Војин Величковић
| Војин Величковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Надимак | Војкан |
| Датум рођења | 18. фебруар 1914. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 2001. (86/87 год.) |
| Место смрти | Јагодина, СР Југославија |
| Занимање | Сликар, Педагог |
Војин Величковић Војкан (Београд, 18. фебруар 1914. – Јагодина, 2001.) био је српски сликар и педагог.
Биографија
[уреди | уреди извор]Одрастање и образовање
[уреди | уреди извор]Отац Војина Величковића био је Младен, типографски радник у Државној маркарници[1] у Београду. Мајка му је била Косара, домаћица и кројачица. Живели су у улици Кнеза Данила на Палилули.
Војин је четири разреда основне школе завршио у Београду. Након што је отац Младен добио посао у параћинском стоваришту бомбона, чоколада и ратлука у власнику браће Милојковић, породица се сели у Параћин и Војин тамо похађа гимназију. У истој клупи у гимназији Војин је седео са Бранком Крсмановићем.[2]
У гимназији, Војинов професор сликарства био је Борис Рјасјански. Професор Рјасјански поверава Војину сликање фресака Јована Крститеља у ентеријеру цркве Светог Ђорђа у Горњој Мутници.
Пети резред гимназије Војин завршава у Другој мушкој гимназији у Београду 1931. У септембру следеће године Војин уписује Уметничку школу, у наставничком одсеку. У јуну 1937. Војин Величковић је дипломирао на наставничком одсеку Уметничке школе.[2]
Каријера сликара и педагога
[уреди | уреди извор]Одмах након дипломирања учествује на колективној изложби слика свршених ученика Уметничке школе која је одржана у павиљону Цвијета Зузорић на Калемегдану. Величковић је изложио три своје слике: "Пирика", "Пирикин акт" и полуакт "Циганчица", све три рађене уљаном техником. Две потоње слике откупио је Геца Кон. Са добијеним новцем, Величковић одлази на своје прво студијско путовање у Париз.[2]
Септембра 1937. уписује се на Академски одсек на Уметничкој школи. Професори су му били, између осталих, Бета Вукановић, Иван Радовић, Љубомир Ивановић и Никола Бешевић. Дипломирао је 7. јуна 1938. и добио звање учитеља вештина и право да предаје уметност у нижим и вишим школама.[2]
1938. Величковић је имао своју прву самосталну изложбу слика у Параћину, у згради Штедионице. Убрзо, организује са Перицом Миливојевићем, изложбу својих слика у згради Гимназије у Јагодини.
Следеће године Величковић похађа војну обуку за резервне официре у Горажду. По повратку из војске одлуком Министарства просвете бива постављен за привременог учитеља вештина Реалне гимназије у Куманову. 6. априла 1941. доживео је бомбардовање Београда док је у Београду био на војној вежби.[2]
Три ратне године провео је у Јагодинској гимназији. 1944. враћа се у Параћин и запошљава као службеник Електричног одељења општине у Параћину. Октобра 1944. мобилисан је од стране НОВ у чијим редовима проводи око пола године, радећи углавном портрете партијских руководилаца за потребе јавних манифестација. У том послу помаже му италијански заробљеник Валеро Конти.[2]
По ослобођењу, враћа се у Јагодину да ради као учитељ вештина и на том послу ће остати до пензионисања. 1946. Величковић покреће Технички одсек средњошколске народне омладине која марта 1949. прераста у праву ликовну школу коју су похађали многи јагодински сликари, изеђу осталих: Љубодраг Јаковић-Јале, Драгутин Таврић, Илија Вукићевић, Арса Милошевић, Влада Тодоровић, Борис Чешков, Живојин Павловић, Војислав Јакић, Рајна Николић, Александар Урошевић-Матра, Дубравка Милановић, Драгана Милосављевић, Милан Милетић...[2]
У јануару 1965. Величковић је примљен у чланство Удружења ликовних уметника Србије.[3]
Изложбе
[уреди | уреди извор]Самосталне
[уреди | уреди извор]- Параћин 1938, 1957, 1985.
- Јагодина/Светозарево 1939, 1953, 1955, 1958, 1962, 1966, 1969, 1974, 1979.
- Рековац 1977.
- Дом инжењера и техничара у Београду, 1977, 1980.
- Културни центар у Београду 1982.
- Галерија дома ЈНА у Београду 1988.
Колективне
[уреди | уреди извор]- Павиљон Цвијета Зузорић 1938.
- Јагодина/Светозарево 1956, 1961, 1963, 1964.
- Изложбе УЛУС-а 1967, 1971-1982.
Уметнички стил
[уреди | уреди извор]По рафинираном коришћењу боја Величковић је везан за тековине француске уметности. У његовој светлој палети преовлађују тонови оплемењене зелене, мрке, окера, сиве и плаве боје. Лирске хармоније остварене су помоћу доминантних зелених и ефектних ритмова акцентованих црвених тонова. Помоћу тонског богатства остварује склад између солидне и зналачки нанете форме и меке сливене светлости, што сликама доноси колористички пластицитет.[2]
Награде
[уреди | уреди извор]- Награда фонда "Светозар Марковић" за животно дело, Светозарево 1970.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Установа у којој су штампане поштанске и таксене марке и друге вредносне хартије
- ^ а б в г д ђ е ж Бојкић, Мира (1999). Пантић, Бранимир, ур. Војин Величковић Војкан. Јагодина: Завичајни музеј Јагодина.
- ^ „Стара Јагодина на сликама Војкана Величковића из збирке Завичајног музеја Јагодина” (на језику: српски). Приступљено 2024-12-17.
