Битка на реци Вороњеж
| Битка на реци Вороњеж | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део монголског освајања Русије | |||||||
 Рјазањски кнез одбија да се покори Татарима. | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Монголско царство | Рјазањска кнежевина | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Субудај-багатур |
Кнез Јуриј Рјазањски Кнез Роман Коломенски | ||||||
| Јачина | |||||||
| неколико тумена номадске коњице[1]. | неколико стотина коњаника и највише 1.000-2.000 пешака[1]. | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| незнатни | тешки | ||||||
.jpg)
Битка на реци Вороњеж, у децембру 1237, био је први окршај монголског освајања Русије.
Увод
[уреди | уреди извор]Након битке на Калки 1223, Монголи су се повукли на исток, заузети освајањем Кине, док су руски кнежеви наставили своје братоубилачке ратове. 1237. Монголи су се вратили под вођством Бату-кана, Џингис-кановог унука: прошли су северном обалом Каспијског мора и покорили Поволшку Бугарску[2]. Затим су упутили гласнике у Рјазањ, најисточнији од руских градова, тражећи данак и покорност[3].
Супротстављене снаге
[уреди | уреди извор]| Овај чланак је део серије о историји Русије |
| Историја Русије |
|---|
 |
Величина и састав супротстављених војски могу се грубо проценити на основу савремених хроника[4][5]. Савремени монголски извори описују Батуову војску као 12-14 тумена[5], тј.120 до 140 хиљада људи, углавном номадских стрелаца-коњаника[6]. Међутим, тумени су често били далеко мањи, неки са свега 1.000 бораца. Војска се углавном састојала од номадских племена средње Азије - Кипчака и Туркмена, док је правих Монгола било свега око 4.000, али они су заузимали сва командна места у свим одредима[5].
На руској страни, хронике помињу поименце само петорицу кнезова[1], које је сигурно пратила дружина, мали одред тешко наоружаних ратника на коњима, са оклопима и оружјем у скандинавском стилу[7]. Ови одреди по правилу нису бројали више од неколико стотина људи[8]. Главнину војске у Кијевској Русији чинила је пешадија, састављена од слабо наоружаних грађана и сељака[9]. Она је била слабија од номада, како по оружју, тако и по дисциплини. Пешаци су били наоружани секирама и копљима за лов на медведе; стрелаца је било мало, а од оклопа већина ратника имала је само штит[10].
Број ратника на руској страни је несигуран. Једини одређени бројеви у хроникама су 1.700 ратника Еупатија Коловрата ("Прича о томе како је Батиј разорио Рјазањ")[11], и 3.000 ратника војводе Доржа[3] (у боју на реци Сити). Међутим, ово су велике војске за руске прилике оног времена. Кнез Александар Невски је 1242. окупио само 1.000 дружиника и 2.000 пешака из Новгорода и Черњигова за битку против Тевтонаца[8], тако да је разумно претпоставити да се војска просечног руског кнеза у 13. веку бројала пре у стотинама него у хиљадама ратника.
Битка
[уреди | уреди извор].jpg)
Након што су примили Монголске посланике и упутили их свом надређеном, великом кнезу Јурију II у Владимир, погранични кнезови Рјазања, Мурома и Пронска окупили су своје снаге и запосели обалу реке Вороњеж[1], чекајући појачање из Владимира-Суздаљског. Помоћ није стигла на време, и малобројна руска војска лако је разбијена почетком децембра.
Последице
[уреди | уреди извор]Након пораза, кнез Јуриј се повукао у Рјазањ, који је одмах опседнут, док је његов синовац, кнез Роман, одвео део војске на север у Коломну, где се придружио војсци Владимира-Суздаљског[3].
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Michell et al. 1914, стр. 66
- ^ Durant 2011, стр. 739.
- ^ а б в Michell et al. 1914
- ^ „Новгородская летопись”. krotov.info. Приступљено 29. 03. 2018.
- ^ а б в ад-Дин, Рашид (1952). Сборник летописей / Пер. с персидского О. И. Смирновой, редакция проф. А. А. Семенова. pp. Т. 1, кн. 2. Издательство Академии Наук СССР. стр. 71.
- ^ 1898-1965, Nasonov, A. N. (Arseniĭ Nikolaevich); 1898-1965., Насонов, А. Н. (Арсений Николаевич). "Russkai︠a︡ zemli︠a︡" i obrazovanie territorii drevnerusskogo gosudarstva : istoriko-geograficheskoe issledovanie ; Mongoly i Rusʹ : istorii︠a︡ tatarskoĭ politiki na Rusi (Izdanie vtoroe, stereotipnoe изд.). Sankt-Peterburg. ISBN 978-5-02-026935-4. OCLC 913580743.
- ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
- ^ а б Nicolle 1996
- ^ 1902-1960., Painter, Sidney (1953). A history of the Middle Ages, 284-1500. London: Macmillan. стр. 71. ISBN 9780333043172. OCLC 216653180.
- ^ Borisovich), Shirokorad, A. B. (Aleksandr; Борисович), Широкорад, А. Б. (Александр (2004). Rusʹ i Orda. Moskva: Veche. ISBN 978-5-9533-0274-6. OCLC 56858783.
- ^ Lavrik 2009, стр. 233.
Литература
[уреди | уреди извор]- Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. стр. 66.
- Durant, Will (2011). The Age of Faith : the Story of Civilization, Volume IV. 3M Company. [Place of publication not identified]: Simon & Schuster. стр. 739. ISBN 9781451647617. OCLC 869431083.
- Nicolle, David (1996). Lake Peipus 1242 : battle of the ice. London: Osprey Military. ISBN 9781855325531. OCLC 38550301.
- Lavrik, Andrej (2009). Istorija starog vremena i druga dela staroruske književnosti. Beograd: DERETA. стр. 233. ISBN 978-86-7346-705-4.