Пређи на садржај

Борис Христов

С Википедије, слободне енциклопедије
Борис Христов
Датум рођења(1914-05-18)18. мај 1914.
Место рођењаПловдив, Краљевина Бугарска
Датум смрти28. јун 1993.(1993-06-28) (79 год.)
Место смртиРим, Италија
Веб-сајтborischristoff.com

Борис Кирилов Христов (Пловдив, 18. мај 1914 — Рим, 28. јун 1993) био је бугарски оперски певач. Сматран је за један од најбољих бас гласова у двадесетом веку.[1][2][3][4]

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Пловдиву 18. маја 1914. године од родитеља Кирила Христова и Рајне Теодорове.[5] Борис Кристоф је рано демонстрирао свој певачки таленат и још као мали дечак је почео да пева у хору у Храму Светог Александра Невског у Софији. Његов отац је био веома популаран кантор у Ресену, привлачећи вернике у бугарску егзархистичку цркву где је певао.[6]

Године 1930, је завршио студије права и почео да се бави адвокатуром.[7] У слободно време наставио је да пева у Гусларском хору гусла у Софији, постигавши огроман успех као солиста хора 1940. године.[1] Захваљујући владиној потпори, Кристоф је у мају 1942. отишао у Италију где га је две године подучавао у основном италијанском бас репертоару велики баритон раније генерације, Рикарда Страћијарија.[1]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Имао је неколико успешних изведби пред публиком у Аустрији 1944. и 1945. године. Вратио се у Италију децембра 1945. године а већ следеће године је направио свој први оперски наступ са опером Боеми у граду Ређо ди Калабрија 12. марта 1946.[1] После тога је ређао наступе у Миланској скали, Венецијанској и Римској оперској кући као и у Краљевској опери у Лондону. 1950. године је позван да пева у Метрополитен опери међутим тадашња власт није дозволила улаз за држављање земаља Источног блока.[1] Када су ове санкције попустиле, он је ипак наступио у САД 1956. године у Сан Франциску. Године 1964. је направио паузу због операције тумора на мозгу. Ипак се вратио следеће године на сцену са нешто споријим темпом и енергијом. 1967. године је добио дозволу да оде назад за Бугарску због сахране његове мајке. То му је био први повратак после 1945. године. Његов последњи наступ је био у Риму на Бугарској академији 22. јуна 1986.

Године 1950, позван је да пева у Метрополитен опери у Њујорку, али му је одбијен улазак у САД због Мекарановог закона о имиграцији, који је забранио улазак у земљу грађанима земаља Источног блока.[8][9][10] Уместо тога, улогу је преузео млади италијански бас Чезаре Сиепи.[11] Након што су ограничења уклоњена, Кристоф је дебитовао у Сједињеним Државама 1956. у Опери Сан Франциска.[1] Он је одбио све даље позиве Митрополитске опере и никада се тамо није појавио. Након кратког одсуства са сцене због операције тумора на мозгу 1964. године, Кристоф је наставио своју каријеру 1965. године, али много споријим темпом. Године 1967, дозвољено му је да се врати у Бугарску први пут од 1945. године, на сахрану своје мајке.

Током 1970-их Христофови наступи на сцени постали су све ређи. Каријеру је привео крају завршним концертом у Академији Бугарске у Риму 22. јуна 1986. Умро је у Риму 1993. године, а тело му је враћено у Бугарску, почивало је у катедрали Александра Невског у Софији зарад одавања почасти, и затим је сахрањено. у одељку 46 Софијског централног гробља.

Глас и репертоар

[уреди | уреди извор]

Борис је имао мрачан и дубок глас. Иако није имао снажан глас, он није имао проблема са наступањем у великим дворанама попут опере у Сан Франциску. Због свог сценског присуства и драматичног темперамента, био је достојан наследник велике традиције словенских басова коју су, између представљали Фјодор Стравински, Лев Сибирјаков, Владимир Касторски, Фјодор Шаљапин, Александар Кипнис и Марк Рајзен.[1] Певао је углавном на Вердијевом и руском репертоару, а био је и префињен извођач вокалне камерне музике. Међу његовим најпознатијим улогама биле су улоге цара Бориса (Мусоргски - Борис Годунов), Филипа II (Верди - Дон Карло), Мефистофела (Гуно - Фауст и Боито - Мефистофел), Ивана Сусанина (Глинка - Живот за цара), Закарије (Верди - Набуко), Цар Иван (Римски-Корсаков - Иван Грозни), Досифеј (Мусоргски - Хованшчина), Гомез да Силва (Верди - Ернани), Фијеско (Верди - Симон Боканегра), Атила (Верди - Атила), Падре Гвардијано (Верди - Форза судбине), Галицки и Кончак (Бородин - кнез Игор) и други.

Кристоф је направио студијске снимке осам опера (Дон Карло, Борис Годунов и Фауст по два пута) и бројне снимке уживо (радио или сценски наступи). Био је веома цењен као певач и снимио је више од 200 руских песама Мусоргског (први је снимио све своје 63 песме), Чајковског, Римског-Корсакова, Глинке, Бородина, Цуија, Балакирјева, као и традиционалних песама, углавном уз клавирску пратњу. Започео је традицију прављења студијских снимака Бориса Годунова са истим басом који пева три улоге (Борис, Варлаам, Пимен).

