Всеволод Пудовкин

С Википедије, слободне енциклопедије
Всеволод Пудовкин
Пудоквин у Италији, 1951.
Име по рођењуВсеволод Иларионович Пудовкин
Датум рођења28. фебруар 1893.(1893-02-28)
Датум смрти30. јун 1953.(1953-06-30) (60 год.)
НаградеСтаљинова награда

Всеволод Иларионович Пудовкин (ру. Всеволод Илларионович Пудовкин; Пенза, 28. фебруар 1893 - Дебулти, 30. јун 1953) био је совјетски филмски редитељ, сценариста и глумац. Развио је утицајне теорије филмске монтаже. Пудовкинова ремек дела се често у констасту са делима његовог савременика Сергеја Ајзенштајна, али док је Ајзенштајн користио монтажу да велича моћ маса, Пудовкин је више волео да се концентрише на храброст и отпорност појединаца. Звање Народног уметника СССР-а добио је 1948. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

Всеволод Пудовкин је рођен у Пензи у руској породици, као треће од шесторо деце. Његов отац Иларион Јепифанович Пудовкин био је потомак сељака из губерније Пенза, села Шукша и радио је у неколико предузећа као менаџер и продавац од врата до врата. Всеволодова мајка Јелисавета Александровна Пудовкина (рођена Шилкина) била је домаћица.[1][2]

Студирао је инжењерство на Московском универзитету. Пудовкин је био војник током Првог светског рата. Током трајања рата су га заробили Немци. За то време учио је стране језике и бавио се илустрацијама књига.[3] После рата напушта професионалну делатност и укључује се у свет филма, прво као сценариста, глумац и уметнички директор, а потом и као помоћник режисера Лева Кулешова.

1924. оженио се Аном Земцовом.[4] Пудовкин је тврдио да га је супруга охрабрила да настави каријеру као филмаџије.[5]

Његово прво запажено дело била је краткометражна комедија Шаховска грозница (1925) коју је режирао Николај Шпиковски. Хосе Раул Капабланка је играо малу улогу у филму. Током 1926. режирао је једно од својих ремек-дела немих филмова: Мајка. Развио је неколико теорија монтаже које ће га учинити познатим. У оба филма је Пудовкинова супруга Анна Земцова била подршка женским улогама (убрзо је напустила биоскоп).

Филм се не снима, већ гради, гради од различитих парчади целулоида који су његова сировина.

— Пудовкин[6]

Након његовог првог играног филма уследили су Крај Санкт Петербурга (1927) и Олуја над Азијом (позната и као Наследник Џингис-кана, 1928), наслови који чине трилогију у служби бољшевичке револуционарне политике.

Са појавом звучног филма 1928. Пудовкин, Сергеј Ајзенштајн и Григориј Александров потписали су Манифест звука, у којем се расправља о могућностима звука и увек се схватало као да је у стању напетости и несинхронизације са сликом. Ова идеја ће бити спроведена у његовим следећим сликама: Једноставан случај (1932) и Дезертер (1933), радовима који не одговарају квалитету ранијих радова. Наследник Џингис-кана (или Олуја над Азијом; 1928). Пудовкин је јавно оптужен за формализам за свој експериментални звучни филм Једноставан случај, који је био приморан да објави без звучне траке. [6] 1935 . одликован је Орденом Лењина.

Током Другог светског рата евакуисан је у Казахстан где је режирао неколико филмова о отаџбинском рату. Играо је и малу улогу у филму Иван Грозни. По завршетку рата вратио се у Москву и наставио рад у студију Мосфилм, за који је снимао биографске и ратне филмове.

1947. добио је још једну Стаљинову награду за филм Адмирал Нахимов, а 1950. године — други орден Лењина и трећу Стаљинову награду за Жуковског. Његово последње дело је Повратак Василија Бортникова (1953).

Поред режије, сценариста и глуме, Пудовкин је био и педагог и новинар. Написао је више књига о теорији филма. Предавао је на ВГИК-у, председник кинематографске секције ВОКС-а (од 1944) и члан Совјетског комитета за мир.

