Пређи на садржај

Век понижења

С Википедије, слободне енциклопедије
Територијални губици касне фазе династије Ћинг услед анексија страних сила.
Политички цртани филм који приказује Викторију (Уједињено Краљевство), Вилхелма II (Немачка), Николаја II (Русија), Маријану (Француска), и цар Меиџи (Јапан) који дели Кину Ћинг као да сече питу.
Плоча у планинском одмаралишту Ченгде која означава Конвенцију у Пекингу као „национално понижење“ за Кину.
Јапански војници одсецају главе кинеским затвореницима током Првог кинеско-јапанског рата, 1894.
Америчке трупе јуришају на градске зидине Пекинга током Боксерске побуне, 1900.
Војници Савеза осам нација у Забрањеном граду, 1900

Век понижења био је период у кинеској историји који почиње Првим опијумским ратом (1839–1842), а завршава се 1945. године када је Кина (тада Република Кина) изашла из Другог светског рата као једна од велике четворке и основана као стални члан Савета безбедности Уједињених нација, или наизменично, закључно са 1949. оснивањем Народне Републике Кине. За овај вековни период било је типично опадање, порази и политичка фрагментација династије Ћинг и накнадне Републике Кине, што је довело до деморалишуће страних интервенција, анексија и потчињавања Кине од стране западних сила, Русије и Јапана.[1]

Карактеризација тог периода као „понижења“ настала је у атмосфери кинеског национализма у супротности са Двадесет и једним захтевом које је поставила јапанска влада 1915. године, а додатно је расла протестима против лошег третмана Кине у Версајском споразуму 1919. године. И Куоминтанг и Комунистичка партија Кине популарисале су карактеризацију 1920-их, протестујући због Неправедних споразума и губитка кинеске територије у корист страних колонизатора. Током 1930-их и 1940-их, термин је постао уобичајен због јапанске инвазије на ужу Кину.[2] Иако су формалне одредбе уговора окончане, епоха остаје централна за концепте кинеског национализма, а термин се широко користи иу политичкој реторици и у популарној култури.[3]

Историјат

[уреди | уреди извор]

Кинески националисти 1920-их и 1930-их датирали су век понижења са средином 19. века, уочи Првог опијумског рата[4] усред драматичног политичког расплета који је уследио за Кину.[5]

Порази страних сила који се наводе као део века понижења укључују следеће:

У том периоду Кина је претрпела велику унутрашњу фрагментацију, изгубила скоро све ратове које је водила и често је била принуђена да даје велике уступке великим силама у Неправедним споразумима.[11] У многим случајевима, Кина је била приморана да плати велике износе репарација, отвори луке за трговину, закупи или уступи територије (као што су спољна Манџурија, делови Манџурије (северозападна Кина) и Сахалин Руском царству, залив Ђаоџоу Немачком царству, Хонг Конг и Вехај Британској империји, Макао Португалској империји, Жанђанг Француској и Тајван и Даљен Јапану), и чине разне друге уступке суверенитета страним „сферама утицаја“ након војних пораза.

Крај понижења

[уреди | уреди извор]

Већ током закључења Боксерског протокола 1901. године, неке од западних сила су веровале да су поступиле прекомерно и да је Протокол превише понижавајући. Као резултат тога, амерички државни секретар Џон Хеј формулисао је политику отворених врата, која је спречила колонијалне силе да директно поделе Кину на де јуре колоније и гарантовао универзални трговински приступ тржиштима у Кини. Са намером да ослаби Немачку, Јапан и Русију, само је донекле била наметнута и постепено је прекинута следећом ером господара рата и јапанским интервенцијама.[12] Полуконтрадикторна природа политике отворених врата је рано уочена, јер иако је очувала територијални интегритет Кине од страних сила, она је такође довела до трговинске експлоатације истих земаља. Са Рут-Такахира споразумом из 1908. године, САД и Јапан су подржали политику отворених врата, али и други фактори (као што су имиграциона ограничења и додела боксерске одштетне стипендије за обештећење боксера уместо да буде директно враћена влади Ћинга) довело је до наставка понижавања из кинеске перспективе.[13] У ери Републике Кине, Уговор девет сила из 1922. такође је био велики покушај да се реафирмише кинески суверенитет, иако није успео да узме у обзир експанзионизам Јапана и имао је ограничен ефекат на екстериторијалност.[14][15] Политика отворених врата је на крају пропала у Другом светском рату када је Јапан напао Кину.

Екстериторијалну јурисдикцију и друге привилегије напустиле су Уједињено Краљевство и Сједињене Државе 1943. године. Током Другог светског рата, Вишијска Француска је задржала контролу над француским уступцима у Кини, али је била приморана да их преда колаборационистичком режиму Ванг Ђингвеја. Послератни кинеско-француски споразум из фебруара 1946. потврдио је кинески суверенитет над уступцима.

