Пређи на садржај

Владимир Штимац

С Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Штимац
Штимац у дресу Анадолу Ефеса 2018.
Лични подаци
Датум рођења (1987-08-25)25. август 1987.(37 год.)
Место рођења Београд, СР Србија, СФР Југославија
Висина 2,10 m
Информације о каријери
НБА драфт 2009. / није изабран
Проф. каријера 2004 - 2024.
Позиција центар
Сениорска каријера
Године Клуб
2004—2005.
2005—2007.
2007—2008.
2008—2010.
2010.
2010—2011.
2011—2012.
2012—2013.
2013—2014.
2014—2015.
2015.
2015—2016.
2016—2017.
2017—2018.
2018—2019.
2019.
2019—2020.
2020.
2021.
2021—2022.
2023.
2023—2024
Беовук 72
Жалгирис
Валмијера
Црвена звезда
Вентспилс
Нимбурк
Олин Једрене
Банвит
Малага
Бајерн Минхен
Естудијантес
Црвена звезда
Бешикташ
Анадолу Ефес
Турк Телеком
Фенербахче
Црвена звезда
Ћингдао
Бахчешехир
Нингбо рокетси
ИТУ
Гуангси

Владимир Штимац (Београд, 25. август 1987) је бивши српски кошаркаш. Играо на позицији центра. Бивши присталица Нове Демократске странке Србије, сада оснивач и вођа покрета Национална снага.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Штимац је прошао кроз школу кошарке Беовука, а каријеру је касније наставио у Литванији и Летонији. У својој првој сезони у иностранству, Штимац је играо за други тим Жалгириса да би у наредној сезони добио прилику да дебитује и за први тим. Како би редовно добијао шансу да игра, дозвољено му је да пређе у летонску Валмијеру, у чијем дресу је био најкориснији играч Балтичке лиге у сезони 2007/08.

У августу 2008. потписује за Црвену звезду,[1] у којој проводи наредне две сезоне. Пред почетак сезоне 2010/11. се враћа у Летонију и потписује за Вентспилс.[2] Ту је провео свега два месеца након чега је раскинут уговор са њим, јер није оправдао очекивања тренера.[3] Свега неколико дана након отказа потписује за чешки Нимбурк, који је те сезоне играо у Јадранској лиги.[4] Са Нимбурком 2011. осваја чешко првенство и куп.

У јулу 2011. потписује за турски тим Олин Једрене,[5] где током сезоне 2011/12. бележи просечно 14,8 поена и 10 скокова по мечу у турској лиги. У јулу 2012. потписује за Банвит.[6] У септембру 2013. је потписао уговор са Уникахом.[7] Након једне сезоне напустио је клуб.[8] У августу 2014. прешао је у Бајерн из Минхена.[9]

Сезону 2015/16. је почео у екипи Естудијантеса, али се 27. октобра 2015. вратио у Црвену звезду и потписао уговор до краја сезоне.[10] Са црвено-белима је у сезони 2015/16. освојио Јадранску лигу и Суперлигу Србије. У сезони 2016/17. играо је за Бешикташ.[11] У августу 2017. потписао је двогодишњи (1+1) уговор са Анадолу Ефесом. Након једне сезоне напустио је турски клуб. Дана 12. јула 2018. године потписао је једногодишњи уговор са Турк Телекомом.

Током јесени 2019. је наступао за Фенербахче, да би се 25. децембра 2019. вратио у Црвену звезду.[12] У Звезди је провео остатак сезоне 2019/20, која је прекинута због пандемије корона вируса. У августу 2020. потписује једногодишњи уговор са Монаком.[13] Ипак за овај клуб није наступао, јер је већ наредног месеца раскинуо уговор, како би прешао у кинески Ћингдао.[14] Почетком 2021. године је раскинуо уговор са кинеским клубом.[15] Месец дана касније је потписао уговор са турским Бахчешехиром до краја 2020/21. сезоне.[16]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Са јуниорском репрезентацијом Србије освојио је злато на Европском првенству 2005, а са младом такође злато на Европском првенству 2007. Са универзитетском репрезентацијом освојио је две златне медаље, 2009. и 2011.

Свој деби у сениорском тиму имао је на Европском првенству у Словенији 2013. На Светском првенству 2014. у Шпанији освојио је сребрну медаљу. Штимац је са клупе добијао своју минутажу и увек је давао све од себе када би улазио у игру. Одржавао је сјајну атмосферу у екипи, а најбољи учинак је имао у финалу, када је забележио седам поена уз сјајно закуцавање после асистенције Стефана Јовића. На осам утакмица остварио је учинак од 3,8 поена и 1,5 скокова за просечно осам минута у игри, а за два поена је шутирао 56% (25—14).[17]

Освојио је и сребрне медаље на Олимпијским играма у Рију 2016. и на Европском првенству 2017. године.

