Битка код Староконстантинова (1648)
| Битка код Староконстантинова | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део устанка Богдана Хмељницког | |||||||
 | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Запорошки козаци | Државна заједница Пољске и Литваније | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| атаман Максим Кшивонос | кнез Јеремија Вишњовјецки | ||||||
| Јачина | |||||||
| око 10.000 козака и 20.000 побуњених сељака [1] | око 6-8.000 војника [1] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| више хиљада | око 500 | ||||||
Битка код Староконстантинова у лето 1648. била је пораз побуњених козака у устанку Богдана Хмељницког.
Увод
[уреди | уреди извор]У пролеће 1648., Богдан Хмељницки је изабран за хетмана Запорошке војске. Формално изјављујући верност краљу Владиславу IV, Хмељницки је склопио савез са Кримским Татарима и уништио пољску војску у Украјини у биткама код Жуте Воде и Корсуња. Козачке победе изазвале су масовни устанак православних кметова у целој Украјини, усмерен против локалне властеле и великаша. Највећи великаш у Украјини био је кнез Јеремија Вишњовјецки, православни властелин који је тек 1632. примио католичку веру.[2]
Битка
[уреди | уреди извор]
Кнез Јеремија Вишњовјецки поседовао је 38.000 домаћинстава са око 230.000 кметова,[2] и командовао приватном војском од око 6.000 најамника.[1] Док је Богдан Хмељницки са главнином запорошке војске био заузет ширењем устанка и освајањем градова по Украјини у лето 1648., приватна војска кнеза Јеремије је уништила неколико одреда побуњених сељака, од којих је највећи био онај Максима Кшивоноса.[1] Заробљени побуњеници побијени су без милости, а велики број је набијен на коље.[3]
Последице
[уреди | уреди извор]Паралисана поразима и смрћу краља Владислава IV, пољска влада на челу са канцеларом Осољинским склопила је примирје са козацима, посредством Адама Кисјеља, војводе Кијева и јединог православног члана пољског сената. Склапање мира и споразум са козацима омеле су акције кнеза Вишњовјецког, које су ојачале ратну странку у козачком табору и натерале Хмељницког да одустане од преговора.[2]
У пољској култури
[уреди | уреди извор]Ова битка је детаљно приказана у роману "Огњем и мачем" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1884.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- ^ а б в Zamoyski 1988, стр. 160–166
- ^ Fajfrić 2008, стр. 258–267.
- ^ Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
Литература
[уреди | уреди извор]- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. стр. 160—166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.