Владимир Југовић

Прва утакмица СРЈ
1.	Горан Пандуровић
2.	Слободан Комљеновић
3.	Слободан Дубајић
4.	Бранко Брновић
5.	Мирослав Ђукић
6.	Славиша Јокановић
7.	Владимир Југовић
8.	Дејан Савићевић
9.	Предраг Мијатовић
10.	Драган Стојковић (к)
11.	Синиша Михајловић
сел.	Слободан Сантрач
	БРА—ЈУГ 2:0 (23. 12. 1994)

Владимир Југовић
Владимир Југовић
	Југовић у дресу репрезентације, 1997. године
Лични подаци
Пуно име	Владимир Југовић
Надимак	Југа
Датум рођења	30. август 1969. (55 год.)
Место рођења	Милутовац, СР Србија, СФРЈ
Висина	1,79 m
Позиција	везни
Сениорска каријера
Године	Клуб
1989—1990; 1990; 1990—1992; 1992—1995; 1995—1997; 1997—1998; 1998—1999; 1999—2001; 2001—2003; 2003—2004; 2004—2005	Црвена звезда; → Рад; Црвена звезда; Сампдорија; Јувентус; Лацио; Атлетико Мадрид; Интер Милан; Монако; Адмира Вакер; Ален
Репрезентативна каријера
1991—2002	Југославија

Владимир Југовић (Милутовац, код Трстеника, 30. август 1969) је бивши југословенски и српски фудбалер и репрезентативац.

У дугој и успешној каријери два пута је освојио титулу шампиона Европе - са Црвеном звездом и Јувентусом. За национални тим је одиграо 41 утакмицу и постигао 3 гола.^[1]

Каријера

Клупска

До своје петнаесте године Југовић је у Милутовцу учио школу и играо фудбал, да би га потом Томислав Миличевић, тренер Звездине омладинске школе, позвао у Београд. Кад је завршен његов јуниорски стаж, Црвена звезда га не види као првотимца и уступа га Раду, прволигашу са Бањице. Игром случаја, тада је у том клубу био тренер Љупко Петровић који је већ следеће сезоне преузео први тим Звезде. Захтева да клуб врати Југовића и од тада почиње успон овог фудбалера.

Кад је Црвена звезда 1991. освојила Куп шампиона Европе, Југовић је био један од играча чији је допринос у финалу, као и на претходним утакмицама, био драгоцен. Крајем те 1991. у Токију је Звезда играла против победника јужноамеричког континента - чилеанског тима Коло Коло. Јунак утакмице био је Владимир Југовић. Иако "везиста", дао је два гола, а Звезда је тријумфовала (3:0). Нашао се на почасном постољу - као најбољи фудбалер меча добио је аутомобил "Тојота".

Године 1992. Вујадин Бошков га препоручује Сампдорији и он одлази у Ђенову. Ту проводи три сезоне и пружа сјајне партије. Са "Сампом" у сезони 1993/94. осваја Куп Италије.

Године 1995. прелази у Јувентус. У Јувентусу игра изврсно и постаје незаменљив део тима. "Јуве" осваја још једну титулу првака, а исте године опет у Токију, његови "црно-бели" из Торина постају победници и Интерконтиненталног купа. Једну сезону наступа и за римски Лацио (1997/98) са којим осваја Куп Италије.

Осврћући се на режим и садржај тренинга у Јувентусу под вођством Марчела Липија, Југовић наводи: "Начин на који смо ми тренирали је била ствар за гледање и анализирање. Сећам се да нисмо имали ни сат времена одмора током припрема. Ујутру би тренинг почео са вежбањем у теретани од 40 минута а након тога бисмо имали истрчавања. И све је то било само загревање. Поподне смо имали тактички тренинг уз игру а након тога и трећи тренинг око 8 увече у виду разгибавања. Ништа није било случајно и мало ми сметају приче које оспоравају тадашњи Јувентус јер ми смо заиста радили. Мислим да ниједна екипа данас не ради толико колико смо ми радили тада. Зато смо се можда и често повређивали јер смо можда и превише тренирали."^[3]

У лето 1998. године, Југовић одлази у Шпанију. Његово високо обештећење исплаћује мадридски Атлетико, клуб који је са нашим тренером Радомиром Антићем забележио највећи успех у једновековном постојању - освојио је "дуплу круну"! Током целе сезоне у Мадриду је имао проблеме са повредама, и одиграо је само 17 утакмица у лиги.

Враћа се на Апенинско полуострво, овај пут у дресу миланског Интера (1999-2001) који је покушао да скине "проклетство" и да уз помоћ најтрофејнијег фудбалера са ових простора коначно освоји првенство Италије , тзв "Скудето", али му ни то није помогло.

При крају богате каријере наступао и за аустријску Адмиру (2003-04) и немачки Ален (2004-05).

Репрезентативна

Члан репрезентације Југославије је био од 1991. до 2002. године. За то време је одиграо 41 утакмицу и постигао 3 гола. Свој деби у државном дресу је имао 8. августа 1991. на мечу са Чехословачком, а последњи меч је одиграо 13. фебруара 2002. против Мексика.

Био је учесник Светског првенства 1998. у Француској и Европског првенства 2000. у Белгији и Холандији.