Пређи на садржај

Бахитжан Канапјанов

С Википедије, слободне енциклопедије
Бахитжан Канапјанов
Бахитжан Канапјанов 2023. године
Лични подаци
Пуно имеБахитжан Мусаханович Канапјанов
Датум рођења(1951-10-04)4. октобар 1951. (73 год.)
Место рођењаСовјетски Савез Кокшетау, Казашка Совјетска Социјалистичка Република, СССР
Држављанство СССР →  Казахстан
Породица
РодитељиМусахан Канапјанов
Књижевни рад
Језик стварањаказашки језик, руски језик
Жанрпоезија, проза, новинарство
Најважнија дела„Рода изнад реке Припјат”, „Номадска звезда”, „Тамни Месец”
Званични веб-сајт

Бахитжан Мусаханович Канапјанов (каз. Бақытжан Мусаханұлы Қанапиянов, рус. Бахытжан Мусаханович Канапьянов, Кокшетау, 4. октобар 1951. године), казашки је књижевник, песник и прозаик, књижевни преводилац, сценариста, друштвени активиста, директор прве независне издавачке куће у Казахстану[1]. Учесник је санирања хаварије на Чернобиљској нуклеарној електрани. Добитник Државне награде Републике Казахстан по имену Абаја за 2020. годину.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Канапјанов је рођен 4. октобра 1951. године у граду Кокшетау у учитељској породици. У школу је пошао у селу Сиримбет, где се налазило породично имање учењака и историчара Чокана Валиханова (1835—1865), рођака песникових предака[1].

По првостеченом образовању Бахит је инжењер металургије, а потом је завршио Више курсеве за режисере и сценаристе у Москви у класи Емила Лотјануа, потом Више књижевне курсеве при Удружењу књижевника СССР на семинарима Александра Межирова[2].

Радио је као истраживачки инжењер на Институту металургије Академије наука Казашке ССР, а и као сценариста, режисер и уредник у филмским студијима „Казахфильм” и „Мосфильм”, у продукцији Казахстана.

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Године 1971. упознао се са Олжасом Сулејмановим, што је утицало на даљи књижевни рад младог песника.

Прве песме је објавио 1975. године у часопису „Простор”, затим је поезију и поеме објављивао у периодици многих држава света. Аутор је више од тридесет књига поезије и прозе, које су излазиле у издаваштвима Казахстана, Русије, Белорусије[3], Јерменије, Украјине, САД, Великој Британији, Малезији, Пољској, Француској, Србије[4], Босне и Херцеговине[5], Хрватске, Монголији, Турској.

Аутор је идеје о одржавању Светског дана поезије[6], за коју се чуло први пут 1996. године у Алматију, на песничкој вечери Андреја Вознесенског и Беле Ахмадулине[7].

Титуле и чланства

[уреди | уреди извор]

Канапјанов је познат[2] као:

Друштвени активизам

[уреди | уреди извор]

Године 1984. Канапјанов је постао главни уредник једне од највећих издавачких кућа у Казахстану - „Жалин”. Задржао је ову позицију све до 1991. када су се СССР, комунистичка партија и сви механизми цензуре урушили. То му је омогућило да оснује прву независну издавачку кућу у Казахстану: „Жибек Жоли” (Пут свиле). Данас је „Жибек Жоли” познат по сталној подршци младим ауторима[9], а посебно песницима у Казахстану, Русији и широм света. „Жибек Жоли” објављује научне студије из области образовања, фолклора, филозофије, лингвистике и историје.

Совјетска медаља којом су награђивани ликвидатори Чернобиљске хаварије

Канапјанов је био активни члан покрета „Нуклеарно разоружање” и заједно са Олжасом Сулејменовом био је један од оснивача покрета „Невада-Семеј”, чији је крајњи циљ био да се затворе центри за нуклеарна испитивања у Семипалатинску и Невади[10]. Био је волонтер у Чернобиљу покушавајући да подигне светску свест о Чернобиљској катастрофи. Ови напори су резултирали збирком поезије „Рода над реком Припјат” која је касније преведена на многе језике.

Данас се дела Бахитжана Канапјанова могу читати на енглеском, француском, немачком, финском, руском, белоруском, украјинском, јакутском, пољском, српском[11], хрватском, македонском, корејском и малајском језику.

