Пређи на садржај

Предраг Мијатовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Предраг Мијатовић (вишезначна одредница).
Предраг Мијатовић
Предраг Мијатовић, 2007. године
Лични подаци
Пуно име Предраг Мијатовић
Надимак Пеђа, Мијат
Датум рођења (1969-01-19)19. јануар 1969. (55 год.)
Место рођења Титоград, СР Црна Гора, СФРЈ
Висина 1,78 m
Позиција нападач
Јуниорска каријера
Ком
Будућност
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1987—1989
1989—1993
1993—1996
1996—1999
1999—2002
2002—2004		 Будућност
Партизан
Валенсија
Реал Мадрид
Фјорентина
Леванте		 72
104
104
90
42
21		 (10)
(45)
(56)
(29)
(4)
(3)
Репрезентативна каријера
1989—2003 СФРЈ / СРЈ / СЦГ 73 (26)
Награде
Фудбал
Светско првенство до 20. године
Златна медаља — прво место 1987. Чиле Југославија

Предраг Мијатовић (Титоград, 19. јануар 1969) јесте бивши југословенски фудбалер.

Играо је за Будућност (1987—1989), Партизан (1989—1993), Валенсију (1993—1996), Реал Мадрид (1996—1999), Фиорентину (1999—2002) и Леванте (2002—2004). За репрезентацију Југославије је играо 73 пута и постигао 29 голова.

Од јула 2006. до маја 2009. обављао функцију спортског директора Реал Мадрида.

Од октобра 2024. године Предраг Мијатовић је постао члан привремене Радне групе у Партизану задужен за спортска питања.[1]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Клупска

[уреди | уреди извор]

Прве фудбалске кораке начинио у ФК Ком из Подгорице, наставио у ФК Младост, да би врло брзо био запажен од стране тренера ФК Будућност из Подгорице. У првом тиму Будућности дебитује у сезони 1986/87. и до 1990. је на 73 прволигашких сусрета бивше државе постигао 10 погодака.

У зимском прелазном року 1989/90, Мијатовић је био на прагу трансфера из Будућности у сплитски Хајдук. Добио је и аконтацију у износу од 50.000 тадашњих немачких марака. Међутим, због ситуације која је мирисала на рат упозоравали су га у Подгорици да не иде у Сплит, па је отишао у Партизан.[2]

Иако је постигао гол на свом дебију у дресу Партизана против свог бившег клуба ФК Будућност, пролећну полусезону у новом клубу је углавном провео у прилагођавању на игру „црно-белих” и до краја сезоне на 14 наступа није постигао погодак. У сезонама које следе постаје важан шраф екипе „црно-белих” која под вођством Ивице Осима не успева да изађе из сенке тадашње Црвене звезде која је у то време владала европским и светским клупским фудбалом. Ипак, у сезони 1991/92. осваја Куп Југославије, а у првенству 1992/93. са „црно-белима” осваја шампионску титулу. У дресу Партизана одиграо 104 првенствених сусрета и постигао 44 гола.

У лето 1993. прелази у шпанску Валенсију у чијем дресу наступа на 104 првенствених сусрета и постиже 56 голова. У сезони 1995/96. са Валенсијом стиже до вицешампионске титуле, а он сам постиже чак 28 голова и бива изабран за фудбалера године у Шпанији.

Сјајне партије нису прошле незапажено у лето 1996. постаје члан Реал Мадрида. У Мадриду је за три године оставио неизбрисив траг – головима, дриблинзима и понашањем на терену и ван њега. Проглашен за другог фудбалера у Европи у анкети „Франс фудбала” за 1997. годину, иза Роналда. Његов погодак у финалу Лиге шампиона 1998. против Јувентуса (1:0) донео је мадридском Реалу титулу првака Европе након пуне 32 године.[3] Освајач Интерконтиненталног купа са Реалом 1998.

Из Реала је отишао у Фјорентину (освојио куп 2001), а каријеру је завршио у Левантеу 2004. године.[4]

Репрезентативна

[уреди | уреди извор]

Био је члан омладинске репрезентације СФРЈ која је 1987. године постала шампион света, али није играо у финалу против СР Немачке јер је искључен у полуфиналу против ондашње Немачке ДР.

Одиграо је 73 утакмица за национални тим постигавши 26 голова. За А тим СФРЈ дебитовао је 23. августа 1989. године, против Финске, а први погодак за репрезентацију постигао тек на свом 15. мечу за „плаве” против Малте (6:0) у квалификацијама за СП 1998. У „баражу” за Француску 1998. Мађарима је у два меча дао – 7 голова! Три у Будимпешти (1:7), четири у Београду (5:0).[5]

Учествовао је на Светском првенству 1998. у Француској и на Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији.

У осмини финала Светског првенства у Француској 1998. године, Југославија је могла да баци Холандију на колена када је Мијатовић наместио лопту на белу тачку у моменту гађања пенала и погодио пречку.[6]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Предраг Мијатовић је поријеклом из Бјелопавлића, а његов отац Миодраг је рођен у селу Баре Шумановића под Острогом.

Успеси

[уреди | уреди извор]
Прва утакмица СРЈ
1. Горан Пандуровић
2. Слободан Комљеновић
3. Слободан Дубајић
4. Бранко Брновић
5. Мирослав Ђукић
6. Славиша Јокановић
7. Владимир Југовић
8. Дејан Савићевић
9. Предраг Мијатовић
10. Драган Стојковић (к)
11. Синиша Михајловић
сел. Слободан Сантрач
БРА—ЈУГ 2:0 (23. 12. 1994)

Клупски

[уреди | уреди извор]
Партизан
Реал Мадрид[7]
Фјорентина[8]

Индивидуални

[уреди | уреди извор]
  • Југословенски играч године: 1992, 1993, 1998.
  • Најбољи играч шпанске лиге 1995/96.
  • Златна лопта, друго место: 1997.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „BOMBA! Najuticajnija poslovna žena Srbije ulazi u Partizan!”. fansport.rs. 
  2. ^ „Mijatović otvorio dušu: Hteo sam u Hajduk, a ne u Partizan”. vesti-online.com. Приступљено 10. 4. 2016. 
  3. ^ „Mijat o '98: Pamtim gol i "rat" Zizu - Karembe”. mondo.rs. 6. 5. 2015. Приступљено 10. 4. 2016. 
  4. ^ „Poslednji "Čileanac"”. vreme.co.rs. Приступљено 10. 4. 2016. 
  5. ^ „Mijatovićeve simultanke protiv Mađarske”. strategija.org. Приступљено 10. 4. 2016. 
  6. ^ „Mijatova prečka, fenomen i trauma za sva vremena: Trese se i boli čak i 22 godine kasnije”. Telegraf.rs (на језику: српски). 29. 6. 2020. Приступљено 2022-09-14. 
  7. ^ „Predrag Mijatovic”. Real Madrid. Приступљено 19. 11. 2014. 
  8. ^ „2001: Coppa Italia ai Viola”. Архивирано из оригинала 10. 1. 2016. г. Приступљено 7. 1. 2015. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Капитен Југославије / Србије и Црне Горе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Предраг_Мијатовић&oldid=28908333”