Битка код Аскалона (1099)
| Битка код Аскалона | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Првог крсташког рата | |||||||
 | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Краљевство Јерусалим | Фатимиди | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Готфрид Бујонски | Ал Афдал Шаханшах | ||||||
| Јачина | |||||||
| могуће 10.000[тражи се извор] | могуће 50.000[тражи се извор] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| непознато | око 10.000-12.000 | ||||||
Битка код Аскалона одиграла се 12. августа 1099. и често се сматра последњом битком Првог крсташког рата.[1]
Војска фатимидског Египта је кренула да преотме Јерусалим од крсташа. Далеко бројнија фатимидска војска је тешко поражена. Због свађе међу вођама крсташа сам Аскалон је остао у рукама Фатимида као одскочна даска за инвазије током следећих 50 година.
После те битке већина крсташа се вратила у Европу, јер је остварен циљ Првог крсташког рата.
Увод
[уреди | уреди извор]Крсташи су преговарали са Фатимидима током марша према Јерусалиму, али није се с њима могао постићи задовољавајући компромис. Фатимиди су пристајали да крсташима предају Сирију, али не и Палестину, што је крсташима неприхватљиво, јер њихов циљ је ослобађање Светог гроба у Јерусалиму. Крсташи су ослободили Јерусалим 15. јула 1099. након дуге опсаде. Фатимидска армија је кренула из Египта да поврати Јерусалим.[1]
Готфрид Бујонскије именован 22. јула Чуваром Светог Гроба, а Арнулф Чокски је именован 1. августа патријархом Јерусалима. Арнулф Чокски открива 5. августа реликвију Истински крст, на коме је био разапет Христ. Петар Пустињак је предводио процесије католика и православаца кроз Јерусалим.
Готфрид Бујонски иде у сусрет фатимидској војсци
[уреди | уреди извор]Фатимидски амбасадори долазе у Јерусалим захтевајући од крсташа да напусте Јерусалим. Готфрид Бујонски је одвео крсташе 10. августа према Аскалону усусрет фатимидској војсци. Са Готфридом су пошли Роберт Фландријски и латински патријарх Арнулф Чокски. Ремон Тулуски и Роберт Нормандијски су остали, а Готфриду се придружују тек на потврду доласка египатске фатемидске војске. Близу Рамале срећу Танкреда Галилејског и Еустасија Бујонског.
На челу крсташке војске патријарх Арнулф Чокски носио је Истински крст.
Битка
[уреди | уреди извор]Бројно стање
[уреди | уреди извор]Фатимиде је предводио везир Ал Афдал Шаханшах, који је предводио вероватно 50.000 војника (постоје процене од 20.000 до 200.000). У тој војсци су се налазили Турци Селџуци, Арапи, Персијанци, Јермени, Курди и Етиопљани. Намеравали су да опседају крсташе у Јерусалиму, иако су пошли без опсадних справа.[1]
Не зна се тачан број крсташа, али Ремон Агиљерски је навео да је било 1.200 витезова и 9.000 пешадинаца.
Фатимидска војска није свесна да су крсташи кренули према њима
[уреди | уреди извор]Везир Ал Афдал је поставио логор у долини ван Аскалона, припремајући се да настави према Јерусалиму и да опседа крсташе у Јерусалиму, несвестан да су крсташи на путу према његовој војсци.[2]
Крсташи налазе 11. августа волове, овце, камиле и козе, намењене исхрани фатимидске војске. Нашли су их како пасу око града. Према ономе што су рекли заробљеници, животиње су ту допремљене да би се крсташи охрабрили да крену около у пљачку, чиме би ослабили Јерусалим. Ипак везир Ал Афдал још увек није знао да су крсташи близу и није их ни очекивао.
Ујутро 12. августа извиђачи су известили где се налази фатимидска војска и крсташи су кренули у сусрет фатимидској војсци. Крсташи су се организовали у 9 група. Готфрид Бујонски је предводио лево крило, Ремон десно, а Танкред, Еустак, Роберт Нормандијски и Гастон су били у центру.
Велика победа крсташа над далеко бројнијом војском
[уреди | уреди извор]Према већини извора, и крсташких и муслиманских, Фатимиди су били ухваћени неспремни за битку и битка је кратко трајала.
Две стране су се најпре бориле стрелама, док нису пришли близу једни другима. Етиопљани су напали центар крсташке борбене линије, а фатимидска предња линија је успела заобићи крсташке бокове и опколити задње редове, док није дошао Готфрид Бујонски и спасио их.
Упркос томе што су били далеко бројнији од крсташа, војска везира Ал Афдала није била јака и опасна као Селџучка војска, коју су крсташи раније сретали. Битка је већ била готова, а да фатимидска тешка коњица још није ни ушла у битку.
Везир и његова војска су побегли до добро утврђеног града. Ремон је потиснуо део њих у море, а други су побегли на дрвеће, где су скинути стрелама. Многи су страдали при бегу до Аскалона. Везир Ал Афдал је оставио логор и благо у њему, које су заробили Роберт и Танкред. Не знају се крсташки губици, а Египћани су изгубили око 10.000 до 12.000 војника.[2]
Последице
[уреди | уреди извор]Крсташи су провели целу ноћ у напуштеном логору, спремајући се за други напад, али следеће јутро су сазнали да се Фатимиди повлаче у Египат.
Вратили су се у Јерусалим 13. августа, а после прославе победе и Готфрид Бујонски и Ремон Тулуски полажу право на Аскалон. Кад је гарнизон у Аскалону сазнао за свађу, одбијају предају. После битке већина крсташа се враћа кући, јер је обављен главни циљ крсташког рата. У Јерусалиму је остало само неколико стотина витезова до краја године.[2]
После су почели поново долазити нови витезови инспирисани успехом првог крсташког рата.
Аскалон је остао у рукама Фатимида и убрзо је допуњен новом војском. Аскалон је постао база за операције против Јерусалимског краљевства и многе битке су се ту водиле, док није коначно заузет 1153.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „Battle of Ascalon in the First Crusade”. Thought Co. Приступљено 17. 1. 2025.
- ^ а б в „Today in History: The Battle of Ascalon”. Raymond Ibrahim. Приступљено 17. 1. 2025.
