Витраж

Северни ружичасти прозор катедрале у Шартру (Шартр, Француска), који је донирала Бланка од Кастиље. Он представља Девицу Марију као небеску краљицу, окружену библијским краљевима и пророцима. Испод је Света Ана, мајка Богородице, са четворицом праведних вођа. Прозор укључује грбове Француске и Кастиље

Поглед споља на витраж цркве светог Петра и Павла у Остендеи (Белгија), изграђене између 1899. и 1908. године.

Витраж (фр. Vitrail) је површина састављана од разнобојних стакала ликовно уређених и спојених оловним тракама и служи за застакљивање прозора. Израз се употребљава и за означавање сликарске технике за његову производњу.

Током своје хиљадугодишње историје, термин се примењивао скоро искључиво на прозоре цркава и других значајних верских објеката. Иако се традиционално израђују у равним панелима и користе као прозори, креације модерних витражних уметника такође укључују тродимензионалне структуре и скулптуре. Савремена народна употреба често проширује појам „витраж” на домаће оловно светло и уметничке предмете направљене од стаклене фолије са примерима познатих светиљки Луиса Комфорта Тифанија.

Израдом витража баве се витражисти. Витражиста је најчешће и занатлија и уметник. Може се бавити израдом витража према својој или туђој замисли, или рестаурацијом већ постојећих. Ово је данас веома цењено занимање. Вештина израде витража изучава се најчешће у уметничким школама и на специјалистичким курсевима, а није реткост да се занат преноси у породици с колена на колено.

Историја

Витражи су почели да се појављују у градњи средњоевропских готских катедрала које су имале отворе сувише велике да би се застаклиле једним стаклом и морало се спајати више стакала у једну целину.

Постепено је ово постала уметност. Како се пре витраж употребљавао само у црквама, храмовима и манастирима у данашњем времену он се употребљава и у домаћинствима за украшавање врата и прозора као декорација на њиховим деловима.

Израда и рестаурација витража

Витражиста Том Холдман у својој радионици

Витраж из 13. века, на витражу приказан Томас Бекет

Израдом витража баве се витражисти. Витражиста уклапа прецизно обликоване комаде најчешће обојеног стакла према моделу и спаја их помоћу посебних оловних профила који се загревају. У раду користи, калупе, кљешта, маказе, пинцете, лемилицу и додатне препарате. Витражиста често може и сам да припрема стакло, које боји металним оксидима, након чега се све греје у пећима на високим температурама. Израда идејних решења, нацрти, бирање, сечење и бојење стакла традиционалним методама такође спадају у делатности витражисте. Израда витража је спој креативности, уметности и занатства.

Рестаурација је посебно важан сегмент овог уметничког заната. То је начин да се сачувају нека изузетно вредна дела старих мајстора. Једна од законитости рестаурације је свакако очување оригиналног стања дела у што већој мери. Трајање рестаурације неког витража углавном зависи од општег стања самог дела.

Витражиста је занимање којим се чешће баве мушкарци, али има и жена. Најтежи део посла је монтажа, јер се витражи често монтирају на високим позицијама, где и временски услови могу бити отежани.

Класичан витраж

Класичан витраж настаје спајањем разнобојног стакла на хладно помоћу оловних профила и употребљава се за декорисање прозорских отвора или врата.

Тифани витражи

Тифани витраж је новија, филигранскија техника, стара неких стотинак година. Она пре свега омогућава израду витража од много мањих комадића стакала, фуге су много тање и у просторијама где имате блиски контакт са витражима, тифани витражи делују много елегантније. Затим, тифани техника је омогућила да витражи не морају да буду само у једној равни. Најпознатије су тифани лампе, али је могуће израђивати разне уметничке и употребне предмете.

Лажан витраж

Лажан витраж припомиње на класичан витраж који је створен за разлику од класичног помоћу наношења боје на стакло и лепљењем оловне траке или чак наглашавање контура помоћу боје. Основни принцип да се витраж састоји од стаклених делова се овде не примењује.

Производња стакла

Током касног средњег века, фабрике стакла су основане где је било доступно снабдевање силицијум диоксидом, основним материјалом за производњу стакла. Силицијуму је потребна веома висока температура за топљење, што нису све фабрике стакла могле да постигну. Такви материјали као што су калијум, сода и олово могу се додати да би се смањила температура топљења. Друге супстанце, попут креча, додају се за обнову ослабљене мреже и чине стакло стабилнијим. Стакло се боји додавањем металних оксидних прахова или фино уситњених метала док је у растопљеном стању. Оксиди бакра производе зелену или плавичастозелену боју, кобалт чини тамно плаву, а злато производи винско црвено и љубичасто стакло. Већина модерног црвеног стакла производи се користећи бакра, који је јефтинији од злата и даје светлију, црвену нијансу црвене боје. Стакло обојено док се налази у глиненом лонцу у пећи познато је као метално стакло у лонцу, за разлику од блиставог стакла.