Всеволод Пудовкин је умро 30. јуна 1953. у Дубултију, Летонска ССР, након срчаног удара. Сахрањен је на Новодевичјем гробљу. Једна од улица у Москви је названа по Пудовкину (види Пудовкинова улица).

Филмографија[уреди | уреди извор]

Година Наслов на руском Наслов на енглеском Улога Позиција
1920. В дни борьбы In the Days of Struggle Глумац
1921. Серп и молот Sickle and Hammer Андреј Сценариста; асистент редитеља
Голод... голод... голод... Hunger... Hunger... Hunger... Сценариста; асистент редитеља
1923. Слесарь и канцлер Locksmith and Chancellor Сценариста
1924. Необычайные приключения мистера Веста в стране большевиков The Extraordinary Adventures of Mr. West in the Land of the Bolsheviks Шбан Уметнички директор
1925. Луч смерти The Death Ray Отац рево

фашистички шеф

Сценариста; асистент редитеља; уметнички директор
Шахматная горячка Chess Fever Редитељ (са Николајом Шипковским)
1926. Механика головного мозга Mechanics of the Brain Редитељ; сценариста
Мать Mother Полицајац Редитељ
1927. Конец Санкт-Петербурга The End of St. Petersburg Немачки официр Редитељ
1928. Потомок Чингиз-Хана Storm over Asia Редитељ
1929. Живой труп The Living Corpse Фјодор Протасов
Веселая канарейка The Happy Canary Илузиониста
Новый Вавилон The New Babylon Полицијски интендант
1932. Простой случай A Simple Case Редитељ (са Михаилом Долером)
1933. Дезертир The Deserter Редитељ
1938. Победа Victory Редитељ (са Михаилом Долером)
1939. Минин и Пожарский Minin and Pozharsky Редитељ (са Михаилом Долером)
1941. Суворов Suvorov Редитељ (са Михаилом Долером)
Пир в Жирмунке Feast in Zhirmunka Редитељ (са Михаилом Долером)
1942. Убийцы выходят на дорогу The Murderers are Coming Редитељ (са Јуријем Таричем); сценариста
1943. Во имя Родины In the Name of the Fatherland Немачки генерал Редитељ (са Димитријевм Васиљевим); сценариста; глумац
Юный Фриц The Young Fritz Официр Кратки филм, глумац
1944.

1958.

Иван Грозный Ivan the Terrible Никола

простодушни просјак

Глумац (последња лога)
1947. Адмирал Нахимов Admiral Nakhimov Принц Меншиков Редитељ
1948. Три встречи Three Encounters Редитељ (сегмент)
1950. Жуковский Zhukovsky Редитељ
1952. Возвращение Василия Бортникова The Return of Vasili Bortnikov Редитељ (са Димитријевим Васиљевим)

Дела[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Vsevolod Pudovkin (1976). Collection of Works in Three Volumes. Volume 3. — Moscow: Iskusstvo, p. 288-289, 322, 489
  2. ^ Alexander Karaganov (1983). Vsevolod Pudovkin. — Moscow: Iskusstvo, 272 pages, p. 3
  3. ^ Bryher (1922). Film Problems Of Soviet Russia. Riant Chateau TERRITET Switzerland. стр. 44. 
  4. ^ Rollberg, P. (2009). Historical dictionary of Russian and Soviet cinema. Lanham, Md.: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6072-8. OCLC 228744396. 
  5. ^ Ryabchikova, Natalie (2018-08-10). „The Disappearing Theoretician: From Anna Li to A.N. Pudovkina”. Apparatus. Film, Media and Digital Cultures of Central and Eastern Europe (на језику: енглески). Media and Digital Cultures of Central and Eastern Europe (6). ISSN 2365-7758. doi:10.17892/app.2018.0006.109. 
  6. ^ а б The Encyclopaedia Britannica guide to Russia : the essential guide to the nation, its people, and culture. London: Robinson. 2009. стр. 208—213. ISBN 9781593398507. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Всеволод_Пудовкин&oldid=27815862”