Канапјанов на Балкану

[уреди | уреди извор]

Поезија Бахитжана Канапјанова је на српском језику објављена у две књиге: Алма-јабука[12] и Златна тишина, у преводу Дајане Лазаревић, 2020. године. Свега годину дана касније, појавиле су се збирке Канапјанова Међу листовима (Босна и Херцеговина) и Вјетар успомена (Хрватска). Очекују се и збирке на албанском, македонском и словеначком језику[13].

Збирке поезије

[уреди | уреди извор]
  • Ноћна хладноћа / Ночная прохлада (1977);
  • Одрази / Отражения (1979);
  • Осећање света / Чувство мира (1982)[7];
  • Грана / Ветвь (1985);
  • Линија судбине / Линия судьбы (1987);
  • Рода над реком Припјат: песме и проза / Аист над Припятью: стихи и проза. — Алматы: «Жалын», (1987)[8];
  • Номадска звезда: песме и поеме / Кочевая звезда: стихи и поэмы. — Алматы: «Жазушы», (1991);
  • Планинска земља / Горная окраина (1995);
  • Време тишине / Время тишины (1995);
  • Изнад нивоа живота / Над уровнем жизни (1999);
  • Тикширау / Тикшырау (2001);
  • Одмор номада / Каникулы кочевья (2003);
  • Пливају облаци / Плывут облака (2003);
  • Тамни Месец / Смуглая Луна (2006[14]).

Прозна дела

[уреди | уреди извор]
  • Бахчисарај / Бахчисарай. // Dewan Sastera, bil. 4, jilid 33. Kuala Lumpur, 2003, hlm. 51-53;
  • Пауза за кафу / Кофе-брейк (Заметки, Эссе, Диалоги). — «Простор», 2004;
  • Летњи биоскопски репертоар / Летний кинотеатр (рассказ); Варнице / Светлячки (повесть)// Нива, № 2. Астана, 2008, с. 89-119. (Kelip-Kelip - 2020).[15]

Преводи

[уреди | уреди извор]
  • Киз-Жибек / Кыз-Жибек. — Жалын, 1988.

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Сценарија
  • Школа за радне професије / Школа рабочих профессий, Казахфилм, (1979);
  • Вршњаци / Ровесники (1980);
  • Абај. Живот и стваралаштво / Абай. Жизнь и творчество» (1980);
  • Балхашка сага / Балхашская сага (1990);
  • Последња јесен Шакарима / Последняя осень Шакарима (1992);
  • Несаница: Париз / Бессонница: Париж (1996);
  • Слободни град Франкфурт / Вольный город Франкфурт (1997);
  • Порке? / Пуркуа? (1998).[7]
Аутор и режисер
  • Пејзажи / Ландшафты (1999);
  • Дан - Рафаел / День — Рафаэль (2000);
  • Скримтимним / Скрымтымным (2000);
  • Фуд - бал / Фут-боль (2000);
  • Међународни дан поезије / Международный день поэзии (2000).

Награде

[уреди | уреди извор]

Лауреат је многих међународних књижевних награда, међу којима су „Алаш”, „Тарлан”, Међународни песнички конкурс „Наде лира златна” (Њујорк, САД, 2004), Сверуска награда Антона Делвига (2013), награда М.О. Ауезова казашког ПЕН-клуба (2014). Његова песничка дела су ушла у књижевне антологије и збирке поезије света[16].

Заслужни је активиста Републике Казахстан (2011), заслужни радник Републике Казахстан (1998), победник народног гласања „Ел Тулгаси – Име Отаџбине” у номинацији „Култура и уметност” (2012).

Награђен је орденима „Парасат”, „Достик” 2. степена, „За допринос култури” Међународног комитета мира и слоге (Москва), медаљама Казахстана, Русије, Украјине[2].

