Пређи на садржај

Вилијам Ослер

С Википедије, слободне енциклопедије
Вилијам Ослер
Вилијам Ослер око 1912. године
Датум рођења(1849-07-12)12. јул 1849.
Место рођењаБрадфорд Вест Гвилимбери (Онтарио), Провинција Канада, Канада
Датум смрти29. децембар 1919.(1919-12-29) (70 год.)
Место смртиОксфорд, Уједињено Краљевство
НародностКанађанин
ОбразовањеУниверзитет Макгил
ЗанимањеЛекар, патолог, интерниста, професор, писац и историчар
Послодавац
Значајни радовиСуоснивач болнице Џонс Хопкинс
СупружникГрејс Ревер Ослер
Деца2 сина
Потпис

Сер Вилијам Ослер (12. јул 1849 – 29. децембар 1919)[1] био је канадски лекар и један од „велике четворке” оснивачких професора Болнице Џонс Хопкинс. Ослер је створио први програм специјалистичке резиденције за обуку лекара.[2] Често је описиван као отац савремене медицине и један од „највећих дијагностичара који су икада користили стетоскоп”.[3][4] Поред тога што је био лекар, био је и библиофил, историчар, аутор и познат шаљивџија. Занимао се за медицинске библиотеке и историју медицине, те је основао Друштво за историју медицине у Краљевском медицинском друштву у Лондону.[5] Такође је био кључан у оснивању Удружења медицинских библиотека Велике Британије и Ирске, као и Удружења медицинских библиотекара (касније Медицинског библиотечког удружења), заједно са још троје људи, укључујући Маргарет Чарлтон, медицинску библиотекарку његовог алма матера, Универзитета Макгил. Своју велику библиотеку историје медицине оставио је Универзитету Макгил, где је постала Ослерова библиотека.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Породица

[уреди | уреди извор]

Прадеда Вилијама Ослара, Едвард Ослар, различито је описиван као трговачки морнар или пират.[6] Један од Вилијамових стричева, Едвард Ослар (1798–1863), био је медицински официр у Краљевској морнарици и аутор биографије Life of Lord Exmouth и поеме The Voyage.[7]

Отац Вилијама Ослара, преподобни Фетерстон Лејк Ослар (1805–1895), био је син власника бродова из Фалмута у Корнволу и бивши поручник у Краљевској морнарици, који је служио на броду HMS Victory. Године 1831. позван је да се придружи експедицији брода HMS Beagle као научни официр на историјском путовању Чарлса Дарвина до Галапагоских острва, али је одбио понуду јер му је отац био на самрти. Две године касније, 1833, Фетерстон Ослар је објавио своју одлуку да постане свештеник у Англиканској цркви.[8]

Као тинејџер, Фетерстон Ослар је био на броду HMS Sappho када је скоро уништен у олуји на Атлантику и остао насукан недељама. Током службе у морнарици, доживео је бродолом у близини Барбадоса. Године 1837. повукао се из морнарице и емигрирао у Канаду, где је постао путујући свештеник у руралним пределима Горње Канаде. Када су Фетерстон и његова супруга, Елен Фри Пиктон, стигли у Канаду, замало су доживели бродолом код острва Ег у заливу Сен Лорен. Њихова деца укључивала су Вилијама, Бритона Бата Ослара и сера Едмунда Бојда Ослара.

Рани живот

[уреди | уреди извор]

Вилијам Ослар је рођен 12. јула 1849. године у Бонд Хеду, Канада Вест (данашњи Онтарио), а од 1857. године одрастао је у Дандасу, Онтарио. Име Вилијам добио је по Вилијаму Оранском, који је 12. јула 1690. победио у бици на Бојну. Његова мајка, дубоко религиозна, молила се да постане свештеник.[8] Образовао се у школи Тринити колеџа (тада смештеној у Вестону, Торонто).

Године 1867. Ослар је најавио да ће следити очеве стопе и постати свештеник, те се у јесен уписао на Тринити колеџ Универзитета у Торонту. Међутим, под утицајем Џејмса Бовела и преподобног Вилијама Артура Џонсона, све више се заинтересовао за медицинску науку, што га је навело да промени професионални правац.[8][9][10]

Године 1868. уписао је Торонто школу медицине,[11] приватну институцију која није била део Медицинског факултета Универзитета у Торонту. Извесно време живео је код Џејмса Бовела, а преко Џонсона је упознао списе сера Томаса Брауна. Његово дело Religio Medici оставило је дубок утисак на Ослара.[8] Напустио је Торонто школу медицине након што је примљен на медицински програм Медицинског факултета Универзитета Макгил у Монтреалу, где је 1872. године стекао диплому доктора медицине.

Каријера

[уреди | уреди извор]
Вилијам Ослер око 1880. године

Након постдипломске обуке код Рудолфа Вирхова у Немачкој, Ослар се 1874. године вратио на Медицински факултет Универзитета Макгил као професор. Тамо је основао први формални часописни клуб, показао интересовање за компаративну патологију и сматра се првим који је предавао ветеринарску патологију у Северној Америци као део ширег разумевања патогенезе болести.