Boje

Део немачког панела из 1444. године са Посете; различите боје металног лонца, укључујући бело стакло, црну стакласту боју, жуту сребрну мрљу, а „маслинасто-зелени“ делови су емајл. Обрасци биљака на црвеном небу настају гребањем црне боје са црвеног стакла пре печења. Обновљени панел са новим оловним наносима.

„Метални лонац” и бљештаво стакло

Примарни начин укључивања боје у витраж је употреба стакла, првобитно безбојног, које је добило боју мешањем са металним оксидима у растопљеном стању (у реторти или „лонцу”), производећи стаклене плоче које су у потпуности обојене; ово је познато као „лончано метално” стакло. Друга метода, која се понекад користи у неким деловима прозора, је флеш стакло, танка превлака од обојеног стакла спојена са безбојним стаклом (или обојеним стаклом, за производњу другачије боје). У средњовековном стаклу се овај приступ посебно користио за црвено стакло, јер је стакло направљено од једињења злата било веома скупо и имало је тенденцију да буде превише дубоке боје за употребу у пуној дебљини.

Боја за стакло

Друга група техника даје додатно обојење, укључујући линије и сенчење, третирањем површина обојених плоча и често фиксирањем ових ефеката лаганим печењем у пећи. Ове методе се могу користити на широким површинама, посебно са сребрном бојом, што је давало боље жуте боје од других метода у средњем веку. Алтернативно, могу се користити за сликање линеарних ефеката, или полихромних области детаља. Најчешћи начин додавања црне линеарне слике неопходне за дефинисање слика витража је употреба онога што се различито назива „стаклена боја”, „стакласта боја” или „посивљавајућа боја”. Ово је наносило као мешавина стакленог праха, гвожђа или рђе да би се добила црна боја, глине и уља, сирћета или воде ради текстуре која се може четкати, са везивним средством као што је арапска гума. На овон наносу би се сликало на комадима обојеног стакла, а затим би се загревало да сагоре састојци за давање текстуре, остављајући слој стакла и боје спојен са главним комадом стакла.

Немачко стакло, Нирнберг, према цртежу Зебала Бехама, око 1525. Сребрна боја производи низ жутих и златних боја, а обојена на полеђини плавог неба даје тамнозелену боју крста.

Сребрна боја

„Сребрна боја”, уведена убрзо након 1300. године, произвела је широк спектар жутих до наранџастих боја; ово је „витраж” у изразу „витражно стакло”. Једињења сребра (нарочито сребро-нитрат) се мешају са везивним супстанцама, наносе на површину стакла, а затим пеку у пећи. Она могу произвести низ боја од наранџасто-црвене до жуте. Користе се на плавом стаклу за производњу зеленог. Начин загревања и хлађења стакла може значајно утицати на боје које производе ова једињења. Хемија у питању је сложена и није добро схваћена. Хемикалије заправо продиру у стакло на које су додате, те техника даје изузетно стабилне резултате. До 15. века ово је постало јефтиније него употреба металног стакла и често се користило са стакленом бојом као једином бојом на провидном стаклу. Сребрна боја се наносила је на супротну страну стакла за сребрно бојење, јер две технике нису добро деловале једна на другу. Мрља се обично налазила на спољашњој страни, где се чини да је стаклу давала извесну заштиту од временских утицаја, мада то може бити тачно и за боју. Такође су вероватно да су жарени одвојено, мрљи је било потребно мање топлоте од боје.