Добитник је Државне награде Републике Казахстан по имену Абаја за 2020. годину.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Канапьянов Бахытжан Мусаханович”. Bard. Приступљено 9. 8. 2021. 
  2. ^ а б в „Бахытжан Канапьянов”. Gorkiy fest. Приступљено 9. 8. 2021. 
  3. ^ „Жан Бахыт (Бахытжан Канап’янаў). Казахстан. Вершы”. Sozvichie. Приступљено 9. 8. 2021. 
  4. ^ Lazarević, Dajana. „Pesnik iz Кazahstana osvaja srca srpskih čitalaca”. AS Info. Приступљено 9. 8. 2021. 
  5. ^ Lazarević, Dajana. „Кnjiževnik iz Кazahstana osvaja svet”. Kulturni kišobran. Архивирано из оригинала 08. 08. 2021. г. Приступљено 9. 8. 2021. 
  6. ^ „Бахытжан Канапьянов”. Adebi Portal. Приступљено 9. 8. 2021. 
  7. ^ а б в „Бахытжан Канапьянов/Bakhytzhan Kanapyanov”. Peoples. Приступљено 9. 8. 2021. 
  8. ^ а б „Аист над Припятью”. KazPravda. Приступљено 9. 8. 2021. 
  9. ^ „«Молодых писателей должно поддержать государство» — Бахытжан Канапьянов”. 365 Info. Приступљено 9. 8. 2021. 
  10. ^ „Участие в антиядерном движении. Всемирный день поэзии. Фильмография”. EL KZ. Приступљено 9. 8. 2021. 
  11. ^ Бахит, Жан (2020). Златна тишина. Београд: УПС. стр. 5. 
  12. ^ Бахит, Жан (2020). Алма-јабука. Београд: Алма. стр. 3. 
  13. ^ Бахит, Жан (2020). Међу листовима. Зворник: АСоглас. стр. 101. 
  14. ^ „Бахытжан Канапьянов — о поэте”. Livelib. Приступљено 9. 8. 2021. 
  15. ^ Ананьева, Светлана. „ПРОЗА БАХЫТЖАНА КАНАПЬЯНОВА: СТИЛЬ И АРХИТЕКТОНИКА”. PPS. Приступљено 9. 8. 2021. 
  16. ^ „Канапьянов Бахытжан”. Promegalit. Приступљено 9. 8. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Бахтин М. Вопросы литературы и эстетики. — М.: «Художественная литература», 1975
  • В. П. Максимов «Свет кочевой звезды», М, 2000
  • На стыке веков. Литературные материалы о творчестве Б. Канапьянова. — Алматы: «Галым», 2001.
  • Мананникова, Л. Б. «Стихи под взглядом неба. Этюды о поэзии Б. Канапьянова», 2002
  • Бадиков, В. В. «Линия судьбы. Творчество Бахытжана Канапьянова в историко-литературном контексте эпохи» (2002)
  • Бадиков, В. В. Новые ветры: очерки современного литературного процесса Казахстана / В. В. Бадиков. — Алматы: «Жибек жолы», 2005.
  • Келейникова Н. М. «Батытжан Канапьянов — поэт, философ, живой классик», Вестник Пятигорского лингвистического университета, 2003, № 1.
  • Казахская литература: хрестоматия: учебное пособие для 10—11 кл. общеобразовательной школы / сост. Х. А. Адибаев. — Алматы: «Мектеп», 2004.
  • Гольбрахт, М. Услышать небо и землю: о книге Б. Канапьянова «Стихи под взглядом неба» // Книголюб. — 2002.- № 13 (июль).
  • Гольбрахт, М. Ничто так не ставит всё на свои места — как время: беседа с поэтом Б. Канапьяновым // Книголюб. — 2002. — № 13 (июль).
  • Дергачёв, В. Поэт ночной прохлады: о Б. Канапьянове // «Новое поколение», 21 сентября 2001.
  • Джуанышбеков, Н. Творческий портрет писателя: Бахытжан Канапьянов: история казахстанской литературы // Книголюб.- 2006.- № 3.
  • Кешин, К. Пора зрелости: творческий портрет поэта Б. Канапьянова // «Мысль». — 2001. — № 9.
  • Кешин, К. Посади дерево, человек!: поэту Б. Канапьянову — 50 лет // «Казахстанская правда», 18 сентября 2001.
  • Кешин, К. Над уровнем жизни: беседа с поэтом Б. Канапьяновым // «Казахстанская правда», 10 января 2000.
  • Кузнецова, Е. В заботе о вечном бытии культуры: культурное наследие: [о книге Б. Канапьянова «Казахская юрта»] // «Казахстанская правда», 23 сентября 2006.
  • Курпякова, Н. Константа вечных странствий: о книге Б. Канапьянова «Каникулы кочевья» // «Казахстанская правда», 2 декабря 2006.
  • Шашкова, Л. Звёздное кочевье: на соискание Государственной премии: [о писателе Б. Канапьянове] // «Казахстанская правда», 27 ноября 2004.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бахитжан_Канапјанов&oldid=28550174”