Док је био велики извођач на сцени, Кристоф је имао тешке односе ван сцене са колегама певачима и продуцентима, који су понекад прерасли у јавне скандале.[4] Године 1955, посвађао се са Маријом Калас током извођења Медеје у Римској опери, а 1961. његов уговор са Миланском скалом је раскинут након отвореног сукоба са Бугарином Николајем Гјауровим кога је Кристоф окривио за сарадњу са бугарским комунистичким режимом.[12][13] Био је обожаван због свог моћног, раскошног гласа, а посебно је био повезан са улогама Мусоргског и Вердија.[14] Херберт фон Карајан је покушао да га натера да пева насловну улогу у Дон Ђованију, што би било неприкладно за његов домет; то га је подстакло да прекине односе са фон Карајаном.

Он је био девер италијанског баритона Тита Гобија.

Споменик Борису Кристову у близини Катедрале Александра Невског у Софији, Бугарска

Снимци

[уреди | уреди извор]

Доступни су многи снимци. Следећа листа садржи само неколико.

Награде

[уреди | уреди извор]

Почасти

[уреди | уреди извор]
Гроб Бориса Христова и његових родитеља на Софијском централном гробљу (42° 42′ 48.1″ N 023° 19′ 58.5″ E / 42.713361° С; 23.332917° И / 42.713361; 23.332917)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е Rosenthal, Harold; Blyth, Alan (2001). „Christoff, Boris (Kirilov)”. Ур.: Sadie, Stanley. New Grove Dictionary of Music and MusiciansНеопходна слободна регистрација. 5 (2nd изд.). Macmillan Publishers Limited. стр. 812. 
  2. ^ Kozinn, Allan (29. 6. 1993). „Boris Christoff, Bass, Dies at 79; Esteemed for His Boris Godunov”. The New York Times. 
  3. ^ Forbes, Elizabeth (29. 6. 1993). „Obituary: Boris Christoff”. The Independent. 
  4. ^ а б Anderson, James (1993). The Complete Dictionary of Opera & OperettaНеопходна слободна регистрација. Wings Book. стр. 114. ISBN 0-517-09156-9. 
  5. ^ „CHRISTOFF, Boris”. The International Who's Who 1992-1993 (56th изд.). London: Europa Publications Limited. 1992. стр. 306. ISBN 0-946653-84-4 — преко Internet Archive. 
  6. ^ Livanios, Dimitris (1999). „Conquering the souls: nationalism and Greek guerrilla warfare in Ottoman Macedonia, 1904?1908” (PDF). Byzantine and Modern Greek Studies. 23: 197. doi:10.1179/byz.1999.23.1.195. , Crampton, R. J. (1997). Eastern Europe in the Twentieth Century-- and After. 2nd edition. London / New York: Routledge. стр. 20. 
  7. ^ „CHRISTOFF, Boris”. The International Who's Who 1979-1980 (43rd изд.). London: Europa Publications Limited. 1979. стр. 231. ISBN 0-905118-36-7 — преко Internet Archive. 
  8. ^ „The Immigration and Nationality Act of 1952 (The McCarran-Walter Act)”. Office of the Historian, Foreign Service Institute. United States Department of State. 
  9. ^ Truman, Harry S. (25. 6. 1952). „Veto of Bill To Revise the Laws Relating to Immigration, Naturalization, and Nationality - June 25, 1952”. Internet Archive. Washington, D.C.: National Archives and Records Service. стр. 441—447. 
  10. ^ Gabaccia, Donna R. "Immigration and Restriction: Protection in a Dangerous World, 1850–1965." Foreign Relations: American Immigration in Global Perspective, Princeton University Press, Princeton; Oxford, 2012, pp. 122–175.
  11. ^ F. Paul Driscoll (септембар 2010). „Obituaries: The great Siepi dies at eighty-seven”. Opera News. 75 (3). Архивирано из оригинала 23. 12. 2010. г. Приступљено 10. 09. 2022. 
  12. ^ Celletti, Rodolfo; Blyth, Alan (2001). „Ghiaurov, Nicolai”. Ур.: Sadie, Stanley. New Grove Dictionary of Music and MusiciansНеопходна слободна регистрација. 9 (2nd изд.). Macmillan Publishers Limited. стр. 811. 
  13. ^ Midgette, Anne (3. 6. 2004). „Nicolai Ghiaurov, Operatic Bass, Dies at 74”. The New York Times. Приступљено 6. 5. 2016. 
  14. ^ Blyth, Alan (5. 6. 2004). „Nicolai Ghiaurov, Gifted operatic bass who commanded the international stage for 30 years”. The Guardian. Приступљено 7. 5. 2016. 
  15. ^ „Christoff Cliff”. SCAR Composite Gazetteer of Antarctica. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Христов&oldid=28553729”