Венерине мене
Венерине мене или Венерине фазе су варијације светлосног одбљеска са планетине површине, сличне месечевим менама. Први пут их је приметио Галилео Галилеј 1610. уз помоћ свог телескопа. Иако се ти „полу-месечни“ облици могу видети и голим оком не постоји ни један пре-телескопски податак о њима.[1]
Посматрање
[уреди | уреди извор]Венерине мене су резултат орбитирања планете око Сунца, унутар Земљине орбите, дајући посматрачу секвенце светла које напредује, слично ономе које се јавља код месечевих мена. Јавља се као „пуна“ када се налази насупрот Сунцу. „Четвртина“ када је на максималној елонгацији од Сунца. Танак срп се јавља када је Венера налази скоро „између“ Земље и Сунца, док је млада мена када се налази тачно између Земље и Сунца. Планетина атмосфера се може видети када је млада, тј уочљив је, телескопом, ореол светла које се рефлектује од Венере. Пун циклус од, младе до пуног и назад до младе траје 584 дана (време потребно Венера претекне Земљу у својој орбити). Планета мења своју привидну величину од 9.9 лучних минута, када је пуна (супериорна конјункција), до максималних 68 лучних минута када је млада (инфериорна конјункција).[1] Венера достиже свој највећи сјај (магнитуду) -4.5 када је њен средњи облик на тачки орбите која је удаљена од Земље 68 милиона километара (комбинација близине и чињенице да је 28% осветљенија).[2]
Историја
[уреди | уреди извор]Галилео је направио прва позната посматрање потпуних планетарних мена Венере крајем 1610. (иако их није објавио до 1613. године). Користећи телескоп, Галилео је успео да посматра Венерин пролазак кроз све мене, иако су понекад биле ограничене Птоломејским системом (који никада није дозволио да Венера потпуно засија посматрана са Земље, пошто је то захтевало да се налази са даље стране Сунца, што је било немогуће ако је њена орбита, како је то Птоломејски систем захтевао, налазила између Земље и Сунца[3]). Приметио је да је мало парче нестало са Венериног диска. Након неколико месеци, Венера се појавла у облику „полумесеца“ - другим речима, чинило би се показује исто понашање као фазе Месеца.[4]
Ова посматрања су у потпуности искључила Птоломејски систем, и била су подесна само са Коперниковим и Тикониковим системом, и другим геохелоцентричном системима као што су Капеланов и Рицолијев проширени Капеланов модел.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Goines, David Lance (18. 10. 1995). „Inferential evidence for the pre-telescopic sighting of the crescent venus”. Приступљено 11. 8. 2010.
- ^ souledout.org – Венера има Мене ... Баш као Месец
- ^ Galileo's observations of the phases of Venus (slide 4)
- ^ Rao, Joe (06. 11. 2013). „Bright Planet Venus Has Phases Like the Moon”. www.space.com. Приступљено 29. 12. 2014.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Посматрања и Теорија о кретању планета
- Светлосне кретње на Венери, видљиве голим оком
- Owen Gingerich - Емпиријски доказ и/или убеђивање — предавање о Галилеовим посматрањима мена Венере
- YouTube анимација фаза Венере, предвиђени чистим геоцентринким Птоломејским моделом
- YouTube Анимација фаза Венере, предвиђени хелиоцентричним моделом (имплицитно као гео-хелиоцентричним моделима као што је Тиконик)