827)

Аристарх Самотракски (Грчки: Ἀρίσταρχος ὁ Σαμόθραξ; око 220 — око 143 пре нове ере) био је старогрчки граматичар, критичар, писац, уредник, учитељ и библиотекар. Био је најутицајнији проучавалац Хомерове поезије тог периода.[1] Био је главни библиотекар Александријске библиотеке и изгледа да је на тој функцији наследио свог учитеља Аристофана Византијског.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Аристарх је као млад напустио острво Самотраку и отишао у Александрију, где је учио код директора библиотеке. Касније је био учитељ на двору, а потом и директор библиотеке од 153. до 145. године пре нове ере. Након што га је прогонио његов ученик Птолемеј Добротвор, нашао је уточиште на Кипру, где је и умро.

Кажу да је Аристарх имао изузетно памћење и да је био потпуно равнодушан према свом спољашњем изгледу.

Извештаји о његовој смрти варирају, иако се слажу да је то било за време прогона за време Птолемеја VIII Фискона. Према једном извештају, добио је неизлечиву водену болест и умро од глади док је био у егзилу на Кипру.[3]

Вероватно је он, или још вероватније, старији колега из Александријске библиотеке Зенодот, био одговоран за поделу Илијаде и Одисеје на по двадесет и четири књиге.

Према енциклопедији Суди, Аристарх је написао 800 расправа ( ὑπομνήματα) на различите теме; све су то изгубљене осим фрагмената. Његова дела се баве радом писаца као што су Алкеј, Анакреонт, Пиндар, Хесиод и трагичара.

Он је модификовао систем старогрчких текстуалних знакова (semeia) и од неког тренутка ови знаци су се називали аристархијским симболима. Веза његовог имена са књижевном критиком створила је термин аристарх за некога ко је оштар критичар који осуђује.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Schironi, Francesca (2018). The Best of the Grammarians: Aristarchus of Samothrace on the Iliad. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 9780472130764. 
  2. ^ Probert, Philomen (2006). „Evidence for the Greek Accent”. Ancient Greek Accentuation: Synchronic Patterns, Frequency Effects, and Prehistory. Oxford University Press. стр. 15—52. ISBN 0199279608. doi:10.1093/acprof:oso/9780199279609.003.0002. 
  3. ^ Lemprière, John (1823). „A Classical Dictionary: Containing a Copious Account of All the Proper Names Mentioned in Ancient Authors ...” (на језику: енглески). T. Cadell. стр. 94.