Године 1884. именован је за председника Клиничке медицине на Универзитету Пенсилваније у Филаделфији, а 1885. био је један од седам оснивача Удружења америчких лекара (Association of American Physicians), друштва посвећеног „унапређењу научне и практичне медицине”. Када је 1889. напустио Филаделфију, његово опроштајно предавање Aequanimitas[12] било је посвећено импературбилности (спокојству у кризним ситуацијама) и екванимитету (умереној емоционалности и толеранцији) као неопходним особинама лекара.[13]

Године 1889. Ослер је постао први главни лекар новоосноване болнице Џонс Хопкинс у Балтимору, Мериленд. Године 1893. одиграо је кључну улогу у оснивању Медицинске школе Универзитета Џонс Хопкинс, где је постао један од првих професора медицине. Брзо је стекао репутацију истакнутог клиничара, хуманитарца и педагога.

Током прве године рада болнице, којом је руководио, установљено је 220 болничких кревета, а примљено је 788 пацијената, који су укупно остварили више од 15.000 болничких дана лечења. Шеснаест година касније, када је Ослер отишао у Оксфорд, број примљених пацијената порастао је на преко 4.200, уз укупно скоро 110.000 дана лечења.[14]

Године 1905. Ослер је именован за Регијус професора медицине на Оксфорду, где је остао на тој позицији до своје смрти. Такође је био члан колеџа Крајст Черч на Оксфорду.

У Великој Британији је 1907. иницирао оснивање Удружења лекара (Association of Physicians)[15] и био први главни уредник часописа Quarterly Journal of Medicine, који је уређивао до краја живота.[16]

Године 1911. Ослер је основао Удружење за постдипломску медицину (Postgraduate Medical Association) и постао његов први председник.[17] Исте године, добио је титулу баронета на списку почасних одликовања поводом крунисања, као признање за свој допринос медицини.[18]

У јануару 1919. именован је за председника Фондације за медицину (Fellowship of Medicine),[19] а у октобру исте године постао је први председник новоосноване институције настале спајањем Фондације за медицину и Удружења за постдипломску медицину,[20] која је касније постала Фондација за постдипломску медицину (Fellowship of Postgraduate Medicine).

Највећа збирка Ослерових писама и докумената чува се у Ослеровој библиотеци Универзитета Макгил у Монтреалу, док се значајна колекција налази и у Националној медицинској библиотеци Сједињених Америчких Држава у Бетесди, Мериленд.[21][22]

Утицај

[уреди | уреди извор]
Слика Џона Сингера Сарџента, 1905, приказује четири лекара који су основали болницу Џонс Хопкинс.

Највећи утицај који је Ослер имао на медицину било је његово инсистирање да студенти уче кроз директан контакт са пацијентима, као и успостављање медицинске специјализације (residency). Овај концепт се проширио широм енглеског говорног подручја и данас је основа обуке у већини наставних болница. У овом систему, лекари на обуци чине велики део медицинског особља наставних болница.

Успех овог система зависио је, у великој мери, од његове пирамидалне структуре, у којој је било много приправника, мањи број асистената, и један главни резидент који је у почетку остајао на том положају годинама. Док је радио у болници Џонс Хопкинс, Ослер је успоставио систем резидентуре у којем су млади лекари живели у управној згради болнице, проводећи велики део свог времена у болничком окружењу. У почетку је овај програм био отвореног трајања, а дугогодишњи боравак у њему био је правило. Лекари су често проводили седам или осам година као резиденти, водећи дисциплинован и готово монашки живот.

Ослер је у есеју Books and Men написао: „Онај ко изучава медицину без књига плови неистраженим морем, али онај ко изучава медицину без пацијената уопште не испловљава.“ Његова најпознатија изрека била је: „Слушајте свог пацијента, он вам говори дијагнозу“,[23] чиме је нагласио значај пажљивог узимања анамнезе.[3]

Највећи допринос медицинској едукацији, на који је био најпоноснији, била је његова идеја о клиничкој пракси (clinical clerkship), где су студенти треће и четврте године радили са пацијентима на болничким одељењима. Ослер је пионирски увео наставу поред кревета пацијента (bedside teaching), обилазећи болеснике са малом групом студената и демонстрирајући, како је један студент описао, свој „неупоредиво темељан физикални преглед“. Убрзо по доласку у Балтимор, инсистирао је да студенти медицине што раније почну да раде са пацијентима. До треће године, већ су узимали анамнезу, вршили физикалне прегледе и спроводили лабораторијске анализе секрета, крви и излучевина.

