Влајко Коцић
| Влајко Коцић | |||||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Влајко Коцић-Пурјак министар Краљевине СХС | |||||||||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 14. јануар 1886. | ||||||||||||||||||||||||||
| Место рођења | Власотинце, Краљевина Србија | ||||||||||||||||||||||||||
| Датум смрти | 25. март 1928. (42 год.) | ||||||||||||||||||||||||||
| Место смрти | Београд, Краљевина СХС | ||||||||||||||||||||||||||
| Народност | Србин | ||||||||||||||||||||||||||
| Религија | Православац | ||||||||||||||||||||||||||
| Професија | правник, политичар | ||||||||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||||||
| Политичка странка | Народна радикална странка | ||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||
Влајко Коцић (Власотинце, 14. јануар 1886 — Београд, 25. март 1928) био је српски политичар, адвокат, министар пошта и телеграфа, народни посланик.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је од мајке Параскеве рођене Газибарић и оца Николе Коце Стојановића. Породични надимак им је Пурјак.[1]
Основну школу је завршио у Власотинцу, а гимназију у Врању и Нишу. У Нишу је 1906. постао члан Радикалне омладине.[2] У Београду је 1910. године завршио права. Још као студент се политички ангажовао и у Београду и у свом крају. Сарађивао је у студентском радикалном клубу са Миодрагом Ибровцем, Божом Максимовићем, Нинком Перићем, Крстом Милетићем и био биран за секратара и потпредседника клуба.[3] Након студија завршених у Београду (1910), школовање је наставио на Факултету екномских и правних наука у Цириху (Швајцарска).
Након годину дана се вратио у Србију и одлужио је војску у артиљерији.[1]
Затим је постављен за писара, најпре Првостепеног суда Београског округа где је напредовао до писара I класе.[1] Почетком Балкнаских ратова (1912) је прешао у Пресбиро, а затим, марта 1914. за писар Касационог суда.[3] Пред Први светски рат је дао оставку на државну службу ради полагања првозаступничког испита и по сопствној жељи је постављен јуна 1914. за јавног правозаступника у Лесковцу.[1]
У Лесковцу организовао прву омладинску радикалалну организацију у Србији.[3] Једно време је био и правозаступник у Куманову (Стара Србија), а након рата у Београду.[3] Касније је постављен за секретара Министарства унутрашњих дела[3]
Са српском војском је прошао Албанску голготу, заједно са својим млађим братом Драгутином Коцићем, који је био припадник српске краљевске коњице. У избеглиштву је радио као комесар за збрињавање српских ђака, гимназијалаца и студената. Са овог положаја је успео да распореди српску децу по француским породицама, а сами Французи су их прихватили са великим одушевљењем. На овај положај је постављен на лични захтев тадашњег председника Владе Краљевине Србије Николе Пашића. [1]
Био је сведок тужилаштва у Солунском процесу 1917.[2] Исте године је прешао да ради као секретар посланства Краљевине Србије у Лисабону.[3] Након рата се вратио у Београд, где је отворио адвокатску канцеларију, са адвокатом Добром Митровићем и Ненадом Поповићем. Бавио се скидањем секвестара са велепоседничких имања у Војводини, национализацијом предузећа и пословима везаним за корупцију.[2]
Један је од главних оснивача новинарског предузећа „Време” (1921).[3]
Од 1920. је био народни посланик Врањског округа у парламенту и од тада је стално биран у том округу. Био је организатор у партијским пословима. Истицао се великом енергијом и снажном вољом, био је један од политичара који је увек могао да рачуна на поверење свога краја, успео је да удвостручи број организованих радикала у Врањском округу.[4] Одлике које су га истицале прибавиле су му видно место како у странци, тако и у самом Парламенту. На изборима 1925. је био носилац радиклане листе у Врањском округу, а на изборима 1927. носилац листе у врањском, кумановском и охридском округу.[3] Са десеторицом радикала је априла 1926. године искључен из Главног одбора Радикалне странке и формирао у Народној скупштини посебан посланички клуб, као присталица идеје Љубомира Јовановића.[2] Био је министар пошта и телеграфа од 16. јуна 1927. до 23. фебруара 1928. године у Првој влади Велимира Вукићевића и затим поново у Другој влади Велимира Вукићевића до смрти.[2]
Носилац је Ордена Светог Саве и Ордена белог орла.
Смрти и сахрана
[уреди | уреди извор]Због проблема са запаљењем слепог црева, оставио је службу. Преминио је услед компликација на унутрашњим органима и наглог слабљења рада срца, насталим три дана након што је оперисан, 25. марата 1928, у Санаторијуму „Врачар” (данас Уролошка клиника Клиничког центра). Сахрањен је 27. марата на Новом гробљу у Београду.[3]
Говор патријарха Димитрија са сахране:[5]:
Ево како изненада долази смрт и узима нас не гледајући колико ко има година, је ли способан или није, којој породици припада, јел његов рад био за углед, већ одједном не стаје и одлази на онај свет где тек има да прими награду која сваког доброг Хришћанина очекује.
Сећам се када сам као епископ у крају из кога је покојник родом био пошао да тај народ упознам са вољом Божјом, ја сам још тада увидео велику чистоту код свих тих грађана и у Лесковцу и у Власотинцу, где су људи били одани својој вери и упућени само на оно што је добро и што је благородно. Помишљао сам да ли ће и ови људи да дођу на управу ове земље, те да се позна њихов рад и њихово поштење.
И Бог је дао те је један од њих, покојни Влајко, који је био прави и поштен Србин, дошао до тога, али не дуго јер је Бог другојаче хтео. Видео сам да је поштена и добра душа, и зато му хвала за све оно што је радио и нека буде од Св. Цркве и од државе њему исказана највећа благодарност. Нека му је вјечна памјат и Бог да му душу прости.
Породица
[уреди | уреди извор]Имао је сестре Драгињу Дицић (1880—1965), Јевросиму Коцић и браћу Милета, Јована (1888-1908) и Драгутина Коцића (1891-1979).
Са супругом Зорком рођ. Кујунџић (1892—1962) имао је ћерку Десанку Павасовић (1912—1966) и сина Љубомира (1921—1998).
Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Костић, Драгиша (2011). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник, књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-085-1.
- Миленовић, Миломир; Јован, Тановић, ур. (26. 03. 1928). „Влајко Коцић”. Политика. Београд. 7152. Приступљено 15. 11. 2018.[мртва веза]
- Богдановић, Бошко, ур. (28. 03. 1928). „Погреб покојног Влајка Коцића”. Време. Београд. 2252: 3. Приступљено 2. 4. 2019.
- Миленовић, Миломир; Јован, Тановић, ур. (16. 6. 1927). „Нови министри”. Политика. Београд. 6871. Приступљено 4. 3. 2019.[мртва веза]
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Славним прецима: Коцић, Савез потомака ратника Србије 1912 – 1920. године