Чанг Кај Шек је прогласио крај века понижења 1943. године укидањем свих Неправедних споразума, а Мао Цедунг је прогласио крај после Другог светског рата, при чему је Чанг промовисао свој ратни отпор јапанској власти и место Кине међу Великом четворком у победничким савезницима 1945. године, а Мао је то прогласио оснивањем Народне Републике Кине 1949. године.

Кинески политичари и писци, међутим, наставили су да касније догађаје приказују као прави крај понижења. Њен крај је проглашен одбијањем снага УН−а током Корејског рата, поновног уједињења са Хонг Конгом 1997, поновног уједињења са Макаом 1999, па чак и домаћинством Летњих олимпијских игара 2008. у Пекингу. Неки кинески националисти тврде да понижење неће престати све док Народна Република Кина не контролише Тајван.[16]

Употреба века понижења у историографији Комунистичке партије Кине и савременом кинеском национализму, са фокусом на „суверенитет и интегритет [кинеске] територије,“[17] се позива на инциденте као што је америчко бомбардовање кинеске амбасаде у Београду, инцидент на острву Хајнан и протести за независност Тибета уз штафету бакље на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године.[18] Неки аналитичари су указали на његову употребу у одвраћању страних критика кршења људских права у Кини и домаће пажње од питања корупције и јачања њених територијалних захтева и општег економског и политичког успона.[16][19][20]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Adcock Kaufman, Alison (2010). „The "Century of Humiliation," Then and Now: Chinese Perceptions of the International Order”. Pacific Focus. 25 (1): 1—33. doi:10.1111/j.1976-5118.2010.01039.x. 
  2. ^ Callahan (2008), стр. 210.
  3. ^ Gries (2004), стр. 45.
  4. ^ Gries (2004), стр. 43-49.
  5. ^ Chang, Maria Hsia (2001). Return of the dragon: China'z wounded nationalism. Westview Press. стр. 69–70. ISBN 978-0-8133-3856-9. 
  6. ^ а б Šebok, Filip (2023). „Historical Legacy”. Ур.: Kironska, Kristina; Turscanyi, Richard Q. Contemporary China: a New Superpower?. Routledge. ISBN 978-1-03-239508-1. 
  7. ^ Gries, Peter Hays (2004). China's New Nationalism: Pride, Politics, and DiplomacyНеопходна слободна регистрација. University of California Press. стр. 43–49. ISBN 978-0-520-93194-7. 
  8. ^ Shambaugh, David (2020-01-30). China and the World (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 73. ISBN 978-0-19-006231-6. 
  9. ^ Shapiro, Judith (2013-04-17). China's Environmental Challenges (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-7456-6309-8. 
  10. ^ "China Seizes on a Dark Chapter for Tibet", by Edward Wong, The New York Times, August 9, 2010 (August 10, 2010 p. A6 of NY ed.). Retrieved 2010-08-10.
  11. ^ Nike, Lan (2003-11-20). „Poisoned path to openness”. Shanghai Star. Архивирано из оригинала 2010-03-23. г. Приступљено 2010-08-14. 
  12. ^ Cullinane, Michael Patrick (2017-01-17). Open Door Era: United States Foreign Policy in the Twentieth Century (на језику: енглески). Edinburgh University Press. стр. 25—26, 178. ISBN 978-1-4744-0132-6. 
  13. ^ Moore, Gregory (2015-05-27). Defining and Defending the Open Door Policy: Theodore Roosevelt and China, 1901–1909 (на језику: енглески). Lexington Books. стр. xiii, xiv, xv. ISBN 978-0-7391-9996-1. 
  14. ^ Unoki, Ko (2016-04-08). International Relations and the Origins of the Pacific War (на језику: енглески). Springer. стр. 108. ISBN 978-1-137-57202-8. 
  15. ^ Jianlang, Wang (2015-11-27). Unequal Treaties and China (2-Volume Set) (на језику: енглески). Enrich Professional Publishing Limited. стр. 139. ISBN 978-1-62320-119-7. 
  16. ^ а б Kilpatrick, Ryan (20. 10. 2011). „National Humiliation in China”. e-International Relations. Приступљено 3. 4. 2013. 
  17. ^ W A Callahan. „National Insecurities: Humiliation, Salvation and Chinese Nationalism” (PDF). Alternatives. 20 (2004): 199. 
  18. ^ Jayshree Bajoria (23. 4. 2008). „Nationalism in China”. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 2009-10-14. г. Приступљено 2009-11-12. 
  19. ^ „Narratives Of Humiliation: Chinese And Japanese Strategic Culture – Analysis”. Eurasia Review. International Relations and Security Network. 23. 4. 2012. Приступљено 3. 4. 2013. 
  20. ^ Callahan, William (15. 8. 2008). „China: The Pessoptimist Nation”. The China Beat. Архивирано из оригинала 2013-02-17. г. Приступљено 5. 4. 2020. 

Види још

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Век_понижења&oldid=28450600”