Ослер је смањио улогу дидактичких предавања и једном је рекао да би волео да на његовом надгробном споменику пише само: „Он је довео студенте медицине на болничка одељења ради наставе поред кревета пацијента.“ Такође је изјавио: „Не желим никакав други епитаф... осим тврдње да сам подучавао студенте медицине у болницама, јер то сматрам најкориснијим и најважнијим делом којим сам се бавио.“

Ослер је темељно изменио медицинску наставу у Северној Америци, а његов утицај се, уз подршку појединаца попут холандског интернисте П. К. Пела, проширио на медицинске школе широм света.

Био је плодан аутор и велики колекционар књига и материјала релевантних за историју медицине. Своју библиотеку је завештао Медицинском факултету Универзитета Макгил, где данас чини језгро Ослерове библиотеке историје медицине.[24] Ослер је био снажан заговорник библиотека, учествовао је у њиховим одборима на већини универзитета на којима је предавао и био је члан Управног одбора Бодлејске библиотеке у Оксфорду.

Био је један од оснивача Медицинске библиотечке асоцијације у Северној Америци, заједно са својом сарадницом и штићеницом Марсијом Крокер Нојес,[25] а од 1901. до 1904. године обављао је функцију њеног другог председника. У Великој Британији био је први (и једини) председник Медицинске библиотечке асоцијације Велике Британије и Ирске,[26] као и председник Библиографског друштва Лондона (1913).[27]

Ослер је био плодан аутор и јавни говорник, чији су говори и писани радови били изражени јасним и прегледним стилом. Његово најпознатије дело, Принципи и пракса медицине, брзо је постало кључни текст за студенте и клиничаре. Настављало се са објављивањем у многим издањима све до 2001. године и било је преведено на многе језике.[28][29] Оно је значајно и по томе што је подржавало употребу крварења као терапијске методе све до 1923. године.[30]

Иако је његов властити уџбеник имао велики утицај на медицину током много година, Ослер је Инб Сину описао као „аутора најпознатијег медицинског уџбеника који је икада написан”. Напоменуо је да је Канон медицине Ибн Сине остао „медицинска библија дуже него било које друго дело”.[31]

Ослерови есеји били су важни водичи за лекаре. Назив његовог најпознатијег есеја, Аекуанимитас, који проповеда важност непоколебљивости, постао је девиза на Ослеровом породичном грбу и користи се на краватама и шаловима Ослеровог медицинског особља на Џонс Хопкинсу.

Контроверзе

[уреди | уреди извор]

Расизам

[уреди | уреди извор]

У свом говору из 1914. године, који је одржан у периоду када је дошло до инцидента са бродом Комагата Марус, који се односио на имиграцију из Индије, Ослер је изјавио да Канада треба да буде „земља белог човека”.[32][33] У писму Хенрију Винингу Огдену, Ослер је написао: „Мрзим Латинску Америку”.[34][35] Под псеудонимом Егертон Јорик Дејвис, Ослер је исмевао аутохтоне народе, наводећи: „Сва примитивна племена задржавају неку гадну животињску навику која још није елиминисана у узлазном кретању расе”.[36] Истраживачи, новинари Дејвид Брусер и Маркус Грил, као и архивиста Нилс Ситалер, открили су историјски контекст ових ставова и реконструисали пошиљку неколико аутохтоних лобања које је Ослер послао из Канаде у Немачку, а које су биле у чувању Државних музеја у Берлину.[37]

Геронтологија

[уреди | уреди извор]

Ослер је познат у области геронтологије по говору који је одржао приликом свог одласка са Џонса Хопкинса како би постао Регијус професор медицине на Оксфорду. У свом говору, који је одржан 22. фебруара 1905. године, под називом Fixed Period, изнео је неке контроверзне ставове о старости. Ослер, који је у то време имао око 55 година, помињао је Антонија Тролопа и његову књигу The Fixed Period (1882), која је описивала колеџ у којем су мушкарци у 67. години одлазили у пензију и, након што су имали годину дана да заврше своје послове, били „мирно угушени хлороформом”. Ослер је тврдио да „ефикасан, покретни и животворни рад на свету се обавља између 25. и 40. године”, те да након тога све иде наопако.[38] Његов говор је покривен у популарним медијима који су насловили извештаје са „Ослер препоручује хлороформ са шездесет”.[39] Концепт обавезне еутаназије људи након одређеног „периода” (често 60 година) постао је поновљена тема у науци и фантастици 20. века, као што се види у роману Исака Асимова Pebble in the Sky из 1950. године и у епизоди Half a Life из серије Звездане стазе: следећа генерација. У трећем издању свог уџбеника, Ослер је такође створио опис пнеумоније као „пријатеља старих”, јер је омогућавала старијим људима брзу и релативно безболну смрт: „Одузет у акутној, краткој и не често болној болести, стари човек избегава оне хладне градације пропадања које су му толико мучне и њему и његовим пријатељима.”[40] Ослер је умро од пнеумоније.