Приватан живот

[уреди | уреди извор]

Ожењен је и има двоје деце, сина и ћерку.[18]

На парламентарним изборима 2023. је подржао ко­а­ли­ци­ју НА­ДА.[19]

Политика

[уреди | уреди извор]

Подржавајући криптовалуте и антидискриминациону политику, Штимац је раније био укључен у сукоб са компанијом "Миленијум тим", која има блиске везе са владајућом Српском напредном странком (СНС).[20] Штимац је 3. новембра потписао споразум са десничарском Национално-демократском алтернативом (НАДА), најавивши да ће се кандидовати на њиховој изборној листи.[21] Изабран је за одборника Скупштине града Београда.[22]

Штимац је био активан током српских еколошких протеста 2024. године против литијумског рудника компаније Рио Тинто.[23]Нетко након тога, Штимац је означен као "еко-терориста" од стране провладиног и про-Рио Тинто анонимног политичког удружења "Копаћемо". Штимац је поднео кривичну пријаву против ове групе.[24]

Дана 8. новембра 2024. године, Штимац је најавио да подноси захтев за оснивање грађанског удружења под називом "Национална Снага".[25]Дана 30. новембра, Штимац је започео 24-часовни протест испред Председништва Србије, захтевајући политичку одговорност за рушење крова на железничкој станици у Новом Саду и смрт 15 људи.[26]

Штимац у дресу Црвене звезде

Репрезентативни

[уреди | уреди извор]

Појединачни

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Штимац представљен, Пешић стиже у Звезду”. mondo.rs. 22. 8. 2008. Приступљено 14. 8. 2014. 
  2. ^ „Штимац у Вентспилсу”. mondo.rs. 3. 9. 2010. Приступљено 26. 5. 2013. 
  3. ^ „Штимац напустио Вентспилс”. b92.net. 15. 11. 2010. Приступљено 26. 5. 2013. 
  4. ^ „Штимац нови члан Нимбурка”. b92.net. 18. 11. 2010. Приступљено 13. 8. 2014. 
  5. ^ „Владимир Штимац у Олину”. mondo.rs. 19. 7. 2011. Приступљено 26. 5. 2013. 
  6. ^ „Владимир Штимац у Банвиту”. b92.net. 14. 7. 2012. Приступљено 26. 5. 2013. 
  7. ^ „Штимац: Уникаха је велики клуб”. b92.net. 26. 9. 2013. Приступљено 14. 8. 2014. 
  8. ^ „Штимац напустио Малагу”. novosti.rs. 22. 6. 2014. Приступљено 6. 8. 2014. 
  9. ^ „Штимац потписао за Бајерн”. novosti.rs. 14. 8. 2014. Приступљено 14. 8. 2014. 
  10. ^ „Владимир Штимац поново у Звезди!”. kkcrvenazvezda.rs. 27. 10. 2015. Архивирано из оригинала 31. 10. 2015. г. Приступљено 27. 10. 2015. 
  11. ^ „Завршен посао, Штимац у Турској!”. sportske.net. 31. 8. 2016. Приступљено 31. 8. 2016. 
  12. ^ „Владимир Штимац поново у црвено-белом”. kkcrvenazvezda.rs. 25. 12. 2019. Приступљено 25. 12. 2019. 
  13. ^ „Штимац потписао за Монако”. mozzartsport.com. 22. 8. 2020. Приступљено 24. 8. 2020. 
  14. ^ „После само три недеље: Штимац из Монака прелази у Кину”. sportklub.rs. 19. 9. 2020. Приступљено 28. 9. 2020. 
  15. ^ „Споразумно се растали Штимац и Циндао”. mozzartsport.com. 2. 1. 2020. Приступљено 4. 1. 2021. 
  16. ^ „И Штимац званично у Бахчешехиру”. mozzartsport.com. 2. 2. 2021. Приступљено 3. 2. 2021. 
  17. ^ Учинак Звездаша у освајању светског сребра
  18. ^ „Trostruko slavlje Štimca”. mondo.rs. Приступљено 14. 9. 2017. 
  19. ^ Д,С. „Вла­ди­мир Шти­мац по­др­жао ко­а­ли­ци­ју НА­ДА”. Politika Online. Приступљено 2023-11-22.  soft hyphen character у |title= на позицији 4 (помоћ)
  20. ^ „Sportista u svetu kriptovaluta i borac protiv diskriminacije: Ko je Vladimir Štimac, košarkaš koji je ušao u sukob sa kompanijom "Milenijum tim"? - Sport - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2023-08-23. Приступљено 2025-01-29. 
  21. ^ „Da se čuje glas naroda”. Fonet (на језику: српски). Приступљено 2025-01-29. 
  22. ^ Beta (2024-02-19). „Štimac: Kupovina odbornika bila bi "kap koja je prelila čašu", SNS nema većinu u Beogradu”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2025-01-29. 
  23. ^ „Štimac pozvao građane na protest: Vi ste zvezde ovog filma i ove utakmice, družićemo se malo duže - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2024-08-09. Приступљено 2025-01-29. 
  24. ^ Ž, M. (2024-09-04). „Štimac podneo prijavu: Kad oni kažu da sam eko terorista, znam da radim pravu stvar”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2025-01-29. 
  25. ^ „Podnosim zahtev za osnivanje udruženja gradjana Nacionalna Snaga.”. 
  26. ^ „Протест испред председништва”. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]