Википедија:Транскрипција са скандинавских језика

Транскрипција имена из скандинавских језика у српски обухвата адаптацију данских, норвешких, шведских, ферјарских, исландских, финских, лапонских и гренландских ескимских имена. Притом се следе препоруке које је за Правопис српскога језика успоставио проф. др Љубиша Рајић. Правила се примењују када у речнику уз Правопис не постоји одредница у другачијем облику, без обзира на старије географске атласе, енциклопедије и слично.

Правила су представљена широј јавности у Измењеном и допуњеном издању Правописа, објављеном у октобру 2010, мада су месецима раније била доступна на сајту Групе за скандинавске језике и књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду. Проф. др Рајић додатно је одговорио на нека спорна питања.

Особености

Како је већ наведено, у Скандинавији се говори осам аутохтоних језика. Од тога пет (дански, норвешки, шведски, ферјарски, исландски) припада групи северногерманских језика (скандинавски или нордијски језици у ужем смислу), два (фински и лапонски/самијски) групи уралских језика, док је један (гренландски) из породице ескимско-алеутских језика. Без обзира на многе разлике, свих осам подлежу транскрипцији заснованој на препорукама проф. Рајића.

Дански стандардни језик заснован је на говору образованих људи из Копенхагена и околине. Норвешки, пак, познаје два стандарда (за оба постоје Википедије: букмол и ниноркс). Шведски такође (један у Шведској, а други у Финској). Исландски и ферјарски су јединствени, такође и фински и гренладски. Лапонски језик има десет дијалеката.

Чест формант у скандинавским топонимима је реч фјорд. У данском, норвешком и шведском означава узак, дугачак, морски залив, а у норвешком може да означи и дуго, уско језеро. Као други члан сложенице увек има одређени облик fjorden, као у примерима Limfjorden, Varangerfjorden, Vefsnfjorden. Уобичајено писање на географским картама је Лим фјорд, Варандер фјорд, Вефсн фјорд. Дакле, основа и одредница се раздвајају, а фјорд губи одређени члан. Ипак би овакве називе требало писати пратећи српски конструкцију: Лимски фјорд, Варангерски фјорд, а због незгодне сугласничке групе фјорд Вефсн. У значењу језера, формант остаје непромењен: Тирифјорден (нор. Tyrifjorden).

Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, у српским текстовима писати Копенхаген, мада би назив скован према правилима био Кебенхавн. С друге стране, треба потистивати немачке утицаје типа Штокхолм, Трондхајм уместо Стокхолм, Трондхејм, као и тенденције да се прихвата локални изговор као полазиште преноса (Троњем за прво, а за Осло ликови типа Услу, Ушлу). Фарска Острва је хибридни назив. Уобичајено је Лапонија.

Услед постојања дублетних облика, не треба примењивати морфолошку адаптацију скандинавских имена. Примера ради, у норвешком је Inge мушко име (српски: Инге-Ингеа-Ингеу-Инге-Ингеом-Ингеу), а Inga женско (српски: Инга-Инге-Инги-Инге-Ингом-Инги). У данском, пак, Inge је женско име (српски: Инге у свим падежима). Дублети су имена типа Maria, Sofia (Марија, Софија) с једне, а Marie, Sofie (непромењиво Марије, Софије) с друге стране.

Северногерманска имена

Дански, норвешки и шведски вокали транскрибују се према писму, на следећи начин:

• Y, Ü — транс. и (швед. Lycksele, Ljungby — Ликселе, Јунгби)
• Æ, Ä — транс. е (дан. Læsø, швед. Härnösand — Лесе, Хернесанд)
• Ø, Ö — транс. е (дан. Helsingør, швед. Jönköping — Хелсингер, Јенћепинг)
• Å, O, AA — транс. о (дан. Ålborg, Aabenraa — Олборг, Обенро)

Посебно је проблематичан вокал [uː] (дуго у), који се обележава словом o. Мада га треба преносити према писму (Осло уместо „Услу, Ушлу”), постоји низ изузетака: Буфош (Bofors) уз Бофорс, Бустрем (Boström), Мушеен (Mosjøen). Последње не треба сажимати у Мушен. Ослањање на писмо, пак, свој значај исказује када постоје парови као што су женско име Ulla и мушко Ola. Изговорно, оба су Ула, али пратећи писмо, добија се раздвојено Ула и Ола.