Егертон Јорик Дејвис

[уреди | уреди извор]

Ослер је писао неколико хумористичких радова под псеудонимом Егертон Јорик Дејвис. Један од најпознатијих инцидената догодио се 13. децембра 1884. године,[41] када је успео да превари уреднике Philadelphia Medical News да објаве извештај о веома ретком феномену penis captivus (затварање полног органа), који је наводно био одговор на извештај о вагинизму који је три недеље раније објављен у истом часопису од стране Ослеровог колеге Теофила Парвина.[42] Дејвис се представљао као пензионисани хирург америчке војске који је живео у Кањаваги, Квебек. Написао је лажни рад о обстетричким обичајима староседелачких племена као шалу на рачун свог ривала, доктора Вилијама А. Молсона. Рад није објављен за живота Ослера и није био намењен за објављивање. Ослер је знао да је садржај апсурдан, али је желео да направи будалу од Молсона тако што ће довести рад до ивице објављивања у Montreal Medical Journal, чији је Молсон био уредник. Ослер је повећао Дејвисову митологију тако што је потписивао Дејвисово име у регистрацијама у хотелима и на листама присутних на медицинским конференцијама. Дејвис је на крају био пријављен као удављен у Лашинским водопадима 1884. године.[42]

Смрт

[уреди | уреди извор]
Портрет Грејс Ревер Ослер

Преминуо је у 70. години, 29. децембра 1919. године у Окфорду, током епидемије шпанске грознице, вероватно од компликација недијагностиковане бронхиектазије.[43] Његова супруга, Грејс, проживела је још девет година, али је преминула од низа можданих удара. Пепео сера Вилијама и Леди Ослер почива у ниши у Ослеровој библиотеци на Универзитету Макгил у Монтреалу. Имали су двоје деце, од којих је једно преминуло непосредно након рођења. Други син, Едвард Ревер Ослер, био је смртоносно рањен у боју током Првог светског рата у 21. години, у трећој бици код Ипре (такође познатој као битка код Пашендала). У тренутку своје смрти, августа 1917. године, био је потпоручник у Краљевској артиљерији.[44] Гроб потпоручника Ослера налази се на војном гробљу Дозингем у Западној Фландрији, Белгија.[45] Према једном биографу, Ослер је био емоционално сломљен због губитка свог сина. Био је посебно мучен чињеницом да је његов утицај искоришћен да би се његовом сину обезбедио војни чин, иако је имао слабо оштећење вида.[8] Леди Ослер (рођена Грејс Ревер) рођена је у Бостону 1854. године. Њен прадеда са очеве стране био је Пол Ревер.[46] 1876. године удала се за Самјуела В. Гроса, председника хирургије на Медицинском факултету Џеферсон, у Филаделфији. Грос је преминуо 1889. године, а 1892. године удала се за Вилијама Ослера који је тада био професор медицине на Џон Хопкинс универзитету.

Ослер је био оснивач и донатор Америчког антропометријског друштва, групе академика који су се обавезали да ће донирати своје мозгове за научна истраживања.[47] Његов мозак је по његовој смрти дониран Америчком антропометријском друштву и тренутно се чува у Институту Вистар, у Филаделфији. Студија његовог мозга, спроведена 1927. године, закључила је да постоје разлике између мозга високих интелектуалаца и обичних људи.[48] У априлу 1987. године, мозак је премештен у Мутер музеј, где је био изложен током годишњег састанка Америчког Ослеровог друштва.[49][50] 1885. године изабран је за члана Америчког филозофског друштва.[51]

Биографија Вилијама Ослера написана је 1925. године од стране Харвија Кушинга,[52] који је 1926. године добио Пулицерову награду за ово дело. Каснија биографија, коју је написао Мајкл Блис, објављена је 1999. године.[8] 1994. године, Ослер је уврштен у Канадску медицинску кућу славних.[53]

Епоними

[уреди | уреди извор]

Стања

[уреди | уреди извор]

Зоолошка таксономија

[уреди | уреди извор]
  • Sphryanura osleri је трематодни црв који се налази у жљебовима репатих водоземаца.[61]
  • Oslerus osleri је метастронгиолоидни нематодни паразит који инфицира плућа дивљих и домаћих паса. Овај паразит открио је Ослер током своје наставе из компаративне патологије на Универзитету Макгил.[62]
Цитат сер Вилијама Ослера уклесан у камени зид, унутар капеле мира Међународног врта мира.

