Вазоконстрикција
| Називи и ознаке | |
|---|---|
| MeSH | D014661 |
| Анатомска терминологија | |
Вазоконстрикција је медицински појам који означава сужавање лумена крвног суда изазвано стезањем (са повећањем крвног притиска, успорењем крвотока и опадањем телесне температуре). Настаје због контракције (стезања) глатких мишићних ћелија у средњем слоју крвног суда (лат. tunica media).
Вазоконстрикција је супротни процес од вазодилатације или ширења лумена крвних судова које настаје због релаксације глатких мишићних ћелија у средњем слоју крвног суда (лат. tunica media).[1]
Вазоконстрикција као физиолошки процес обично настаје као заштитни механизам након повреда неког крвног суда како би зауставила крварење, и први је корак ка хемостази.
Као директна последица вазоконстрикције настаје повећање крвног притиска, успорен проток крви кроз кроз циркулаторни систем и хипотермијом (снижење телесне температуре).
Етиопатогенеза
[уреди | уреди извор]Вазомоконстрикцијом крвног суда остварује се важне физиолошке функције:
- 1. Примерено ограничења снабдевање ткива крвљу (хемостаза),
- 2. Регулација крвног притиска и запремине
Једна је од најважнијих функција аутономнога нервног система у контроли крвног притиска је вазоконстрикција артерија, која настаје неколико секунди након активирања механизма смањења протока крви из једног дела тела у други. Аутономни нервни систем не стеже само артерије већ и вене, због чега се велика количина крви премешта у срце, па оно сваким ударцем избацује већу количину крви у артерије, што са вазоконстрикцијом артерија доприноси дањем повишењу крвног притиска.
- 3. Регулација телесне температуре
Вазоконстрикција је важан физиолошки механизам регулацији телесне температуре (терморегулација). Успоренље проток крви кроз циркулаторни систем има за последицу, у првој фази смањени губитак топлоте а потом и хипотермију.[1] Наиме периферна вазоконстрикција - која се јавља као резултат симпатичке стимулације глатких мишића који окружују артериоле, доводи до њиховог стезања (контрације) и смањеног протока крви према површини тела чиме се смањују губитак топлоте преко коже.
Механизми контроле
[уреди | уреди извор]Три главна механизма вазоконстрикције су: ауторегулација, нервна регулација и регулација материјама раствореним у крви.[1]
- Ткивна ауторегулација
Уторегулација контролише сопствени проток крви, стално га прилагођујући својим метаболичким потребама. Ауторегулација је независна од других начинима регулације, а остварује се брзим променама пречника артериола, метаартериола и преткапиларних сфинктера.
- Нервна регулација
Ппроток крви је под непосредном контролом вазомоторички центар у продуженој мождини и мосту, из којега потичу симпатичка и парасимпатичком аутономна нервна влакна, која инервишу кардиоваскуларни систем. Парасимпатичком влакна на крвне судове делују сразмерно слабо, али имају важан утицај на рад срца. Симпатичка влакна имају много већи значај у регулацији вазомоторике јер делују вазоконстрикцијски на крвне судове у целом телу, јер њихови завршеци ослобађају норадреналин.[1]
Једна је од најважнијих функција аутономног нервног система је у контроли циурлулаторног протока и брзом порасту крвног притиска, који настаје неколико секунди након активирања симпатикуса, примарно као последица стезања артериола (вазоиспазма). Симпатикус стеже и вене, због чега се велика количина крви премешта у срце, па оно свакиом контракцијом избацује већу количину крви у артерије, што такође, додатно утиче на пораст крвног притиска.[1]
Вазоконстриктори
[уреди | уреди извор]Вазоконстриктори су средства која се у медицини користе за лијечење хипотензије (ниског крвног притиска).
Најважније материје растворене у крви које делују у регулацији вазоконстрикције су норадреналин, адреналин, ангиотензин и вазопресин.[1]