Слово e на крају имена може да означава дужину претходног вокала, у ком случају се не изговара. Тако се Moe изговара /mu/, али Skoe је изговорно /skue/. Не постоји једнозначно правило, али је мања грешка уколико се немо e изостави, него ако се задржи. Како је предочено у речнику уз Правопис, ова имена преносе се као Му и Скуе. Другим речима, завршетак -oe преноси се као у или уе, опет са напоменом да је „боље уједначити” као -у.

Многобројни дански, норвешки и шведски дифтонзи транскрибују се на следећи начин:

• AJ, AI, AY — транс. ај (без ономастичних примера)
• EI, EY, EII, EJ, EG — транс. еј (нор. Trondheim — Трондхејм)
• EU, EV — транс. ев (дан. Haderslev, нор. Brevik — Хадерслев, Бревик)
• OJ, OI, OIJ, OY — транс. ој (дан. Boilesen — Бојлесен)
• OV, OU, OW, OUW, AU, OUG — транс. ов (дан. Nakskov — Наксков)
• AV, AU, OU, AUG — транс. ав (нор. Haugesund, Stavanger — Хавесунд, Ставангер)
• ØJ, ØG, ØY, ØIJ — транс. еј (дан. Øijord, Køge — Ејорд, Кеје)

Следећа заједничка правила важе по питању транскрипције сугласника:

C — транс. к (Carl — Карл) CH — транс. ш (Charlotte — Шарлоте) CH — транс. к (Christiansen — Кристијансен) CH — транс. х (Engelbrecht — Енгелбрехт) CK — транс. к (Ancker — Анкер) GH — транс. г (Kragh, Bergh — Краг, Берг) H — транс. х (Lindholm — Линдхолм) HJ — транс. ј (Hjelmslev — Јелмслев) HV — транс. в (Hvass — Вас) H (дужина) — транс. ∅ (Johnsen, Dahl — Јонсен, Дал) H (украсно) — транс. ∅ (Blidah, Lindh — Блида, Линд)

J — транс. ј (Jylland — Јиланд) RH — транс. р (Rhode — Роде) SC — транс. ск (Scavenius — Скавенијус) SCH — транс. ш (Schandorf — Шандорф) SCH — транс. ск (Schou — Скоу) TH — транс. т (Thora — Тора) X — транс. кс (Axel — Аксел) (T)Z — транс. с (Franz, Frantzen — Франс, Франсен) QU, QV — транс. кв (Quist, Qvist — Квист) W — транс. в (Ewald, Wellander — Евалд, Веландер) Z — транс. с, тс (Zahle, Zappfe — Сале, Тсапфе)

Посебну пажњу заслужују комбинације које чине g, k испред i, а све то пред вокалима предњег реда. У ранијем правопису, ово i означавало је палатализацију. Она се, међутим, изгубила, али је слово остало. Отуда постоје дублети попут Kjær, Kær, затим Kjøbenhavn, København или Gjentofte, Gentofte. Према томе се, наравно, оба члана евентуалних двојстава транскрибују једнако — Ћер, Кебенхавн (укорењено Копенхаген), Јентофте.

Име данског филозофа Киркегора, с друге стране, потпуно је усамљен случај. Мада се његово презиме пише Kierkegaard, скуп ie овде нема улогу палатализације, већ дугог и, па се ово презиме понекад пише и као Kirkegaard. Све у свему, за норвешки и шведски консонантизам важе и нека додатна транскрипциона правила:

• DJ, GJ, HJ, LJ (почетно) — транс. ј (Djuvik, Gjerde, Hjorth, Ljung — Јувик, Јерде, Јорт, Јунг)
• G (пред e, ei, i, y, øy, ä, ö) — транс. ј (Gedde, Geijer, Gihle, Gystad — Једе, Јејер, Јиле, али Гиста)
• K (пред e, ei, i, y, øy, ä, ö) — транс. ћ (Kilen, Norrköping — Ћилен, Норћепинг)
• KJ, KI, TJ — транс. ћ (Kjær, Kieland, Tjeldstøe — Ћер, Ћелан, Ћелсте)
• SJ, SKJ — транс. ш (Sjøholt, Skjelderup — Шехолт, Шелдеруп)
• SK (пред e, ei, i, y, øy, ä, ö) — транс. ш (Skipnes, Ske — Шипнес, Ше)
• V, HV (друго почетно) — транс. в (Hveem — Вем)

Само у шведском важе ова додатна правила:

• STG — транс. ш (швед. Västgöta, Östgöta — Вешета, Ешета)
• STJ (почетно) — транс. ш (швед. Stjernstedt — Шернстет)
• XJ — транс. кш (швед. Växjö — Векше)

У датим примерима уочава се постојање појединих неизговорних гласова, најчешће у почетној или завршној позицији, који се не транскрибују у српски језик. Почетно је то најчешће h (тако hj, hv постаје ј, в), али и неке друге графеме, док је у завршном положају немо d (примери Gystad, Kieland, Stjernstedt — Гиста, Ћелан, Шернстет).

После l и r у истом слогу, шведско g се изговара као ј, па би за имена као Strindberg, Lundberg, Bergman фонолошки најправилнија адаптација била Стриндберј, Лундберј, Берјман. Ипак, због тешкоће изговора, али и дугогодишње традиције, мора се задржати преношење према писаном облику, дакле Стриндберг, Лундберг, Бергман. О овоме говори и додатна напомена, дата испод, а на основу текста о општим начелима транскрипције из Правописа.

Постоји веома велики број дублета и изузетака, а нема никаквог правила: Kittang (Ћитанг, Китанг), Gimnes (Јимнес, Гимнес), Keim (Кејм, Ћејм), Sandnes (Санес, Санднес), Geirot (Гејрут), Gill (нор. Гил, швед. Јил), Schanche/Schancke (Сканке), али Schrøder, Schröder, Schroeder у сва три језика Шредер, а у данском још и Скредер. Наиме, носилац неког имена углавном има искључиво право да одреди како ће га и писати и изговарати.

Име норвешког писца које изворно гласи Ibsen у српском се погрешно пише и изговара Ибзен, а требало би да се пише Ибсен, према писму и без једначења по звучности, како би се разликовало од сличног имена Ipsen.

Исландска имена

Мада и исландски језик, како је већ наведено, припада групи северногерманских језика, његови правопис и правоговор сувише су диференцирани да би се могла примењивати правила потпуно једнака онима за дански, норвешки и шведски. За исландски језик карактеристична су слова Ð (велико) и ð (мало), односно Þ (велико) и þ (мало), која имају исти изговор као енглески гласови у речима the, односно thing. Та два слова је имао староенглески.

На Исланду се не користе презимена већ патроними или матроними. Мушкарац по имену Sigurður, чији је отац Gunnar, зове се Sigurður Gunnarsson (Сигурд Гунаров син), а његова сестра Guðrún Sigurðardóttir (Гвидрун Сигурдова кћи). Ако се користи матроним, а мајка му се зове Svafa, онда ће он бити Sigurður Svafarsson (Сигурд Свавин син) а његова сестра Guðrún Svafardóttir (Гвидрун Свавина кћи). Изузеци су малобројни, и зато се исландска имена ређају по имену, а не презимену, чак и када постоји презиме. Битан је изговор следећих гласова:

Á — транс. ау (исл. Páll — Паудл) AU — транс. еј (исл. Auðunn — Ејдин)

É — транс. је (исл. Pétur — Пјетир) EY — транс. еј (исл. Eysteinn — Ејстајдн)