Зграде

[уреди | уреди извор]
  • Зграда Ослер у Болници Џонс Хопкинс, била је Медицинска јединица интензивне неге до 2012. године, а сада је седиште одељења за људске ресурсе болнице.
  • Основна школа Сер Вилијам Ослер у Ванкуверу, Британска Колумбија.[63]
  • Основна школа Вилијам Ослер у Винипегу, Манитоба.[64]
  • Основна школа Сер Вилијам Ослер у Дандасу, Онтарио.[65]
  • Средња школа Сер Вилијам Ослер у области Агинкурт у Скарбороу, сада део Торонта, Онтарио.[66]
  • Јавна школа Сер Вилијам Ослер у округу Симко, Бредфорд Вест Гвилимбери, Онтарио.[67]
  • Библиотека историје медицине Ослер на Универзитету Макгил у Монтреалу. Ослер је овде оставио своју колекцију од 8000 књига о историји медицине, а библиотека сада садржи преко 100.000 записа. Она је de facto национална библиотека историје медицине у Канади.[68]
  • Променада Сер Вилијам Ослер – пешачка стаза која води до Медицинске научне зграде Макинтајер на Универзитету Макгил.[69]
  • Болница Вилијам Ослер – основана 1998. године у близини Брамптона, Онтарио.[70]
  • Кућа Ослер – клуб студената медицине Универзитета у Оксфорду у оквиру Болнице Џон Радклиф.[71]
  • Одељење Ослер респираторне медицине у Болници Џон Радклиф у Оксфорду.[72]
  • Кућа Ослер – некадашња кућа посматрача поред Обсерваторије Радклиф у Оксфорду.[73]
  • Кућа Ослер – један од два студентска дома Медицинског факултета у Пудушерију, Индија.[74]
  • Ослер соба за уџбенике – основана 1999. године у Болници Џонс Хопкинс,[75] у соби у којој је Ослер написао своје дело Principles and Practice of Medicine. Овде се чува збирка Ослерових предмета.
  • Ослер центар за клиничку изврсност – основан 2002. године,[76] овај центар је посвећен подучавању основних елемената добрих односа између лекара и пацијента.
  • Osler сала – Главна сала Медицинског и хируршког факултета државе Мериленд, у Балтимору, где су изложени портрети познатих лекара, укључујући велики портрет Ослера.[77]
  • Кућа Ослер – Медицинска резиденција у Таунсвилу, Квинсленд, Аустралија.[78]
  • Кућа Ослер – Његов дом из детињства у Дандасу, Онтарио.[79]