Литература

• "Historic England" = Practical Building Conservation: Glass and glazing. Ashgate Publishing. 2011. ISBN 978-0754645573. , by Historic England, 2011, Ashgate Publishing, Ltd.. , Practical Building Conservation: Glass and glazing. Ashgate Publishing. 2011. ISBN 9780754645573. 
• Martin Harrison, 'Victorian Stained Glass', Barrie & Jenkins. 1980. ISBN 0214206890.
• The Journal of Stained Glass, Burne-Jones Special Issue, Vol. XXXV, 2011. ISBN 978-0-9568762-1-8
• The Journal of Stained Glass, Scotland Issue, Vol. XXX, 2006. ISBN 978-0-9540457-6-0
• The Journal of Stained Glass, Special Issue, The Stained Glass Collection of Sir John Soane's Museum, Vol. XXVII, 2003. ISBN 0-9540457-3-4
• The Journal of Stained Glass, America Issue, Vol. XXVIII, 2004. ISBN 0-9540457-4-2
• Peter Cormack, 'Arts & Crafts Stained Glass', Yale University Press, 2015. Cormack, Peter (2015). Arts & Crafts Stained Glass. Yale University Press. ISBN 978-0-300-20970-9. 
• Caroline Swash, 'The 100 Best Stained Glass Sites in London', Malvern Arts Press, 2015. Swash, Caroline (2015). The 100 Best Stained Glass Sites in London. Malvern Arts Press Limited. ISBN 978-0-9541055-2-5. 
• Nicola Gordon Bowe, 'Wilhelmina Geddes, Life and Work', Four Courts Press, 2015. Bowe, Nicola Gordon (2015). Wilhelmina Geddes: Life and Work. Four Courts Press. ISBN 978-1-84682-532-3. 
• Lucy Costigan & Michael Cullen. (2010). Strangest Genius: The Stained Glass of Harry Clarke. Dublin: The History Press. ISBN 978-1-84588-971-5. .
• Theophilus (ca. (1100). On Divers Arts. ISBN 0-486-23784-2. , trans. from Latin by John G. Hawthorne and Cyril Stanley Smith, Dover.
• Elizabeth Morris (1993). Stained and Decorative Glass. Tiger Books. ISBN 0-86824-324-8. 
• Sarah Brown (1994). Stained Glass- an Illustrated History. Bracken Books. ISBN 1-85891-157-5. 
• Painton Cowen (1985). A Guide to Stained Glass in Britain. Michael Joseph. ISBN 0-7181-2567-3. .
• Husband, TB, The Luminous Image: Painted Glass Roundels in the Lowlands, 1480-1560, 2000, Metropolitan Museum of Art
• Lawrence Lee, George Seddon, Francis Stephens. (1976). Stained Glass. Mitchell Beazley. ISBN 0-600-56281-6. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Simon Jenkins (2000). England's Thousand Best Churches. Penguin. ISBN 0-7139-9281-6. .
• Robert Eberhard. „Database: Church Stained Glass Windows”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2007).
• Cliff and Monica Robinson. „Database: Buckinghamshire Stained Glass”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (5. септембар 2015).
• Stained Glass Association of America. „History of Stained Glass”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (12. фебруар 2010).
• Robert Kehlmann (1992). 20th Century Stained Glass: A New Definition. Kyoto: Kyoto Shoin Co. Ltd. ISBN 4-7636-2075-4. 
• Kisky, Hans (1959). 100 Jahre Rheinische Glasmalerei. Neuss: Verl. Gesellschaft für Buchdruckerei. . OCLC 632380232
• Robert Sowers (1954). The Lost Art. New York: George Wittenborn Inc. . OCLC 1269795
• Robert Sowers (1965). Stained Glass: An Architectural Art. New York: Universe Books, Inc. OCLC 21650951. 
• Robert Sowers (1981). The Language of Stained Glass. Timber Press. ISBN 0-917304-61-6. , Forest Grove, Oregon.
• Hayward, Jane (2003). English and French medieval stained glass in the collection of the Metropolitan Museum of Art. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 1872501370. 
• Virginia Chieffo Raguin (2013). Stained Glass: Radiant Art. Los Angeles: Getty Publications. ISBN 978-1606061534. 
• Conrad Rudolph, "Inventing the Exegetical Stained-Glass Window: Suger, Hugh, and a New Elite Art," Art Bulletin 93 (2011) 399–422
• Conrad Rudolph, "The Parabolic Discourse Window and the Canterbury Roll: Social Change and the Assertion of Elite Status at Canterbury Cathedral," Oxford Art Journal 38 (2015) 1–19

Спољашње везе

• Isakov, Aleksandra (16. 12. 2012). „IZRADA VITRAŽA – SVETSKI MAJSTORI IZ SOMBORA: KAD BI ZNAO PRADEDA ŠTA JE POSLE BILO”. Biznis i finansije. Приступљено 4. 3. 2023. 
• „Zgradu Učiteljskog fakulteta krase radovi najpoznatijeg vitražiste 19. veka”. Subotica.com. 17. 5. 2022. Приступљено 4. 3. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Galerija umetnika”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (15. април 2009)
• „glassartists.org”. 
• The Stained Glass Museum (Ely, England)
• „Tiffany Stained Glass Windows”. 
• The website of the British Society of Master Glass Painters
• Stained Glass Photography
• „Church Stained Glass Window Database”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (12. септембар 2011), covering ~2800 churches in the southeast of England
• „Vidimus”. , an on-line magazine devoted to medieval stained glass.
• „SGAA Sourcebook Find a Studio - The Stained Glass Association of America” (PDF).  Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2017)
• „Preservation of Stained Glass”. 
• „Institute for Stained Glass in Canada”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2024), over 10,000 photos; a multi-year photographic survey of Canada's stained glass from many countries; 1856 to present
• Vitromusée Romont (Romont (FR), Switzerland)
• Stained glass guide (UK)
• „Stained Glass”. Glass. Victoria and Albert Museum. Архивирано из оригинала 23. 12. 2012. г. Приступљено 16. 6. 2007. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gloine – Stained glass in the Church of Ireland Research carried out by Dr David Lawrence on behalf of the Representative Church Body of the Church of Ireland, partially funded by the Heritage Council
• Stained-glass windows by Sergio de Castro in France, Germany and Switzerland