F (између два вокала, вокала и звучног сугл. и на крају речи иза њих) — транс. в (исл. Svafa — Свава) FL, FN — транс. бл, бн (исл. Keflavík, Rafn — Кеблавик, Рабн) G (пред e, i, í, y, ý, æ, ei, ey) — транс. гј (исл. Gísli — Гјисли) GUÐ- — транс. Гвид- (исл. Guðrún — Гвидрун) K (пред e, i, í, y, ý, æ, ei, ey) — транс. кј (исл. Ketill — Кјетил) HV — транс. кв (исл. Hveragerði — Кверагерди) LL (између вокала, испред r и n, на крају речи) — транс. дл (исл. Þingvellir, Hallur — Тингведлир, Хадлир) NN (иза á, é, í, ó, ú, ý, æ, au, ey) — транс. дн (исл. Steinn — Стејдн)

Ó — транс. оу (исл. Jórunn — Јоурин) RL, RN — транс. ртл, ртн (исл. Karl — Картл) U — транс. и (исл. Úlfur — Улвир) Y, Ý — транс. ј (исл. Eyvör — Ејвер) Æ — транс. ај (исл. Snævarr — Снајвар)

Ö — транс. е (исл. Björn — Бјердн и Бједн) Р— транс. д (исл. Barði — Барди) Þ — транс. т (исл. Þóra, Þjórsá — Тоура, Тјоурсау) X — транс. кс (исл. Laxdal — Лаксдал)

У изговору сугласничких група rl, rn постоје алтернативни тл, тн (Катл поред Картл), који зависе од индивидуалног изговора, али се изговор са р сматра престижним. Постоји и један број изузетака од ових правила.

Напомена: Примећене су одређене недоследности по питању транскрипције имена из исландског језика. Одређен број су их сакупили уредници сајта Српски језички атеље, посебно у одељку посвећеном грешкама у Правопису. Неке од њих следе, а остале се могу наћи на линку. У табели се групе rl, rn преносе као ртл, ртн, док је нешто испод дат пример Björn — Бјердн (уместо Бјертн). Треће, наведено је да се Ketill транскрибује као Кјетил (уместо Кјетидл), што стоји и у речнику, иако мало испод пише да крајње ll постаје дл. Поводом преноса диграфа ei, у табели су примери Eysteinn, Steinn неуједначено пренесени — Ејстајдн, Стејдн. Или је Ејстајдн и Стајдн или је Ејстејдн и Стејдн. Неуједначено се преноси и слово u — обично као и (нпр. Пјетир) или у (нпр. Гунар), а с акцентом (ú) редовно као у (Гвидрун). Аутентичности ради, правила изложена на овој страници једнака су онима из Правописа.

Остала имена

У српском језику се веома ретко појављују ферјарска имена и називи. Правила за изговор су исувише сложена, посебно због велике разлике у изговору дугих и кратких гласова, те је немогуће дати практично употребљива упутства за прилагођавање по изговору. Зато је најједноставније прилагођавати по писму:

A, Á — транс. а (фер. Ásbjørg — Асбјерг) EI — транс. еј (фер. Aðalgeir — Адалгејр) EY — транс. еј (фер. Eyðálvur — Ејдалвур) Í — транс. и (фер. Fríða — Фрида) Ó — транс. о (фер. Fjóla — Фјола) OY — транс. ој (фер. Oyolvur — Ојолвур)

Ú — транс. у (фер. Fríðrún — Фридрун) Y, Ý — транс. и (фер. Týrur — Тирур) Р— транс. д (фер. Gunnfríð — Гунфрид) Œ — транс. е (без оном. примера) Ø — транс. е (фер. Trøstur — Трестур) Ö — транс. е (без оном. примера)

Фински језик има строго фонемски правопис. Дужина фонема се обележава удвојеним словом, што се у српској транскрипцији занемарује. Потребно је прилагођавање само три вокалска знака (за дифтонге види напомене):

• Y — транс. и (фин. Nykänen, Myyrä — Никенен, Мире)
• Ä — транс. е (фин. Sillanpää, Kaurismäki — Силанпе, Каурисмеки)
• Ö — транс. е (фин. Räikkönen, Yrjö, Väinö — Рејкенен, Ирје, Вејне)

Слична ситуација је и са естонским језиком, који је веома сродан финском. Гласови су углавном исти, с тим што естонски познаје још и вокал [ɤ], у правопису представљен као õ. Међутим, како не постоје правила транскрипције са овог језика, на Википедији на српском овај глас се преноси најчешће као и (под утицајем руског), е или о.