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Медаља Вилијам Ослер – награда Америчког удружења за историју медицине.[80][81]
  • Награда Пам и Роландо Дел Маестро Вилијам Ослер – Награда за есеје намењена студентима медицине, додељује је Библиотека Ослер на Универзитету Макгил.[82]
  • Предавање Ослер у оквиру Worshipful Society of Apothecaries.[83]
  • Студентска награда за медицину Ослера – награда за студенте који показују изузетан приступ медицини у духу Ослерових начела.[84]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Sir William Osler, Baronet | Canadian Physician & Father of Modern Medicine | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  2. ^ „Johns Hopkins Medicine: The Founding Physicians”. Johns Hopkins Hospital. Приступљено 30. 5. 2014. 
  3. ^ а б Tuteur, Amy (19. 11. 2008). „Listen to your patient”. The Skeptical OB. Архивирано из оригинала 19. 3. 2012. г. Приступљено 9. 4. 2012. 
  4. ^ Markel, Howard (3. 7. 2012). An Anatomy of Addiction. New York: Pantheon Books. стр. 202. ISBN 978-1400078790. 
  5. ^ Hunting, Penelope (2002). The history of the Royal Society of Medicine. London: Royal Society of Medicine Press. ISBN 978-1853154973. OCLC 47271565. 
  6. ^ Bryan, Charles; Fransiszyn, Marilyn (1999). „Osler usque ad mare: the SS William Osler” (PDF). CMAJ. 161 (7): 849—852. PMC 1230661 Слободан приступ. PMID 10530306. 
  7. ^ Osler, Edward (1798–1863). The Voyage: a poem, written at sea, and in the West Indies, and illustrated by papers on natural history. London: Longman, 1830.
  8. ^ а б в г д ђ Bliss, Michael (1999). William Osler: a life in medicineНеопходна слободна регистрација. Oxford, New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512346-3. OCLC 41439631. 
  9. ^ Joseph Hanaway, '(1996). McGill Medicine: The First Half Century, 1829–1885. McGill-Queen's Press. p. 179
  10. ^ Sir William Osler. The Quotable Osler. ACP Press. p.283 ISBN 9781934465004
  11. ^ Osler, William (2008). edited by Mark E. Silverman, T. J. Murray, Charles S. Bryan. The Quotable Osler. ACP Press. p. 284
  12. ^ AEQUANIMITAS. Medicalarchives.jhmi.edu. Retrieved on May 30, 2014.
  13. ^ Sokol, Daniel (2007-11-17). „Aequanimitas”. BMJ: British Medical Journal. 335 (7628): 1049.2—1049. ISSN 0959-8138. PMC 2078638 Слободан приступ. doi:10.1136/bmj.39385.642315.FA. 
  14. ^ Fisher, Kimberly A. „History of The Johns Hopkins Hospital”. Приступљено 2017-02-19. 
  15. ^ „Our History”. Association of Physicians of Great Britain and Ireland. Архивирано из оригинала 8. 8. 2022. г. Приступљено 7. 7. 2021. 
  16. ^ Anon (1936). „Early history of the Association of Physicians of Great Britain and Ireland and of the Quarterly Journal of Medicine”. Quarterly Journal of Medicine. 5: 536—40. 
  17. ^ James, D. G. (1992). „The portraiture of Sir William Osler”. Postgraduate Medical Journal. 68 (797): 159. PMC 2399241 Слободан приступ. doi:10.1136/pgmj.68.797.159. 
  18. ^ „Honours to Medical Men: Coronation Honours”. Lancet. 178 (4609): 1874—1876. 1911. doi:10.1016/s0140-6736(01)58188-x. „Sir William Osler, Regius professor of medicine in the University of Oxford, who is famous throughout two continents, has enriched the literature of medicine with many works of high scientific and literary value.” 
  19. ^ Osler appointed President of the Inter-Allied Fellowship of Medicine. The Times. 14th January 1919.
  20. ^ Cook G. John McAlister's other vision. Abingdon, Oxon: Radcliffe Publishing Limited; 2005 ISBN 1-85775-789-0
  21. ^ „Sir William Osler Press Clippings 1905–1920”. National Library of Medicine. 
  22. ^ „Sir William Osler Collection, P100”. McGill Archival Collections Catalogue. Приступљено 18. 11. 2018. 
  23. ^ „Aequanimitas – Books and Men”. www.medicalarchives.jhmi.edu. 
  24. ^ Bibliotheca Osleriana. Mqup.mcgill.ca. Retrieved on May 30, 2014.
  25. ^ Smith, Bernie Todd (јул 1974). „Marcia Crocker Noyes, Medical Librarian: The Shaping of a Career *”. Bulletin of the Medical Library Association. 62 (3): 314—324. ISSN 0025-7338. PMC 198800 Слободан приступ. PMID 4619344. 
  26. ^ Crawford DS (2004). „The Medical Library Association of Great Britain and Ireland”. Health Information & Libraries Journal. 21 (4): 266—8. PMID 15606885. doi:10.1111/j.1471-1842.2004.00533.x Слободан приступ. 
  27. ^ „The Bibliographical Society – Past Presidents”. Bibsoc.org.uk. 18. 11. 2008. Архивирано из оригинала 4. 8. 2009. г. Приступљено 24. 1. 2011. 
  28. ^ (See Osler Library Studies in the History of Medicine vol. 8.)
  29. ^ Golden, Richard (2004) A History of William Osler's The Principles and Practice of Medicine. Osler Library, McGill University. ISBN 0-7717-0615-4.
  30. ^ Bloodletting – UCLA Biomedical Library History and Special Collections for the Sciences Архивирано март 13, 2012 на сајту Wayback Machine. Library.ucla.edu. Retrieved on May 30, 2014.
  31. ^ Journal of Perinatology (6. 9. 2007). „Access : Avicenna (AD 980 to 1037) and the care of the newborn infant and breastfeeding”. Journal of Perinatology. Nature. 28 (1): 3—6. PMID 17805338. S2CID 41337692. doi:10.1038/sj.jp.7211832. 
  32. ^ Persaud, Nav; Butts, Heather; Berger, Philip (2020-11-09). „William Osler: saint in a "White man's dominion"”. Canadian Medical Association Journal (на језику: енглески). 192 (45): E1414—E1416. PMC 7669299 Слободан приступ. PMID 33168766. doi:10.1503/cmaj.201567. 
  33. ^ Wallis, Faith (1997-06-01). „Piety and prejudice. In his respect for the Jewish people, Osler was less a man of his time than a man of his profession”. Canadian Medical Association Journal (на језику: енглески). 156 (11): 1549—51. PMC 1227495 Слободан приступ. PMID 9176421. 
  34. ^ Weistrop, Leonard (1968). The Life & Letters of Dr. Henry Vining Ogden, 1857–1931. Milwaukee: Milwaukee Academy of Medicine Press. ISBN 9780961707002. 
  35. ^ Venugopal, Raghu (јун 1996). „Reading between the lines: a glimpse of the Cushing files and The Life of Sir William Osler.” (PDF). Osler Library Newsletter. 82: 1—4. 
  36. ^ Golden, Richard (1999). The works of Egerton Yorrick Davis, MD: Sir William Osler's alter ego. Montreal: McGill University. ISBN 9780771705489. 
  37. ^ David Bruser/Markus Grill: The untold story of four Indigenous skulls given away by one of Canada’s most famous doctors, and the quest to bring them home. Toronto Star, 17.12.20.
  38. ^ Hirshbein, Laura Davidow (2001-09-24). „William Osler and The Fixed Period: Conflicting Medical and Popular Ideas About Old Age”. Archives of Internal Medicine (на језику: енглески). 161 (17): 2074—8. PMID 11570935. doi:10.1001/archinte.161.17.2074. 
  39. ^ For details, see Charles G. Roland: "What Did Trollope Actually Write? The Fixed Period and 'The Fixed Period'" (1995) [1].
  40. ^ Osler, William (1899). The principles and practice of medicine: designed for the use of practitioners and students of medicine. New York: Appleton and Company. стр. 109. 
  41. ^ Davis, Egerton Yorrick (1999). Golden, Richard L, ур. The Works of Egerton Yorrick Davis, MD: Sir William Osler's Alter Ego. Osler Library studies in the history of medicine, no. 3. Montreal: Osler Library, McGill University. ISBN 978-0-7717-0548-9. OCLC 48551127.  A collection of writings by the fictitious surgical character created by Osler, E. Y. Davis
  42. ^ а б "Egerton Y. Davis", Chris Nickson, Life in the Fastlane, November 16, 2008
  43. ^ Wrong O (2003). „Osler and my father”. J R Soc Med. 96 (6): 462—64. PMC 539606 Слободан приступ. PMID 12949207. doi:10.1177/014107680309600914. 
  44. ^ Starling, Peter. „The Life and Death of Edward Revere Osler”. Western Front Association. Приступљено 31. 3. 2021. 
  45. ^ Starling, P H (март 2003). „The case of Edward Revere Osler”. Journal of the Royal Army Medical Corps. 149 (1): 27—29. PMID 12743923. doi:10.1136/jramc-149-01-05 Слободан приступ. 
  46. ^ „Grace Revere Osler. A Brief Memoir.”. Journal of the American Medical Association. 97 (13): 954. 1931-09-26. ISSN 0002-9955. doi:10.1001/jama.1931.02730130058045. 
  47. ^ Spitzka, Edward Anthony (1907). „A Study of the Brains of Six Eminent Scientists and Scholars Belonging to the American Anthropometric Society, together with a Description of the Skull of Professor E. D. Cope”. Transactions of the American Philosophical Society. New Series. 1 (4): 176. JSTOR 1005434. doi:10.2307/1005434. Приступљено 3. 1. 2024. 
  48. ^ Avery, Ron. „Philadelphia Oddities: Wistar Brain Collection”. www.ushistory.org. Independence Hall Association. Приступљено 31. 12. 2023. 
  49. ^ "They Put Their Brains To Work William Osler, Joseph Leidy, Edward Drinker Cope And William Pepper Were Among The Greatest Brains In Turn -of-the-century Philadelphia. And They Still Are". Articles.philly.com (April 3, 1991). Retrieved on May 30, 2014.
  50. ^ Osler Library Newsletter No. 60 February 1989 Архивирано јул 5, 2013 на сајту Wayback Machine. mcgill.ca
  51. ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Приступљено 2021-05-21. 
  52. ^ Cushing, Harvey (1925). „The Life of Sir William Osler”. Bulletin of the Medical Library Association. Oxford: Clarendon Press. 14 (4): 50. OCLC 268160. PMC 234817 Слободан приступ. PMID 16015960. 
  53. ^ „Sir William Osler”. Canadian Medical Hall of Fame. Архивирано из оригинала 26. 5. 2011. г. Приступљено 24. 3. 2010. 
  54. ^ Khoja, AmirM; Jalan, RahulK; Jain, DheerajL; Kajale, OmkarV (2016). „Osler-Weber-Rendu disease: A rare cause of recurrent hemoptysis”. Lung India (на језику: енглески). 33 (3): 313. ISSN 0970-2113. doi:10.4103/0970-2113.180878. 
  55. ^ „Polycythemia Vera: What It Is, Symptoms & Treatment”. Cleveland Clinic (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  56. ^ Messerli, F. H.; Ventura, H. O.; Amodeo, C. (1985-06-13). „Osler's maneuver and pseudohypertension”. The New England Journal of Medicine. 312 (24): 1548—1551. ISSN 0028-4793. PMID 4000185. doi:10.1056/NEJM198506133122405. 
  57. ^ Perry, Avital; Peters, Pierce; Graffeo, Christopher S; Carlstrom, Lucas P; Krauss, William E (2019-03-04). „Synchronous Presentation of a Cervical Spinal Schwannoma and Primary Progressive Multiple Sclerosis in a 65-year-old Man”. Cureus (на језику: енглески). 11 (3). doi:10.7759/cureu. 
  58. ^ „Osler's syndrome”. www.whonamedit.com. Приступљено 2025-02-26. 