Лапонски изговор се веома разликује од дијалекта до дијалекта. Зато је најбоље радити графијско прилагођавање. Знаци за вокале се могу пренети непосредно. Знаци за консонанте имају исту вредност као и у српском. Како је у Правопису заправо обрађен севернолапонски правопис, следеће графеме потребно је прилагодити:

• Ŧ — транс. т (без ономастичних примера)
• DJ — транс. тј (лап. Ledjo, Gáddjá — Летјо, Гатја)
• Đ — транс. д (лап. Juđet, Giđeš — Јудет, Гидеш)

Гренландски изговор такође је доста сложен, али су за прилагођавање довољна нека основна правила. Знаци за вокале се могу преносити непосредно. Глас g се не изговара испред f, k, dl, s, ss, m. Графема q транскрибује се као к. Глас d се не изговара испред l. Триграф ngn преноси се као н, а дриграф rq као к, затим ms као м, а vf као ф. Глас v се не изговара испред q, n, ng, s, ss, m. Удвостручени знаци за вокале и консонанте се упрошћавају.

Додатне напомене

• AI; ÄI, ÄY, EI, EY, ÖI, ÖY; IY, YI; OI; UI (дифтонзи у финском језику)

Транскрипција: ај; еј; иј; ој; уј. Ово се може извести из примера RÄIKKÖNEN Рејкенен и VÄINÖ Вејне, наведених само у верзији Рајићевог текста која је објављена у Правопису.

• EYJAFJALLAJÖKULL (исландски)

Правилно је Ејафјадлајекидл.

„ F се налази између вокала и безвучног консонанта, али су вокал и безвучни консонант раздвојени хијатусом, то јест A је финални глас једне, а F иницијални глас друге речи и тада се у исландском не догађа никаква промена. Једино око чега постоји спорење, јесте да ли је финална секвенца -идл или -удл. Ја сам се определио за -идл, али сам могао да узмем и -удл. Наравно, цео систем који сам предложио представља знатно поједностављење, јер није намењен стручњацима него је замишљен као оперативно упутство за свакодневну употребу, а тада треба да буде што једноставнији. ” — проф. др Љубиша Рајић, имејл од 25. априла 2010.

• FØROYAR (опште)

Мада је у Правопису речено да морамо задржати неке традиционалне адаптације, међу њима нису и Фарска острва:

„ Назив Фарска острва је хибрид, изворно се зову Føroyar, пун превод би био Овчија острва, а погодно прилагођавање би било Ферјарска острва. ” — Правопис из 2010, тачка 255

У складу с тиме, Речник уз правопис садржи одредницу „Фарска острва (у преводу Овч(и)ја острва), боље Ферјарска острва”. Остаје нејасно зашто је реч острва написана малим почетним словом — зато што се мисли на острва а не на државу, или зато што приређивач новог Правописа није ускладио текст проф. Рајића са т. 50а, по којој се називи острва пишу великим почетним словима када се мисли на државе, а не само у првој речи како је важило по Правопису из 1993, т. 20d.

• MÝRDALSJÖKULL (исландски)

Транскрибује се Мирдалсјекидл а не Мјрдалсјекидл, иако у правилима стоји само ј као транскрипција за Ý. „У дифтонгу се транскрибује са ј, у монофтонгу са и”, разјаснио је имејлом проф. др Љубиша Рајић, 6. септембра 2011.

• -RG у шведском језику

„ Ради лакшег изговора […] шведско -RG на крају слога преносићемо као рг (према писму) а не као „рј” (према изговору): Стриндберг, Бергман (не „Стриндберј”, „Берјман”). ” — Правопис из 2010, тачка 197в(1)

Литература

• Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Транскрипција: скандинавски језици”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 222-231. ISBN 978-86-7946-079-0.