  59. ^ Cheyron, D. du; Lesage, A.; Page, O. Le; Flais, F.; Leclercq, R.; Charbonneau, P. (2003-11-01). „Corticosteroids as adjunctive treatment in Austrian's syndrome (pneumococcal endocarditis, meningitis, and pneumonia): report of two cases and review of the literature”. Journal of Clinical Pathology (на језику: енглески). 56 (11): 879—881. ISSN 0021-9746. PMC 1770097 Слободан приступ. PMID 14600140. doi:10.1136/jcp.56.11.879. 
  60. ^ Austrian, Robert (1957-04-01). „Pneumococcal Endocarditis, Meningitis, and Rupture of the Aortic Valve”. Archives of Internal Medicine (на језику: енглески). 99 (4): 539—44. ISSN 0003-9926. PMID 13410159. doi:10.1001/archinte.1957.00260040039004. 
  61. ^ „Sphryanura osleri”. www.whonamedit.com. Приступљено 2025-02-26. 
  62. ^ „Oslerus (Filaroides) osleri - Learn About Parasites - Western College of Veterinary Medicine”. wcvm-learnaboutparasites (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  63. ^ „Sir William Osler”. www.vsb.bc.ca (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  64. ^ „Sir William Osler”. www.winnipegsd.ca (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  65. ^ „Sir William Osler Elementary School”. www.hwdsb.on.ca. Приступљено 2025-02-26. 
  66. ^ „Sir William Osler High School – Welcome to Sir William Osler High School”. Tdsb.on.ca. 10. 6. 2010. Приступљено 24. 1. 2011. 
  67. ^ SWO.scdsb.on.ca. SWO.scdsb.on.ca (May 4, 2014). Retrieved on May 30, 2014.
  68. ^ „Osler Library of the History of Medicine”. Libraries (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  69. ^ Office, Contact Information Organization: Media Relations. „Inauguration of Promenade Sir William Osler”. Newsroom (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  70. ^ „Homepage”. www.williamoslerhs.ca (на језику: енглески). 2025-02-03. Приступљено 2025-02-26. 
  71. ^ „Osler House”. www.venues.ox.ac.uk (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  72. ^ Trust, Copyright (c) 2025 Oxford University Hospitals NHS. „Osler Chest Ward now open at the John Radcliffe Hospital - Oxford University Hospitals”. www.ouh.nhs.uk (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  73. ^ Historic England. „Osler House (1369464)”. National Heritage List for England. Приступљено 14. 2. 2017. 
  74. ^ „Rooms and Capacity | Jawaharlal Institute of Postgraduate Medical Education & Research”. jipmer.edu.in (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  75. ^ The Osler Textbook Room. Medicalarchives.jhmi.edu. Retrieved on May 30, 2014.
  76. ^ HopkinsBayview.org. (June 24, 2011). Retrieved on May 30, 2014.
  77. ^ Medchi.org. Medchi.org (April 8, 2014). Retrieved on May 30, 2014.
  78. ^ „Osler House (entry 600931)”. Queensland Heritage Register. Queensland Heritage Council. 
  79. ^ „Osler House”. Hamilton Halton Brant (на језику: енглески). Приступљено 2025-02-26. 
  80. ^ „William Osler Medal | American Association for the History of Medicine”. www.histmed.org. Приступљено 2017-07-28. 
  81. ^ „Competitions | Pritzker School of Medicine | The University of Chicago”. pritzker.uchicago.edu. Приступљено 2017-07-28. 
  82. ^ „Pam and Rolando Del Maestro William Osler Medical Students Essay Awards | McGill Library - McGill University”. www.mcgill.ca. Приступљено 2017-07-28. 
  83. ^ „Osler Lecture”. www.apothecaries.org. 
  84. ^ „Student Award in Oslerian Medicine | UTMB Health | UTMB.edu”. www.utmb.edu. Архивирано из оригинала 28. 7. 2017. г. Приступљено 2017-07-28. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Borghi, Luca. Osler and Italy. An intermittent love story, Amazon KDP, 2019, pp. 190, ISBN 9781701243002.
  • Bryan, Charles S, ed. (2020). Sir William Osler: an encyclopedia (First ed.). Novato: Norman Publishing HistoryofScience.com in association with the American Osler Society. ISBN 9780930405915.
  • Celebrating the Contributions of William Osler. Alan Mason Chesney Medical Archives 1999. Johns Hopkins Medical Institutions.
  • Famous Canadian Physicians: Sir William Osler at Library and Archives Canada.
  • Kingsbury, Mary. “Book Collector, Bibliographer, and Benefactor of Libraries: Sir William Osler.” The Journal of Library History. 16 no. 1 (1981): 187–98.
  • Lyons, C. (2015). “The Touch Divine of Noble Natures Gone”: Sir William Osler as a Book Collector. Papers of the Bibliographical Society of Canada/Cahiers de La Société Bibliographique Du Canada, 53(2), 209–232.
  • Murray, T. Jock (January 2009). "Read any good books lately?". McGill J Med. 12 (1): 90–91. PMC 2687923. PMID 19753296.
  • Osler, William (1969) [1929]. Francis, William W; Hill, Reginald H; Malloch, Archibald (eds.). Bibliotheca Osleriana: A Catalogue of Books Illustrating the History of Medicine and Science (Revised ed.). Montreal: McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-9050-2. OCLC 75916.
  • Osler, William; Silverman, Mark E; Murray, T J; Bryan, Charles S (2002). The Quotable Osler. Philadelphia: American College of Physicians. ISBN 978-1-930513-34-1. OCLC 50477294.
  • Richard L. Golden; Charles G. Roland (1988). Sir William Osler. Norman Publishing. ISBN 978-0-930405-00-7.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Ослер&oldid=29074130”